Nije baš da podnosim zimu van ski centra, u Beogradu je nesnosna što zbog vetra, što zbog poludelog saobraćaja koji nekako kulminira u doba Nove godine kao da ceo grad poludi. Odatle možda i razlog zašto nisam neko ko se preterano loži na novu godinu. Prednost nove godine je možda jedino u tome što ne diskriminiše toliko koliko religijski praznici, opet za novu godinu su svi srećni i svi imaju jednu istu želju da im nova godina bude srećnija, bolja, zdravija šta već.

Šta da vam poželim ove godine a da to ne bude klasično parafraziranje, sreće, zdravlja, pameti itd… Možda da poželim da se što češće nađete u situaciji kao sa gornje čestitke, na suncu okruženi prijateljima i prepušteni uživanju, ako imate dovoljno vremena za sebe verujem da će i one gore stvari doći same po sebi.

Što bi rekao moj dragi prijatelj Prokka, dosta od mene za ovu godinu. Želim Vam lep doček nove godine i nadam se, čitamo se i u sledećoj!

Obzirom da je kraj ove godine, i da će sutra sigurno uslediti neka retrospektiva ove 2008. godine, koja je bila zaista dobra, red je da spomenem nešto što većina vas zna ali opet, nigde nije bilo javno objavljeno. Da, da, zaposlio sam se.

Kao što rekoh ovo je vest koji većina ljudi koje znam lično zna, a preko njih i dobar deo srpskog Interneta, ipak smo mi dosta malo tržište. Možda je malo začuđujuća obzirom na sve planove koje sam imao ali iza svega ovoga je bila lepa doza razmišljanja, nerviranja čega već i mislim da je ovako najbolje a to ću ovde i elaborirati. Sit back and relax, kao uz instalaciju Windowsa.

Primarna ideja za 2009. godinu mi je bila da završim fakultet negde početkom godine i da se otisnem u Maleziju na stručno usavršavanje u jednoj Internet kompaniji, gde bih ostao najmanje godinu dana ovisno o tome koliko im se budem svideo i koliko se budem navikao na sredinu. Logika je bila sledeća: imam 23 godine, nemam ženu niti nešto preteranu ozbiljnu vezu, nemam planiranu niti neplaniranu decu, niti bilo šta što ne mogu da ostavim na nešto duži period van sebe. 23 godine sobom nose i onaj studentski duh spreman da uradi i kojekakvu glupost za kakvu kasnije ni motkama ne mogu da vas nateraju ali i ne zahtevaju konstantan VIP tretman već im je više odgovarajući studentski način života. Čak sam i matore pripremio za tako nešto što je krajnji stadijum donošenja neke odluke… Ali eto to se po svoj prilici neće desiti.

Zašto odlazak u Maleziju a ne recimo ovde? Prva dilema tokom ove godine bila je, da li nastaviti baviti se Internetom. Bio sam malo razočaran u sve, u činjenicu da je srpski Internet još uvek provincijska kafana, sa poznatim licima tokom godine, i onima sa strane koji svrate za praznike sa svojim velikim pričama. Dovoljno mala da ne izgleda prazno kada se skupi lokalna svita, i dovoljno velika da konstantno izgara i stvara nove neistine, mašta o velikim novcima uz velike reči poput investicija, WC (da da WC) fondova ili čega već. Sa druge strane mogao sam da nađem solidan posao i u ne-internet sektoru, ipak sam na FONu, što sobom nosu određenu težinu a da se ne lažemo i AIESEC mi je doneo dosta toga u dosadašnjoj karijeri, moglo bi tu da se napreduje i radi na sopstvenom razvoju. Ali kontam da bih bio kao pijanista koji radi kao taksista. Tu se odlazak u Maleziju učinio kao buffer, odnosno mogućnost da odem u neku drugu sredinu gde zaista mogu da napredujem i sačekam godinu dana da ovo tržište još malo zaživi tako da bih sa svojim kompetencijama mogao da relativno lepo živim.

