U teskim trenucima voznje u autobusu shvatio sam da bi mi Pocket PC nevidjeno ubio dug put “od kuće do škole” pa sam rešio, prisećajući se svoje mladosti kada sam želeo da budem naslednik Dobrice Ršumovuća, da napišem pesmu… Evo pesme, pa javite ako vam se svidja.

Eh, da imam Pocket PC!

Eh, da imam Pocket PC,
gledao bih film u autobusu,
Eh, da imam Pocket PC,
slušao bih muziku u autobusu,
Eh, da imam Pocket PC,
čitao bih pdf knjigu u autobusu,
Eh, da imam Pocket PC,
Eh, da imam Pocket PC…

PS. Pesma je uradjena po poslednjoj modi bez rime ali sa izrazitom melodikom…

Na predlog kolege bloggera Danila postavljam link na pricu Sarmagedon, koja na svojevrstan način upotpunjuje moj tribute to the sarma… Enjoy
Sarmagedon

Proleće je period kada se budi priroda, ali s njim i mi postajemo aktivniji, i budi se u nama sve više ideja. U poslednje vreme da se primetiti sve veći broj Linux distribucija, pa su počele i kod nas da se pojavljuju razne “domaće” verzije ovog, najpopularnijeg alternativnog Windowsu, OS-a. Ciljna grupa se najčešće kreće od onih koji tek počinju pa do nekih tamo koji sve i svašta znaju, ali primetio sam da se niko nije setio nama dragih penzionera. U to ime, palo mi je na pamet da bi mogao da se napravi OS, pod nazivom PenzOS koji bi udovoljavao potrebe, često smorenim, penzionerima. Predlažem da se napravi Live! verzija na kojoj bi se našlo od programa, Tea Cooker, neki To Do program, naravno šah, i ako ostane mesta nešsto starogradske muzike za njihovu dušu, da zvižde dok igraju šah. Ostalo što bih još dodao su nezaobilazbi wallpaperi penzionerskih mesta iz Favorite liste, kao i slike golubova i ostalih životinjica… Mada što se golubova tiče, mogla bi da se napravi neka igrica, gde bi se kliktanjem na hleb, isti mrvio i njime se hranili golubovi, divno zar ne? A humana strana ovog OS-a je i to što penzioneri u zimske dane ne moraju izlaziti iz kuće, već sa svojim prijateljima iz udruženja penzionera mogu chatovati preko irc.penzos.net-a koji bio otvoren u isto vreme kad bude “gotov” PenzOS.
Treba napomenuti, da je ovo sve još uvek samo ideja, ali ko zna možda jednog dana, Vaš deka, ili baka sednu za komp i počnu da tipkaju koješta tipa: /me se smorila jutros u MAXI-ju, red je bio katastrofa, itd.

Jedan od najvećih problema nas studenata iz unutrašnjosti je svakako ishrana. Kada sam dolazio u ovaj veliki grad :), retko sam jeo jelo zvano sarma, ali od tog trenutka sve se vrtoglavo promenilo… Sećam se, ah, pričao mi je jedan prijatelj: „Mnogi su ljudi završili fakultete - na sarmi -, a ja sam se smejao i razmišljao o telećim medaljonima u sosu od pečuraka.“

Sada sarma mi je mnogo više od hrane, ona mi je „najobožanstvenija“ hrana koja postoji, pre svega jer ima vrhunske performanse, koje se ogledaju u mogućnosti dugog ostajanja u frižideru, a da se pritom ne pokvare, i izgube njena kako energetska tako i aromatična svojstva.

Dakle, shvatio sam da ću i ja biti jedan od onih koji će (nadam se) završiti fakultet „na sarmi“ i zbog toga svesno kličem Long Live The Sarma i apelujem na sve one koji takođe volU sarmu, da osnujemo klub ljubitelja sarme - Sarmoman! - i po uzoru na Betmana, Supermana, i Kežmana kreiramo svojevrsnog superjunaka koji će nam biti zaštitni znak. Razmišljao sam da se junak zove Sofronije, koji kada pojede sarmu, doživljava čudesnu transformaciju, i postaje Sarmoman! O njegovim aktivnostima nisam razmišljao, ali verujem da ćemo i to, ako bude okupljanja, smisliti!

At frst aj voz afrejd aj voz petrfajd… Još uvek pevam tu pesmicu, posle onog događaja od subote, i evo polako me prolazi ta seta, koja me zadesila i ucveljila isto kao što je to uradio i ćevap koji mi je ispao iz lepinje kad sam bio poslednji put na klizanju. U mnogome mom „izlečenju“ je pomoglo i divno vreme danas, ptice su cvrkutale, ljudi su nosili naočare, a bumbar sletevši na jedan od cvetova u cvećari, reče svojim nemuštim jezikom, oh kako divan dan…

Ovaj problem mi je međutim naveo da razmislim o jednom drugom pitanju. Pre nekoliko dana je bilo u novinama da je kod nas izdato 3.5 miliona recepata za Bensedin… To mi je baš šokantan podatak. Jeste da živimo u državi kakvoj živimo i sve to, ali postoji bolje rešenje valjda od uzimanja lekova. Kada sam i najnervozniji, a i nije baš sunčan dan, pustim neku muziku, odgledam neki film, i ponovo počnu da mi rastu krila, ne vidim razlog zašto bih uzimao lekove. Možda je i razlog uzimanju lekova sve bolje reklame farmaceutskih kuća, ili to što je Hemofarm ušao u polufinale ULEB kupa, ali i pored svega toga, činjenica je da je podatak o tolikom uzimanju sedativa, ako se tako zovu (ipak studiram FON a ne medicinu) zastrašujuća činjenica, i ako se takav trend nastavi (oh, Bože kako volim ove izraze iz dnevnika) neće nam se baš najbolje pisati. Pogotovu što sam primetio da i dosta mladih, uzima i pije koješta.

