Konačno posle nekoliko dana neaktivnosti blog je ponovo up and running, promenjen je hosting zahvaljujući Mileusni pa se nadam da ovakvih ispada u budućnosti neće biti. Ono što svakako zabrinjava jeste da više od mesec dana ništa nisam napisao, a verovatno to ne bih ni primetio da blog nije radio neko vreme i da me baš vi niste obavestili o istom. Čudna vremena…

Photo: Stephen Mitchell

Nekada sam znao blog da posetim i 20 puta dnevno, spavam nad statistikama gledajući koliko ljudi je pročitalo ono što sam celog tog dana pisao i dobar deo vremena mislio o tome šta ću sledeće napisati. Sa godinama taj blogerski entuzijazam odumre, pišete ređe i verovatno kvalitetnije a kumulativno sve dođe na isto. Međutim pomalo me je sramota činjenice da 5-10 dana nisam bio na svom blogu i da Ribaro nije primetio ko zna do kad bi ostao neaktivan. Hteo sam čak i da pišem, na lageru imam i nekoliko dosta zanimljivih draftova ali kada dođete u fazu da vam fale reči bolje i ništa da ne objavljujete.

Nije to razočaranje ili neka depresija, više plod zaista čudnog januara. Još uvek se borim sa činjenicom da je bleja period iza mene i da me u narednih par 10tina godina čeka ništa do suvi rad. Nije da mi smeta rad, štaviše prija mi osećaj koji imate kada završite neku veliku stvar i onako puni entuzijazma čekate da krenete dalje, ali mi smeta nedostatak slobode. Kada postanete deo institucije, sva ona šetanja po Srbiji i regionu gotovo kada god to zaželite, ili dani kada se sakrijete od ostalog sveta, ugasite telefon i gledate ceo dan serije postanu samo razloge za nerviranje, svoj život ste posvetili nekom drugom i ostaje vam da se prepustite. Nema dinamike, koliko god kreativni bili čeka vas sudbima Čaplinovih Modernih vremena. Strana firma, odlični radni uslovi i povoljna atmosfera za rad, ne znače i savršene radne uslove  već bolje od tužnih domaćih, sanjaju se velike plate i žive mali životi. Izdvojite se na sekund sa strane i zapitate čemu sve to, dok u ogledalu vidite žrtvu kapitalizma sa izraženim životinjskim nagonom prema novcu.

Šta nam uopšte ostaje? Ne znam, verovatno mesta poput ovog da budu epitaf minulog nezadovoljstva, odrasli smo u suviše malim sredinama da bismo bili dovoljno smeli da istupimo napred i pokušamo ponovo ili sami. Oni koji trebaju da te podrže uvek ćete odgovarati i biti za sigurnu varijantu, a svaki pokušaj buntovnog života pozivaće na onu - šut sa rogatim ne može…

Godina je vrlo glup vremenski period. Naizgled dovoljno duga da pokrenete revoluciju, a u stvarnosti tih 365,25 dana prođe i da se ne osvrnete, a muka zbog navikavanja na novu brojku koju pišete pored školskog rada zna da potraje i mesecima. Jedino dobro je u tome, što i ako zaglibite u prethodnoj godini, ovaj brzi prolazak nekako i da novu nadu, natera vas da postavite neke novogodišnje rezolucije u nadi da će jedna brojka promeniti i vas. Placebo je čudo.

Postavlja se pitanje da li ova godina, kao epski glupava uopšte zaslužuje rekapilutaciju. Većina bi je najradije zaboravila, kriza, gripovi, navijači i ostale velike stvari, treba ih zaboraviti. Međutim, zaboravljanje je ovde bežanje od realnosti, izbegavanje dragocenih pouka koje nas teraju da oprženi mlekom duvamo u jogurt.