Tokom poslednjih par meseci intezivirale su se ponude i ovde za posao, nikako slabe, ali opet Malezija se činila kao mesto gde najpotpunije mogu da se razvijem, a te ponude bih filtrirao i odabrao jednu za nastavak svoje karijere ovde. Izabrao sam jednu, ali eto ispalio sam ih na kraju jer se pojavio neko ko je ponudio više od svih.

Da ne okolišam previše u pitanju je domaća medijska kuća, Adria Media. Kompanija, korporacija, prodao sam dušu đavolu, izdao freelance družinu itd… Jeste ali sve ima svoje razloge. Kada imate dvadeset i neku godinu, koliko god mislili da ste pametni morate ulagati u sebe, jer jedino tad imate dovoljno energije da stičete znanje 20 sati dnevno, i nije vam dosadno to da radite, koje bi trebalo da unovčite u 30-tim i 40-tim godinama svog života. Obzirom da je AM nastala udruživanjem 2 velike medijske kuće Gruner und Jahr AG&CO i Sanoma Magazines International B. V. koje imaju zaista impozantan Internet portfolio, firma predstavlja riznicu know-howa koji sam, što vremenski, što novčano nikada ne bih mogao da dosegnem. Edukacija zaposlenih je dosta visoko pozicionirana među vrednostima kompanije tako da ne sumnjam da će biti prilike da se dosta napreduje. Takođe, odnos prema mom nezavršenom fakultetu je takođe bio više nego korektan, iz razloga što nemam još puno do kraja i ne bi baš svako tolerisao moje ispitne obaveze te je u odnosu na isti u formirano moje uključivanje u rad kompanije. Trenutno sam uglavnom aktivan od kuće shodno mojim obavezama, a po završetku fakulteta, verujem u prvoj polovini ove godine, biću full time zaposlen, ustajati rano, redovno se kupati :-P i šta sve već ide uz to. Obzirom da postoje neke pričice da moram da završim fakultet po potpisanom ugovoru, to nije tačno, fleksibilan sam po tom pitanju ali prvo meni samom će biti lakše da ga završim što pre, jer nije baš lako biti aktivan na 2 fronta.

Zašto ne više freelance?

Freelance je super za one koji su disciplinovani. Ja baš i nisam do te mere. Poslovni život se pretvorio u privatni preteći da će da ga uništi, kasno leganje, još kasnije ustajanje, par kilograma viška i za kraj, ali nikako najmanje bitan, finansijski deo priče. X puta sam bio u situaciji da mi duguju par K eur a ja jedem paštetu, znam da je smešno ali tako je, to je freelance, ukoliko niste superstar ili nemate konkretan proizvod, onda to obično znači nesigurnost i večito cimanje za keš, možda i više keša mesečno ali kada uzmete u obzir da kompanija brine o Vama (penzijsko, socijalno, topli obrok, prevoz, šta već) to mu dođe na isto. Pritom kako je u Srbiji izigravati Internet marketing menadžera često ravno ludilu, freelance podrazumeva da imate i širok spektar aktivnosti, od kung-fua do optimizacije za pretraživače :) Tu gubite vreme i umesto da se usavršavate u jednoj oblasti završite dizajnirajući plakate za žurku.

Furka

Već sam spominjao da sam dao otkaz na Furci, pa sam se iz poštovanja prema vlasnicima i činjenici da sajt nije baš isti bez mene vratio, ali sa mnogo manje aktivnosti na istoj. Razlozi otkaza su bili dosta jasni, prvo previše vremena sam gubio na komunikaciju sa krajnjim korisnicima a drugo nisam dobijao baš najadekvatniju podršku sa druge strane u pogledu razvoja sajta, što je doprinelo tome da sajt već duže vreme stagnira, a čim nema rezultata dođei do razočarenja. Biću na neki način uključen u rad sajta ali nikako kao ranije, niti imam vremena, niti živaca.