Pojavile su se fore tipa Persen, pa onda tablete na bazi Ginka i sl koje su potpuno prirodne, i koje poboljšavaju koncentraciju (šta to beše) i koje ljudi masovno upražnjavaju. Probao sam Ginko tablete i nije baš delovalo, i ako piše da su Advanced Brain Formula.

I, ne znam šta da kažem za kraj, a znam da bi trebao. Možda nešto poput: „Nemojte piti koješta, to će vam stvoriti još više problema!“ Uvek postoji alternativa, ljubav, umetnost, te vrednosti svih vrednosti, koje pokreću nepokretne i napumpavaju zgažene… I to bi bilo to…

PS. Izvinjavam se za ogromno količinu gluposti napisanu iznad, to je napisao onaj drugi deo mene…

Do danas sam verovao da postoji neka prirodna ravnoteža i ovom svetu, da postoji neko ko kontroliše da kad ti se nekad zakine da se drugi put to i nadoknadi, ali izgleda da sam pogrešio. Ipak je matematika mnogo verodostojnija… Prethodni ispit na koji sam izašao me baš nisu htela pitanja, pre toga iz sociologije, ponovo sam izvukao neka blesava pitanja, ali sam se ipak snašao, i još par puta pre… Sada, mislio sam red je da me jednom, makar, pogode pitanja koja znam malo bolje, ili makar neka lakša. Kako se rok završio pre 5 dana, upravo toliko sam i imao da spremim ovaj usmeni kolokvijum iz matematike, ali ispostavilo se da sam uspeo „samo“ prvih 31/36 pitanja dovoljno dobro da naučim što bi u normalnim uslovima, valjda bilo normalno da se prođe. Ali tu je ipak nastupila „Čudesna subina čudesnog studenta“, i izvukao sam 44. i 49. kombinaciju pitanja od 50, i pogodite oba pitanja su bila od tih 5 koje nisam naučio. Kad sam ih pogledao, nisam više znao gde se nalazim, niti da verujem u bilo šta. Mada i ono malo što sam znao o tim pitanjima je „izvetrilo“ posle 8 sati čekanja na red. Možda je bilo prilike da prepišem nešto ali sam bio totalno rastrojen kad sam uvideo koliki baksuz neko može da bude.

Preživeću ja sve ovo nije problem, dosta sam dobro savladao prvi deo, i ovaj još malo i biće dovoljno to za ispit, ali kako to objasniti roditeljima. To mi je mnogo veći problem, a verujem i svima nama, nego to što sam pao kolokvijum.

Ostaje mi da gledam i dalje pravo i ne obazirem se toliko na njih bar što se kritikovanja tiče, ali mi to bar za sad ,ne uspeva…

Ko bi rekao, mada u trenutku kada sam otvarao blog o tome nisam ni razmisljao, da je 11. mart upravo 5 godina kako sam kupio kompjuter. Da eto prvih 5 godina sa danasnjim danom prolazi… Baš je brzo prošlo, ko bi rekao… Ili bolje reći tek sad vidim kako ništa ne znam i ako ovo čudo imam evo sada već zavidan period. Ko zna da nije bilo tog trenutka šta bi se sa mnom sve desilo? Možda ne bih upisao ovaj fakultet, možda me ne bi više ljudi znalo po nicku nego po imenu, možda ne bi upirali prstom na mene i govorili geek, možda ne bih imao vrtoglavice, video duplo bez trunke alkohola u krvi, možda bi mi prsti na desnoj ruci bili isti kao na levoj, možda, možda… Mada nije sve tako crno, siv mi je monitor Verovatno da nije bilo tog trenutka, ne bih upoznao gomilu novih ljudi, gomilu zaista divnih prijatelja, možda mi se ne bi desilo mnogo divnih trenutaka itd. (rasplakacu se pa da ne idem do detalja). Jedno je sigurno, kompjuter mi je pomogao da pređem put od talentovanog klinca, do matore neznalice, put od zvezda do trnja… I hvala mu u tome…

I još da dodam za kraj, da sam za jedno svakako siguran, da je moj otac nekim slučajem Kipling, i da je napisao pesmu ako, poslednji stihovi bi glasili nešto na ovu foru:

Ako uspeš makar 7 dana

Bićeš čovek sine moj!

Da ne naglabam puno u ovom prvom postu… Kao sto naslov i Branko Kockica aka izvodjac pesme iz koje je preuzet naslov, u jednom svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo… i tako dalje, ne znam kako ide, ali eto kroz ovaj blog želim da predstavim sebe, na neki način na koji to do sad nisam radio… Kroz ovaj blog… Uh počeo sam da smaram, videćete već, da ne obećavam sad kako će ovo biti potpuno novi nikad do sada viđen et cetera, jer meni nije stalo da imam milione posetilaca svog bloga… Dovoljno mi je da imam sebe i s vremena na vreme pročitam koliko sam zaista odlepio… Pa evo sad uzimam flašicu od Energisa koju imam pored sebe i razbivši ga o zvučnik zamišljam kako je moj brodić zvani Blog uplovio u reku bitisanja… Hvala Vam, ako budete posećivali moj brodić, nadam se da ću uspeti da privučem pažnju bar nekolicine vas da dolazite češće.
I to bi bilo to,
Asta la vi… Ovaj Google! svima…