• Mediji moraju bolje

    Moja mama (kao verovatno i sve druge) dok smo bili mali se retko sklanjala sa prozora sve dok ne pređem ulicu, i sve dok je to moguće bi pratila da li je sve u redu i da li pazim na saobraćaj. Tih 90tih godina brza vožnja je bilo nešto o čemu su svi pričali, valjda su se pojavili brzi automobili pa, iako ih u Ivanjici nije bilo puno, i ona je kao svaka savesna majka bila uplašena da se nejakom detetu neće desiti nešto loše. Nekih 15-20 godina kasnije majke imaju druge strahove, od bolesti (ebola, ptičji i svinjski grip), pedofila, pijanih vozača, kriminalaca, nasilne dece i ko zna čega već. Dosta toga jeste postalo loše u međuvremenu, ali da li je moguće da su se opasnosti tokom svih ovih godina toliko namnožile da danas ne smete da pustite decu na ulicu. Ili se samo promenila količina informacija koja dolazi do nas? Odgovor je, kao i uvek, negde između.

    Bujanje novih medija

    Primer sa decom je dosta banalizovan primer situacije u kojoj količina informacija vas čini više paranoičnim. Ako čitate puno o medicini postaćete paranoični. Ako čitate puno o ubistvima osetićete se nesigurno. Verujem da postoji puno sličnih situacija. Tu se ne pita puno racio, koliko emocije jer možete na neki način da vidite sebe u toj situaciji. Ono što se promenilo u ovom periodu je što su ove informacije dostupnije nego pre. Da biste bili informisani ne morate da plaćate (novine su se plaćale, radio/TV nije bio privilegija svakog), a na sve to medija je više nego ikad. Slavili smo društvene medije i oni su nam doneli ono najbolje i najgore. Informacije je moguće proširiti brže nego pre, a ništa drugačije nije ni sa dezinformacijama. Lažni dobitnik Nobela, Srbin koji je ubio ajkulu u Egiptu, smrt Kemala Montena… Ovakvih naslova ima na pretek. Jako je teško odrediti kredibilitet nekog medija, i prijatelji su jedini filter. Prijatelji koji se isto tako lako upecaju.

    Kada analitika umeša svoje prste

    Strah, glad (za hranom, slavom…) i seks su po nekima ključni motivatori ljudskog ponašanja, koji se vrlo često koriste u oglašavanju da podstaknu ljude na željeni efekat/kupovinu. Mediji ovo vrlo uspešno koriste da privuku što više ljudi, pa su se odatle svi veći portali pretvorili u pregršt crne hronike i neukusne estrade koja obuhvata i politiku. Kao da to jedino što se danas dešava. Naravno da nije ali ovde je analitika umešala prste. Urednici portala su shvatili da je to ono što ljudi traže, i oni im to uporno serviraju gubeći svaku ideju o nekoj uredničkoj politici samih medija. Nekada smo mogli medije da delimo na pristojne i tabloidne, ali danas svu svi ovi drugi. Shvatili su da ako ljudima daju ono što žele, da će dobiti mnogo više poseta, klikova i, na kraju dana novca. Pogledajte neke od naslova na Blicu iz prethodnih par nedelja. Ovo je sve naslovna strana i izdvojene vesti.

    vesti

    Neretko se dešava da 3 ili 4 od 5 vesti budu crna hronika

    Problem je što propagiranje plitkih ili agresivnih informacija, stvara iste takve ljude. 20 godina kasnije, verujem da to prepoznajete. Ono što ste nekada viđali na Pozovite 92, sada je naslovna strana najposećenijeg medija. Posledice su brojne, od straha pa do mržnje prema nekima koji možda to i ne zaslužuju, ali eto kako to niko ne kontroliše verujem da to deluje kao sasvim normalna stvar.

    Zaključak je jasan, svi u Grčku na more

     

    Veličina tržišta jeste jedan od problema

    Glavni problem je veličina tržišta. Kada imate samo 8 miliona ljudi u državi svega par velikih igrača može da opstane. Lako je u Americi imati sajtove za liberale, republikance i demokrate kada svaka od skupina ima makar 10 miliona platežno sposobnih ljudi. Odavde pojam long tail, po kome i oni manji mogu da uzmu dovoljno novca da se izdržavaju. U Srbiji ima vrlo malo prostora za male. Možeš biti najveći i uzimati dobar deo novca, ili nemati nikakav novac. To je situacija sa onlajn medijima već godinama i direktan razlog zašto su se svi mediji pretvorili u đubre. Dakle, ne znači da oni ne znaju kako uređivati kvalitetan medij, već više da oni ako žele da opstanu moraju da idu na vesti za široke narodne mase. Na ono što ljudi traže a to su, kao što sam spomenuo, strah, slava i seks. Pogledajte samo koji su najpopularniji Twitter profili u Srbiji i kako se to promenilo u poslednjih par godina. Geekovi su ostali negde u sredini, dok se puno više prostora pridaje onima koji pišu o opštijim temama poput estrade, dnevno aktuelnih problema i slično.

    Nihilizam kao trend

    ne-ponovilo-se

    Na sve to oni koji treba da “daju kontru” mejnstrim medijima, u vidu onih koji imaju šta da kažu su se pretvorili u leglo nihilizma. Ne brinite, nisam ni ja puno drugačiji bio sve dok nisam otišao na svoje putešestvije – napustio Srbiju i “rešio sve svoje životne probleme” kako to ovde izgleda. Tekst o mojoj razočaranosti u Srbiju je najčitaniji tekst koji sam ikada napisao, a siguran sam da je bilo pametnijih. Ovaj je nekako najviše ostao jer su se ljudi prepoznali, razočarani, bez novca i prilika. I taj trend se nekako “zapatio” i na Twitteru, gde oni koji imaju šta da kažu uglavnom gledaju kako da iskritikuju nekog, ili kako da kukaju na što kreativniji način. Sve se to pretvorilo na jednu vrlo negativnu reakciju na dešavanja i na apsolutno odsustvo bilo kakve akcije, što je ujedno i najveći problem nihilizma. Kada mislite da je sve sranje zauvek, onda zaista i nema smisla pokušavati bilo šta. To je kuga koja nas danas najviše jede.

    Availability bias

    Screen Shot 2014-12-15 at 10.23.53 PM

    Sada kada smo svesni da nam mediji, makar oni najposećeniji, nisu najreprezentativniji dolazimo do centralne tačke našeg problema. Mame su uplašene, mladi razočarani i u potrazi za avionskom kartom više, a roditelji generalno nekako pomireni sa činjenicom da za njihovu decu ovde nema budućnosti. Kada dovoljno dugo verujete u tako nešto onda to verovatno i ima smisla.

    Međutim, odbijam da verujem da je tako jer pogled iz tuđih cipela mi govori da se stvari koje se ovde dešavaju nisu neočekivane ni u drugim, mnogo razvijenijim i srećnijim krajevima sveta. Razlika je u pristupu i kontroli medija, i u tome što se ljudi mnogo manje odlučuju da istima posvećuju pažnju pa tako prirodno varaju analitiku.

    Fenomen u kome vi verujete da će se stvari koje nisu realno očekivane upravo vama desiti, a pre svega zbog toga što ste često izloženi informacijama o njima, se zovu availability bias ili availability heuristic. Ovo su obično situacije sa kojima možete sami da se poistovetite (napad na dete, pad aviona, određene bolesti…) i samim tim mnogo lakše možete da ih zapamtite. Pogađajte, vesti iz crne hronike su ništa drugo do to. Naravno da nije lako poistovetiti se sa vestima iz crne hronike u San Fransicku, kada tamo ni ne živite niti vas to verovatno ne interesuje.