I za kraj, kao što naslov kaže, zadovoljan sam. Lepo se završilo, na kraju ako mi se ovo ne svidi, ili se ja ne svidim uvek mogu da odem u Maleziju, makar do 30-te godine. Važno je znati da nikada nikome ne trebate zatvarati dupetom vrata prilikom ponude za posao jer nikad ne znate kada će Vam trebati. Koliko god sam se radovao novom poslu toliko sam i bio uplašen saopštiti tu vest ljudima koje volim a koje sam na ovaj način ispalio. Ako su vam zaista prijatelji shvatiće i hvala im na tome. Razmišljajte o svojoj karijeri jer dok ste mladi, činjenica da ste mladi vam je glavna konkurentska prednost i to ne smete prokockati. Ako imate više ponuda stavite ih na sto, vidite koje su krajnje dobiti iz cele priče, razmislite gde sebe vidite za 5 godina i nemojte se zaletati za novac primarno. Lepo je imati pare kao mlad, ali imajte isto tako na umu da recimo 90% sportista bankrotira 6 godina posle okončavanja sportske karijere. Ipak treba razmišljati dugoročno. Zahvaliću se još onima koji su mi pomogli u celoj priči, neću da ih imenujem sami će se prepoznati, ali i ekipi sa novog posla koja je imala dovoljno živaca da me primi ovako čudnog. Nadam se da ih neću izneveriti.

Da ne posumnjaju neki da nisam više geek i ne gubim svo dragoceno vreme ovoga sveta prateći geek related stvarčice, gadgete i koješta, imam priliku da vam predstavim, ne tako nov, ali superzanimljiv bend sastavljen od iPhone muzičara, vrlo originalnog :) imena – iBand.

Kao što možete videti u gornje priloženoj pesmici vrlo “šokantnog” naziva – Life is greater than the Internet, u pitanju je trojka muzičara iz Austrije koja se osmelila da muziku kreira isključivo koristeći iPhone i njegove muzičke aplikacije kao instrumente. Obzirom da su svo troje ( Marina – vokal i klavir, Rodžer – gitara i bas, Seb – bubnjevi) muzičari i na pravim instrumentima, i da su mart i april bili meseci kada se o iPhone-u još uvek pričalo na sve strane (a i danas se priča), ovo je odličan način da privuku pažnju javnosti na sebe i ispromovišu prethodne radove. Tome u prilog idu i ne toliko male posete njihovih radova na YouTube-u i gostovanja na televizijama i van Austrije.

Zanimljivo ali i čudno u isto vreme, zamislite samo da se nalazite na koncertu gde su u centru pažnje likovi koji sede na stolicama i lupkaju nesto po telefonima. Otprilike to izgleda nekako ovako.

Ova čudnost je moguće i razlog zašto ništa novo od njih nema u prethodnih par meseci, ili je jednostavno fora postala previše provaljena da bi neko istoj posvećivao previše vremena. No, dok je život bitniji od Interneta, da li nekoga zaista briga za to :)

Još od Goranovog posta o Google Friend Connectu se “kanim” da se poigram sa istim, ne bi li se u vremenu agresivnije pojavio i Facebook Connect i nastao sveopšti rat oko toga ko će bolje povezati korisnike. Obzirom da se on već poigrao sa istim, a ja predstavljam nešto slično Facebook evanđelisti na meni je bio red da se sa istim poigram dodavši ga na blog.

Svrha FB Connect-a jeste povezivanje vašeg online profila sa ostalim aktivnostima na webu, poput ostavljanja komentara na blogovima. U principu ništa spektakularno, makar kada su blogovi u pitanju, umesto da unosite svoje ime, sajt i da postavljate svoj avatar ovde se ti podaci uzimaju sa Facebooka, a vaša aktivnost na istom uredno beleži praveći ovaj sajt još većim Velikim bratom, bar što se interneta tiče. Kao prednosti su još dodali i mogućnost pravljenja real-life zajednice oko Vašeg bloga (što baš i ne vidim kao prednost za manja tržišta), dinamičke privatnosti gde se podešavanja o privatnosti sa FB prenose i na druge lokacije na kojima provodite vreme i na kraju poslednja i jedina po meni prava prednost jeste mogućnost promovisanja sadržaja koji pratite na Facebooku. Ovo je posebno zanimljivo blogerima.

