• Protiv sebe

    Postoje ti neki tekstovi koji se pišu mesecima. Ovaj je započet u septembru i dobijao rečenicu po rečenicu u danima koji su dolazili. Praktično je biografija jedne godine ili recept kako da preživite. Godine u kojoj sam uradio nešto što možda nije bilo pametno, ali je i vredelo svakog izgubljenog nerva. U kojoj sam izgubio mnogo bitaka ali i još jednom potvrdio da je sreća uvek tu negde iza ćoška.

    603150_480546025336775_108086391_n

    Prošlo je više od godinu dana kako sam u Americi. Pokušavam da procesiram taj podatak ali ne ide to baš tako lako. Vreme leti kada ste zauzeti poslom, problemima ili zabavom, a osim prvog meseca kada sam tek došao, ostali dani bili su ništa drugo do neprestano smenjivanje ova tri. Borba za lovu, prihvatanje, ocene… i najvažnije – borba protiv sebe.

    Prerastanje

    Osoba X: Zašto si otišao, tebi je u Srbiji bilo strava?

    Ja: Da bih bio bolji.

    Osoba X: Bićeš bolji i ovde, samo treba da se malo uozbiljiš i više radiš.

    Ja: Neću, jer ne moram.

    Pravi razlog mog odlaska je stalni strah da ću sam sebe oterati na tamnu stranu lenjošću i neodgovornošću. Ne znam da li je to neka bolest ili opsesija, ali koliko god me drugi hvalili oduvek sam znao da to nije dovoljno dobro. Cela misija Amerika bila je posledica toga što nikada nisam uradio nešto dovoljno veliko da bih time bio ponosan. Nisam se dovoljno trudio, nije mi dovoljno stalo. A opet, ljudi su prepoznali nešto u tome što radim. Objašnjenje za ovo opet leži u brojevima, u zemlji u kojoj ima 7.5 miliona stanovnika i nije teško istaknuti se u nečemu. Rizikujem da budem stavljen na crnu listu, ali pogledajte ko su u našoj zemlji poznate ličnosti, političari pa i tviteraši. Koliko njih zaista ima kvalitete da bude tu gde jeste. Ne svi, ali su ipak tu gde jesu zato što su se potrudili malo više od ostalih. U zemlji gde je većina ljudi pasivna, malo cimanja vas može dovesti na vrh. 

    To prerastanje je sasvim normalna stvar i postoji u svim sferama života. Šteta je što niko sportiste ne ubraja u odliv mozgova, ali taj proces je identičan onom u kome mladi ljudi odlaze iz zemlje u potrazi za nečim većim. Kada prerastete klub u kome igrate idete na sledeći nivo. Ako ste dovoljno dobri idete dalje, ako ne vraćate se kući. I dok su sportisti koji odu nacionalni heroji, studenti su obično tu da budu neprijatna strana statistike.

    Dovoljno dobar

    Dobra stvar kod studiranja u inostranstvu je u tome što je integracija u društvo značajno brža nego u slučaju kada dođete na slepo. Kroz školovanje i rad sa profesorima shvatite razlike u društvima i načinu na koji se radi, i one su zaista dosta velike i teško je to shvatiti na osnovu nekoliko filmova. Na novom terenu gde me ljudi ne znaju, gde se priča drugi jezik i gde je konkurencija jača nego bilo gde drugo verovatno je najbolje tražiti odgovor na pitanje – da li sam dovoljno dobar.

    Odgovor je možda. Talentovan svakako, ali isto tako i sirov, nestruktuiran, dete provincije koje je nekom ludom srećom ušlo u veću ligu. Škola je bila sjajan način da odlučim na koju stranu idem. Godinu dana kasnije verujem da sam uspeo. Dobio sam šta sam hteo – strukturu, bolji jezik, ime za sve one stvari koje su delovale logično a nisam znao kako se zovu i, najvažnije, samopouzdanje. Nismo mi loši, ali sve ono što radimo je jednostavno previše malo da bismo to i globalno dokazali. Ili makar, sve ono što sam ja radio.

    Lako je to

    Put do saznanja o tome da li sam dobar ili ne bio je u najmanju ruku neugodan. Ostavio dosta toga što neki drugi nikada ne bi ostavili, zatvorio dosta vrata i ozbiljno naljutio porodicu koja je bila sigurna da se nikada neću vratiti. Ali i uvek vrteo u glavi da se sreća nalazi negde izvan zone komfora.

    Međutim, ono što me zapravo držalo sve vreme iznad vode je moja detinjasta naivnost i ignorisanje problema sve dok on ne počne zaista da ujeda pravo za srce. Posle prva 3 meseca neko od kolega sa faksa je rekao da je sa mnom malo nezgodno raditi jer imam pristup – lako je to i ako to zaista nema nikakvu osnovu u realnosti. Kada sam upisivao školu i odlučio na ovaj put, verovao sam da cela ova avantura zaista i jeste laka. Odeš, završiš školu, nađeš posao sa strane i sve 5. Realnost je nažalost bila mnogo drugačija. Previše puta sam bio bez para, bez stana, posao me baš i nije puno hteo jer bih time rizikovao svoj status u zemlji. Imam neverovatne prijatelje koji su bili tu da pomognu, ali posle nekog vremena shvatite i da pozajmljivanje nije rešenje. Ne rešava ništa dugoročno, već stvara nove stvari o kojima morate da mislite. A kad ste sami, lako se pukne. Živci su imali dobar trening.

    Biću dovoljno kliše i reći bio sam gladan i budalast. Ali i zahvalan jer sam u isto vreme živeo godinu iz snova. Shvatio sam da je to “lako je” više vrlina nego mana. Da nisam razmišljao tako unapred, da sam mislio o novcu i problemima nikada ne bih doživeo ono što sam doživeo. Nekada je ta naivnost potrebna da biste napravili velike stvari jer problemi manje strašno izgledaju kada se sa njima suočite nego kada razmišljate o istima nekoliko meseci unapred. Previše razmišljanja obično dovede i do odustajanja.

    Strpljenje

    .. je ključ. Zvuči trivijalno ali vrlo često treba biti vredan i čekati. Bićete odbijeni, bez novca i svega na šta ste se već odavno navikli. Ali ako ste strpljivi i dalje vredno radite dobre stvari će vas iznenaditi. Stvari se ne dešavaju preko noći, ako se dese upravo tako i odu. Štagod da se desi u životu ostaje vam znanje i ljudi koji poznajete, a za oba je potrebno nešto više od samo te jedne noći.

    Biće vam teško. Pući ćete. Misliti kako ništa nema smisla. Najbolje što mogu da vam savetujete je da prespavate. A onda ustanete i nastavite da radite. Najveći problem kod nedostatka strpljenja je što počnete da gubite samopouzdanje. A ono je sve. Bez vere da nešto možete da uradite, često to i ne uradite. Pročitajte biografije dragih vam ljudi i shvatićete da gotovo nikom od njih nije falilo samopouzdanje. Možda su bili malo ludi, asocijalni ili na drogama. Ali svi su verovali da su oni ti koji mogu da promene stvari. Samopouzdanje je onaj nevidljivi sastojak koji vas razdvaja o drugih. Ono što vas čini privlačnim kada ste tek ušli u vezu posle dugog vremena posta i ono što se oseti u vazduhu kada ljudi donose odluku da rade sa vama. Verujte u sebe i shvatićete da se sjajne stvari kriju iza ćoška.