Multitasking fail

Verovatno najdragocenija pouka koju sam izvukao iz ove godine jeste da ne postoji nešto kao multitasking. Svevišnja osobina koju svaki wannabe-menadžer mora imati u CV-u je jedna od većih zabluda savremenog društva. Jedina stvar koja fercera jeste one-thing-at-a-time a da sam to ranije shvatio verovatno bih sad bio dipl. ing. Godina je počela sa novim poslom i 4 zaostala ispita, a leto sam dočekao u istoj poziciji. Priče o vašim rođacima koji su sa 10kama završavali fakultete i radili svakodnevno noćnu smenu Prve Petroletke su savremene bajke, možda su oni zaista postojali, i možda je Napoleon zaista radio 16 stvari u isto vreme, ali ja kao običan čovek nisam u stanju to da radim. Freelance je OK, daje vam određenu fleksibilnost u usklađivanju aktivnosti te i nekako stignete da uradite više stvari odjednom ali svakodnevni odlasci na posao ne ostavljaju vam puno vremena do da odremate ili odgledate neku seriju. I tako sam srljao cele godine, prestao da radim da bih završio fax i započeo vožnju, krenuo opet da radim a nisam diplomirao itd. Kao preskakanje prepona u stiplu, možeš da skočiš koliko god u vis, na kraju ćeš završiti u bari.

The rise of hate

Mnogi su u poslednje vreme komentarisali kako sam postao neopevani hejter. I to definitivno stoji, postao sam užasno negativan po pitanju mnogih stvari koje se dešavaju u Srbiji da sam više puta pomišljao da odem u toku ove godine. A onda sam razmislio malo i shvatio da nije to samo problem do mene već do većine ljudi ovde. Koliko ljudi znate koji imaju optimističnu sliku o domaćem tržištu? Malo, jako malo…

Pored toga ova zemlja te tera da budeš namrgođen, negativan i nadrkan jer izgleda da samo to prolazi. Brže ćeš stići kući ako voziš žutom trakom, bolje ćeš proći ako podmićuješ, nasilje je još uvek najefikasniji oblik pregovaranja u nas… Ako nisi takav postaješ mlakonja, i zicer varijanta za iskorišćavanje. Jedan od razloga što nisam položio vožnju je i u tome što sam vozio časove 4 meseca, a to zbog činjenice da sam bio fleksibilan sa instruktorom. On će naravno uvek imati nešto bitnije, i neke učenike koji polažu u narednih 7 dana, a tebi kao nekom ko želi da ispadne fer sledi patka.

Blog, konferencije i tako to

Blog sam malo zapostavio ove godine kada je intezitet pisanja u pitanju. Ali, gledajući sve tekstove iz 2009. godine shvatam da je možda i tako bolje. Dobar deo tekstova je bio solidno ispraćen kako sa posetom tako i sa brojem komentara a nekoliko meseci je bilo i preko 10.000 mesečnih poseta. Verovatno to nije najviše ikada, ali ne mogu da kažem da nisam zadovoljan.

Što se konferencija tiče ove godine sam malo iskulirao sa tim segmentom, te sam išao samo na one na kojima sam predavao. A verujem da će i toga u budućnosti biti sve manje da ne bih smorio ljude svojim senzacionalističkim predavanjima o društvenim medijima. eTrgovina, BizBuzz i Tweetokracija, dosta od mene, vreme je neko novi da stupi na scenu.

I za kraj

Nemojte dopustiti da vam godina prođe bez odmora. Meni je ovo druga godina u kojoj nisam išao na odmor, i nekako sam preživeo taj čuveni depresivni novembar ali što duže odlažete to vam se sve više nezadovoljstva skuplja i postajete pretnja po porodicu, prijatelje i širu okolinu. Ako nemate novac, postoji mnogo varijanti tipa odlazak na selo ili kod prijatelja na vikendicu gde se možete sasvim solidno odmoriti za isto novca koliko bi vam trebalo za život u mestu gde živite. Kao što sam gore spomenuo za multitasking često precenimo svoje mogućnosti a posledice mogu biti vrlo neprijatne po okolinu. Dajte sebi oduška, na kraju krajeva ako ste preživeli 2009. teško da vas može bilo šta sprečiti.

Kako je poslednji dan godine verovatno ste već nadobijali gomilu neverovatnih čestitki koje zajedno šalju manje više istovetnu poruku, želeći vam jako srećnu novu godinu. Tako da ova moja čestitka nema nikakvog smisla, štaviše možda će vas i smoriti jer ih je bilo previše ovih dana. Ipak, zaslužili ste da vam čestitam pa sam se potrudio da malo iskočim iz klišea i umesto jelke, zeka i leptirića stavim Marvina, depresivnog robota iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju čije ponašanje i osećanja ponajbolje opisuju godinu iza mene. No, ovo nije mesto za rekapitulaciju već samo za čestitku, ovo prvo ću za vikend uz kafu kad se otreznim.