No ipak sam malo skeptičan prema svemu ovome. Zašto? Iz razloga što mislim da je ovo izbačeno više zbog ideje koja postoji među svim velikanima nego li iz razloga što postoji zdravo razvijen koncept. Svako ko se ozbiljnije bavi pisanjem bloga prilično je svestan činjenice koliko link u komentarima bloga ima svoju funkciju, te nikako ne mislim da ju je pametno zameniti linkom ka ličnoj profilnoj strani na Facebooku. Ok, i ako možda izgubimo to u korist viralnog efekta koji se može postići objavljivanjem aktivnosti na vašem blogu na profilima posetilaca, pitanje je koliko je taj efekat moguće ostvariti bez neke ozbiljnije kritične mase čitalaca vašeg bloga. Bilo bi cool kada bi ovo funkcionisalo tako da svi oni koji do sada nisu komentarisali naglo budu motivisani da to rade ali to naprosto nije tako. Sa druge strane ok je što postoji opcija da ne povežete sa FB-om, što automatski implicira na to da ovaj servis neće puno koristiti blogeri, koji su po pravilu neko ko prvi prihvata i promoviše novu tehnologiju.

Instalacija Facebook Connect-a na WordPressu

Sama instalacija nije preterano teška, postoji dosta dobra dokumentacija, pa čak i video kako instalirati FB Connect na vaš blog. Potrebno je instalirati plugin, zatražiti svoj API key od Facebooka preko registracione strane i na kraju kao i kod svakog plugina ubaciti mali kod u comments.php file i to je to. Obzirom na prenapumpanost svega što se tiče Facebooka, ne čudi me da možete naći bukvalno sve što vam padne na pamet vezano za ovaj plugin.

I zaključak

Koncept kao koncept nije loš ali kao što sam napomenuo ne ide puno u prilog blogerima. Trenutno mi FB Connect više liči na PR potez nego li na superkoristan alat za sve, ove priče sa dinamičkom privatnosti mi ne piju vodu, jer ipak ne bih povezivao sve svoje aktivnosti sa Facebookom, pre svega zbog dosta ličnije prirode (i pored svih podešavanja, pitanje je koliko ljudi ista koriste). Ostaje da vidimo, ne sumnjam da će se razvijati vremenom i nije ga možda loše ostaviti kao opciju onima koji nemaju blog, ili svoje lične strane u cilju eksperimenta, znate kako kažu, nikad ne reci nikad…

Zbog gužve poslednjih par dana nisam stigao da objavim listu pobednika OpenWebAwardsa a sad ne vidim baš puno smisla da pišem ceo članak o tome. Zemanta je zauzela dobro treće mesto, i držimo im palčeve sledeće godine!

Ovih dana sam pravio kojekakve izveštaje o penetraciji Interneta u Srbiji i nekako kad god pogledam one brojke, čini mi se da ne raste dovoljno brzo koliko god mi optimistični bili, i koliko god svima naokolo pričali da je Internet zdravo razvijen medij u Srbiji, nije baš tako. No, pozitivne promene svakako postoje.

Polazna osnova našeg optimizma obično leži u činjenici da većinu svog vremena provodimo u Beogradu, Novom Sadu ili nekom tako većem gradu, što nam daje jako nerealnu sliku stanja o Internetu, ali i generalno nerealnu sliku o životu u Srbiji. Da se ne lažemo i život u Beogradu se ne može porediti sa onim u centralnoj Srbiji a kamoli Internet. Ovo pričam iz razloga, što svi moji Internet poslovi po odlasku kod roditelja u Ivanjicu odjednom padaju u vodu, što je u neku ruku dobro jer iskuliram malo od Interneta, a u drugu ruku kolateralna šteta jer kad se vratim u realnost to zna malo da boli.

