Dragan me je na Twitteru ponovo podsetio na Tumblr, koji je jedan od servisa koji me je posle duže vremena obradovao. I ako postoji već 2 godine i relativno je poznat servis mislim da je Tumblr do izražaja došao tek popularnošću Twittera i sveopštoj maniji za mikro formatima. Odakle sva ta popularnost?

Verovatno ste primetili da me ne pišem kao ranije. Broj postova u prethodnih mesec dana verovatno je najmanji u prethodnih par godina, inspiracije mi ne manjka koliko vremena, rokovi su pritisli i blog je nekako tu prvi na udaru. Mnogi će se dohvatiti za tu stavku vreme i reći da je to još jedan izgovor, ali zaista nije tako. Još ranije sam hteo da sprovedem anketu među blogosferom oko vremena koje potrošite na pisanje jednog blog posta, međutim nekako je to isparilo, a razlog postavljanja tog pitanja leži u činjenici da sam u poslednje vreme za jedan, ne tako dugačak, tekst trošio i preko sat vremena. Pisanje, provera,  linkovanje, biranje slike i dobrih sat vremena ode. Ovih sat vremena u situaciji kada u 9 ili 10 uveče uđete u kuću su nešto čega se ne odričete baš tako lako, pogotovu ako ste prethodni deo dana već proveli za računarom. 

Ne želim ovime da kažem da me je blogovanje udavilo ili smorilo, ali je evidentno postalo previše time-consuming i stoga ne čudi pribegavanje nekim bržim/efikasnijim formama objavljivanja sadržaja. I nisam jedini, već verujem da je vreme koje je potrebno posvetiti pisanju bloga, bez neke u bliskoj budućnosti osetne materijalne koristi, kamen spoticanja na putu ka povećanju popularnosti ovog tipa kreiranja sadržaja. 

Sa druge strane, svedoci smo ogromne popularnosti Facebooka, koji nam nudi potpuno drugačiju platformu za razmenu sadržaja sa prijateljima. Osnivač Facebooka,  Mark Zuckeberg, je u svom panelu na konferenciji DLD u Nemačkoj, upravo naglasak daljeg razvoja Facebooka, stavio na deljenje sadržaja između korisnika što je i pravac kojim se krenulo sa novim redizajnom. Korisnici su u stalnoj potrazi za novim zanimljivim sadržajem, a Facebook je tu kroz svoju strukturu da im to omogući.

Tu dolazimo i do Twitter revolucije. Format od 140 poruka učinio se idealnim da nadomesti potrebe “skribomana” koji nisu u stanju da odvoje određeno vreme za pisanje svog bloga recimo, a kao dodatni motiv za aktivnije učešće istupila je mobilnost ovih servisa, odnosno mogućnost da u pokretu delite svoja razmišljanja sa prijateljima. Ono što je u ovom slučaju neminovno jeste, ograničenost strukture pojedinačnog twitta, koja se svodi na tekst i eventualno link a ne i na neki bogatiji sadržaj, koji je ekspanzijom broadband konekcija postao nezaobilazan. To se nadomestilo otvorenom strukturom Twittera, te poput  aplikacija na Facebooku, Twitter prati ogroman broj servisa koji proširiju njegove mogućnosti, poput recimo TwitPica koji nadograđuje Vaš Twitter nalog galerijom slika.  I koliko god tvrdio da je Facebook velikim delom popularan zbog svoje otvorene strukture i svih tih aplikacija, toliko su i ovi servisi dobrim delom uticali na popularnost Twittera.