    Protiv sebe

    Problemi i izmena okruženja vas teraju na stalnu bitku protiv sebe. Retko kada pobedite, ali godinu dana kasnije to je i poraz na koji sam posebno ponosan. Prevelika zona komfora pretvorila se u rupu. Morao sam da se naviknem na život sa puno manje stvari i malih luksuza na koje sam navikao. Zvuči kao propast, ali istina je da manje stvari ostavi prostora za mnogo iskustava i da vreme da razmislim o tome šta je to što zaista volim. Da shvatim ko su ljudi koji su ostali iza mene i koji mi nedostaju. Vidim koliko su neke navike i život koji sam imao zapravo destruktivni, a više cenim one koje sam zbog gužve u svom ormaru stavljao u drugi plan.

    Istina je i da je ovo bitka koju ćete stalno gubiti ali i verovatno poraz iz kojeg ćete najviše dobiti. I dalje gubim, ali sam srećan što sada znam mnogo više, što sam okružen i radim sa ljudima koje volim kao porodicu i što imam prijatelje širom sveta. Mogao sam istu tu energiju da utrošim boreći se sa drugima, isteravajući pravdu ili dokazujući neke stvari koje nisu ispravne. Ali razlika između ova dva je u tome što u borbi protiv sebe vi ste ti koji odlučujete i ako odlučite da nešto promenite to sigurno i možete.

    Budite vredni, radite na tome da postanete osoba sa više iskustava a manje stvari, cimajte se da budete bolji u onome što radite i uz malo vere u sebe postaćete dovoljno dobri. Testirajte sebe. Oduzmite sebi stvari koje volite na trenutak da biste stavili koliko su mnoge od njih zapravo beznačajne. Umesto tih stvari fokusirajte se na ljude koje volite i koji vas inspirišu i držite ih u svom okruženju. Budite gladni i budalasti. Izgubićete mnogo bitaka, proći kroz mnogo teških trenutaka, prečesto stajati na tlu koje nije baš stabilno. Ali i postati bolji čovek, zadovoljni sobom i sposobni da menjate ljude oko sebe. Znam da u zemlji velikih ratnika porazi i nisu tako popularni, ali isto tako i verujem da je ovo jedan od onih za koji se vredi boriti.

  • nasilje

    Nisam siguran

    Dana kada je ubijen Taton bio sam kao retko kad razočaran time ko sam i odakle dolazim i ako nisam inače takav. Volim svoj grad i nisam previše imao potrebu da tvrdim da sam iz “kruga dvojke”. Poreklo me čini onim što jesam i nemam razloga da ga krijem. Ali, ovo ubistvo je, kao nijedno dešavanje pre toga, izazvalo ogromno nezadovoljstvo zbog kog se nisam baš najbolje osećao u svojoj koži. Nemam problema da se poistovetim sa neuspehom. Ili da shvatim da smo kao država u lošoj fazi i da nam trenutno ne ide. Čak i da naivno verujem da nas niko ne voli. Ali imam sa činjenicom da ljudi koji sa mnom dele istu zemlju rođenja ubijaju ljude koji nisu njima slični. Iznad svega, bio sam uplašen i nesiguran u gradu u kom živim i koji volim.

    Nisam sam

    Dok sam tako nepomično zurio u ekran pokušavajući da shvatim šta se desilo, video sam da nisam sam. Da u zemlji koje sam se najednom sramio ima mnogo više onih koji misle slično kao ja. Koji veruju da je život najveći dar koji možete da imate, i da niko nema pravo da vam ga oduzme – koliko god bili drugačiji od drugih. Pokušavao sam to da shvatim sa pričom o noćnom prevozu gde se od 50 ljudi uvek nađe jedna osoba koja neće da plati kartu, a koja je obično glasna i spremna da se za nešto novca svađa ili potuče ne bi isterala svoje. Bahatost te osobe nadjačala bi tišinu ostalih 49. Oni bi trebalo da nas predstavljaju a ne ovi drugi. Na kraju oni su većina. Za baš te koji poštuju pravila i predstavljaju zemlju kakva zaista jeste napravio sam malu akciju za Facebook i Twitter i podelio u znak nezadovoljstva. Ubrzo smo napravili i Facebook stranu. Do jutru nas “tihih” bilo je 25.000.

    bris-taton

    Bilo mi je lakše i ako i dalje nisam bio srećan. Pritisak javnosti ali i Francuske učinio je da se ovom slučaju narednih meseci prida puno pažnje i “konačno” stavi tačka na sve ono što je izazivalo moj strah. Uhvaćeno je nekoliko njih, ali daleko od toga da je ovo bio kraj. Insajder je krajem te iste godine pokazao zašto, a neki od tada prikazanih pojedinaca još par puta imali naslovne strane u godinama koje su došle. Navijači, neonacisti, ultra desnica. Ljudi sa leđima većim od zakona nastavili su dalje da sude onako kako to njima odgovara.

    Ubiše Feku…

    Pre tri dana mi stiže mejl sa ovim naslovom. Od ljudi koje volim i koje poštujem, koji mi objašnjavaju kako im je ubijen ortak. Knedla u grlu i pogled u pod. Zašto opet…O dešavanju i posledicama verujem da ste imali gde da pročitate poslednjih par dana. U odnosu na Tatona, dečko koji je ubijen nije ništa drugačiji od bilo koga od nas. Dečko iz kraja koga svi znaju i vole, koji je verovatno isto tako znao da ovde nije sjajno, ali tražio način da to učini drugačijim. I najvažnije, dečko, koji će zbog toga što nije bio drugačiji ili imao celu zemlju iza sebe da brani njegove interese biti brzo zaboravljen. A oni koji su ga ubili posećivati naslovne strane i u godinama koje dolaze.

    Ljudi na vratima

    Postoje i oni koji će pokušati da opravdaju ovo. Ni ja ne znam šta se sve desilo, ali znam da nije smelo da se završi smrću. Ako je razlog koškanje, svađa, gledanje devojke, postoje načini da se to sredi. Pogledajte ovaj video. Verujem da nisu svi šampioni sveta u kik bosku, ali pogledajte i ovu pretragu na naslovima. Evo par vesti:

    • TUČA OBEZBEĐENJA: Krvoproliće zbog Ane Nikolić
    • Posle svađe pucao na obezbeđenje ‘Blej voča’
    • Operativac Granične policije, zavšio je u Urgentnom centru posle sukoba sa obezbeđenjem „Rivera“

    Trend je vrlo jasan. Verovatno najbolji komentar o svemu sam dobio od Strongmena, koji je neko ko je bio sa druge strane vrata.

    Ono što se meni lično ne sviđa što su kod nas ekipe obezbeđenja rukovođene idejom da treba da prebiju a ne da spreče, suzbiju, poreduprede, izbace… Normalno ima slučajeva kada se stvar otrgne kontroli ali zato i postoje rigorozne procedure i treninzi kako da se ne dođe u takvu situaciju.

    Postoje načini. Ali kada si svestan da za tebe nema posledica, zašto bi uopšte brinuo…

    Nagrađivanje negativnog

    Problem sa pasivnim sistemom poput našeg je što se odluke donose i pored toga što zvanično nisu donete. Kao što je ćutanje jednako odobravanju, tako je i neosuđivanje negativnog jednako njegovoj podršci. A sistem koji podržava ljude koji sami donese odluku o tome ko treba da živi a ko ne, je na klizavoj stranputici koja ne vodi nigde nego u provaliju u kojoj nas čeka ono što smo ne tako davno imali prilike da proživimo. Umesto Dr Igija čekaju vas Elitni odredi.