    Jedan od primera availability biasa (ili subjektivnosti okruženja) je činjenica da više ljudi godišnje umre od pada delova aviona nego napada ajkule. Ipak o ovim prvima ćete mnogo manje pročitati ili pogledati filmova nego o ujedu ajkule što i čini da imate ovakvo mišljenje. Na isti način kao što verujete u ovo, verujete i u činjenicu da je u Srbiji nemoguće bilo šta uraditi i da je ovo zaista najgora zemlja sa najgorim političarima na svetu. Da komšije sa sekirama idu naokolo samo ovde, i da jedino ovde političari kradu. Okruženost informacijama o zemlji, problemima, ljudima kombinovana sa medijima koji se ni ne trude da predstave drugačije čini odlazak jedinim mogućim rešenjem.

    Filter je neophodan

    Kada se svađam o važnosti fakulteta, kao jednu od prvih stavki navodim sposobnost da razdvajate bitno od nebitnog. Naprosto, pismenost 21 veka od vas će zahtevati da znate da kreirate svoj dotok informacija na način na koji to vama odgovara, inače ćete biti zatrovani gomilom poluistina i negativnih informacija. Ne treba u potpunosti ignorisati sve vesti, ali imajte i na umu da je vaše raspoloženje direktan proizvod svih signala koji dođu do vas. Kada su oni isključivo negativni, malo je očekivati da će i vaše raspoloženje biti drugačije.

    Veroljub to lepo objašnjava u svom pomalo ekscentričnom videu. Za srećan život morate da se okružite pozitivnim informacijama i ljudima. Napravite zid za sve one koji veruju u to da su svi ljudi glupi i lepe se na jeftine i plitke informacije i na isti način hakujte vaše raspoloženje. Daleko od toga da će sve biti pozitivno, ali iznenađujuće je kolika je količina informacija koja zapravo nema nikakvu dugoročnu vrednost a vama oduzima toliko toga.

    Mediji sigurno moraju bolje, ali kako je očekivati bilo kakvu odgovornost sa njihove strane uzaludno lakše je da sami budete filter. Polazite uvek od pozitivnih stvari, čitajte pozitivne ljude i osvrnite se malo i na sve one dobre stvari koje su se desile. Za početak pogledajte samo listu najvažnijih stvari koje su se desile u prethodnoj godini, ili koliko se životni vek produžio u prethodnih 200 godina,  gledajte TED predavanja, čitajte pametne ljude i slušajte dobru muziku. Bavite se stvarima na koje možete da utičete a ne onima koje truju vaš prostor. I kad god osetite da ste nervozni jer se izlažete tim istim stvarima setite se da vi ipak možete/zaslužujete puno puno bolje.

  • Photo Credits: Joe Parks

    Nepostojana nula

    Imam osećaj da ceo život kasnim. Iz malog grada preselio sam se u veći, iz male zemlje u veliku, iz siromašne sredine u gotovo najbogatiju. Svaka od ovih promena značila je i potpuni šok. Bio bih dečko iz provincije, doseljenik iz trećeg sveta, skromni igrač koji nije za višu ligu. Ne bih se borio za pobedu, već za to da budem prihvaćen, da budem na nuli sa koje mogu da pokažem šta mogu.

    Kašnjenje, u ovom slučaju, nije posledica lenjosti koliko brzine kojom se krećemo kao društvo. Da biste kasnili, morate da imate nešto za čime jurite, a u poslednjih 50 godina pojavilo se toliko toga što nam daje povod da nikada ne stanemo. Recimo, iz uređaja koji držite u džepu možete da vidite više i dalje nego što je čovek ikada mogao da vidi – prošetate se petom avenijom, osetite čari crvenog tepiha, ili budete čitani od strane stotine hiljada ljudi širom sveta. Znanje je postalo super-dostupno, a fizičke granice gotovo da su izgubile svaki smisao. Postavljene su neke nove “digitalne”, koje ljude više razdvajaju po interesovanjima, nego nacionalnosti. One označavaju dolazak digitalnog doba – doba u kome svako ima priliku da pokaže svoje krajnje domete, bilo da je u pitanju talenat ili glupost. I dok češće viđamo ovo drugo, mislim da ne treba da zaboravimo na vrednost i značaj ovog prvog.

    Važnost digitalnog u mom slučaju je što je taj neki virtuelni svet meni doneo većinu toga što sam postigao u životu. Doneo je jedan uzbudljiv put od malog mesta pored Ivanjice do San Franciska i ubrzano sazrevanje koje dolikuje takvom haotičnom tempu. Na put nisam krenuo u skupocenom autu, već sve što sam poneo su neki obrisi talenta, otvorenost ka dobrim ljudima i idejama i nepresušnu želju da budem najbolja verzija sebe. A Internet je, na isti način na koji pojača efekat gluposti, učinio da se i ova moja naivna priča pretvori u zanimljivu avanturu koja traje već 15 godina.

    Sve počinje sa idejom, koja sada u ovako globalnom društvu nema granice. Oko vaših ideja okupljaju se ljudi koji isto ili slično misle, a ako to činite na jeziku koji razume više od ovih naših 10-ak miliona, zaista je nebitno odakle ste i gde sedite. Ljudi, sa druge strane, su najplodnije tlo da ideje postanu i realizovane. Oni su katalizator novih ideja, ali i lakmus papir koji odvaja dobre od loših. Daju potvrdu vašem radu i uvek vas guraju napred. 

    Internet mi je pokazao da je moguće i da je isključivo na meni je da to i ostvarim. Iz lokalne sredine izašao sam u svet. Mogao sam da vidim više i čujem dalje, a ljudi koje sam puteg istog upoznao su mi dali dovoljno samopouzdanja da stamen na crtu sa onima od kojih sam učio i kojima sam se divio. Znao sam da gde god da odem, imaću i gde da se vratim, imaću ljude koji će me dočekati i primiti nazad bez ikakvih kompromisa. Ovo je velika stvar. Kasnio bih u smislu lokacije, pozanstava, razumevanja kulture ali i znao da je moja bitka vredno borbe. Jurio bih tu nulu, da budem makar malo isti kao svi ostali, a odatle bih znao i kako da pokažem šta znam.

    Ta otvorenost i dostupnost me je naučila da nismo mi puno lošiji od onih tamo o kojima pevamo pesme. Početne pozicije nam nisu iste ali talenta nam ne nedostaje. Zato sam srećan da vidim sve više mladih kompanija i ljudi koji koriste digitalno doba da uzmu najbolje od oba sveta. Neophodni kreativni haos, hedonizam i snažljivost crpe iz naše kulture i primenjuju je u svetu gde je sve ovo moguće naplatiti. Umesto da sede tamo negde, oni ostaju na svom terenu, tu gde su najbolji. Biće i dalje mnogo onih koji odlaze, ali ovaj odliv bio bi drastično veći da Internet nije ove razlike učinio mnogo manjim. Šanse možda nisu iste, ali su sličnije nego ikad. Što se ranije uključite, pre ćete shvatiti pravila igre.

    Sa godinama i kilometrima shvatio sam da i nije loše kasniti. Problem sa onom nulom sa početka price je što to nije konstanta, već kategorija koja se menja kako se krećete, vidite i radite više stvari. Ona je kao zvezda Danica, koju uvek pratiš u potrazi za novim svetovima, ali nikad ne stigneš. Samo, što umesto uživanja u putu mi svu energiju trošimo na borbu da dođemo do daha. Kao i uvek, odgovor je uvek negde u sredini. Budite tamo gde ste srećni, ali naplatite talenat tamo gde se isti ceni. Danas to možete. Učinite da tehnologija radi za vas, da vam ostavlja više vremena i otvara više prilika. Kasnićete, ali umesto stalnog jurenja ka toj novoj nuli ponekad se i osvrnite i pogledajte koliko ste tih istih ostavili iza sebe.