Gde je tu Tumblr? Razlog gledanja na ovaj servis kao next big thing je činjenica da je napravio balans između ograničene strukture Twittera i time-consuming strukture blogova i pritom dajući vam mogućnost povezivanja sa svim postojećim social zezalicama na koje ste registrovani, kreirajući tako svojevrsni lifestreaming servis. Sistem daje isti princip praćenja prijatelja poput Twittera, te u tom slučaju Tumblr se može posmatrati kao privatni blog agregator kreiran prema vašoj potrebi. Sve ovo, je urađeno jako jednostavno, i verujem širim narodnim masama razumljivije od Twittera. Koji je obično prvi post ljudima na Twitteru? - Kako ovo radi? Na Tumblru nema te dileme imate nekoliko tipova sadržaja i minimalan broj operacija da objavite isti.

Kako ovo utiče na razvoj blogova? Blogove će ostati da pišu samo najuporniji, što se na Balkanu nekako i desilo, dok su mikro formati namenjeni masi. Facebook je već tu, Twitter se i kod nas budi, a na Tumblr svakako treba obratiti pažnju. Instant vreme podrazumeva instant konzumaciju a ovi servisi su zaista lideri u tome.

Pisao sam već o prošlom white paperu Etargeta, a juče mi je Jeca javila da je stigao i drugi vezan za ključne trendove u oglašavanju u 2009. godini.  

I ako nisam siguran da su ovi white paperi inspirisani Draganovim postom, svakako moram da primetim da je posle istog, na domaćem webu objavljena nekolicina dosta kvalitetnih white papera bilo u formi skripte ili saveta poput ovih koje radi ETarget. 

Razlog stavljanja Etargetovog white papera, a ne nekog drugog je zanimljiv nastup ove kompanije na domaćem tržištu, što i ne čudi obzirom da imaju iskustva sa okolnim zemljama. Obzirom da se poslovanje kompanija koje se bave pružanjem PPC rešenja bazira uglavnom na long tail filozofiji koju opet karakteriše mogućnost da se manji igrači, poput vulkanizera u Markovom tekstu koji sam gore linkovao, mogu oglašavati za pristupačne svote novca. Vulkanizer u ovom slučaju je ništa drugo do metafora za gomile malih preduzetnika koji bi svoje ograničene budžete za marketing da što pametnije ulože i ispostaviće se da su im PPC rešenja najbolja za to.

Sve ovo zvuči bajno sjajno ali kod nas je još uvek poznavanje ovih koncepata na dosta niskom nivou, ok za Internet se čulo, i priča se da je moguće oglašavati se za ne toliko puno novca, u najboljem slučaju im je klinac i stavio reklamu na Facebook. Nažalost edukacijа/interesovanje medju krajnim korisnicima gotovo da ne postoji te su ovakvi primeri edukovanja svojih korisnika zaista osvežavajući za domaće tržište. Geekovi možda neće saznati ništa novo, ali za običnog korisnika tekstovi poput onog o političkom marketingu na Internetu verovatno mogu dodati par poena kredibilnosti Interneta kao medija. Koliko god ga mi voleli, Internet je još uvek mnogima nepoznanica i blago elitistički servis, i neme u narodu taj eksluzivitet koji imaju TV pa čak i radio. I ako visim na Internetu ceo život tek onog trenutka kad sam se pojavio na televiziji keva je shvatila da nešto radim pored fakulteta, do tada je sve bilo igranje. 

Naravoučenije cele ove priče bi trebao da bude značaj edukacije. Imamo 35,6% korisnika Interneta po poslednjem istraživanju i ne bi trebali da kukamo stalno kako smo nerazvijeni i kako niko ne koristi Internet. Nije tačno to je skoro 2 miliona ljudi, uglavnom sa primanjima iznad proseka koji bi možda i nešto probali da rade na Internetu ali ne znaju kako. Umesto da ujedate ruku koja vas hrani, posvetite se više edukaciji, bilo da su to white paperi, blog, webinari ili nešto treće, korisnici će to znati da cene moć word of mouth marketinga zasigurno znati da nagradi.

Ljudi često griješe i pokušavaju svoje kompetencije dovesti do slične razine, a važnije je igrati na ono u čemu je netko jak. Ako ti ne ide tjelesni, dobij dvojku. To nije važno jer ćeš dobiti peticu iz matematike i ako si jak u tome, budi najbolji u školi. To je bolje nego imati četvorku iz svih predmeta.