    Nisam siguran

    Nisam siguran da sam spreman da se vratim u zemlju u kojoj i dalje važi zakon fizički jačeg ili psihički luđeg. Kao i većina vas koja ovo čita – ja nemam leđa. Niko sam i ništa, i ne treba mi da budem napadnut od nekog neiživljenog i divljeg da bih to shvatio. Nesigurnost se poput zaraze širi i na sve drugo. Pogledajte Maslova. Posle hrane i vode tu je odmah sigurnost. Kada kukate kako ljudi odlaze pitajte se da li postoji još neki razlog osim ekonomije i nezaposlenosti.

    Zaista nisam siguran. Ostaje da prođe neko vreme da razmislim o svemu. I nada da će se makar za Feku pronaći istina. Kao što rekoh, momak je predstavnik bilo koga od nas. Dečko iz kraja koga svi znaju i vole, koji je verovatno isto tako znao da ovde nije sjajno, ali tražio način da to učini drugačijim. I najvažnije, dečko, koji će zbog toga što nije bio drugačiji ili imao zemlju iza sebe da brani njegove interese biti brzo zaboravljen. Ne bih voleo da se to stvarno i desi. Kada stanete u cipele nekog od njegovih prijatelja shvatićete i zašto… Potrudimo se da se to ne desi.

  • edukacija

    Obrazovanjem na sledeći nivo

    Jedna od dilema ovog puta u Ameriku je i – čemu cela ova škola i dodatno obrazovanje? Završio sam dobar fakultet u Srbiji, imao kakvu takvu karijeru sa kojom sam mogao da idem napred bez dodatne škole. Međutim, odgovor NIKADA nije bio negativan. Dilema se uglavnom vezivala za probleme koje sam imao da sve to izguram do kraja, ali o tome nekom drugom prilikom. Obrazovanja nikada ne može da bude dosta, ono vas diže na sledeći nivo i pravi razliku onda kada to najmanje očekujete. 

    Srbija i problem sa obrazovanjem

    Nažalost, povod za ovaj tekst je malo mračniji od toga kako je lepo ići u školu. Zadire duboko u većinu problema koje Srbija kao država ima, a koje podseća na smrtonosni vrtlog. Poslednji tekst kod Nikole može da vam da ideju o tome šta me je nateralo da napišem, ali ne bih išao u politiku i imenovao pojedince. To je prljavo i verovatno licemerno u situaciji u kojoj sam 10.000 kilometara dalje. Međutim, kao neko ko je izdanak tog sistema ne mogu da ćutim i ne primetim koliko su neke stvari zaista skandalozne.

    Obrazovanje uvek pravi razliku. Pritom, ne mislim samo na formalno obrazovanje. Ono je bitno jer daje osnovu ali nije jedini način obrazovanja i ne treba ga izdizati previše. Problem sa kojim se mi suočavamo je malo drugačiji. Umesto nekog prirodnog rasta i napretka (što se u ekonomiji može opisati inflacijom) primetno je da se kod nas obrazovanje obesmišljava do nivoa u kome to više nije zabavno. Kao zemlja u tranziciji, i neko ko želi da ide napred jako je teško očekivati da će se to i desiti kada ne postoji temelj za rast. Temelj = Obrazovanje.

    Mržnja je posledica neznanja

    Pogledajte šta se desilo sa mojom i nešto mlađim generacijama. Klinci koji su pola svog školovanja imali časove od 30 minuta ili proveli u štrajkovima su sada huligani. Oni su na ulicama, oni nemaju nikakvo znanje i nikakve izglede za posao. Svoj neuspeh kanališu u nekim drugim idejama, poput nacionalizma. Obzirom na standard, ne ostavlja se ni puno prostora za neko neformalnije obrazovanje poput putovanja. Putovanja isto tako šire vidike i daju neku širu sliku o tome kako svet izgleda. Međutim, nema ni toga. Hermetički zatvoreni i izloženi jednom te istom godinama, vi i ne možete a da to isto ne prihvatite kao pravilo a sve ostalo odbacite. Odavde i mržnja. Ona je gotovo uvek posledica neznanja i nemogućnosti da se poistovetite sa nečim ili nekim ko je drugačiji.

    Rezultat tog, naizgled bezazlenog, efekta 20 godina kasnije daje jednu ogromnu količinu mladih koji ne znaju šta će da rade sa sobom, a spas traže u čoporu.

    Paradoks koke i jajeta na primeru obrazovanja

    Ako analizirate malo dublje nivo obrazovanja van Srbije shvatićete da su razvijene one zemlje koje više ulažu u obrazovanje. Dok će se neki odmah pozvati na to da su iste te zemlje dobre u obrazovanju jer imaju novca da ulažu u isto (odavde koka i jaje) zapravo to nije uvek pravilo. Ali, sigurno je da rast ekonomije potpomaže i razvoj obrazovanja. Pogledajte samo listu 10 zemalja sa najvišim nivoom obrazovanja a onda i razvijenost njihove ekonomije (u zagradi).

    1. Kanada (11)
    2. Izrael (43)
    3. Japan (3)
    4. SAD (1)
    5. Novi Zeland (53)
    6. Južnja Koreja (15)
    7. Ujedinjeno Kraljevstvo (7)
    8. Finska (36)
    9. Australija (12)
    10. Irska (44)

    Iako neki brojevi govore da nema mnogo korelacije između ova dva, zapravo zemlje sa nižim rankingom su značajno i manje po obimu. Odatle i nešto manji bruto društveni proizvod. Izrael recimo ima samo 8 miliona stanovnika.

    Interesantno je na koji način su došli do ovih brojki. Kanada je manji deo visoko-obrazovanih sama “napravila” a veći deo privukla pametnom imigracionom politikom. Koliko samo znate ljudi sa ovih prostora koji žive tamo. Sličan program je sproveo i Čile da bi privukao više visoko-obrazovanih. U Izraelu, sa druge strane, visoko obrazovanje je deo vojne obaveze.

    Amerika je kombinacija Kanade i dobrih škola. Nažalost, ovde je obrazovanje jako skupo i privilegija je ljudi koji imaju novac. Odakle i četvrta pozicija i ako su ovde verovatno najbolje škole na svetu. Pogotovu u oblasti biznisa.

    Zašto je teško iskopirati Silicijumsku Dolinu?

    Vrlo je prosto. 5 minuta dalje od Facebooka je Stanford. Nije čudo što je sedište ove kompanije u Menlo Parku/Palo Altu. Ne toliko daleko je i Berkli koji je jednako plodan univerzitet. Ideje i kapital se okupljaju oko ljudi koji mogu da ih sprovedu, a ovde su to mladi naučnici koji studiraju na najboljim univerzititima. I to je tako već decenijama. Šta mislite gde je bila Edisonova laboratorija? Baš u Menlo Parku.

    Koji je drugi grad koji prednjači po količini kapitala koji se ulaže u inovacije u Americi? Boston. Gle čuda, blizu Bostona su MIT i Harvard druge dve škole za koje smo svi čuli, i ako nismo sigurni zbog čega. Teorema izgleda da je sve bliža dokazu.

    Da ne amerikanizujem previše, Južna Koreja je primer zemlje koja je ni od čega došla do jedne od najbrže rastućih ekonomija jer je imala pametnu međunarodnu politiku i dobar odnos obrazovanih ljudi i cene rada. Pogledajte još jednu skalu koja pokazuje zašto su Koreanci tu gde jesu.

    Screen Shot 2013-06-28 at 1.40.15 AM

    Zaključak je jasan, vrhunsko obrazovanje daje prednost koju je teško dostići.