    Nepostojana nula je uvodni tekst za rubriku Digital iz oktobarskog broja Elle Srbija. Kako ne pišem toliko često, mislio sam malo da skinem prašinu sa bloga i podelim isti sa vama. Do novih tekstova!

    Nebojša aka Eniac 

    Photo Credits: Joe Parks

  • 8321698639_ac60b3406f_b

    Kontekst je kriv za sve

    Razmišljao sam više puta o tome kako bi bilo lepo posetiti mesto odakle potiče Nikola Tesla ali, kako to obično biva, desilo se potpuno neplanirano dok sam pokušavao da uhvatim pogled više sa gorostansog Velebita. Put me naveo u središte ničega; u malo, mirno i ni po čemu posebno mesto, osim baš po toj jednoj osobi kojoj se desilo da niodakle ode u svet i promeni ga na takav način da današnji život ne bi mogli da zamislimo bez stvari koje je ta osoba osmislila. I dok je mesto nesumnjivo prelepo, ono što je u meni probudilo neverovatnu znatiželju jeste pitanje – KAKO je taj čovek uspeo da iz ovakve sredine ode toliko daleko i uradi sve to što je uradio? Upoznao sam mnogo pametnih ljudi, možda nisu bili kapacitet Tesle ali su bili dovoljno dobri da odu na viši nivo pa se to nikada nije desilo. Šta je to što je u ovom slučaju drugačije? Da li je genijalnost sama po sebi dovoljna? 

    Dalekovidost Teslinih roditelja

    Problem sa tim pitanjem leži u tome što sam video deo tog famoznog sveta i znam koliko je teško biti vidljiv i prepoznat kada se nalazite u sredini u kojima ljudi ne prepoznaju stvari kojima se bavite. Mesto u kome sam odrastao izgleda kao grad u odnosu na Smiljan, pa opet ne mogu da zamislim šta bi se desilo da u vreme kada sam odrastao nije bilo Interneta. Uspešni su danas svuda, i uspešne kompanije znaju da talenat leži širom sveta. Međutim pre 150 godina to nije bilo tako. Ipak Tesla je uspeo, i više nego uspeo. Odgovor na pitanje kako me je dočekao na zidu njegovog muzeja.

    Screen-Shot-2014-09-02-at-12.04.16-AM

    Tesla dolazi iz visoko obrazovane porodice za to vreme. I ako su živeli u Smiljanu, njegovi roditelji i rodbina dobro su znali da je za Nikolin uspeh potrebno više od malog mesta. O ocu možete da pročitate u rečenici gore, a dosta je poznato da mu je njegova majka prenela strast za pronalaženjem. Oboje su bili dovoljno dalekovidi i znali da je Nikoli potreban bio kontekst koji bi, poput plodnog tla, njegovom talentu omogući da sazri na način kom ga danas pamtimo. Istina je da je postojala borba da on ne postane inženjer, ali onda kada je ta odluka doneta vrlo se jasno videlo da njegovi roditelji znaju šta rade. Završio je u Gracu, u najboljoj inženjerskoj školi u tadašnjoj Austrougarskoj. Iz dobre škole prešao je u Prag, odatle stigao do Edisonove laboratorije u Parizu, a posle toga je već bilo jasno da Tesla nema puno šta da traži u Evropi.

    S kim si takav si

    Kontekst je okruženje koje čine ljudi i ideje koje kruže među njima. On je plodno tle, ali ne univerzalno već vrlo specifično u kome odrastaju samo posebne sorte. Dok je Teslina genijalnost zaista neupitna, činjenica je da je on bio puno više od bistrog deteta sa sela koje se otisnulo u svet i uspelo. Atipična dalekovidost njegovih roditelja stavila ga je u pravi kontekst u vidu škola koje je pohađao. Oni su znali ono što ni danas nije puno drugačije – kvalitetne škole predstavljaju najbolji katalizator kvalitetnih ljudi i ideja. Pitate se zašto ljudi hrle na Harvard ili Stenford? Opet kontekst. Opet ljudi i ideje. “S kim si takav si” – kako se kaže u Srbiji. Ako si okružen pametnim ljudima dobre su šanse da si i ti pametan. Ako je kontekst dovoljno plodan za ideje koje imaš, ljudi koji predstavljaju taj kontekst služe samo da pojačaju efekat. Da se ideje zaista ostvare. Bez pravog konteksta ovo nije samo nemoguće, nego može da odvede i u depresiju. Pokušajte da objasnite bežični prenos energije danas nekome ko nije previše obrazovan. A onda zamislite kako je to izgledalo pre 150 godina.

    Ono što su Teslini roditelji pretpostavljali on je ubrzo i sam shvatio. Evropa nije bila toliko skučena koliko nije imala otvorenosti prema nauci kao Amerika sa početka 20 veka. Tesla je znao da za realizaciju njegovih ideja su neophodni ljudi koji ih razumeju i koji mogu da mu pomognu svojim znanjem i resursima. Toga u Evropi ni tada nije bilo, dok je Amerika u tom periodu proživljavala jedan od najplodnijih perioda u istoriji nauke. Izbor je bio vrlo jasan.

    Kontekst kao prečica do uspeha

    Tesla je odličan primer jer je deo našeg folklora i apsolutni primer za brilijantnost ljudi sa ovih prostora. Međutim, način na koji je došao do tog statusa je često romantiziran. Istina je pak da rad i brilijatnost nisu dovoljni. Neophodni su, ali ne i dovoljni. Koliko god teško radili uvek će biti neko ko radi više, ko spava manje, ko je pametniji. Ni kontekst sam po sebi nije dovoljan. Bogata deca su oduvek išla u najbolje škole ali im uspeh nije bio zagarantovan. Ima tu još puno toga, ali kombinacija rada i dobrog konteksta se dovoljno često mogu povezati sa uspehom da mogu da kažem da predstavljaju prečicu za isti.

    Pronaći dobar kontekst nije lako. Iz moje priče o Americi možete da shvatite da tamo ne postoje ljudi koji raširenih ruku čekaju novog Teslu sa Balkana. Kontekst mora da se zaradi, za njega morate da se borite i da dokažete da ga zaslužujete. Obično su ideje te koje vas “voze” do željenog ishoda. Ako ih nemate, prosto se potrudite da se okružite sa ljudima koji izvlače najbolje od vas. Ogradite se od onih koji vas čine negativnim i provodite vreme sa onima koji zalivaju vaše ideje. Bićete zadovoljniji i srećniji, što je verovatno i najveći uspeh. Na kraju dana, ništa mi nismo drugačiji od gore nasukanog broda sa slike. Da bismo gazili milje i osvajali mora potrebna nam je voda. Što je pre nađemo, pre ćemo i sami uspeti na putu koji sanjamo.

    Mirno more!

    @eniac

     

  • Photo: Duncan Hull

    Ne postoji tačan odgovor

    Često tako sa snajkom (bratovom ženom za one sa slabijim poznavanjem) pričam o izborima koje smo napravili. O porodici u njenom slučaju i karijeri u mom. O lepim stvarima i teškoćama, kompromisima i onome što dolazi. I uvek dođemo do istog odgovora – a to je da pravi odgovor ne postoji. 

    U našoj prirodi je da stalno želimo više – da budemo vredniji, pametniji, bogatiji; da vidimo svet i formiramo porodicu, kupimo stan i pošaljemo decu u najbolje škole. Problem ovog pristupa je što se to više izražava u brojevima bez kraja, a dešava u vremenu gde dan i dalje traje 24 sata. Uspeh leži u odlukama koje donesemo, a koje opet ne mogu uvek biti dobre jer ne zavise samo od nas. Kao što za dilemu iz uvoda nema pravog odgovora tako je i sa odlukama.