Šta reći sem u sledećoj godini samo bez panike, na kraju krajeva to je samo još jedna godina, i u najgorem slučaju može biti gora od ove. Navićićemo se nekako, ali bi bilo bolje da makar jednu godinu odahnemo od izigravanja kameleona.

Ako ne bude neki smak sveta ili porani ova 2012-ta čitamo se i narednih 365 dana. Dankešen!

Nebojša Radović Eniac

Danas je jako teško, pre svega zahvaljujući društvenim medijima, da ostanete neobavešteni o nekoj novoj cool stvari koja se pojavila među nama. Pogotovu kada su to stvari od opšteg interesa poput filmova, a kašnjenje od sedam dana može u potpunosti od silnih prepričavanja i da ubije čar. I upravo tako u prethodnih sedam dana bio sam bombardovan o tome kako je Avatar stigao i mnogima promenio živote, poglede na kinematografiju itd, itd. Došlo se i do pomalo pretencioznih izjava da je to najbolji film ikada, pa se postavlja pitanje da li je zaista tako?

Kada se samo progovori ime Džejmsa Kamerona, i u uvodnom trejleru navede par filmova koje je radio (Terminator, Titanik…) shvatite da baja nije za zezanje, već da je u pitanju kralj Holivuda, čovek koji zna da potroši puno ali i zaradi mnogo više para, i Avatar je po svemu sudeći sledeći impresivni naslov u njegovoj biografiji.

Međutim, problem sa senzacionalnim filmovima poput Avatara je što će retko ljudi reći nešto protiv njega, svi će govoriti o tome kako je life-changing experience, nešto najlepše što su videli u životu i kako će još 14 puta otići u bioskop. No, plašim se da  ljudi po konformizmu vole da prate druge i dele neko opšte razmišljanje, te i odavde uglavnom savršeno pozitivni komentari.

Da se odmah ogradim, ovo ne znači da je Avatar loš film, naprotiv, revolucionaran je, ono što donosi sa tehničke strane u potpunosti menja način konzumiranja filmova, te verujem da će u budućnosti Avatar za efekte biti ono što je Matrix bio pre 10 godina. Prvi put sam gledao 3D film u bioskopu i zaista je očaravajuće, a na trenutke i nemoguće, pratiti gomile detalja koje su integrisane u Pandoru, imaginarni svet na kome živi rasa Na’vi, koji su i glavni junaci ove priče. Avatar tako postaje na trenutke najlepša bajka ikada ekranizovana, predstavlja otelotvorenje našeg sveta iz mašte, svetlog, šarenog, lepšeg, drugačijeg te ne sumnjam da je ovo zakucan pik kada je Oskar za vizuelne efekte u pitanju.

Priča je korektna i dinamična. 162 minuta koliko traje film zaista brzo prođe ne ostavljajući vam vremena za dosadu. Dovoljno je plitak da ga shvate široke narodne mase i dovoljno poučan da ostavi neku poruku iza sebe. Opet, priča po sebi nije revolucionarna, lepa je, ima sve elemente jako komercijalnog filma, fensi predele, patetične ljubavne scene, kul leteće objekte i naravno tuču sa glavnim na kraju filma. Naravno, dobar deo toga je već viđen, deo priče podseća čak i na Pokahontas, a o ksenofobiji ljudskog roda postoji toliko snimljenih filmova, ali ono što razdvaja Kamerona od ostalih jeste način na koji on sklapa sve ove priče u jednu celinu. Film naprosto šeta vaša osećanja od gorčine zvane korporativni svet, do ponosa što bunt nikada ne umire, i što će se uvek pojaviti iznenada sila koja rešava stvar.

Baš ta činjenica da dobro nekako pobeđuje mi je nekako umrljalo celu sliku o ovom filmu. Pouka da ćemo se i pored svih sranja koje pravimo nekako izvući, kako dobro i prave vrednosti uvek pobeđuju je previše ofucana. Verujem da bi mnogo jači efekat ostavio šok zbog uništenja jednog sveta. Poruka koja pokušava tokom celog filma da se prenese, o značaju prirodnog balansa i opštih vrednosti gubi svoju jačinu na samom kraju, umesto šamara ljudskom ponašanju doživljavamo happily ever after, i na sve to ona patetična ala Celine Dion pesma. Ali, ko sam ja tu da se pitam, kada je pola milijarde dolara u pitanju pouka je manje bitna od onoga šta ljudi žele da vide.