    Treba pokrenuti lavinu

    Dugo sam razmišljao o tome šta može da bude rešenje naizgled bezizlazne situacije u kojoj smo. Problem je da nema posla i da je ekonomija u stalnom padu. Sa druge strane, ljudi koji rade u famoznoj IT industriji kukaju kako ne mogu da nađu ljude koji će da im rade. Slično je sa bilo kojim visoko-kvalifokovanim poslom. Jalovo obrazovanje je napravilo procep u vidu cele jedne generacije koju je potrebno nekako iskoristiti. I to pod predpostavkom da će oni koji su danas u procesu obrazovanja biti sposobni za posao koji ih bude čekao. A plašim se da je sa ovakvim odlukama to još jedna utopija u koju ne umem da verujem.

    Potrebna je lavina koja će da raste vremenom i da polako sloj po sloj podiže i nivo obrazovanja. Obrazovanje nije lek za sve, ali je put koji sigurno vodi napred. Ako ignorišemo probleme koje naše obrazovanje ima, ignorišemo i našu budućnost. Nema razloga da verujemo da će nam biti bolje u budućnosti ako će i u njoj biti ljudi koji nisu spremni da joj se prilagode. Klizava je to litica.

    Da ne mračim previše, drago mi je i što postoje ljudi koji to žele da promene i pokreću svoje inicijative. Svaki spomen SEE ICT-a mi izmami osmeh licu i učini ponosnim što znam te ljude. Kada sizifovski gurate napred dese se i nemoguće stvari. Nisu oni jedini. Divim se i energiji ljudi iz E8 koji godinama već idu po celoj Srbiji i pokušavaju da probude kreativnu notu kod mladih i nauče ih da mržnja nikada nije dobra. Lista je preduga, a svi oni pomalo ludi što sve to rade. Jer odustajanje je sasvim logičan izbor. I sam se mogu smatrati kao neko ko je odustao i otišao. Teško je, nema novca, a rezultati takvog rada se vide u godinama koje nije lako sagledati. Utoliko je njihov trud i mnogo značajniji.

    Ponoviću - Obrazovanja nikada ne može da bude dosta. Ono vas diže na sledeći nivo i pravi razliku onda kada to najmanje očekujete. Borite se za obrazovanje. Javno – bojkotom onih koji žele da drže nivo obrazovanja dovoljno niskim da bi mogli večno da ostanu na vlasti. I privatno – time što ćete sami ići dalje kada je lično obrazovanje u pitanju. Promena uvek treba da pođe od nas. A borba za obrazovanje nikada ne može da bude loša. Jer je borba za budućnost i borba za bolje okruženje. Na kraju, nije li to što svi želimo?

     

  • Fokus ka velikim idejama

    Ako me nešto čini srećnim tokom boravka u San Francisku, to je blizina svih tih neverovatnih ljudi koji menjaju svet dok mi pokušavamo da smislimo način kako ustati po daljinski. I kad god upadnete u ta neka gorda osećanja, pomislite da ste veliki i najpametniji setite se da sve to što vi uradili nema nikakvu vrednost u odnosu na to što rade neki drugi ljudi. Ne treba biti ni malodušan prema sebi, ali nije loše ponekad videti koliko mi zaista možemo kada hoćemo. Moja apsolutna inspiracija u ovih 9 meseci bio je jedan čovek o kome sam malo toga čuo u Srbiji, ali koji je u poslednjim mesecima osoba broj 1 u Silicijumskoj dolini – Elon Musk.

    Video koji ide uz ovaj tekst i koji vam toplo preporučujem da pogledate ovog vikenda govori mnogo više o njemu nego što ću ja moći da vam napišem. Ukratko Elon je jedan od osnivača PayPala, servisa o kome sada već svi znaju u regionu. U trenutku prodaje eBayu, Musk je bio vlasnik 11.2% deonica, pomnožite to sa 1.5B i shvatićete koliko je to love. Dovoljno da ne mora da misli više o novcu i posveti se nekim drugim, važnijim stvarima. Za razliku od ostalih Internet milionera koji su ubrzo većinu čudesno zarađenog novca i potrošili, on je zaista to i uradio. U narednim godinama zaređao je nekoliko kompanija koje pokušavaju da poguraju čovečanstvo napred, mnogo hrabrije nego što to drugi rade. Tesla Motors je prva kompanija koja je uspela da napravi biznis proizvodnje potpuno električnih vozila profitabilnim. SpaceX planira da u narednih 2-3 godine napravi svemirske letelice koje će biti u stanju da kolonizuju Mars. SolarCity (gde je “samo” predsednik upravnog odbora) je najveći snadbevač solarnih panela u US. Interesantan mladić, zar ne?

    Photo: Smithsonian Mag

    Photo: Smithsonian Mag

    Video treba da vam da ideju o tome koliki potencijal leži u svakome od nas i koliko se zapravo ponekad zanimamo previše nebitnim problemima. Istina je da iza njegovog uspeha leži ogroman kapital, ali nije uvek bilo tako. Jedino što je konstanta u ovoj priči jeste želja za promenom. A kada je ta želja dovoljno jaka znate kako kažu – ciljajte ka zvezdama i u najgorem slučaju sletećete na mesec. Treba biti hrabar i probati. Već smo naučili da neuspeh nije strašna stvar.

    First mover advantage

    Na Tvitomaniji sam pričao o tome koliko je važno biti prvi a primer Tesle vam može biti vrlo interesantan da dalje razmišljate o ovoj temi. Kada ste prvi često znači da morate i da prođete kroz vrata koja niko pre toga nije prošao. Ali time postajete i infrastruktura svima onima koji dolaze posle vas. Razmislite koliku će prednost Tesla imati kada za 10 godina oni ne budu jedini u ovom segmentu, ali njihova infrastruktura sa brzim punjačima bude prisutna svuda. A onda se setite koliko je sada velika industrija fosilnih goriva.

    Ne možemo svi menjati svet

    Apsolutno. Ali možemo da probamo da promenimo neke stvari oko sebe i da ga učinimo boljim. Ljudi poput Elona su inspiracija. Teraju vas od samosažaljevanja i guraju da nešto zaista uradite. Ne mora to da bude pohod na Mars ali može nešto što će dati vrednost ljudima oko vas. Što će ubrzati komunikaciju ili povezati ljude koji su godinama rastavljeni. Ova Koka Kolina reklama je primer za to, a nije spejs šatl. Znam da ovo zvuči malo kao da vam je neki life coach došao da prosipa priču, ali nekada su istine zaista mnogo prostije nego što mislimo. Svi mi možemo puno, samo je potrebno da dovoljno jako želimo. Nadam se da će vam ovaj video pomoći na tom putu. Uživajte.

     

  • Protected: Pokušaj da odsustvo nadoknadim rečima

    This content is password protected. To view it please enter your password below:

  • slika

    Ostavi se sine tvitovanja

    Da mi je neko pre 6 godina rekao da je Tviter glupa ideja koju treba da ostavim i posvetim nečemu pametnijem pitanje je gde bih danas bio. Verovatno provodio dane čekajući 5 sati i odlazak na još jednu beskonačnu kafu. Pitanje je… Kako se to nije desilo, srećan sam da danas tu gde jesam, i sa ciljem da budem što je moguće bolji, i nadam se napravim nešto što će nekim ljudima pomoći da ostvare i svoje snove. Naravno, nije Tviter jedini koji je uticao na tako nešto, ali ima veliku ulogu. Pre svega sa aspekta broja ljudi koje sam uspeo da upoznam, i različitih mišljenja koje sam uspeo da čujem. Odavde, taj put od 10.000 km mi se i nije učinio tako veliki, i odluka da dođem na Tvitomaniju postala je logična.