    Sve se svodi na to da svaki put ima svoje prednosti i mane. Lepota je u balansu nesavršenosti i nemogućnosti da imate sve. Nekima je to frustracija, a nekima motiv da postanu bolji. Meni prvom je bila frustracija, a onda sam upoznao one ka kojima sam stremio i video stvari koje im nedostaju. Ovo mi je pomoglo da cenim svoje mane i budem opušteniji zbog toga što jesam (i nisam) i šta imam (i nemam). Niko od nas nije savršen i uvek će biti onih kojima će smetati vaš put, ali to je život i na njega ne postoji univerzalno tačni odgovor. Umesto toga treba težiti da frustracija preraste u motiv da uvek težite boljem.

    Kada vas kritikuju i dele savet više, saslušajte ali i setite se da ne postoji tačan odgovor na pitanje zvano život. Ali ono što postoji, u moru svih tih netačnih odgovora, su odgovori koji su dovoljno dobri. I to je valjda suština, naučiti da uživaš u dovoljno dobrom. Da shvatiš da sreća nije sve, već dovoljno. Nekima su to prijatelji i porodica, nekome karijera i novac. Nekome sve po malo. A lepota, kao što rekoh, upravo u tom nesavršenom balansu koji se svojstven samo nama. Lepota jer je motiv da budemo još bolji, a ne frustracija.

  • changes

    Nerazumevanje promena

    Verovatno najveća prednost života na dva kontinenta jeste mogućnost da posmatrate na stvari u svakom trenutku iz dve perspektive. Jedne – dobrostojeće, ali pomalo nerealne; i druge koja godinama ne ide na gore, ali verovatno značajno bolje preslikava stanje u svetu. Onda se vi u nekom trenutku nađete u sredini, postanete malo nezadovoljni određenim stvarima koje bi svi voleli, ali i srećni što možete da doživite neke koje oni, sa druge strane kugle, ne mogu ni da razumeju. Najinteresantnije je, međutim, posmatrati kako se dva društva menjaju – ono progresivno i ono što to nije, i koji su rezultati njihovog pogleda na promene. 

    Promene i odluke

    Promene su kao i odluke. One se dešavaju bez obzira na to da li vi želite da ih pratite (donesete) ili ne. Ako donesete odluku, veća je verovatnoća da ćete i brže doći do nekog odgovora, a ako to nije situacije odgovor obično dođe znatno kasnije i gotovo sigurno bude negativan. Sa promenama je slično – ako se izolujete i prestanete da pratite pravac u kom svet ide, nekoliko godina kasnije bićete nesposobni da u istom svetu živite. Promene se profesije, način komunikacije a sa njima i poslovna etika, a ignorisanje pojedinaca da ih prate oslikava se u nemogućnosti da isti nađu odgovarajući posao a dugoročno i partnera i društvo.

    Zarobljeni u vremenu

    Tako su i ovaj Prvi maj su obeležili govori o propadanju, fabrikama koje su stale i ljudima koji nemaju posao. Menja se kontekst u vidu godina i dežurnih krivaca a priča je i dalje ista. Gomila ljudi i opravdanja koji su se zbog svega što se desilo zadesili u nekom vremenu koje je sve teže ispratiti. Udarnici fabrika izgubljeni u digitalnom vremenu. U vremenu kada 2 momka naprave servis koji vredi više od cele države. Neki su očito to shvatili i u zemlji se javljaju neki novi klinci koji su spremni da jašu na novom talasu i naprave nešto više od gomile opravdanja. Neki će ove klince nazvati nadobudnim ili previše srećnim jer su odabrali zanimanje koje je više u skladu sa vremenom ali to nije poenta, koliko to da pobeđuju oni koji su brži i spremniji na kompromise.

    Sve se svodi na učenje

    Na kraju shvatite da odnos prema promenama direktno kreira i vašu budućnost. Koliko ste spremni da učite i radite, da budete strpljivi ali i agilni toliko ćete i biti uspešniji. Više puta sam pisao u “doživotnom učenju”. Gledano iz ugla promena to je samo prilagođavanje onome što dolazi. Što ste prilagođeniji i što su vam očekivanja realnija to će i vaše delovanje biti bolje.

    Ako ignorišete učenje na vreme, na kraju vas društvo na to prisili. Pogledajte šta se dešava sa našim roditeljima danas. Kada je tehnologija u pitanju prvo su bili skeptici i odbijali sve što dolazi. Ali onda su shvatili da moraju biti tamo gde su i njihova deca i na kraju svi morali da pristanu na istu. Učenje nije više pitanje prestiža ili dobrog osećaja već sposobnosti da živite u vremenu u kom se nalazite.

    Očiti jaz

    Posledica neobrazovanja je i ogroman jaz između pozicija koje su otvorene i ljudi koji mogu da rade na istim. Znam makar 10 poslodavaca koji su sutra spremni da daju sasvim pristojnu platu za pravog kandidata. Ali takvih ima jako malo, i obično su već zaposleni u nekim drugim firmama. Opet razočaravajuće je da se tako nešto dešava u zemlji gde je (navodno) preko 30% ljudi nezaposleno. Lek je obrazovanje, ali ljudima koji su veći deo svog obrazovanja proveli u štrajkovima i skraćenim časovima nije to tako lako objasniti. Potrebna je čitava jedna nova generacija da bi ovaj jaz bio nadoknađen.

    Ne možemo svi da se bavimo IT-jem

    Ovo je argument koji se vrlo često čuje u diskusijama sa ljudima koji bi po svaku cenu hteli da se zaposle. Ujedno i argument koji najbolje opisuje nerazumevanje promena. IT više nije samo programiranje i ne zahteva napredna tehnička znanja. Već je više osnovna infrastruktura – jednaka autoputu i prugama u doba industrijske revolucije. Teško je očekivati da svi programiraju, ali ni tehnologija nije ono što je bila pre 10 godina, već je mnogo dostupnija i lakša. Oni koji žele posao moraće da unaprede svoje veštine, da se malo više otvore ka svetu i tehnologiju vide kao prednost, a ne prepreku.

    Prošlost kao oaza sigurnosti

    Realno je da je svima nama bilo lepše ranije. Bili smo mlađi i imali manje problema. Kako kaže izreka – “stvari koje ne znaš, ne bole”. Ali i glavna odluka prošlosti je da je ona idealizovana, ulepšana slika onoga što se desilo, upakovana u kutiju i ostavljena na suvom i tamnom mestu za sve te teške dane. Međutim, život u prošlosti ne vodi napred. Ne vodi rešenjima. Prošlost je ništa nego skup donetih odluka koji je rezultovao dobrim stvarima. Time da ste tu gde jeste i da imate ispred sebe još dugačak put da napravite nešto veliko. Ona treba da služi kao osnova ali ne i kamen spoticanja da napredujete. Treba da vas inspiriše da radite više i bolje i budete spremniji da ovo iskustvo učinite još boljim.

