Za one nestrpljive, ovaj toalet juri i do 70milja na sat

Zanimljiva lista sajtova koji su svoje vlasnike učinili mnogo bogatim a iza čijeg poslovnog modela stoje mnogo “glupe” ideje. via Nikola

Multimedijalna instalacija Ghost Project simbolično predstavlja nepostojanje veze između industrije i dizajnera u Srbiji. Odlična inicijativa, šteta što je postavka trajala samo 2 dana.

Zanimljiv način reklamiranja filmova najvećeg akcionog heroja

BlogOpen je prošao, ali se o njemu još priča… Za sve Vas koji niste bili galerija slika sa ovog eminentnog okupljanja

Došao je i taj trenutak. Dobili smo prvi blog o blogu - Blogistiku, zahvaljujući Viktoru poznatijem po Belgrade 2.0 blogu.

Konačno, rekao bih, jer imali smo dosta toga na netu, kod Dragana, Blogowskog pa i kod mene, ali blog posvećen blogu do juče nije postojao. Razlog je verovatno lenjost aka nemamo vremena. Ja sam se trudio da prenesem što više toga prikupljenog o blogu u toku svoje karijere, ali nikad nije to bilo dovoljno ozbiljno da bi se moglo reći da je moj blog o blogu. Više kao još jedna tema bloga o svemu. Tako da Viktore samo napred, sadržaja nikad dosta, kao ni blogera, i bilo bi jako dobro da ovo dodatno pomogne razvoju bloga kod nas. Pa ko zna možda sledeći BlogOpen bude k’o EXIT, znate ono 4 dana, 100.000 ljudi Videćemo… Do tad ostaje i da ja opravdam onaj link, time što ću konačno dovršiti neke svoje tekstove o blogu. Stay tuned!

Posle duže vremena rade komentari na blogu. Malo sam zapustio blog priznajem, nemam vremena, previše me obaveza stiglo, plus praznici, plus ispitni rok, plus treba skinuti i koji kilogram. Sve u svemu sada to radi, i stidim se činjenice da sam držao blog do sada u ovakvom stanju. Problem je bio u prepunjenoj bazi koja se na kraju i zeznula, jer je Spam Karma uživala u svojih 60mb prostora Malo je falilo da dropujem sve što sam ikada ovde napisao, a onda sam kliknuo REPAIR i sve se sredilo. Uf, al sam bio ljut.

U svakom slučaju ovo mora da je neki od WP bagova, pa ako vam se desi da vam komentari zabaguju, mali repair tabele wp_comments deluje trenutno, poput reklama za lekove za grip. Eto, potrudiću se i malo češće da pišem, nije red više da se sramotim. Hvala na strpljenju!

update: gurnuo sam Aksimet u vatru umesto SpamKarme za kaznu, i za tih par min menjanja plugina, stiglo mi je 400 (slovima četiri stotine i nula para) spam komentara. Prosto neverovatno, i onda se čudim što mi je baza tolika. Ovo je verovatno jedna od najvećih mana WPa, što se vrlo lako pronalaze novi WP blogovi, i spamuju do besvesti, i ako postoji gomila alata da se to sredi.

Kako se nisam kandidovao, necu ni izaći na izbore, mada to nije razlog, već to što se po 12x izbori stavljaju u sred ispitnog roka, gde mi put do Ivanjice i nazad predstavlja minumum 3 izgubljena dana. Tako je to kad živite iza duge.

No to nije bio razlog da se ne uključim u jedan projekat usko povezan sa izborima. Studentska unija Srbije je okupila gomilu organizacija širom Srbije, da bi podstakla mlade da izadju na glasanje, i makar malo podignu taj mizerni procenat (10.2% mladih izlazi na izbore), lansirala sajt Izbori nisu lutrija, koji izlazi iz mog dizajnerskog pera.

U pitanju je jedan dosta olakšani interfejs, dosta inspirisan Markovim minimalizmom, i insistiranjem na informaciji pre svega. Nadam se da sam u tome koliko toliko uspeo, neke stvari su maaalko razj**ane, pre svega što je samo layout izašao iz moje ruke, ne i cela implementacija. No u svakom slučaju, eto i nekih vesti iz moje radionice, čisto da ne bude da smrdim po ceo dan

Ovaj blog je postao previše ličan i bojim se da sam već izgubio onu vernu IT publiku. Umesto weba, sve češće pišem o svojim dešavanjima, zapažanjima i sl, i jedino još što mi je ostalo u ovoj tranziciji jeste da blogove počinjem sa Dragi dnevniče, no ovo što mi se danas desilo, predstavlja najbolji način da se započne godina…

Pre svega srećna nova godina. Nadam se da ste se lepo proveli, da je prošao mamurluk, i da niste dovoljno veliki da mislite da deda mraz ne postoji. Postoji itekako, možda ne donosi uvek igračke i slatkiše, ali donese uvek jednu godinu u kojoj se svašta nešto zanimljivo desi, i to je verovatno najbolji poklon koji možete dobiti.

Zove me jutros keva. Ne čestita novu godinu, što je čudno, i kao ima nešto lepo da mi kaže. Šta je sad u pm, pomislih, otišla je u penziju njaah, ipak su praznici. Ništa čekam… da izgovori…Brat je verio Olju. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa…. U busu sam. Ma zabole me. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa. Jebote. Spuštam slušalicu jer ne mogu da pričam, i pomalo se osećam kao misica. Priznajem, kad je buraz odlazio u vojsku plakao sam, jer, ne znam takav je trenutak, nekako pun jeze koja ti prosto zarije tu knedlu u grlo, zbog koje moraš da plačeš. Otišao je… Plakao sam još malo i onda je sve prošlo. Kao nov, jbg nema buraza 9 meseci, mada se ni ovako nismo vidjali. Ali opet postoji ta neka zavist, naviknes da imaš tu osobu pored sebe, ako ništa makar da dobiješ batine s vremena na vreme, hraneći time ono malo buntovnog u sebi, jer si ipak najmladji.

Ali sada, totalno drugi trip. Slična situacija, opet flashbackovi, opet one svadje, nesuglasice, smejanje, izleti, druženje, zajedničke tajne… Život, ili 19 godina mog života, sa mojim bratom. On je uvek bio tu, i ako se sada čujemo jako retko, u početku pljune uvek neku kintu, ono za burazera na strani. Život u Bgu nije baš takav, kakvim ga matori vide i on to najbolje zna. I, opet i ako totalno različiti po interesovanjima (buraz se bavi špedicijom - čitaj vozi kamion), ja šta već ne radim, uvek postoji ona nit koja nas spoji. Krv, ne i voda. I da se vratim na osećaj. Uf, opet mi se plače, ovaj put ne znam zašto. On ne odlazi tu je gde jeste, i mora da su to one suze radosnice, u koje nikad nisam verovao. Čudan osećaj, verujem da je opet u meni proradila latentna zavist, da će brat otići negde, imati svoj život i pljuniti na sve to. Naravno karikiram, ali to je psiha, ne može se njom upravljati tako lako, i ma koliko racio govorio da neće biti tako, opet knedla stoji, i tu si na granici sreće i plača, osećaj trnjenja u nosu, grizeš jezik kako bi ubio knedlu. Prolazi i to.

Ej bre buraz mi se ženi. Biću dever, i ako nikad nisam voleo na svadbe, biću pijan, i ako nikad nisam voleo previše da pijem, vrištaću uz narodnjake i ako ih nikad nisam (nešto posebno) slušao… Za brata, za moje, za sreću.