Ovako je glasila jedna od radionica prošlogodišnje Konferencije novih lidera, i ovako glasi moj novi životni moto… Kriza je prošla i svi oni problemi koje sam prošlih sedmica imao, stres zbog gomile poslova, sveprisutni strah od neuspeha, i pokušaj da se pronadje rešenje. Univerzalno rešenje ne postoji, ali ono što je svuda neophodno jeste odušak, pa makar i žrtvovali spavanje…

Pretprošla sedmica mi je bila zaista teška. Znate i sami kako je kad preuzmete previše obaveza na sebe. Pokušao sam da shvatim zašto toliko stvari preuzimam na sebe, i koji je način da to nekako rešim. Dobio sam i neke kritike, naravno tako to obično biva kada radite gomilu poslova. Sve me to nateralo da se preispitam. I… odlučio da se malo više orijentišem prioritetima, poslušao malo Marka, malo Aljošu i doživeo mindblow na ovogodišnjoj konferenciji novih lidera.

Zaista nikad nisam verovao da neko može da me totalno pomeri iz ležišta za sat vremena, da totalno promeni moju percepciju o svetu, načinu života, problemima i slično. Donekle još uvek ne verujem ali to se desilo. Gost konferencije bio je izvesni Derek Small, prilično poznat u AIESEC svetu kao motivator i sjajan govornik. Iskreno nikad mi nije bilo jasno šta je to motivator, ali eto sada pišem blog zahvaljujući njemu, što znači da sam real proof :). Šta sam shvatio? Shvatio sam, da koliko god imao poslova i problema, uvek ću biti srećniji i živeti sa manje stresa od većine ljudi na planeti… Da novac jeste bitna kategorija, ali da se nikad ne može porediti sa osećajem kada vas nekolicina mladjih od vas posmatra kao boga, i zahvalna vam je na savetima koji im pružate, i da je to ono po čemu će vas pamtiti mnogo duže i više nego li saldo na vašem računu. Možda ćete usrećiti vaše najbliže, ali šta su oni naspram celog sveta. Shvatio sam, da nije potrebno biti Gandi ili Mendela da biste menjali svet oko sebe, i da na kraju krajeva ne treba ni pokušavati promeniti ceo svet, jer svet je integralna celina malih zajednica, i uvek treba pomisliti na onaj prvi korak u putu od hiljadu milja… Shvatio sam… Shvatio sam…

Posle svega toga, moram priznati da mi je bilo teško. Teško, jer sam shvatio da sam možda u odredjenim trenucima života bio previše sebičan, želeo da ne propustim neku priliku u životu zarad kratkoročnih ciljeva, uvek stremio nekim brojkama nauštrb svog zadovoljstva, i srljao u još veći stres. Naravno, nije lako ni promeniti se, na kraju krajeva promena motoa je možda samo fora, ali bez obzira na to bitno je da sada imam neke pouke i neke nove vrednosti koje prepoznajem. Ostaje da vidimo koliko će me sve ovo držati…

Da li vam je poznata ova sličica ili makar stil? Ako ste duže od mesec dana na srpskom Internetu sigurno da jeste! Ništa drugo do još jedan genijalni avatar Burek foruma. Moj naravno, napravljen pre više od 3 godine dok sam još uvek snažno verovao da je život reka… E pa, sve je počelo 24. novembra 2002. pre tačno 5 godina.

2002. godine se dosta toga desilo u mom životu. Tada sam već iza sebe imao neke svoje (sada uglavnom mrtve) sajtove, čak i jedan malo ozbiljniji (www.zurka.co.yu) zajedno sa MMX-om. Internet je bio relativno mali, i svi su se takoreći znali te sam tako i saznao za Burek forum. Razmenjivali su se baneri, i pokušavali nešto, što ćemo kasnije nazivati mnogo pametnijim imenima… Raslo se na webu… Tako sam i upoznao Ivana, i započeo jedan, za mene jako bitan period života, i ako se možda to iz ove perspektive ne može reći.

Burek je tada bio nešto dosta drugačije na domaćem web nebu. Bio je prva virtuelna porodica, poznanstva koja sam tada stekao, nikad neću zaboraviti a na nekima biti i doveka zahvalan. Nije to bio toliko veliki sajt kao danas, borili smo se, pricali o bureku na sve strane, ljutili kad nas forumatik ispljuje, i vazda trudili da burek postane ono što danas jeste. Ta virtuelna porodica zaista nije bila marketinški trik. Imali smo mi čak i svoje stablo, te sam ja SFu bio i treći sin (nažalost sećam se nicka samo jednog brata - Odin), virtuelna keva mi je bila iz Zrenjanina, virtuelna tetka živela u Izraelu a kum u Novom Sadu. Bili smo drugačiji kao što rekoh, jer je Burek bio deo svih nas a kada je tako, znajte da ste i vrlo blizu uspeha.