    Promene traju i nisu popularne

    Instant vremena nalažu i instant rezultate, i svi očekuju da se ovo desi preko noći što se gotovo nikad ne dešava. Osim što traju promene su bolne a, kao takve, i nepopularne. Ako očekujete da izađete na izbore i kažete ljudima da ćemo sve da promenimo verovatno nećete pobediti. Jer to znači da to utiče i na njih, da će morati nečega da se odreknu da bi možda dobili nešto u budućnosti. Ono što niko ne iskomunicira je da u slučaju da se one ne dese sigurno ništa neće dobiti. Možda je to “možda” malo, ali u istoriji milioni su ginuli samo za to “možda” želeći da pomere stvari nazad. Instant društvu kao današnjem ovo se nikako ne sviđa.

    chickeninstant

    Odavde vam ne ostaje puno već da, umesto da čekate društvo da se promeni, promenu nametnete sebi kao lični prioritet. Društva su spora, države još sporije, a politika… pa nećemo o njoj. Suština je da ste vi tu da postanete bolji – ona čuvena najbolja verzija sebe. Da biste to postigli morate da radite i stvari koje nisu lake, niti popularne. Vrlo često nemaju ni rezultat. Ali guraju napred. Nekad i do same ivice i daju priliku da vidite više i uradite brže. A onda možda i inspirišete neke druge da to isto urade. Kažu i da promena dolazi iznutra. Onda kada je razumete shvatite da to znači – od vas – i zato nema čekanja. Mnogo noći, malo sna i jedno možda koje preti da postane da. Vredi probati.


    Istina je da sam za ovaj tekst imao i motiv više, a to je da podržim drugare koji organizuju sjajno dešavanje ovog meseca u Beogradu. Ako vas interesuje šta vam budućnost sprema, posetite Startit Fest.

    728

  • Protiv sebe

    Postoje ti neki tekstovi koji se pišu mesecima. Ovaj je započet u septembru i dobijao rečenicu po rečenicu u danima koji su dolazili. Praktično je biografija jedne godine ili recept kako da preživite. Godine u kojoj sam uradio nešto što možda nije bilo pametno, ali je i vredelo svakog izgubljenog nerva. U kojoj sam izgubio mnogo bitaka ali i još jednom potvrdio da je sreća uvek tu negde iza ćoška.

    603150_480546025336775_108086391_n

    Prošlo je više od godinu dana kako sam u Americi. Pokušavam da procesiram taj podatak ali ne ide to baš tako lako. Vreme leti kada ste zauzeti poslom, problemima ili zabavom, a osim prvog meseca kada sam tek došao, ostali dani bili su ništa drugo do neprestano smenjivanje ova tri. Borba za lovu, prihvatanje, ocene… i najvažnije – borba protiv sebe.

    Prerastanje

    Osoba X: Zašto si otišao, tebi je u Srbiji bilo strava?

    Ja: Da bih bio bolji.

    Osoba X: Bićeš bolji i ovde, samo treba da se malo uozbiljiš i više radiš.

    Ja: Neću, jer ne moram.

    Pravi razlog mog odlaska je stalni strah da ću sam sebe oterati na tamnu stranu lenjošću i neodgovornošću. Ne znam da li je to neka bolest ili opsesija, ali koliko god me drugi hvalili oduvek sam znao da to nije dovoljno dobro. Cela misija Amerika bila je posledica toga što nikada nisam uradio nešto dovoljno veliko da bih time bio ponosan. Nisam se dovoljno trudio, nije mi dovoljno stalo. A opet, ljudi su prepoznali nešto u tome što radim. Objašnjenje za ovo opet leži u brojevima, u zemlji u kojoj ima 7.5 miliona stanovnika i nije teško istaknuti se u nečemu. Rizikujem da budem stavljen na crnu listu, ali pogledajte ko su u našoj zemlji poznate ličnosti, političari pa i tviteraši. Koliko njih zaista ima kvalitete da bude tu gde jeste. Ne svi, ali su ipak tu gde jesu zato što su se potrudili malo više od ostalih. U zemlji gde je većina ljudi pasivna, malo cimanja vas može dovesti na vrh. 

    To prerastanje je sasvim normalna stvar i postoji u svim sferama života. Šteta je što niko sportiste ne ubraja u odliv mozgova, ali taj proces je identičan onom u kome mladi ljudi odlaze iz zemlje u potrazi za nečim većim. Kada prerastete klub u kome igrate idete na sledeći nivo. Ako ste dovoljno dobri idete dalje, ako ne vraćate se kući. I dok su sportisti koji odu nacionalni heroji, studenti su obično tu da budu neprijatna strana statistike.

    Dovoljno dobar

    Dobra stvar kod studiranja u inostranstvu je u tome što je integracija u društvo značajno brža nego u slučaju kada dođete na slepo. Kroz školovanje i rad sa profesorima shvatite razlike u društvima i načinu na koji se radi, i one su zaista dosta velike i teško je to shvatiti na osnovu nekoliko filmova. Na novom terenu gde me ljudi ne znaju, gde se priča drugi jezik i gde je konkurencija jača nego bilo gde drugo verovatno je najbolje tražiti odgovor na pitanje – da li sam dovoljno dobar.

    Odgovor je možda. Talentovan svakako, ali isto tako i sirov, nestruktuiran, dete provincije koje je nekom ludom srećom ušlo u veću ligu. Škola je bila sjajan način da odlučim na koju stranu idem. Godinu dana kasnije verujem da sam uspeo. Dobio sam šta sam hteo – strukturu, bolji jezik, ime za sve one stvari koje su delovale logično a nisam znao kako se zovu i, najvažnije, samopouzdanje. Nismo mi loši, ali sve ono što radimo je jednostavno previše malo da bismo to i globalno dokazali. Ili makar, sve ono što sam ja radio.

    Lako je to

    Put do saznanja o tome da li sam dobar ili ne bio je u najmanju ruku neugodan. Ostavio dosta toga što neki drugi nikada ne bi ostavili, zatvorio dosta vrata i ozbiljno naljutio porodicu koja je bila sigurna da se nikada neću vratiti. Ali i uvek vrteo u glavi da se sreća nalazi negde izvan zone komfora.

    Međutim, ono što me zapravo držalo sve vreme iznad vode je moja detinjasta naivnost i ignorisanje problema sve dok on ne počne zaista da ujeda pravo za srce. Posle prva 3 meseca neko od kolega sa faksa je rekao da je sa mnom malo nezgodno raditi jer imam pristup – lako je to i ako to zaista nema nikakvu osnovu u realnosti. Kada sam upisivao školu i odlučio na ovaj put, verovao sam da cela ova avantura zaista i jeste laka. Odeš, završiš školu, nađeš posao sa strane i sve 5. Realnost je nažalost bila mnogo drugačija. Previše puta sam bio bez para, bez stana, posao me baš i nije puno hteo jer bih time rizikovao svoj status u zemlji. Imam neverovatne prijatelje koji su bili tu da pomognu, ali posle nekog vremena shvatite i da pozajmljivanje nije rešenje. Ne rešava ništa dugoročno, već stvara nove stvari o kojima morate da mislite. A kad ste sami, lako se pukne. Živci su imali dobar trening.

    Biću dovoljno kliše i reći bio sam gladan i budalast. Ali i zahvalan jer sam u isto vreme živeo godinu iz snova. Shvatio sam da je to “lako je” više vrlina nego mana. Da nisam razmišljao tako unapred, da sam mislio o novcu i problemima nikada ne bih doživeo ono što sam doživeo. Nekada je ta naivnost potrebna da biste napravili velike stvari jer problemi manje strašno izgledaju kada se sa njima suočite nego kada razmišljate o istima nekoliko meseci unapred. Previše razmišljanja obično dovede i do odustajanja.

    Strpljenje

    .. je ključ. Zvuči trivijalno ali vrlo često treba biti vredan i čekati. Bićete odbijeni, bez novca i svega na šta ste se već odavno navikli. Ali ako ste strpljivi i dalje vredno radite dobre stvari će vas iznenaditi. Stvari se ne dešavaju preko noći, ako se dese upravo tako i odu. Štagod da se desi u životu ostaje vam znanje i ljudi koji poznajete, a za oba je potrebno nešto više od samo te jedne noći.