Nenad Bakić

Poznati dokumentarac Vidimo se u čitulji sada Facebook miljeu. Pogledajte!

I ako se ne bavim hardverom, nekako je u prirodi struke kojom se bavimo, kako je isti oruđe za rad, da se informišemo i poznajemo ovu oblast. Neretko, jedan od upita koje sam dobijao, bila je kupovina računara za decu, to je sada trend i poput televizora pre 30 ili video rekordera pre 20 godina, sramota je da u kući ne postoji računar. To u neku ruku i nije loše što se tiče nacionalne informatičke pismenosti, ali fokus ovog teksta zadržaću na kupovini računara za dete.

Dobro je što se kod nas pojavila svest o dobrim stranama i neophodnosti računarske pismenosti u savremenom društvu, bilo za lične ili poslovne svrhe. Možda razlog kupovine nije potkovan ovim motivima (često je to i zavist/novostečena potreba kao u gorespomenutim primerima televizora i videorekordera), ali je ono što bi trebalo da je krajnji ishod svakako nešto približno tome. 

Prva dilema koja se kod mene javljala jeste vreme za kupovinu računara detetu. Na ovo pitanje je jako teško odgovoriti. I ako sam bio protivnik kupovine računara pre recimo 7-8 razreda osnovne škole, to je gotovo sada nemoguća misija jer je informatika sastavni deo osnovnoškolskog obrazovanja i u tom kontekstu računar je neophodno nabaviti ranije. Razlog mog odugovlačenja nabavke računara bio je lični primer. Da sam ranije dobio računar, bez stečenih radnih navika što se skole tiče, verovatno nikada ne bih došao do stadijuma da upišem fakultet. Sa druge strane, ljudi kojima sam branio da nabave detetu ranije računar, i koji me nisu poslušali, sada su svedoci upravo takve situacije, a to je da dete provodi dobar deo dana za računarom, a učenje istorije, biologije i tih predmeta koji su često puni detalja i neomiljeni, uz postojanje Interneta čak i nama nemaju smisao, a kako to tek objasniti detetu.

Sa druge strane, korišćenje računara od malih nogu doprinosi boljem shvatanju funkcionisanja računara, klinci počinju da hvataju osnovne cake, upoznaju radno okruženje što im kasnije mnogo znači prilikom naprednijeg korišćenja. Deca se oslobađaju od fobije koje stariji korisnici računara imaju, i novu tehnologiju doživljavaju kao nešto jednostavno i primereno njima.

No, druga dilema, i ujedno razlog ovog posta jeste razlog kupovine računara detetu. Ono što mi je neoprostivo u ovom slučaju jeste činjenica da se kompjuter često tretira kao bilo koja druga igračka koja služi da smanji vreme koje provodite sa detetom, time što ćete mu pružiti ono što ono želi. Ovo poseban značaj ima u slučaju ako detetu, sve u paketu sa računarom nabavite i Internet i date mu pristup u potpuno novi svet, paralelan sa onim realnim, što vrlo često dovodi do alarmantnih situacija poput skorašnjeg skanadala sa pedofilom. 

Kompjuter nije igračka, na njemu se mogu igrati igrice, ali pored toga, pogotovu prilikom kombinovanja sa Internetom otvara se širok spektar mogućnosti, ili je možda u slučaju dece bolje definisati pretnji, koje vrebaju i u svakodnevnom životu. Ne bih da zvučim paranoično, ali problem u ovom slučaju nije do tehnologije, već do roditeljskih odgovornosti. Rad na računaru deteta od 7 ili 10 godina treba pratiti isto tako kao što pratite dete u ostalim aktivnostima. Ne bih da zalazim u diskusiju oko tipa igrica koje se daju deci, gde je dosta kritičara za zabranu pojedinih žanrova kompjuterskih igrica među mlađom decom, iz razloga što znam da je ovo nemoguće. Klasičan primer za to je GTA, koji je ako se ne varam 18+ igrica, a nema deteta koje je ne igra. 