I na kraju, da li je Avatar najbolji film svih vremena? Sigurno ne, ali to nikako ne znači da je loš, štaviše potrebno je odgledati ovaj film da biste bili deo onoga što dolazi. Tehnološki revolucionaran probudiće geeka u svakom od nas, a pitkost i zanimljivost učiniće da ovaj obori sve rekorde gledanosti u domaćim i svetskim bioskopima. I pored svega toga ovo nije dovoljno da ovakav film poredite recimo sa Kumom. No možda sam i ja odveć mator, pa poput mojih starijih kolega koje poštuju zvuk jedino sa vinila, ne želim da priznam film u kome glavni glumci predstavljaju zapravo 3D animaciju. Moguće, na kraju mišljenje je subjektivna kategorija a neće mi biti ni prvi put da grešim, na vama je da doživite ovu avanturu na svoj način.

U poslednje vreme međ Internet svetom reč niša je nešto poput mantre, neizostavni sastojak svake konverzacije, a bogami i ovde se poprilično koristila u prethodnih nekoliko godina. Međutim, kako to obično biva u tom istom Internet svetu, i ako većina zna šta to znači, dobar deo te većine ne zna nikome da objasni to značenje te se na Twitteru povela interesantna polemika oko značenja i eventualnih sinonima date reči. Pokušaću da dam odgovor na to pitanje, pritom napominjući da nisam lingvista te moje viđenje značenja ne mora biti i ono pravo.

photo by: Ken McCown

Interesantno je kako je reč niša u mom životu dobijala nova značenja. Kao klinac prva asocijacija na nišu mi je bio izvdojeni deo dnevne sobe u kome je bila kuhinja i trpezarija, blago izdvojen ali opet deo celine. Zatim dolazi vožnja i polaganje testova, gde uvodimo izraz niša za autobuse, koji označava prošireni deo puta koji služi za parkiranje autobusa. Dolazimo i do ovog našeg, trećeg značenja koji treba da označi određeni deo ljudi na tržištu koje imaju ista interesovanja i kao takvi mogu predstavljati “nišu”. Radi preciznijeg definisanja termina niša, i njegovog porekla hvatamo se i rečnika te je niša:

arh. obličasto udubljenje u zidu, izdubak, slepi prozor; obično služi da se u nju stavi kip, poprsje ili drugi kakav ukras - Vokabular

odnosno isto to samo na engleskom

a hollow place in a wall, often made to hold a statue

ali i

an opportunity to sell a product or service to a particular group of people who have similar needs, interests etc - Longman

Očito nam je bliži drugi prevod niše koji se odnosi na tržište, pa kada kažemo niša zapravo mislimo na tržišnu nišu odnosno niche market koji je po wikipediji podskup tržišta koji se odnosi na sve one na koje specifični proizvod cilja.

Sada, uz sve ove definicije nam je i jasnije poreklo reči niša. Niša jednostavno predstavlja izdvojeni deo neke veće celine, u ovom slučaju tržišta, koji se kao takav može nazvati podcelinom zbog određenih fizičkih (kao deo dnevne sobe, ili puta) ili psihičkih (ista interesovanja) osobina.

Suština je ista, samo su izmenjene uloge: Ko bi rekao, ono što je nekad predstavljalo mesto za saksiju ili bistu, danas je jedna od popularnijih stavki u rečniku Internet preduzetnika…

Hvala Ivani, Milošu i Mimi na pomoći i iniciranju ove zanimljive diskusije.

Prva regionalna konferencija o Twitteru, koja se održala pre mesec dana je nekako prošla bez mene, ali već drugoj nisam mogao odoleti. Desila se i Tweetokracija 2, još jedna poseta Zagrebu i naravno još jedan tweetup. #epicwin rekao bi Borja…

Verovatno najbolji dokaz da sam se gotovo odomaćio u Zagrebu je sve popularniji Zagreb tag na ovom blogu. Stoga retko odbijam pozive iz glavnog grada komšija, pogotovu ako je povod neka cool konferencija. Ovog puta zadatak je bio zaista težak, umesto pukog social media evanđelizovanja hteo sam da pokažem neki realni primer, a svakako jedan od pogodnijih i uspešnijih bilo je vođenje Story.rs naloga na Twitteru. Težak, jer predavanje o svetu poznatih često budi aluziju na trash, shitty pop, ne-zanima-nas i tako neke izraze koje nisu svojstveni geek kulturi. Ali opet, takvim predavanjem želeo sam da predstavim da su društvenim mediji pogodni za sve i svakog, i da od onoga što promovišete možda može zavisiti broj ljudi koji će to pratiti, ali nikako odluka o tome da li treba biti prisutan ili ne. Ovo je značilo i definitivan prelazak na tamnu stranu, te sam od wannabe-cool lika postao celebrity whore. Jbg, pos’o.