    Postoji još jedan razlog, koji je onako pomalo sebične prirode. U svojoj predavačkoj karijeri, retko koje predavanje je bilo toliko značajno za mene lično kao predavanje na prvoj Tvitomaniji. Od prve posete Zagrebu, pa sve do danas prošlo je 5 godina, a region je od zatvorene i pomalo zaplašene postao jedna zajednica. Neki će je nazvati Tvitoslavija. Slovenija i Hrvatska prate startup dešavanja u Srbiji, a mi se rado prošetamo do zapadnih komšija da uživamo u lepotama ovog regiona. Razlikuju se države i dijalekti ali u suštini mi smo mnogo sličniji jedni drugima nego što je to slučaj sa ostatkom sveta. A kada pređete na ovu stranu bare, te minorne razlike postanu još manje. Stvari su se očigledno promenile, a veliki deo zasluga ide i društvenim medijima.

    Pa eto, došlo je izgleda vreme i da se cela zajednica okupi. Nije da nismo i mi to probali. Malo ljudi zna da je Robert, koji je tada bio jedan od najpraćenijih ljudi u lokalnoj zajednici, pokušao to da uradi još 2009. godine. Ne sećam se šta se desilo posle sa tim, ali većina pokušaja da se okupi cela ekipa nekako nije urodila plodom. Delimično smo se skupljali u Srbiji ili Hrvatskoj po raznim dešavanjima ali nikada u broju kao do sada. Odatle i ovoliko nestrpljenje.

     

    O čemu ću pričati

    Zoran je izrazio želju da pričam o budućnosti društvenih medija, što je nešto o čemu lično volim da razmišljam. Medium prvenac u velikoj meri priča o tome. Ono što je dobro kod života u San Francisku je što živite na izvoru novih tehnologija, i imate priliku da probate neke stvari značajno ranije od drugih ljudi. To daje perspektivu neophodnu svima onima koji planiraju da se bave novim medijima i tehnologijama. Kako je većina onih koji vole da koriste Twitter upravo iz ovog sveta, verujem da će biti više nego interesatno.

    Imate neka pitanja ili voleli biste nešto da čujete? Predavanje je još uvek u nastajanju i imate priliku da utičete na to kako će izgledati. Postavite pitanje, podelite kako biste voleli da predavanje bude struktuirano a ja ću dati sve od sebe da vam izađem u susret. I, vidimo se sledeće nedelje u Novom Vinodolskom. Odbrojavanje je odavno počelo.

    PS. Ne zezam se, stvarno dolazim :)

     

  • Za 28

    Za početak – ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim.

    U utorak sam imao jedan od najtežih dana od kako sam ovde. Nekako uvek kada se približi taj 12. april osetim se malo poljuljano jer starim, i ako sam za mnoge još uvek duboko na početku puta. Ovaj put je to bilo utoliko veće što sam po prvi put gotovo sam, daleko od onih koje zaista volim i zbog kojih ću uvek na pitanje da li sam bogat čovek odgovoriti sa – da. Ovo je zapravo i jedno od najvažnijih otkrića tokom mog boravka u Americi. Ja sam zaista srećna osoba. Moja porodica, koliko god na trenutke bila disfunkcionalna, je ipak bila porodica. Dvoje roditelja koje kako tako funkcionišu. Koji su i pored svog sivila okolo bili dovoljno hrabri i veliki da ne staju mojim snovima na put. Već da ih pomognu, makar onoliko koliko razumeju.

    A prijatelji. Očito 10.000 kilometara nije dovoljno daleko da pokoleba ono što gradite godinama i ono na šta ste ponosni. I dok možda nisam sposoban da dođem kući na vikend i provedem sate u tom prijatnom ćutanju, tu je Skajp, a pivo ima gotovo isti ukus kao kada delite istu prostoriju. Srećan sam čovek i to je nešto što ne smem da zaboravim. Uradio sam puno toga u životu, za dosta njih mnogo više nego što su ikada očekivali. Ali pravi uspeh bio je u tome, što sam uvek oko sebe imao dobre ljude, koji su spremni da istrče dodatnju milju radi prijateljstva koje im znači. Ni ja se nisam štedeo.

    Za kraj, hvala vam. I kao što rekoh. Ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim. Nemojte da čekate da ih izgubite da biste shvatili koliko vam znače.

    Vaš Eniac.

  • 6-months

    6 meseci kasnije

    Kada je prošlo mesec dana mog boravka u Americi, obećao sam da ću nastaviti sa ovim periodičnim izveštajima. Svaki mesec bi bilo previše, jer se ne dešava toliko puno stvari, a i meni je bilo potrebno malo više vremena da napravim presek svega što sam ovde doživeo i na kraju sve to stavim u jedan tekst. Tako smo i došli na pola moje US avanture, u šesti mesec. Pa da počnemo. 

    Pomalo rasut kakvo mi je i pisanje, počeću zaključkom. Ovo je verovatno najbolje iskustvo koje sam mogao sebi da priuštim u životu. Činjenica je da se poklopilo nekoliko želja u isto vreme i da je to razlog zašto sam došao. Međutim, kako to obično biva, retko kada su očekivanja koja imate jednaka onima koja zaista budu na kraju. Imao sam velika očekivanja, i ona su donekle ispunjena, ali stvari koje su se desile van njih učinile su ovu avanturu jednim od značajnijih dešavanja u mom životu. Ako se setite pogleda iz tuđih cipela, shvatićete da je proširena perspektiva, koju dobijete životom u drugoj zemlji jedan od najvećih benefita koje možete dobiti. Izgubite predrasude, gledate stvari iz drugog ugla, razumete zašto se neke stvari drugačije rade. To nije promena koja se oseti, ona se jednostavno desi, a onda mesecima kasnije dok prevrćete po godini koja je iza vas shvatite da je promena koja se desila zaista drastična. Vrlo lekovito deluje i na ličnu frustraciju koje, ovako gledano sa strane, kod nas ima i previše.

    Da li su onda putovanja i odlazak univerzalni lek?

    Verovatno nisu. Ali doprinose mentalnom zdravlju . I ono što je značajnije, obesmišljavaju generalizaciju. Generalizacija je verovatno jedno od najopasnijih zamki u koju možete da upadnete. Iz perspektive studiranja u školi u kojoj studiraju ljudi iz 100 zemalja širom sveta shvatite da smo svi mi manje više isti. Možda više plavi, drugačijeg akcenta ali jednako budalasti i sa pregrštom istih mana. Videćete i Nemce koji kasne, visoke Azijate i Amere koji znaju više geografiju od vas samih. Shvatićete da iste boljke imaju studenti i ovde i da ne padaju poslovi  sa neba baš tako lako. Sve zavisi od lične inicijative, i oni koji čekaju posao ni ovde ne prolaze baš tako sjajno. Razlika je samo da postoji alternativa.

    Drugi problem sa putovanjima ili, ekstremnije, studijama u inostranstvu je u tome, što smo na kraju dana mi jako siromašna nacija. Iznutra nam to tako ne izgleda, ali je to vrlo realna činjenica. Voleo bih i sam da sam proputovao 100 zemalja, ali istina je da je moj prvi izlazak iz zemlje bio kada sam imao 21 godinu. To nije zbog toga što mene moji roditelji ne vole, već je naša hermetičnost posledica i  hronične nemoćnosti da se ekonomski pomerimo sa mrtve tačke. Jedini spas je internet, ali opet, velika je razlika između napisanog ili pregledanog i doživljenog.