    Biće vam teško. Pući ćete. Misliti kako ništa nema smisla. Najbolje što mogu da vam savetujete je da prespavate. A onda ustanete i nastavite da radite. Najveći problem kod nedostatka strpljenja je što počnete da gubite samopouzdanje. A ono je sve. Bez vere da nešto možete da uradite, često to i ne uradite. Pročitajte biografije dragih vam ljudi i shvatićete da gotovo nikom od njih nije falilo samopouzdanje. Možda su bili malo ludi, asocijalni ili na drogama. Ali svi su verovali da su oni ti koji mogu da promene stvari. Samopouzdanje je onaj nevidljivi sastojak koji vas razdvaja o drugih. Ono što vas čini privlačnim kada ste tek ušli u vezu posle dugog vremena posta i ono što se oseti u vazduhu kada ljudi donose odluku da rade sa vama. Verujte u sebe i shvatićete da se sjajne stvari kriju iza ćoška.

    Protiv sebe

    Problemi i izmena okruženja vas teraju na stalnu bitku protiv sebe. Retko kada pobedite, ali godinu dana kasnije to je i poraz na koji sam posebno ponosan. Prevelika zona komfora pretvorila se u rupu. Morao sam da se naviknem na život sa puno manje stvari i malih luksuza na koje sam navikao. Zvuči kao propast, ali istina je da manje stvari ostavi prostora za mnogo iskustava i da vreme da razmislim o tome šta je to što zaista volim. Da shvatim ko su ljudi koji su ostali iza mene i koji mi nedostaju. Vidim koliko su neke navike i život koji sam imao zapravo destruktivni, a više cenim one koje sam zbog gužve u svom ormaru stavljao u drugi plan.

    Istina je i da je ovo bitka koju ćete stalno gubiti ali i verovatno poraz iz kojeg ćete najviše dobiti. I dalje gubim, ali sam srećan što sada znam mnogo više, što sam okružen i radim sa ljudima koje volim kao porodicu i što imam prijatelje širom sveta. Mogao sam istu tu energiju da utrošim boreći se sa drugima, isteravajući pravdu ili dokazujući neke stvari koje nisu ispravne. Ali razlika između ova dva je u tome što u borbi protiv sebe vi ste ti koji odlučujete i ako odlučite da nešto promenite to sigurno i možete.

    Budite vredni, radite na tome da postanete osoba sa više iskustava a manje stvari, cimajte se da budete bolji u onome što radite i uz malo vere u sebe postaćete dovoljno dobri. Testirajte sebe. Oduzmite sebi stvari koje volite na trenutak da biste stavili koliko su mnoge od njih zapravo beznačajne. Umesto tih stvari fokusirajte se na ljude koje volite i koji vas inspirišu i držite ih u svom okruženju. Budite gladni i budalasti. Izgubićete mnogo bitaka, proći kroz mnogo teških trenutaka, prečesto stajati na tlu koje nije baš stabilno. Ali i postati bolji čovek, zadovoljni sobom i sposobni da menjate ljude oko sebe. Znam da u zemlji velikih ratnika porazi i nisu tako popularni, ali isto tako i verujem da je ovo jedan od onih za koji se vredi boriti.

  • nasilje

    Nisam siguran

    Dana kada je ubijen Taton bio sam kao retko kad razočaran time ko sam i odakle dolazim i ako nisam inače takav. Volim svoj grad i nisam previše imao potrebu da tvrdim da sam iz “kruga dvojke”. Poreklo me čini onim što jesam i nemam razloga da ga krijem. Ali, ovo ubistvo je, kao nijedno dešavanje pre toga, izazvalo ogromno nezadovoljstvo zbog kog se nisam baš najbolje osećao u svojoj koži. Nemam problema da se poistovetim sa neuspehom. Ili da shvatim da smo kao država u lošoj fazi i da nam trenutno ne ide. Čak i da naivno verujem da nas niko ne voli. Ali imam sa činjenicom da ljudi koji sa mnom dele istu zemlju rođenja ubijaju ljude koji nisu njima slični. Iznad svega, bio sam uplašen i nesiguran u gradu u kom živim i koji volim.

    Nisam sam

    Dok sam tako nepomično zurio u ekran pokušavajući da shvatim šta se desilo, video sam da nisam sam. Da u zemlji koje sam se najednom sramio ima mnogo više onih koji misle slično kao ja. Koji veruju da je život najveći dar koji možete da imate, i da niko nema pravo da vam ga oduzme – koliko god bili drugačiji od drugih. Pokušavao sam to da shvatim sa pričom o noćnom prevozu gde se od 50 ljudi uvek nađe jedna osoba koja neće da plati kartu, a koja je obično glasna i spremna da se za nešto novca svađa ili potuče ne bi isterala svoje. Bahatost te osobe nadjačala bi tišinu ostalih 49. Oni bi trebalo da nas predstavljaju a ne ovi drugi. Na kraju oni su većina. Za baš te koji poštuju pravila i predstavljaju zemlju kakva zaista jeste napravio sam malu akciju za Facebook i Twitter i podelio u znak nezadovoljstva. Ubrzo smo napravili i Facebook stranu. Do jutru nas “tihih” bilo je 25.000.

    bris-taton

    Bilo mi je lakše i ako i dalje nisam bio srećan. Pritisak javnosti ali i Francuske učinio je da se ovom slučaju narednih meseci prida puno pažnje i “konačno” stavi tačka na sve ono što je izazivalo moj strah. Uhvaćeno je nekoliko njih, ali daleko od toga da je ovo bio kraj. Insajder je krajem te iste godine pokazao zašto, a neki od tada prikazanih pojedinaca još par puta imali naslovne strane u godinama koje su došle. Navijači, neonacisti, ultra desnica. Ljudi sa leđima većim od zakona nastavili su dalje da sude onako kako to njima odgovara.

    Ubiše Feku…

    Pre tri dana mi stiže mejl sa ovim naslovom. Od ljudi koje volim i koje poštujem, koji mi objašnjavaju kako im je ubijen ortak. Knedla u grlu i pogled u pod. Zašto opet…O dešavanju i posledicama verujem da ste imali gde da pročitate poslednjih par dana. U odnosu na Tatona, dečko koji je ubijen nije ništa drugačiji od bilo koga od nas. Dečko iz kraja koga svi znaju i vole, koji je verovatno isto tako znao da ovde nije sjajno, ali tražio način da to učini drugačijim. I najvažnije, dečko, koji će zbog toga što nije bio drugačiji ili imao celu zemlju iza sebe da brani njegove interese biti brzo zaboravljen. A oni koji su ga ubili posećivati naslovne strane i u godinama koje dolaze.

    Ljudi na vratima

    Postoje i oni koji će pokušati da opravdaju ovo. Ni ja ne znam šta se sve desilo, ali znam da nije smelo da se završi smrću. Ako je razlog koškanje, svađa, gledanje devojke, postoje načini da se to sredi. Pogledajte ovaj video. Verujem da nisu svi šampioni sveta u kik bosku, ali pogledajte i ovu pretragu na naslovima. Evo par vesti:

    • TUČA OBEZBEĐENJA: Krvoproliće zbog Ane Nikolić
    • Posle svađe pucao na obezbeđenje ‘Blej voča’
    • Operativac Granične policije, zavšio je u Urgentnom centru posle sukoba sa obezbeđenjem „Rivera“

    Trend je vrlo jasan. Verovatno najbolji komentar o svemu sam dobio od Strongmena, koji je neko ko je bio sa druge strane vrata.