Predavanje je bilo brzo i dosta osnovno, obzirom da je publika kojoj sam predavao verovatno prvi dan na Twitteru, a nedostatak reakcije posle istog stvorilo mi je utisak da sam bio potpuna pušiona i verovatno najveći fail konferencije. Većina je kasnije potvrdila da to nije tačno a drugi su pokušali da me uteše činjenicom da celebrity world nije baš
najinteresantnija tema mnogima za slušati. Ok, pokušao sam. Inače, prisustvovao sam polovini konferencije i zaista uspeo da čujem gomilu zanimljivih činjenica o samom korišćenju twittera neophodnih za svakog ozbiljnijeg korisnika. Zamerka možda leži u činjenici da je konferencija preduga (oko 8 sati predavanja) što baš i nije lako za ispratiti, ali opet ako uzmete u obzir troškove organizacije dvodnevne konferencije, kao i činjenicu da ljudi moraju izlaziti s posla ovaj jednodnevni format se čini skroz logičnim. Postavlja se pitanje da li je vreme da se organizuje u Srbiji ovakav jedan događaj, postojale su i neke diskusije na tu temu, ali to više zavisi od spremnosti domaće ekipe da ugosti ekipu (Ivana i Peđu) i pomogne im oko organizacije.

Posetu Zagrebu iskoristio sam i za neki od popularnih hashtagova. Overio sam #kebabfriday sa @blackshtef @zvjeronika i @taroofie, ali i #tweetupzg po drugi put, sa dosta novih ljudi. A pored njih, Borja se još jednom pokazao kao sjajan domaćin pa smo overili i noćni život Zagreba. Beograđani će reći da je dosadan i nezanimljiv, a ja ću ih oboriti činjenicom da ne znaju pravu ekipu.

Hvala Zagrebe, vidimo se uskoro opet!

Taman kad pomisliš da si sve video u životu i kako tehnologija nema toliko prostora da napreduje, naiđe neki Indijac i pomuti ti poglede na svet, učinivši da nestrpljivo očekuješ da nešto dođe do šire javnosti. Takav je bio project Natal, a kod Žane sam iskopao novu zvezdu Pranava Mistry i njegovu Sixth Sense tehnologiju. Ameri imaju lep izraz za ovakav tip reakcije - jawdrop!

Ne umem da pevam ni da igram a ni gluma mi kao što ste imali priliku da vidite nije jača strana. Naprosto ja sam jedan iz gomile, onaj koga nikada nećete prepoznati na ulici jer vam deluje poznato ili izgleda kao zvezda. I nisam jedini, takva je manje više cela web ekipa, a retka dešavanja poput Web Festa učine vas da budete ponosni zbog onoga čime se bavite, i daju vam dodatnu energiju da nastavite da se borite protiv vetrenjača.

Kada su retki ovakvi događaji se samim tim i željno očekuju, a ekipa koja stoji iza organizacije celog dešavanja zaista se potrudila da napravi nešto drugačije i nesvakidašnje za web ekipu - poznati, eksluzivne lokacije, kvalitetan stream za one koji nisu u mogućnosti da dođu a neki hvale i klopu kojima je to očito interes. Uz sve to imate i fensi nagrade za pobednike u vidu statuica ala MTV Awards, koje sa sve govorom po uručivanju daju prave tu neku superstar atmosferu. Međutim, kada krene dodela nagrada nekako Vam se uvek prevrne stomak, i od red carpet atmosfere vratite se u onu močvarnu zvanu Internet u Srbiji.