Naravno, kako je vreme prolazilo, i kako su me sustigle druge obaveze, nestao sam sa bureka. Pogazio sam ono što sam sticao tokom te 2 godine, pre svega zbog straha koje je fakultet doneo sobom, i ako su mi drugari sa njega možda i najviše pomogli tokom dolaska u Beograd. To je valjda život, starenjem menjate zajednice u kojima obitavate, menjate ljude sa kojima se družite i saradjujete, menjate navike koje ste verovali da nikad nećete promeniti. Od moje burek karijere ostalo je nekoliko hiljada (uglavnom glupih) postova, jedan lažni odlazak kod nane da bi se došlo na okupljanje, Ivanov i moj dizajn koji je nestao zajedno sa phpBBom, prijatelji, i nekoliko avatara poput ovog gore koji su tu da me podsete na ovaj zaista divan period…

New-page je bio jedan od prvih domaćih sajtova zbog kojih sam stajao ukopan nekoliko milisekundi. Tad sam se ložio na flash, avione, kamione, kleo se u 2advanced i spavao na flashkitu. Vremenom je to prošlo, ali je new-page ostao kao jedna od najznačajnijih flash experts agencija na domaćim prostorima.

Flash svakako predstavlja jednu od najosporavanijih tehnologija današnjice, pre svega zbog SEO aspekta istog, ali jedna činjenica koja krasu ovu tehnologiju se nikako ne može osporiti - kompletan korisnički ugodjaj. Uz pomoć flasha, postićićete isti efekat kao i vešti prodavci po belosvetskim prodavnicama. Muzika koja vas opušta i navodi da mislite samo na kupovinu, sve na dohvat ruke, uglačani podovi i nikad ljubazniji asistenti. Naravno ovo je samo u eksluzivnim slučajevima, ali evo ovog puta ću se zadržati na muzici kao sastavnom delu multimedijalne web prezentacije, i gotovo savršenoj primeni iste od strane New Page Internet Consultinga…

Charles Aznavour - Hier Encore i ono nezaboravno pucketanje vinila… Eh ta Francuska, ako me nešto razneži i navede na pomisli o romansi, ljubavi, crvenim maramama sa belim tufnama, i vetru koji ih povija i nosi, snegu sa pogledom na Ajfelovu kulu, vinu i siru i pogledu ispod obrva… Bravo za izbor još jednom, uživajte.

Najbolji viral je onaj koji nastane nenamerno, već iz dobre volje i želje da se neki problem reši. Nepoznati autor je kreirao oficijelnu stranu Fakulteta dezorganizacionih nauka, i tako načinio još jedan spit in a face upravi fakulteta, tako da izgleda da Puškice nisu same.

Podržavam svaku vrstu aktivizma pa tako i ovu, i verujem da za dva dana na FONu neće imati studenta koji ovo neće videti, ali i ne samo oni. Stoga svaka čast za ideju, nadam se da će dotaći one koji ove probleme mogu da reše. I da, obavezno uključite zvučnike.

ps. kad smo već kod aktivizma, zaista sam oduševljen FONom sa te strane. Ubedjen sam da u Srbiji nema fakulteta sa studentima koji su toliko proaktivni i iza kojih stoji toliko kreativnih stvari. Pravi primer su gore pomenuta dva sajta, ali i AKUD FON, Debatni Klub, Kabeza, i koje još sve studentske organizacije.

Da pređemo na srpski sa ovim serijalom. Good case practise ne razumeju ipak svi. Evo nas i u drugom delu. Ovaj put je u pitanju brending. Osuši se Miloju grlo pričajući o Press i Media kitu i neophodnosti istog na sajtu. No izgleda da ljudi ipak ne slušaju…

Verovatno ste došli u priliku da radite neki letak ili pripremate za štampu neku brošuru ili šta već. Isto ste tako tom prilikom imali potrebu da stavite logo sponzora koji naravno nemate, jer vam na zahtev o logotipu već 2 dana niko ne odgovara a rok završetka je juče. Super, upuštate se u neviđenu avanturu nalaženja alternativnog načina:

1) skidate sa googla 100×30px veliki logo menjate mu veličinu stavljate ga, liči kad se pogleda iz daljine… RUŽNO

2) krećete da vektorizujete logo, super vam ide, ona mrežica je malo smor, izbaciću je, mrzi me da je crtam… DANGUBNO, ČESTO NEISPRAVNO