Situacija je takva da ste ADSL mogli imati samo ukoliko ste priključeni na centralu u centru grada, da bi tek tokom ove godine to počelo da se širi i po ostalim delovima grada, tako da i ako ste hteli da imate normalan Internet kod svoje kuće to nije baš bilo tako moguće. Kako je slava, kao porodično okupljanje odlična prilika da me svi izmaltretiraju svojim problemima sa računarom, i idejom kako ne bi bilo loše da svratim na kafu, skapirao sam da ljudi koji zaista nemaju nikakve veze sa IT-em, niti neko preterano iskustvo sa računarima počinju ozbiljnije da shvataju Internet kao najbrži put do informacija, a ne opšte zlo kako su u pojedinim situacijama masovni mediji znali da prikažu Internet. A i sama činjenica da se na okupljanju poput slave pominje Internet govori dovoljno o problemu :)

Internet se ljudima mora predstaviti iz ugla dobiti, a ne iz ugla bizarnih dešavanja koja nam se mogu mnogo češće desiti u realnom životu. Razmišljanje mog ujaka je sledeće i bez problema bi moglo da se podvede pod kategoriju ličnih finansija. Svakodnevno kupuju dvoje novine čija je vrednost 60-70 dinara što mesečno izadje više nego pretplata za ADSL a može pročitati sve novine koje izlaze i u štampanom izdanju. Uz to i klinci se mogu igrati kada on nije tu i ne mora puno da se maltretira oko traženja igrica, a žena se konačno posle dugo vremena čula sa drugaricom iz USA. Prost račun. Druga situacija, bratova svadba, dan uoči 12 sati uveče, sramota je da se zove komšija koji svima vezuje kravate. Ponudim se ja da vežem kravatu, svi su u fazonu: “ali ti nikada nisi nosio kravatu !&%&”. Ne brinite se biće sredjeno, par klikova i How to tie a tie pretraga, malo rutine i za pola sata se vraćam sa vezanom kravatom. Kako? Pa uz pomoć Interneta… 2 dana posle počeli su da se raspituju za ADSL.

Percepcija o mogućnostima koje pruža Internet raste, i to je, po meni prekretnica u razvoju Interneta u nekoj zemlji. Ljudi su počeli da kapiraju, da Internet nije samo pornografija, ili sve one bolesti koje se plasiraju putem mas-medija, već alat koji im može unaprediti život, i sačuvati im dragoceno vreme. Ako je to počelo da se dešava u Ivanjici, verujem da je i u ostalim delovima Srbije slično, a to je u najmanju ruku pozitivna promena.

Prodata je još jedna društvena mreža, poznanici.com a investitor je na ovim prostorima sveprisutni DMGT. Eksluzivu pokupio Goran :)

Pričam sad sa Gavrom, drugarom iz AIESEC-a koji je pre par meseci počeo da radi u P&G-u u Rumuniji, kukam kako mi je očajan Internet i kako je dobar deo kose sa leve strane osedeo zbog lošeg uploada i on mi je podelio neka svoja iskustva oko Interneta u komšiluku.

Naime, za 13 eura, on ima 12mb eksterni i 100mb internog linka (lokalna mreža među korisnicima ali ne samo jednog, već svih većih provajdera), prvi mesec i svaki četvrti su besplatni, uz to naravno ide i VoIP koji je jeftiniji od razgovora mobilnim telefonom u Srbiji, pritom je, što je manje više standard za EU razgovor sa većinom zemalja iz ove zajednice besplatan.

I dok mi furamo naokolo priču o tome kako smo osamdesetih za kutiju žvaka u Rumuniji mogli biti sa najboljim ribama i pogrdno nazivajući sve one koji se bave fizičkim poslovima Rumunima, komšije manje pričaju i izigravaju mangupe (sa sve zvukom Morandija u ušima), a više rade na sopstvenoj dobrobiti. Nemam sada statistike nezaposlenosti, ali znam da broj nezaposlenih u Rumuniji se može slobodno nazvati statističkom greškom, a najbolje o tome govori i činjenica da je sve više ljudi odavde koji upravo tamo idu da rade.