    Velikost Američkog sna

    Da li je Amerika (aka SAD) najveća ili najuspešnija zemlja na svetu? Nije. Po prihodima po glavi stanovnika je tu negde između šestog i osmog mesta. Ipak, mašinerija koja stoji iza promocije Amerike čini ovu zemlju najpoželjnijom destinacijom na svetu. Mnogo je velikih stvari izmišljeno u ovoj zemlji, ali je preteča svih veliki Američki san. Ta mogućnost da dođeš kao niko u novu zemlju i ostvariš se lično i profesionalno, i odsustvo straha od neuspeha čini ovu zemlju tako poželjnom i ogovaranom. Većina ih dolazi bez previše toga iza sebe. Rizikuju sve u potrazi za dobrim životom, a konstanta je da se uvek mogu vratiti kući. Oni koji su dovoljno vredni i uporni uspeju, budu nagrađeni od društva time što postanu deo srednje klase, koja je ovde vrlo pristojna i o čemu većina nas može samo da sanja.

    Odlazak nije lak

    Pisao sam i o tome. Razlika između odlaska kad nemate ništa iza sebe, i onog kada imate prijatelje, porodicu, karijeru se u mnogome razlikuje. Kada nemate ništa, krećete od nule, kada imate mnogo toga krećete iz minusa koji je ovde teško nadoknaditi. Nisam slučajno pomenuo Američki san. Između filma i realnog života u Americi ima puno razlika. Ponajveća, i ona na koju je jako teško videti u filmovima jeste drastična razlika u načinu na kome se uspostavljaju odnosi i tretira slobodno vreme. Nikada u životu nisam imao problema da uspostavljam prijateljstva, ali ovde je to jednostavno drugačije. Poslovno i privatno je (uglavnom, da se zaštitim od generalizacije) neverovatno polarizovano. Kada je posao u pitanju saznaćete sve što vas interesuje. Kada je privatno u pitanju naići ćete na prvobitni sloj kurtoazije, u čemu Ameri zaista nemaju premca, a posle toga na zid koji retko ko preskače. Odavde i nema puno problema kada su u pitanju poslovne odluke. Dok se kod nas razmatraju potencijalni odnosi tri kolena unazad i smišljaju razne okolne priče kako bi se donela neka odluka, ovde je to hladno, argumentovano i bez previše teških osećanja. Sve u cilju rasta. Ako niste makar delimično materijalista, postoji mogućnost da vam ova zemlja uopšte neće odgovarati.

    Ne postoji nešto kao što je savršena zemlja

    Ovo nas dovodi do zaključka da ne postoji nešto kao što je savršena zemlja. San Francisko je blizu tome. Vreme je jako lepo, na par sati vožnje/leta možete da zadovoljite bilo koju potrebu koja vam padne na pamet. Havaji, Taho, LA pa ni Njujork nije tako daleko. Ljudi su fini i ovde imate priliku da upoznate neke od najpametnijih ljudi koji hodaju ovom planetom. Ovde se ne priča o problemima, ljudima, komšijinoj kravi. Već o idejama, poslu, putovanjima. Ali to je isto razlika u društvima koju je teško videti u filmovima. Ovaj grad je sedište preduzetničke kulture u ovom delu Amerike. Pričati o osnivanju kompanije, startapima, idejama i tehnologiji je isto kao kod nas kada pričate o politici. Apsolutno identično. Čak je i nivo iritiranja sličan, jer svi žele da promene svet i svako ima sledeću veliku ideju.

    Bolje je, ali nije savršeno. Potrebno je puno vremena da se naviknete na drugu zemlju i neke stvari će vam beskonačno nedostajati. Kao neko ko je odrastao u kulturološki drugim uslovima, život u Americi može biti priličan šok. Ovde mislim na Evropljane kao grupu pre nego na naš mali region. Pored uspostavljana prijateljstava, interesantno je izvrnut i odnos prema uživanju. Sve je dosta brzo, hibridno i pop. Na putu ka uspehu, stvari poput uživanja u dobroj kafi ili hrani su marginalizovane. Opet, možda je i to što previše ulažemo i razlog što smo tu gde jesmo. I veći Evrope takođe.

    Ponosni Evropljanin

    I pored toga, vrlo sam ponosan što sam Evropljanin. Zvučaće vam smešno što ne kažem Srbin, već se kitim titulom većom od sebe, ali iz ovog ugla Srbija je samo jedno predgrađe Njujorka. Ono što odrastanje i sazrevanje u Evropi sa sobom donosi jeste širina i multidisciplinarnost. Hteli ili ne mi smo od malena učeni da radimo više od jedne stvari, dok se ovde većina stvari svoji na brzinu i specijalizaciju koje po pravilu znače i uže vidike. Odatle i optuživanje Amera da su glupi ili plitki, i ako je to jedno od najgorih generalizovanja koje možete čuti za ovu zemlju. Kada funkcionišete u sistemu koji za svakoga ima nešto da ponudi nema potrebe da svaštarite, dovoljno je da se bavite onime što volite i od toga ćete moći solidno da živite.

    Specijalizacija sa druge strane ima svoje mane kada su u pitanju vrlo brza i ekonomski turobna vremena kao što je današnje. Opisi poslova se jako puno menjaju i morate da budete spremni da se adaptirate. Stoga se u poslednje vreme sve više priča o hibridnom razmišljanju i potrebi sagledavanja problema iz viših uglova. Kad odrastete u zemlji u kojoj vam je sve snalaženje i presipanje iz šupljeg u prazno, prelazak u sistem koji funkcioniše vaš može lansirati vrlo visoko.

    Kako da postanemo bolji

    Verovatno najveći zaključak koji možete da donesete posle posle par meseci života jeste da postoji neverovatna količina negativne energije koja izbija iz svih ljudi koji trenutno žive u regionu. Odustao sam od Twittera zbog činjenice da sve što mogu tamo da vidim je samo negativna energija, pljuvanje, kritika i ismevanje. Kulminacija toga je bio dolazak kući u decembru kada su mi svi izjavljivali kako treba da me boli ona stvar jer sam zapalio i kako ne treba nikad da se vraćam. Svima je jako loše i problemi kao takvi izgledaju da su ekskluzivitet Srba samo i nikoga više na ovoj planeti. Onda pročitate ovako nešto i shvatite da to baš i nije tako. Postoje uspešni i u Srbiji, ali oni ne kukaju već pokušaju nešto da urade, a ako su dovoljno uporni izguraju to do kraja. Svakako da je lakše ako se rodite u Kaliforniji, ali mogli ste da se rodite u Africi. Imate apsolutno sve uslove da budete uspešni, ali traženje izgovora je uvek bilo značajno lakše nego pokušaj da se nešto uradi.

    Radom dokazujete da cenite sebe i da ste spremni da investirate vreme kako biste ostvarili svoj potencijal. Isto tako pokazujete kako cenite ljude oko sebe i državu u kojoj živite. Jer je ona ta u kojoj ste se rodili, i dok možda vlast nije idealna radom možete da napravite mikrosvet u kome ćete da promenite neka od pravila. Jer država nije uspešna ako ima tri svetski poznata tenisera, već ako svaki grad ima 3 uspešna preduzetnika. A o ljubavi prema državi, prema kojoj sam i sam bio vrlo kritičan je verovatno najlepše Pupin napisao u knjizi Od imigranta do inovatora za koju je dobio Pulicerovu nagradu (koliko ljudi zna ovo uopšte?!?). Kao razlog propasti Austrougarskog carstva navodi:

    Ljubav stanovnika prema državi je počela na bledi da bi na kraju i nestala. Onog trenutka kada ljubav nestane, nestaje i država…

    Ne znam. Razmislite malo. Otputujte ako imate vremena i novca i vidite kako to izgleda i negde druge. Nije strašno otići i ako će vam to svi reći. Strašno je ne vratiti nikakvu vrednost u društvo koje vas je dovelo do toga. U idealnom slučaju će taj odlazak otvoriti neke nove vidike i kreirati vrednost na obe strane. Dobro je spajati dva sveta, našu domišljatost i zapadnu efikasnost. Ne treba pokušavati da ga ispravite, već iskoristiti ono najbolje od njega. Mislim da ima nečega u tome, a ja ću dati sve od sebe da to u narednih 6 meseci i dokažem. Stvari se lepo odvijaju, ali da ne ureknemo bezveze. Do sledećih vesti…

    Vaš @eniac

    PS. Moram da se zahvalim i Vladi Đačiću koji mi je poklonio Pupinovu knjigu pre nego što sam odleteo za Ameriku. Sjajna knjiga koja je došla u pravom trenutku. Ako imate vremena najtoplija preporuka da je pročitate.