3) ko ih šiša što ne odgovaraju na mail, imam dokaz da sam poslao ne mogu mi ništa… POGUBNO PO BUDUĆNOST

Sve se ovo upravo rešava upravo media/press kit-om na kome izmedju ostalog od potrebnih resursa (podaci o organizaciji, saopštenja za štampu) o samom privrednom subjektu možete i staviti logo i sve što ide oko toga. Savršen primer za to je USAIDov sajt (mi možda znamo zašto, ali Amerikanci znaju kako!):

Izgleda da ipak Milojeva priča nije toliko prazna, i da to nije čisto da se popuni vreme u predavanjima. Umesto da odgovarate po svakoj pripremi za štampu nekom nervoznom klincu poput mene, koji ima rok za juče, media/press kit štedi vreme obema stranama. I ono što je još bitnije to su kao što ime i kaže brand guidelines. Nisam previše upoznat sa stanjem kod naših firmi, ali je u većim stranim firmama uglavnom regulisano na koji način se može pojaviti logo na nekom štampanom odnosno web dokumentu (za šta je USAID zaista odličan primer). Na osnovu ovoga se razlikuju tzv. brand aligned pojavljivanja u javnosti i ona koja to nisu. No da ne davim previše o brendu mislim da Vam je jasna suština cele priče.

Zaposlio sam se. Ne baš ono pravo, kravata, uglancane cipele, aktovka i ustajanje pre petlova. Malo opuštenija varijanta, ono dok se studira. A gde drugo nego u društvenoj mreži, i to najvećoj trenutno u Srbiji… A kako drugačije nego zahvaljujući ovom blogu, na kome sam često pisao o istim… Taman da potkrepim onu činjenicu da je blog sjajno sredstvo lične promocije. Ako još uvek ne verujete, pitajte Marka!

No ipak, nije ovo tema GCPa. Već web o kome toliko pišem i to domaći. Posao sobom nalaže razna istraživanja, svo slobodno vreme visim na sajtovima tražim informacije koje bi mi mogle poslužiti u svakodnevnom poslu, adrese, telefone, mailove, ma sve što treba. I onda pre par dana naletim na sajt Medija Centra. Rebrendiranog…

Šta je jedan od glavnih ciljeva svake internet prezentacije? Da svakom korisniku pruži sve potrebne informacije. Da, baš sve koje su u domenu koji vi pokrivate, i upravo to možete i naći na ovom sajtu. Inače, iza sajta stoji Omnicom, poznata domaća web kuhinja, i verovatno jedna od najboljih.

Šta je suština ove priče? Sajt se može kupiti za 100 eur, ali sve preko toga što platite verujte ima svoju cenu. Medija Centar je najbolji primer…

Kažu da čovek počinje da veruje u čuda tek kad doživi jedno. Trebalo bi da sam ih doživeo nekoliko u ovom svom ne tako dugom životu. Čudna je zemlja balkanska i vozovi koji njome prolaziše, a najčudniji od svih bejahu ljudi koji je naseljavaše, isti, različiti, zaljubljeni, zaraćeni, zavidni, darežljivi. Dobrodošli…

Čuli ste da sam u AIESEC-u, možda ste i pokoji put kliknuli na link, pogledali tamo neku narandžasto plavu stranu, i pomislili, još jedna studentska organizacija. Istina, i ja sam tako mislio, trudeći se da iskoristim ono što meni odgovara, kao i iz svake druge priče. I kao i svaki drugi nevernik, teško se vezujem za bilo šta na duže vreme, možda strah, možda upravo ta neverica. U šta pa to da verujem? U koje vrednosti? AIESEC me je prevario. I uspeo…

I sad dolazi ona faza u kojoj mi je teško da pišem. Osećam krivicu prema nepoznatom protivniku, prema ljudima koje je neko od mojih možda povredio, a verujem i da sa druge strane ima neko sličan. Miljenko Jergović je dobrano podgrejao balkansku masu, pričom o Đokoviću i njegovog gestu, u kome je nagovestio da smo možda isti. Ali, ne nismo mi veća gospoda druže Jergoviću, istoj jami pripadamo, različito je samo agregatno stanje… Kad se pusti voda osećaj je isti…