Boravak na Internetu, pak,  je nešto što svakako brižno treba pratiti. Kao što sam gore spomenuo, Internet sa bezbednosne strane nije mnogo manja pretnja od realnih okolnosti. Porno sajtovi (deca su radoznala a i nije teško doći do istih), kojekakve zajednice na kojima lako mogu biti obmanuti, jer ipak oni nemaju dovoljnu životnu zrelost da donose odluke, i uopšte filtriranje sadržaja koje se nudi na Internetu može dovesti u najboljem slučaju do problema sa virusima na računaru a u najgorem verovatno ni sami ne možemo naslutiti. 

Računar nije i ne sme biti zamena za vreme koje trebate provesti sa svojim detetom. U procesu odrastanja, uz sve bube i radoznalost dobro je naći se i iz prikrajka kontrolisati aktivnosti vašeg deteta da ne bi došlo do neželjenih posledica.  Za praćenje kretanja na Internetu postoji gomila parental control rešenja kojima se može kontrolisati aktivnost deteta na računaru/Internetu, naravno ne u želji da ugrozite njihovi privatnost, već da se osigurate da neće biti žrtve nečijih izopačenih umova. 

Bojim se da ovaj post ne daje odgovore već ostavlja mnogo pitanja, pa eto pozivam vas na diskusiju u komentarima. Nisam roditelj, i možda u tom slučaju nisam previše referentan da pričam o ovoj temi, ali prethodna dešavanja, kao i prilika da posmatram decu koja danas provode dane ispred računara umesto napolju (mada ovo zvuči kao klasičan generation gap problem) čini mi se da će otvoriti jednu potpuno novu dimenziju problema kod nas u budućnosti, od gojazne dece poput Amerike, do ko zna čega već što smo tamo imali prilike da vidimo. Koji su vaši utisci?

Photo credit: Mitikusa

Srdjan sa Economy.rs je pokrenuo novi aukcijski portal ProdajLako.com, interesantno je da ovaj segment poprilično nerazvijen kada je Srbija u pitanju (znam još samo za Limundo.com) tako da će biti zanimljivo gledati kako se razvijaju i rastu. Odoh da prodam nešto :)

Umalo da zaboravim da i ovde najavim drugo OpenCoffee okupljanje u Beogradu. Sutra u 19h u u kafeu Kolačić okupiće se lokalna Internet ekipica pa ako imate vremena svratite. Evo i zvanične najave a svoj dolazak možete prijaviti i na Facebooku. Vidimo se!

Dream big! Pri spomenu ove krilatice, uvek se setim i Andreja iz Noovo-a i njegove prezentacije sa prošlogodišnjeg web.starta. Valjda je u prirodi svih “dođoša” kako bi Vojvođani rekli da sanjaju velike snove i guraju napred koliko god im to sposobnosti dozvoljavaju. Odete na fakultet, napustite porodicu, osamostalite se i za razliku od svojih vršnjaka koji se nisu odlučili na ovaj korak nastavljate da verujete u svetlu budućnost, dobar posao, porodicu i šta sve ne. Ali, inspirisan i prošlomesečnom diskusijom, nametalo mi se pitanje, da li zaista fakultet pravi razliku i izdvaja nas od proseka, ili pak upadamo u neki drugi prosek koji možda pruža nešto kvalitetniji život, ali i ne ostvaruje velike snove.