  • brojevi

    U brojevima je istina

    U poslednjih nekoliko nedelja, moje nemarno praćenje lokalnih zbivanja se uglavnom svodi na primećivanje neki teorije zavere, o ljubavi ili mržnji, večnim neprijateljima i saveznicima koji su nas izdali. Retko kad vidim bilo kakvu argumentaciju u tim diskusijama. I, ako su neuspeh i konflikt  na čelu tih velikih razlika između dva društva koja me okružuju, argumentacija je sigurno prva pratilja.

    Neverovatno je koliko će vam se shvatanje svih dešavanja oko vas promeniti kada ih prebacite u brojeve. Razlog svetske nezainteresovanosti našim postojanjem je upravo činjenica da smo mi po veličini sasvim marginalna grupa ljudi. 7.5 miliona, nešto više od pola na Internetu, od kojih je možda neki milion i nešto kupio. Menjaju se stvari na bolje prirodno, na isti način kao što inflacija smnanjuje vrednost novca iz godine u godinu.  Evo nekih klasičnih situacija koji vam mogu objasniti zašto je nešto takvo kakvo jeste.

    3D projekcija u Berlinu

    Da ne prozivam sad lično, ideja za tekst je nastala kada sam video ovaj status na Facebooku. U pitanju je osoba koju jako cenim i zbog toga ne bih da je stavljam na tapet, više je način razmišljanja taj koji je bitan a ne osoba.

    Screen Shot 2013-02-02 at 11.58.49 PM

    Šupak od zemlje predstavljaju ove brojke od gore -  7.5 miliona ljudi, nešto više od pola na Internetu, od kojih je možda neki milion i nešto kupio. Prema podacima sa Interneta, prosečna plata ljudi u Srbiji je 360 eur.

    Berlin sa druge strane predstavljaju sledeći brojevi – 3.5 miliona ljudi.  Prosečna plata u Berlinu je, opet prema podacima sa Interneta, oko 4000 eur, ali recimo i da je 2000 eur. 83% stanovnika Nemačke koristi Internet. Preslikano na Berlin to je gotovo 3 miliona ljudi. Značajno veći broj njih kupuje preko Interneta i ima makar 6x veću platežnu moć. Na stranu to što se stvari poput ove prenose na celo nemačko tržište, koje broji 81 milion ljudi. Kada stavite sve ovo na papir shvatite zašto LG nije napravio ovakvu fasadu u Beogradu.

    Novak Đoković zarađuje manje od Federera, Nadala i Šarapove

    I ako je dobar deo godine bio broj 1, Novak nije bio i najplaćeniji teniser u 2012-toj godini. Štaviše, bio je četvrti po zaradama iza gore navedene trojke. Adidas je isto tako odlučio da ne zadrži Đokovića i sponzorski ugovor ponudi Mareju, dok je Đoković završio sa Uniqlom. Ne sumnjam da je uzeo dovoljno novca, ali marka koju predstavljate isto tako govori o veličini igrača. Za one koji ne znaju, Uniqlo je japanski H&M, dakle cheap designer clothing. Vratimo se na brojeve.

    - Federer je Švajcarac. Po cenama i primanjima, Švajcarska je verovatno u top 3 najskuplje zemlje u Evropi. Švajcarci su neutralna država i kao takvi imaju relativno dobre odnose sa većinom evropskih zemalja. Automatski tržište sa švajcarskih 8 miliona se penje na makar 200 miliona koje predstavljaju i Francuska, Nemačka i Italija.

    - Nadal je Španac. Na ovo dodajte i zemlje koje pričaju španski jezik. 405 miliona ljudi prema Wikipediji.

    - Šarapova je iz Rusije. Ako je Švajcarska u top 3 najskuplje zemlje, Rusija je verovatno broj jedan. Ogromno tržište od 140 miliona ljudi. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da joj ni fizički izgled sigurno ne odmaže u ostvarivanju ove zarade.

    Tako da Đokoviću, na dobrom danu ostaje nekih 20ak miliona Slovena širom sveta koji će biti srećni da poseduju neki proizvod sa njegovim imenom. Među ovima, a zbog platežne moći, verovatno je i ponajmanje ljudi iz Srbije. Ne mislim da je ovo fer, jer je on zaista sjajan momak i ponosan sam što dolazim iz iste zemlje kao i on, ali je odluka vrlo finansijski opravdiva.

    Krah košarke

    Ostajemo na sportu. U kojim smo sportovima skorije osvojili medalje. Tekvondo, plivanje, tenis? Sve individualni sportovi u zemlji košarke, vaterpola, fudbala, rukometa, odbojke i čega sve već. Šta se desilo sa ovim sportovima? Vratimo se na brojeve:

    Poslednji veliki uspesi naše košarke beleženi su u drugoj polovini 90tih i početkom 2000tih. Košarkaški tim Jugoslavije pa kasnije Srbije i Crne Gore činili su i delom igrači koji su rođeni na teritoriji stare SFRJ a izjašnjavali su se kao Srbi/Crnogorci. Stojaković je rođen u Hrvatskoj. Danilović, Savić i Radmanović u BiH. Drobnjak i Šćepanović u Crnoj Gori. Dakle, gotovo pola tima. U današnjoj postavci, ovi ljudi bi igrali za zemje u kojima su rođeni kao što se i dešava.  Svaka od pojedinačnih zemalja od gore sada ima po nekoliko vrhunskih igrača. Ali niko nema dovoljno da napravi ekipu koja bi pravila razliku na svetskom nivou.

    Jednostavno, 7.5 miliona je jako mali broj ljudi i bez ozbiljnog truda i infrastrukture teško je imati vrhunske rezultate u sportovima u kojima se vrti jako puno novca. Vaterpolo nije jedan od njih. Odbojka i rukomet ga prate.

    Neka brojevi rade za vas

    I da ne ubijam nacionalni ponos činjenicom da nismo previše značajni na svetskoj mapi, moram da primetim da ipak postoje neke stvari koje celu igru brojki mogu da preokrenu nama u prilog. Od uspeha vas deli samo dovoljno veliko tržište. Imate tu prednost da ste Evropljani i da pričate jezik koji je relativno sličan, sa aspekta izgovora, engleskom ili španskom. Kada studirate sa Azijatima shvatite kolika je to prednost. U ovom kontekstu Istok je u potpunosti u pravu u svom tekstu gde priča o Internetu kao šansi za samozaposlenje. Kada pravite proizvod na engleskom jeziku uplivavate u jedno ogromno more u kome je teško biti prepoznat, ali u kome ima i jako puno novca.

    Hoćete da znate jedan od glavnih uspeha Amera?

    Pa oni sve što naprave je automatski globalno. Umesto 300 miliona (što uopšte nije mala brojka) oni ciljaju nekoliko milijardi ljudi. Svi pričaju engleski, svi koriste računar i jako puno njih ima kartice. Ne zvuči toliko nemoguće.