Vraćam se na priču i na konferenciju koju sam posetio prošle sedmice. Global Village, sastavni deo svake konferencije, mesto upoznavanja novih kultura, pa i ovih komšijskih. Hrvatski štand, naravno tu su bajadere, bronhi, poneko licidersko srce sa natpisom Croatia i naravno po koja kapljica domaceg kruškovca (nadam se da se tako zove, verujem da ima ljudi koji će me ispraviti). Iza pulta, 2 devojke i momak, obučeni u dresove fudbalske reprezentacije Hrvatske. Ništa čudno zar ne… Pult kao pult, možda recimo što je taj pult u centru Srbije na planini Rudnik, ali ne nije ni to, ne bih vas zbog toga cimao. Neko od ovih osoba je u pitanju, neko od njih imao je nešto posebno, nešto što me je iščašilo. To posebno je mesto rođenja… Sombor… Sombor, dres hrvatske nogometne reprezentacije, centralna Srbija planina Rudnik… Knedla u grlu. Tako nešto postoji… Vraćam se na AIESEC i jedan redak iz opisa…

Doživljavanje različitosti

Nastojimo da učimo od različitih načina života i mišljenja koja postoje u našem multikulturalnom okruženju. Poštujemo i ohrabrujemo doprinos svakog pojedinca.

Opet… Sombor, dres hrvatske nogometne reprezentacije, centralna Srbija planina Rudnik… I opet knedla u grlu. Da li smo porasli? Da li i mi možemo porasti i shvatiti, da boje, priče, centimetri kvadratni i ostale brojke nisu važniji od nas samih? Da li mi možemo porasti i shvatiti da ljudi poseduju i dobre osobine pored onih loših? Da se rezultat postiže saradnjom a ne rušenjem konkurenta? Ne… Ali dok je sveta biće i Don Kihota. Biće i ljudi koji su spremni u odeždi “najvećeg neprijatelja” doći među svoje i predstaviti ono suštinsko što nas sve povezuje, i ljudi koji će “državnog neprijatelja” prihvatiti kao brata… Biće… Možda su vetrenjače jake, ali ni Sizif se ne predaje tako lako…

Hvala vam matori… hvala na nesvakidašnjoj lekciji, nadam se da je imao ko da vas sluša…

Verujem da je mnoge intrigirala reklama DonCafe u kojoj se crtaju razni oblicu u pesku. Mene svakako jeste, i navelo me malo da istražim o ovoj pojavi. I onda se pojavila moja koleginica Dragica koja je veći download freak od mene te mi isporučila zavidnu kolekciju filmića na kojima se crta u pesku (kafa je prilagođena zbog reklame), i koji me moram priznati iznova ostavljaju bez daha.

Verujem da postoji više ovakvih udruženja ali onaj koji sam imao priliku da vidim vezan je za brand SandFantasy, gde besplatno možete skinuti nekoliko sjajnih filmića na ovu tematiku. I za razliku ove reklame, oni predstavljaju, kako ja volim da kažem, pravu čulnu renesansu, kombinaciju zvuka i boja i naravno oblika.

Iza ovog brenda stoji jedna dama Ilana Yanav, koja je već imala prilike da radi slične reklame širom sveta, tako da, toliko o kreativnosti naših advertajzera. Ali nema sumnje da ruke ove dame svakako zaslužuju da pokažu šta znaju. Pored nje, postoji još nekoliko poznatih crtača u pesku, izdvojiću najpoznatijeg, iz obližnje Mađarske, Ferenca Kako-a, koji je za svoju magiju dobio i nagradu na Berlinskom festivalu. Evo jednog i njegovog filma ( na youtubu ih zaista ima ) pa uživajte…

Obožavam poređenja. Oni koji me poznaju duže verovatno i znaju zašto je moj život dugo bio reka, pa moguće da je i sada, samo što sam malo ispao iz fazona životnih motoa.

Prethodnih nekoliko dana sam proveo na AIESEC konferenciji u Rudniku, mestu u centralnoj Srbiji na istoimenoj planini. Tu sam i imao priliku da čujem ovo jako zanimljivo poređenje vezano za rad sa ljudima.

Pričica se svodi na sledeće. Patke su životinje koje ponosno plivaju lagano klizeći kroz vodu. Ispod svega toga se ni ne naslućuje snažan rad nogama koji je potreban da bi se sve to pokrenulo, i izgledalo kako izgleda. Programerski rečeno odvojena prezentacija od logike.

Dok radite sa ljudima ne smete nikako pokazivati znake nervoze usled previše obaveza, rokova, kriza, nedostataka čega sve već. Budite patke, budite ponosni i lagano klizite kroz interakciju, dok u pozadini čuvajte taj težak rad i sve što on sobom nosi. Kako je to otprilike izgledalo na konferenciji. Ujutru prvi na doručku uvek nasmejan i autentično pogubljen, uveče poslednji na žurci, spavanje ako baš mora, jer treba pripremiti predavanja za sutra.

Baš sam ja neki patak