Krenućemo od samog glasanja putem weba, koje je na osnovu mog dosadašnjeg iskustva najveća glupost koju možete organizovati. Radije ću da organizujem sms glasanje i da imam manje glasova nego da isto radim preko weba. Najobičnije glasanje za najlepšu haljinu nateraće ljude da varaju, brišu kukije koriste proksije i rade sve što mogu raditi ne bi li nabudžili broj glasova. Ako na sve to dodate činjenicu da je ovo glasanje organizovano za ljude koji se bave webom, koji su tehnički potkovaniji ali i skloni black metodama, igri nema kraja a najbolji rezultat za to su pobednici glasanja, za koje em nikad nisam čuo, em uglavnom nemaju veze s vezom. Nabrojaću neke od njih:

Najbolji vizuelni dizajn - Lazarevi čajevi (ima i za prostatu) - FAIL

Personalni - Drvo u mom dvorištu - sajt je u najmanju ruku poslovni, predstavlja portolio nekog web dizajnera, možda je čak i simpatičan ali opet - FAIL

Multimedijalni - Zzzzzzurka - lik je jedno vreme vodio u pet kategorija od kojih mislim da najmanje pripada multimedijalnom sajtu, na kraju je morao da pobedi negde pa kao ajd ovde - FAIL

Ok, kapiram da je jako teško kontrolisati ovo, možda čak i nemoguće te odatle i ovakvi rezultati ali neki vid moderacije tipa brisanje sajtova koji ne pripadaju nekoj kategoriji bi morao da postoji jer ovakve stvari ozbiljno narušavaju kredibilitet samog dešavanja. Naravno bez glasanja ne bi bilo isto, razumem to, time se uključuje publika i širi interesovanje o webu (što je krajnji cilj navodno) ali i omogućuje veća vidljivost sponzorima no potrebno je smisliti neki inovativniji model.

A onda dođemo žirija, koji je dobrim delom sličan onom iz 2007. godine i ako smo verovatno mogli da predložimo par ljudi koji su u prethodne 2 godine dosta zanimljivih stvari radili kod nas. Da se razumemo žiri u Srbiji u web sferi uopšte nije zahvalan posao kako se svi znaju, ali neki minimum etike koji se očekuje jeste da na samom takmičenju ne budu prijavljeni sajtovi samih članova žirija. Odluka da Dragan ili Torbica osvoje nagrade je meni blago šokantna, ne zato što oni ne zaslužuju tako nešto nego zato što taj postupak jednostavno smrdi. I sad verovatno ćete pomisliti kako se sujeta povodom poraza u kategoriji blogovi probudila u meni, na šta imate pravo ali to baš i nije razlog ove kritike. Prvo, moj blog verovatno i ne zaslužuje da bude u prva tri, ne pišem toliko redovno, bavim se oblastima koje nužno ne interesuju široku publiku i na kraju imam neverovatne oscilacije u kvalitetu pisanja prouzrokovane mojim životnim periodima. Ako je neko od nas trojice trebao da dobije nagradu to je verovatno Goran Aničić, čiji je blog ipak najkonzisteniji tokom dužeg perioda. Da, neki kritičari će reći da je izgubio blogoliku formu i postao magazin ali ne može se osporiti minuli rad. Ovako mislim da se samo bespotrebno ruši Draganov ugled u zajednici a siguran sam da on i Petar (koji je takođe bio u žiriju a suosnivač je SPRAWSMa sa Draganom) imaju najmanje veze sa tim jer, poznajući ga on nije takav tip niti piše zarad popularnosti. O Torbici neću trošiti reči, niko ne osporava da je formular.rs super projekat ali jednostavno mogao je da preskoči ovaj wfest.

Ovako, ostaje  malo glup osećaj kod svih ljudi koji su učestvovali a ne poznaju nekog od njih dvojice, šta sad mi smo glupi i pobedićemo tek kad uđemo u žiri? Malo sponzorstvo to može da sredi verovatno … Ovo su stvari koji mogu debelo naškoditi nečijem imidžu i koja zahtevaju ogromno cimanje kasnije da bi se zataškale, objasnile, primirile. Ako želimo neki superstar event poput ovog i želimo da ga veći deo zajednice prihvati ovakve stvari ne bi smele da se dešavaju.

Evo i liste svih dobitnika

Gotovo svaki noviji servis koji se pojavi na tržištu i zagolica pažnju publike ponudi Vam mogućnost da sve ostale osvežavate preko njega. Zvuči sjajno, sve radite sa jednog mesta, kao što sve pratite kroz RSS čitač, ali pitanje je koliko je to u slučaju vođenja korporativnih naloga zaista dobro.