    Tražite brojeve, a ne zavere

    Da se vratim na inicijalnu ideju i zaključim da nismo toliko omraženi koliko smo podložni da verujemo raznim zaverama. Opravdanja su sladak kolač koji mi često i rado jedemo. Ali treba biti analitičan i videti u čemu je problem. Znate za onu da je prepoznavanje problema pola puta u njegovom rešavanju. U Americi postoji još jedna koja ide uz tu i koja kaže:

    If is not measurable, then it is not managable.

    Sačuvajte je negde za budućnost.Važi u biznisu, ali vrlo često i u životu o čemu ću nekom drugom prilikom. Ne treba vam znanje Eksela ili skupi digitron da biste sabrali dva broja, a može vam pomoći u mnogim dilemama koje imate. A ako vam treba još malo inspiracije u ovom procesu, topla preporuka da pročitate i Otkačenu ekonomiju (Freakonomics) kao i nastavak Superfreakonomics, neće škoditi.

    UPDATE: Nekoliko vas je primetilo da brojke nisu 100% proverene i u nekim slučajevima najtačnije, ali njihova suština nije da znate koliki je GDP neke zemlje nego da primetite odnos između dve strane.

  • Photo: Lambert Wolterbeek Muller

    Odgovor

    Moje jako blisko okruženje od ovog meseca bogatije je za dva doktora nauka. Obojica su inženjeri, ponos svog društva, oni u koje su svi verovali i naravno – obojica žive van Srbije. Tužno, ali i sasvim logično.

    O odlivu mozgova se puno priča ovih dana. Uspeo sam da izignorišem Dobricino patriotsko pismo, znao sam da će se neko drugi naći da odgovori ovom čoveku koji je ćutao kada nije bilo prekasno. Odliv mozgova jeste problem, ali se plašim da je gledište na ovaj problem izmešteno ka studentima, umesto ka izvoru problema – državi. Malo je prilika ovde, i što je još tužnije malo je onih koji vole ovu državu i žive u njoj. Mislim da to brojka o tome koliko bi ljudi volelo da se rodilo van Srbije nadmašuje čak i sramne statistike o odlivu. Ljudi su jednostavno izgubili nadu, a to najbolje vidite i po klincima koji vam tako prilaze i govore – Ne budi lud da se vraćaš.

    Ko će da gradi ovu zemlju ako svi odete?

    Čim sam došao kući pokrenula se ova dilema povodom diskusije o tome hoću li ostati u Americi ili se vratiti u Srbiju. Dilema je uvek ista – ako svi odete, ko će da gradi ovu zemlju? I pitanje je sasvim na mestu. Ako svi mladi ljudi koji imaju potencijala da naprave neku promenu odu – zaista se neće puno toga desiti, osim što ćemo rasti nekako po inerciji okruženja. Srbija će u ovom slučaju propasti poput njenih gradova koji su poklekli pod blagodetima većih centara. Zašto bi se neko mučio u Majdanpeku ako sasvim normalan život može da vodi u Beogradu?

    Ovde se teško šire krila

    Paradoks vezan za prethodno pitanje je to što sam prethodne dve godine razmišljao o istom. I verovao da sve što napravim treba da se desi ovde. Ali, prirodna potreba svake iole ambiciozne osobe je da se lično usavršava. U nekom trenutku vi dosegnete maksimum koji vam okruženje dozvoljava, i vreme je da idete dalje. Jeste, ova odluka je u suprotnosti sa gornjom idejom ali onda pogledate sportiste i setite se da su oni svima ponos i dika, a ostali mladi sramota koja napušta zemlju prodavajući dušu za dinar. Koja je razlika između mladog košarkaša i tek diplomiranog studenta? Osim što sportisti gledaju na svaki način da ne plaćaju porez u Srbiji?

    Fale nam prilike

    U trenutku kada dođete do Master nivoa i želite da idete dalje, tu se vaša mogućnost za usavršavanje uglavnom završava. Nisu studenti ti koji su problem, i njihova želja sa odlaskom koliko država i nepostojanje inicijative da se tim mladim ljudima ponudi prilika da ostanu. Ako ste master elektronike i želite da idete dalje, sumnjam da će se to desiti u Srbiji. Logičan je odlazak, a osmeliću se da kažem i nije loš. Ono što je loše je što se stečeno znanje ne vraća nazad u zemlju.

    Pričao sam sa desetak ljudi o tome zašto se nisu vratili posle studija. Uglavnom je razlog to što morate da se prilagodite na znatno lošiji način života, manje plate, lošije okruženje i međuljudske odnose od kojih vam se ne živi. Zapad je možda hladan i manje ličan, ali onog trenutka kada se to naviknete, inicijalno stanje počinje da vam smeta. Naviknete se na bolje, pronađete sreću u nekom novom životu a onda i upadnete u tzv. Hedonic Treadmill koji vas tera da ostanete na istom nivou potreba. Jako je teško vratiti se unazad.

    Internet je najbolja stvar koja nam se desila

    Ako idemo još malo napred shvatićete da je Internet najbolja stvar koja je mogla da nam se desi. Nažalost, nismo previše zaslužni za nju, ali to nas ne brani da je masovno eksploatišemo. Sa Internetom u svojoj kući, pomalo zakinuti geografskom lokacijom, odjednom postajemo jednaki kao i bilo koji drugi stanovnik ovog sveta. Dostupno nam je sve znanje ovog sveta i samo je pitanje lične inicijative na koji način će to biti iskorišćeno. Lokacija je sve manje bitna, fokus je na veštinama koje mi možemo da pružimo svetu.

    Ujedno on je i idealan alat da se nekako svi koji su otišli ujedine i vrate deo vrednosti koji su dobili od države. Ono što me kopka u poslednje vreme jeste način na koji to može i da se konkretizuje u neki proizvod. Zamislite mogućnost da našim klincima omogućimo sve to znanje i poslovno iskustvo koje se dobije na strani. I to sve u obliku neke mreže mentora koji će par sati mesečno ulagati u naše klince kako bi izgradili neku vrednost u samoj zemlji. Logično je, baš kao i odlazak. Na kraju dana, jedina konkurentska prednost svakog ko dolazi sa ovih prostora je razumevanje ovog tržišta. Investiranje u njega i vraćanje vrednosti nazad jedini način da pokrenete neke stvari napred, da potencijal koji ste ostvarili napolju vratite i zemlji iz koje dolazite  bez napuštanja svoje zone komfora.

    Razmišljaću još o ovome a vama, bilo da ste kritičar ili neko ko podržava odlazak, poručujem da ne postoji pravilan odgovor. Odlazak je težak i predstavlja jedan odvratan osećaj gde ostavljate sve iza sebe i odlazite u svet u kome ste mesecima potpuno bespomoćni. Ostanak, sa druge strane, zna da vas pretvori u grudvu nezadovoljstva koja sve brže kliže niz planinu. Nijedno od ova dva nije ispravno. Ono što verovatno jeste je da svako od nas treba da postane najbolji što može i iskoristi svoj potencijal. U zemlji u kojoj se rodio ili van nje. I da se potrudi da ga podeli sa onima kojima su inspiracija i znanje potrebni. Jer znanje i iskustvo za sebe ne znače ništa, osim još jednu medalju na zidu koji niko drugi neće pogledati. Oni su mnogo vredniji kad žive kroz druge kojima ste ih preneli i verujem da to treba i da bude neka ideja kojom se vodimo. Ili makar kojom ću se ja voditi.

    Srećni praznici drugari!

    @eniac