Znam da zvučim previše negativno, ali na neka pitanja jednostavno sebi ne mogu da nađem logičan odgovor…

Upravo se nalazim u jednoj vrlo zanimljivoj situaciji. Naime u prilici sam da se takmičim sa TechCrunchom oko toga ko će prvi objaviti vest o seed investiciji ShoutEma, zanimljiv izazov, ne?

Pedja je pre par dana u jednom od svojih postova sa LeWeba, predstavio ShoutEm i odradio podcast sa jednim od članova ShoutEm tima, gde ste jasno mogli čuti šta je to ShoutEm, do koje faze razvoja je trenutno stigao, ali i koji mu je biznis model što je obično ahilova tetiva microblogging servisa.

Ako bismo trebali u nekoliko reči opisati isti, koristio bih izjavu Viktora (takođe ShoutEm ekipa), gde je isti opisao kao Ning za Twitter korisnike na skoro održanom TMT Venturesu, gde je i ShoutEm učestvovao u okviru 7 minutes takmičenja. Za one koji ne znaju šta je Ning, u pitanju je web aplikacija koja Vam omogućava da kreirate sopstvenu društvenu mrežu, gde postoje neke uspešne implementacije čak i na lokalnom webu . Ono što je Ning za društvene mreže, to je ShoutEm za microblogging, dakle omogućava vam da kroz nekoliko vrlo prostih koraka kreirate sopstveni Twitter, i okupite svoju ekipu oko istog.

Ono što je možda bitnije za sam ShoutEm, a što bi moglo koristiti drugima koji kreću na globalno tržište, jeste način na koji oni promovišu svoj proizvod, na prvi pogled knjiški ali ipak neuobičajen za naše tržište. Pored LeWeba, prisustvovali su i na Web2Expo-u u Berlinu i uz ne toliko puno uloga pokušali privući pažnju na sebe (iz razgovora sa Viktorom tokom TMT-a između ostalog smo pričali i o cenama štandova na ovim konferencijama i u pitanju su zaista cifre koje se mogu priuštiti ako imate malo ozbiljniji web biznis iza sebe, a ROI je više nego očigledan, od promocije do kontakata). Ipak je objava na TechCrunchu nešto što može itekako uticati na early adoptere, da isprobaju servise i možda podele koju reč o njemu što svakako doprinosi rastu zajednice i besplatnom publicitetu. Na tome im svaka čast.

Sama investicija je vrednosti 350.000 eura, i namenjena je daljem razvoju mreže pre svega za mobilne platforme, iPhone, Windows Mobile i Android obzirom da je od početka projekta fokus bio na istim. Drugi benefit investicije biće smanjenje cena premium paketa te će isti biti dostupni većem broju ljudi. Investitor je ipak došao iz Hrvatske Bicro (Poslovno inovativni centar Hrvatske) – nastao po ideji na finske i izraelske fondove nastale u doba recesije, koji u svom portfoliu imaju velike kompanije poput Nokie. Danas, upravo zahvaljujući Nokiji, Finska ima i do 20 puta veći povratak uloženog, kroz poreze koje ove firme plaćaju. Pitanje je koliko će vremena trebati da se ovakvo nešto pojavi u Srbiji, uglavnom sjajna inicijativa.

Za kraj spomenuo bih i ljude koje stoje iza ShoutEma. U pitanju je Five Minutes, ekipa specijalizovana za social web, nama poznatija verovatno po sajtovima Ptičica i Trosjed a jedna od instanci ShoutEma, je i Zrikka prva hrvatska microblogging mreža.

U svakom slučaju, želim im puno uspeha u daljem radu uz nadu da će se ovime pokrenuti talas investicija u Internet u regionu, te da će i neki projekti iz Srbije uspeti da konkurišu na svetskom tržišu. Ostaje da vidimo!

Kako Dule prenosi, niški Troxo traži blogera, te verujem da se sva ona predviđanja o blogovanju za novac i u Srbiji itekako ostvaruju.