Photo credits: Roby72

Kada sam se prvi put ozbiljnije poigrao sa Tumblrom, bio sam u fazonu - whoa pa ovo je zaista sjajno, omogućiće mi da umesto postovanja na 12 mesta to uradim samo na jednom i to će svuda biti objavljeno, a uredno ga mogu ostaviti i da njuška moj YouTube, Digg i Delicious i sve to prosledi kroz ostale kanale. Očigledna ušteda vremena a pritom moji FB prijatelji ne moraju da gledaju sve moje twitove (što bi ih očito smorilo), već samo one koje objavim putem ovog servisa. Divno, no odrasli smo i shvatili da bajke ne postoje tako da će sledeća rečenica početi sa ali.

Ali, onda sam došao u situaciju da ne znam gde više šta objavljujem te zapao u nekoliko zanimljivih situacija:

1) Isprobavao sam shout opciju na Diggu sa nekim Story tekstom i onda mi je to otišlo na sve moguće naloge koji su povezani a automatski i izazvalo hejt jer ih smaram novim spotom Seke Aleksić ili tako nečim. Sorry guys, nisam ja robot je to sve uradio, razumite me.

2) I ajd zataškam ovo pod 1) nekako da bi, posle bravuroznog nastupa na karaokama okačio video na YouTube. Budim se, 28 notifikacija, 43 odgovora na twitteru, skočio i rang na Tumblru iako sam spavao, pritom social media addict vid mesečarenja mi još nije ustanovljen. Pogledam, moj video je objavljen skoro svuda gde sam registrovan!?! Njuškalo Tumblr se nije štedeo i uredno je poslao link ka novom videu svuda. Ok nije toliko strašno, ali zamislite da sam okačio neki home video :P

3) U međuvremenu pojavi se i Posterous, promovisan od strane velikih social media gurua, pa rekoh da probam. Opa, crossposting, ovde može i blog da se poveže, pa kako da ne probam. Da zlo bude gore povežem i Tumblr sa njim.  Alice in Chains me tog dana oduševljavao, pa objava pesme Rotten Apple na ovom mikroblogu je objavljena i na mom blogu, Twitteru, FBu, Diggu, Deliciousu i na kraju Tumblru, koji je sve ovo jos jednom uredno prosledio na sva ta mesta. Totalni haos!

Međutim, ako vam ove zabavne situacije nisu svrha korišćenja društvenih medija, bojim se da je svaka druga upotreba, a posebno kada je vođenje korporativnih naloga na društvenim medijima ova mogućnost potpuni promašaj. Eventualna ušteda vremena u ovom slučaju je isto što i vršenje nužde u tanjir iz kog jedete.

Društveni mediji su nam tu da komuniciramo sa postojećim i potencijalnim korisnicima naših proizvoda/usluga, da kreirajući i održavajući dvosmernu komunikaciju poboljšamo svoje poslovanje a time i svoju poziciju na tržištu. Kao takvi, praćenje i vođenje nalozima na istim bi trebalo da predstavlja našu svakodnevnu aktivnost.

Sa druge strane, integracija ovih rešenja  nas vraća nas u doba one way komunikacije, čini naše naloge svima omraženim RSS izvorom a ne platformom za komunikaciju. Da, povezivanje Facebook i Twitter naloga može uštedeti nešto vremena, ali cool je samo ako ćete i pored toga posvetiti oba servisa dovoljno vremena u slučaju eventualnih reakcija. Reakcije su suština društvenih medija - vaša ciljna grupa je online, priđite im, zainteresujte ih, posvetite im koji minut i ako to radite na normalan način možete da postignete zaista mnogo. Primera je iz dana u dan sve više, i svima je zajedničko samo jedno - BRIGA i POSVEĆENOST svakom korisniku svuda gde su aktivni.

Kada sam pisao o svoјој čudnovatoj navici života bez TV-a mislim da nisam obratio pažnju na najbitniju činjenicu. ТV je ništo drugo do menza u poređenju sa Internetom koji je ogromni švedski sto. I dok u jednom dobijate ono što vam drugi serviraju, u obliku koji njima odgovara moleći Boga da ćete doći u vreme kada je klopa vruća u drugom slučaju vi ste ti koji kreirate ono što unosite u sebe a sto je dovoljno bogat da može da podmiri većinu vaših želja. Pa, šta vam se više sviđa?