    Ono što se meni lično ne sviđa što su kod nas ekipe obezbeđenja rukovođene idejom da treba da prebiju a ne da spreče, suzbiju, poreduprede, izbace… Normalno ima slučajeva kada se stvar otrgne kontroli ali zato i postoje rigorozne procedure i treninzi kako da se ne dođe u takvu situaciju.

    Postoje načini. Ali kada si svestan da za tebe nema posledica, zašto bi uopšte brinuo…

    Nagrađivanje negativnog

    Problem sa pasivnim sistemom poput našeg je što se odluke donose i pored toga što zvanično nisu donete. Kao što je ćutanje jednako odobravanju, tako je i neosuđivanje negativnog jednako njegovoj podršci. A sistem koji podržava ljude koji sami donese odluku o tome ko treba da živi a ko ne, je na klizavoj stranputici koja ne vodi nigde nego u provaliju u kojoj nas čeka ono što smo ne tako davno imali prilike da proživimo. Umesto Dr Igija čekaju vas Elitni odredi.

    Nisam siguran

    Nisam siguran da sam spreman da se vratim u zemlju u kojoj i dalje važi zakon fizički jačeg ili psihički luđeg. Kao i većina vas koja ovo čita – ja nemam leđa. Niko sam i ništa, i ne treba mi da budem napadnut od nekog neiživljenog i divljeg da bih to shvatio. Nesigurnost se poput zaraze širi i na sve drugo. Pogledajte Maslova. Posle hrane i vode tu je odmah sigurnost. Kada kukate kako ljudi odlaze pitajte se da li postoji još neki razlog osim ekonomije i nezaposlenosti.

    Zaista nisam siguran. Ostaje da prođe neko vreme da razmislim o svemu. I nada da će se makar za Feku pronaći istina. Kao što rekoh, momak je predstavnik bilo koga od nas. Dečko iz kraja koga svi znaju i vole, koji je verovatno isto tako znao da ovde nije sjajno, ali tražio način da to učini drugačijim. I najvažnije, dečko, koji će zbog toga što nije bio drugačiji ili imao zemlju iza sebe da brani njegove interese biti brzo zaboravljen. Ne bih voleo da se to stvarno i desi. Kada stanete u cipele nekog od njegovih prijatelja shvatićete i zašto… Potrudimo se da se to ne desi.

  • edukacija

    Obrazovanjem na sledeći nivo

    Jedna od dilema ovog puta u Ameriku je i – čemu cela ova škola i dodatno obrazovanje? Završio sam dobar fakultet u Srbiji, imao kakvu takvu karijeru sa kojom sam mogao da idem napred bez dodatne škole. Međutim, odgovor NIKADA nije bio negativan. Dilema se uglavnom vezivala za probleme koje sam imao da sve to izguram do kraja, ali o tome nekom drugom prilikom. Obrazovanja nikada ne može da bude dosta, ono vas diže na sledeći nivo i pravi razliku onda kada to najmanje očekujete. 

    Srbija i problem sa obrazovanjem

    Nažalost, povod za ovaj tekst je malo mračniji od toga kako je lepo ići u školu. Zadire duboko u većinu problema koje Srbija kao država ima, a koje podseća na smrtonosni vrtlog. Poslednji tekst kod Nikole može da vam da ideju o tome šta me je nateralo da napišem, ali ne bih išao u politiku i imenovao pojedince. To je prljavo i verovatno licemerno u situaciji u kojoj sam 10.000 kilometara dalje. Međutim, kao neko ko je izdanak tog sistema ne mogu da ćutim i ne primetim koliko su neke stvari zaista skandalozne.

    Obrazovanje uvek pravi razliku. Pritom, ne mislim samo na formalno obrazovanje. Ono je bitno jer daje osnovu ali nije jedini način obrazovanja i ne treba ga izdizati previše. Problem sa kojim se mi suočavamo je malo drugačiji. Umesto nekog prirodnog rasta i napretka (što se u ekonomiji može opisati inflacijom) primetno je da se kod nas obrazovanje obesmišljava do nivoa u kome to više nije zabavno. Kao zemlja u tranziciji, i neko ko želi da ide napred jako je teško očekivati da će se to i desiti kada ne postoji temelj za rast. Temelj = Obrazovanje.

    Mržnja je posledica neznanja

    Pogledajte šta se desilo sa mojom i nešto mlađim generacijama. Klinci koji su pola svog školovanja imali časove od 30 minuta ili proveli u štrajkovima su sada huligani. Oni su na ulicama, oni nemaju nikakvo znanje i nikakve izglede za posao. Svoj neuspeh kanališu u nekim drugim idejama, poput nacionalizma. Obzirom na standard, ne ostavlja se ni puno prostora za neko neformalnije obrazovanje poput putovanja. Putovanja isto tako šire vidike i daju neku širu sliku o tome kako svet izgleda. Međutim, nema ni toga. Hermetički zatvoreni i izloženi jednom te istom godinama, vi i ne možete a da to isto ne prihvatite kao pravilo a sve ostalo odbacite. Odavde i mržnja. Ona je gotovo uvek posledica neznanja i nemogućnosti da se poistovetite sa nečim ili nekim ko je drugačiji.

    Rezultat tog, naizgled bezazlenog, efekta 20 godina kasnije daje jednu ogromnu količinu mladih koji ne znaju šta će da rade sa sobom, a spas traže u čoporu.

    Paradoks koke i jajeta na primeru obrazovanja

    Ako analizirate malo dublje nivo obrazovanja van Srbije shvatićete da su razvijene one zemlje koje više ulažu u obrazovanje. Dok će se neki odmah pozvati na to da su iste te zemlje dobre u obrazovanju jer imaju novca da ulažu u isto (odavde koka i jaje) zapravo to nije uvek pravilo. Ali, sigurno je da rast ekonomije potpomaže i razvoj obrazovanja. Pogledajte samo listu 10 zemalja sa najvišim nivoom obrazovanja a onda i razvijenost njihove ekonomije (u zagradi).

    1. Kanada (11)
    2. Izrael (43)
    3. Japan (3)
    4. SAD (1)
    5. Novi Zeland (53)
    6. Južnja Koreja (15)
    7. Ujedinjeno Kraljevstvo (7)
    8. Finska (36)
    9. Australija (12)
    10. Irska (44)

    Iako neki brojevi govore da nema mnogo korelacije između ova dva, zapravo zemlje sa nižim rankingom su značajno i manje po obimu. Odatle i nešto manji bruto društveni proizvod. Izrael recimo ima samo 8 miliona stanovnika.

    Interesantno je na koji način su došli do ovih brojki. Kanada je manji deo visoko-obrazovanih sama “napravila” a veći deo privukla pametnom imigracionom politikom. Koliko samo znate ljudi sa ovih prostora koji žive tamo. Sličan program je sproveo i Čile da bi privukao više visoko-obrazovanih. U Izraelu, sa druge strane, visoko obrazovanje je deo vojne obaveze.

    Amerika je kombinacija Kanade i dobrih škola. Nažalost, ovde je obrazovanje jako skupo i privilegija je ljudi koji imaju novac. Odakle i četvrta pozicija i ako su ovde verovatno najbolje škole na svetu. Pogotovu u oblasti biznisa.

    Zašto je teško iskopirati Silicijumsku Dolinu?

    Vrlo je prosto. 5 minuta dalje od Facebooka je Stanford. Nije čudo što je sedište ove kompanije u Menlo Parku/Palo Altu. Ne toliko daleko je i Berkli koji je jednako plodan univerzitet. Ideje i kapital se okupljaju oko ljudi koji mogu da ih sprovedu, a ovde su to mladi naučnici koji studiraju na najboljim univerzititima. I to je tako već decenijama. Šta mislite gde je bila Edisonova laboratorija? Baš u Menlo Parku.