Jedno je sigurno, fakultet otvara vrata. To smo utvrdili i u gorespomenutoj diskusiji, a i evaluirano je na DPTu.  Kada završite fakultet, naučite koješta, pokažete drugima da ste u stanju da stvari koje zahtevaju malo veći trud izgurate do kraja (ipak ovo zahteva 4+ godina konstantnog rada), steknete veliki broj kolega i šta već… Ali da li je to dovoljno? Da li je to nešto što pravi razliku na putu do velikih snova? Mislim da ne…

Većina fakultetlija nađe ok posao, sa platom iznad proseka, dovoljnom za kredit za kola, ili u boljem slučaju stan, na 20 godina, pa šta bude. Nije da smo država koja je sinonim za stabilnost, ali kad već plaćate kiriju 300 eur što ne izdvojiti i za stan isto toliko. Dobrodošli u novi prosek. Onaj malo bolji, ali opet prosek.

Problem kod mene je nastao što sam se poredio sa bratom. Brat nije upisivao fakultet, opredelio se za posao sa ćaletom posle srednje škole, nije ga previše interesovalo školovanje i krenuo je da se bavi špedicijom. Nije posao, koji će svileni nazvati “gospodskim” ali na kraju meseca vam dođe da se zapitate. Završavam fakultet, četiri godine se aktivno bavim kojekakvim poslovima, neki kažu da sam i darovit, ali opet i sa najvećom platom koji mi je neko nekada ponudio, ispada da je bolje da vozim kamion :) Karikiram pomalo, ali u ovom slučaju mojih 4-5 godina studiranja, u slučaju mog brata, predstavljalo je temelj za građenje ličnog biznisa, sa kojim nekoliko godina kasnije može da kaže da ima vidljiv plod svog rada,  koji daje osnovu za dalje razvijanje biznisa ali i izgradnju porodičnog života.

Shvatite na kraju da je samostalan rad taj koji pravi razliku. Korporacije su odlične za mlade ljude, daju neophodnu podlogu za kasnije osamostaljenje, građenje mreže poslovnih kontakata, “kapiranje” administracije i slično… ali za veći uspeh ipak je potrebno ići samostalno. 

Zašto?

1) Korporacije su spore, i kao pojedinac imate moć mnogo bržeg reagovanja na promene u okruženju, koje ako iskoristite na pravi način predstavljaju killer combo. Pre par meseci sam radio na planiranju jedne viralne kampanje koja je umalo propala zbog toga što je proces odobravanja iste trajao preko mesec dana, a tajming je jako bitan u ovakvim situacijama.

2) Često se dešava da prilikom rada za drugog niste svesni svog doprinosa u organizaciji te se time ne vezujete za istu. Ovo stvara vremenom otuđenost i nezadovoljstvo što vodi do manjka motivacije a time i gubitka ambicije za dalji napredak. Rad za sopstveni cilj je neprestan izvor motivacije, stalno pred vas stavlja nove zidove koje morate da preskočite a ne postoji korporacija da se na nju naslonite i olako preskočite isti, ili pak krijete usled pada. Rezultati dolaze uz mnogo truda.

3) Korporacije često znaju da budu nefleksibilne. Retke su one koje vam daju da se ponašate kako vama odgovara i shodno tome ostvarite najvišu produktivnost. U ovoj industriji imate najveće anomalije što se tiče životnog stila. Od klasičnih noćnih ptica do onih koji se budeu 4 ujutru. Doduše pojavom kompanija koje se bave webom, ovo se dosta promenilo, što je i kod mene slučaj.

Naravno nije lako raditi sam,  niti to može svako, ali vredi probati. Fakultet u ovom slučaju služi kao ulaznica u korporativni svet, koji treba da obezbedi temelj za vaš kasniji razvoj. U slučaju da odmah krećete sami, on vam daje određeni kredibilitet u zajednici oko vas no u oba slučaja rezultati su ispred zvanja.

Eventualni savet za prelaz iz korporativnog u samostalne vode jeste pokretanje side businessa. Bilo da je to neki posao koji obavljate po povratku sa posla ili vikend biznis, treba težiti ka razvijanju istog i onog trenutka kada postane isplativ osamostaliti se i u potpunosti posvetiti se svom biznisu. Srećno!