    Koji je drugi grad koji prednjači po količini kapitala koji se ulaže u inovacije u Americi? Boston. Gle čuda, blizu Bostona su MIT i Harvard druge dve škole za koje smo svi čuli, i ako nismo sigurni zbog čega. Teorema izgleda da je sve bliža dokazu.

    Da ne amerikanizujem previše, Južna Koreja je primer zemlje koja je ni od čega došla do jedne od najbrže rastućih ekonomija jer je imala pametnu međunarodnu politiku i dobar odnos obrazovanih ljudi i cene rada. Pogledajte još jednu skalu koja pokazuje zašto su Koreanci tu gde jesu.

    Screen Shot 2013-06-28 at 1.40.15 AM

    Zaključak je jasan, vrhunsko obrazovanje daje prednost koju je teško dostići.

    Treba pokrenuti lavinu

    Dugo sam razmišljao o tome šta može da bude rešenje naizgled bezizlazne situacije u kojoj smo. Problem je da nema posla i da je ekonomija u stalnom padu. Sa druge strane, ljudi koji rade u famoznoj IT industriji kukaju kako ne mogu da nađu ljude koji će da im rade. Slično je sa bilo kojim visoko-kvalifokovanim poslom. Jalovo obrazovanje je napravilo procep u vidu cele jedne generacije koju je potrebno nekako iskoristiti. I to pod predpostavkom da će oni koji su danas u procesu obrazovanja biti sposobni za posao koji ih bude čekao. A plašim se da je sa ovakvim odlukama to još jedna utopija u koju ne umem da verujem.

    Potrebna je lavina koja će da raste vremenom i da polako sloj po sloj podiže i nivo obrazovanja. Obrazovanje nije lek za sve, ali je put koji sigurno vodi napred. Ako ignorišemo probleme koje naše obrazovanje ima, ignorišemo i našu budućnost. Nema razloga da verujemo da će nam biti bolje u budućnosti ako će i u njoj biti ljudi koji nisu spremni da joj se prilagode. Klizava je to litica.

    Da ne mračim previše, drago mi je i što postoje ljudi koji to žele da promene i pokreću svoje inicijative. Svaki spomen SEE ICT-a mi izmami osmeh licu i učini ponosnim što znam te ljude. Kada sizifovski gurate napred dese se i nemoguće stvari. Nisu oni jedini. Divim se i energiji ljudi iz E8 koji godinama već idu po celoj Srbiji i pokušavaju da probude kreativnu notu kod mladih i nauče ih da mržnja nikada nije dobra. Lista je preduga, a svi oni pomalo ludi što sve to rade. Jer odustajanje je sasvim logičan izbor. I sam se mogu smatrati kao neko ko je odustao i otišao. Teško je, nema novca, a rezultati takvog rada se vide u godinama koje nije lako sagledati. Utoliko je njihov trud i mnogo značajniji.

    Ponoviću - Obrazovanja nikada ne može da bude dosta. Ono vas diže na sledeći nivo i pravi razliku onda kada to najmanje očekujete. Borite se za obrazovanje. Javno – bojkotom onih koji žele da drže nivo obrazovanja dovoljno niskim da bi mogli večno da ostanu na vlasti. I privatno – time što ćete sami ići dalje kada je lično obrazovanje u pitanju. Promena uvek treba da pođe od nas. A borba za obrazovanje nikada ne može da bude loša. Jer je borba za budućnost i borba za bolje okruženje. Na kraju, nije li to što svi želimo?

     

  • Fokus ka velikim idejama

    Ako me nešto čini srećnim tokom boravka u San Francisku, to je blizina svih tih neverovatnih ljudi koji menjaju svet dok mi pokušavamo da smislimo način kako ustati po daljinski. I kad god upadnete u ta neka gorda osećanja, pomislite da ste veliki i najpametniji setite se da sve to što vi uradili nema nikakvu vrednost u odnosu na to što rade neki drugi ljudi. Ne treba biti ni malodušan prema sebi, ali nije loše ponekad videti koliko mi zaista možemo kada hoćemo. Moja apsolutna inspiracija u ovih 9 meseci bio je jedan čovek o kome sam malo toga čuo u Srbiji, ali koji je u poslednjim mesecima osoba broj 1 u Silicijumskoj dolini – Elon Musk.

    Video koji ide uz ovaj tekst i koji vam toplo preporučujem da pogledate ovog vikenda govori mnogo više o njemu nego što ću ja moći da vam napišem. Ukratko Elon je jedan od osnivača PayPala, servisa o kome sada već svi znaju u regionu. U trenutku prodaje eBayu, Musk je bio vlasnik 11.2% deonica, pomnožite to sa 1.5B i shvatićete koliko je to love. Dovoljno da ne mora da misli više o novcu i posveti se nekim drugim, važnijim stvarima. Za razliku od ostalih Internet milionera koji su ubrzo većinu čudesno zarađenog novca i potrošili, on je zaista to i uradio. U narednim godinama zaređao je nekoliko kompanija koje pokušavaju da poguraju čovečanstvo napred, mnogo hrabrije nego što to drugi rade. Tesla Motors je prva kompanija koja je uspela da napravi biznis proizvodnje potpuno električnih vozila profitabilnim. SpaceX planira da u narednih 2-3 godine napravi svemirske letelice koje će biti u stanju da kolonizuju Mars. SolarCity (gde je “samo” predsednik upravnog odbora) je najveći snadbevač solarnih panela u US. Interesantan mladić, zar ne?

    Photo: Smithsonian Mag

    Photo: Smithsonian Mag

    Video treba da vam da ideju o tome koliki potencijal leži u svakome od nas i koliko se zapravo ponekad zanimamo previše nebitnim problemima. Istina je da iza njegovog uspeha leži ogroman kapital, ali nije uvek bilo tako. Jedino što je konstanta u ovoj priči jeste želja za promenom. A kada je ta želja dovoljno jaka znate kako kažu – ciljajte ka zvezdama i u najgorem slučaju sletećete na mesec. Treba biti hrabar i probati. Već smo naučili da neuspeh nije strašna stvar.

    First mover advantage

    Na Tvitomaniji sam pričao o tome koliko je važno biti prvi a primer Tesle vam može biti vrlo interesantan da dalje razmišljate o ovoj temi. Kada ste prvi često znači da morate i da prođete kroz vrata koja niko pre toga nije prošao. Ali time postajete i infrastruktura svima onima koji dolaze posle vas. Razmislite koliku će prednost Tesla imati kada za 10 godina oni ne budu jedini u ovom segmentu, ali njihova infrastruktura sa brzim punjačima bude prisutna svuda. A onda se setite koliko je sada velika industrija fosilnih goriva.

    Ne možemo svi menjati svet

    Apsolutno. Ali možemo da probamo da promenimo neke stvari oko sebe i da ga učinimo boljim. Ljudi poput Elona su inspiracija. Teraju vas od samosažaljevanja i guraju da nešto zaista uradite. Ne mora to da bude pohod na Mars ali može nešto što će dati vrednost ljudima oko vas. Što će ubrzati komunikaciju ili povezati ljude koji su godinama rastavljeni. Ova Koka Kolina reklama je primer za to, a nije spejs šatl. Znam da ovo zvuči malo kao da vam je neki life coach došao da prosipa priču, ali nekada su istine zaista mnogo prostije nego što mislimo. Svi mi možemo puno, samo je potrebno da dovoljno jako želimo. Nadam se da će vam ovaj video pomoći na tom putu. Uživajte.

     

  • Protected: Pokušaj da odsustvo nadoknadim rečima

    This content is password protected. To view it please enter your password below: