Nekoliko meseci po diskusiji o sajtu grada uspeo sam da podignem sajt Ivanjice. Nije još gotov, ali polako, korak po korak…

Kada o nečemu toliko pričate, pre ili kasnije Vam se to poput bumeranga zalepi u glavu, pa makar to isto bilo i virtuelno kao što su društvene mreže u pitanju.

U svim svojim predavanjima o društvenim mrežama, webu citiram jednu istu rečenicu – social is not just about advertising, it’s about people. Ljudi…

Internet nije vise elitistički i akademski medij, već privilegija svih, i malih i velikih, i starih i mladih, i normalnih, i, nažalost, nenormalnih. Sve ove pobrojene osobine postanu mnogo gore, kada se iz realnog sveta preselite u virtuelni, u većini ljudi se, poput korisnika heriona, probudi nekakav Mr. Hajd, mnogo veći, snažniji, pametniji i beskrupulozniji da sve ono negativno iz sebe prenese na ekran. A onda, kada se aklimatizuju na taj svet i sve više počnu da ga menjaju realnim, taj groteskni prikaz u ogledalu Interneta postane dopadljiv, a virtuelni svet postane normalan, zameni ovaj realni i onda ispadima nema kraja.

U ovom slučaju, društvene mreže kao web zajednice su mikro reprezentacija makro sveta, ispunjenog gore-opisanim pojedincima, gladnim pažnje, popularnosti i titula, nečega što sam ja imao ali nikad nisam pridavao važnost, verujući da su iste tu da bih nešto naučio, ali i pomogao drugima da pronađu sebi srodne duše. A ta glad vam u trenutku i objasni zašto se nalazimo u stanju u kom se nalazimo, u stanju sveopšteg nezadovoljstva i opšte duhovne krize i pored toga što živimo u novom dobu, objasni zašto u novinama možemo da čitamo samo hroniku, objasni zašto smo u stalnom pohodu za brzim “reset” supstancama poput alkohola i narkotika. Danas, umalo žrtva jedne takve gladi sam bio ja …

Generalno ova godina mi je počela sa ustajanjem na levu nogu, koju sam pritom i uganuo, tako da me od samog početka pratio peh po peh, ne bih utvrdio svoju titulu Marfijevog omiljenog učenika. Tokom vikenda na Jahorini, negde u samom početku marta, stiže mi blago preteća poruka ispunjena konspiracijom o tome kako je učinjena velika nepravda. Nepravda u obliku skidanja moderatorske značke jednog od članova mod tima. I tad je krenula agonija koja je trajala do dan danas… Poruke, telefonski pozivi, chatovi, sve je vrtelo oko kojekakvih planova, konspiracija, čega već u stalnoj potrazi za “pravdom”. Smirilo bi se neko vreme pa opet počelo, da bih na kraju odlučio da popustim u skinem značku devojci koja je započela sve to, vođen pomisli da ću se na taj način otarasiti tog tereta.  Međutim nisam, kako to obično biva kad nekome daš šaku a on hoće celu ruku, nastavljeni su pozivi, sada sa još zahteva koje sam ja kategorično odbijao, a zatim i odluka da se vidimo danas i rešimo konačno taj problem. Naravno, najmanje o čemu sam razmišljao jeste rešavanje pesnicama, nisam neko ko je na taj način dolazio do pažnje od strane od drugih, štaviše mogu se pohvaliti da se nisam u svom životu ni jednom ni potukao.

I dok sam na Kališu danas igrao basket, čekajući da dođe i dotični, začuo sam pesmu navijača Partizana koji su se nalazili na zidiću iznad terena. Njih 20ak i među njima onaj sa kojim treba da “rešim problem” koji je sišao dole i postavio mi par retoričkih pitanja, da bi ubrzo potom tokom naše diskusije sišao i ostali deo ekipe koji me je okružio i počeo zanimljivo da dobacuje. To su trenuci kada vam baš svašta prođe kroz glavu, kada zamislite sebe među gomilom patika u lokvi krvi, isprebijanog i nesposobnog a nemate šansu da pobegnete. Njih je 20ak a ti si skoro sam, a verujte mi teško da ćete biti usamljeniji nego u toj situaciji. Uz sve to idu i komentari poput: “Bolje da završimo ovo uz pivo nego uz krv” čisto da vas podsete u kakvoj ste fail situaciji. Međutim nisu me dirali, jer kontam da i ako su navijači su skapirali da se radi o nekoj nebuloznoj priči, o nekom sajtu i skidanju moderatorskih značaka koja verovatno i potpunom debilu deluje kretenski. Pristao sam, a šta bih drugo… U međuvremenu, došla je i policija koju je neko pozvao primetivši čudnu situaciju koja je navijače otpratila ka Pioniru, da bih ja blago ukopan ostao na terenima…

I ne nisam se probudio, da ne pomislite da je ovo glupi san. Ovo se sve desilo, i da postoje ljudi koji bi jako daleko otišli kada su određene jako glupe stvari u pitanju. Kada ovo shvatite, verujem da Vam postanu i mnogo ozbiljnije situacije lakše svarljivije, ako je neko u stanju da ubije nekog zbog moderatorske značke, zašto ne bi i zbog milion eur?

Dobar deo ovog problema sam i ja izazvao svojim javnim istupanjima (što je odgovor na pitanje zašto se povlačim iz javnog života), činjenicom da o meni apsolutno sve možete naći na internetu, ili ako ne sve, od onoga što vas interesuje deli nas 1 mutual friend. Prijatelje je super imati, ali brojka pređe određenu granicu oni će vas sve više uvaljivati u probleme, nego što će vam doneti dobro. Tako su isti ti likovi bez problema našli i moju adresu i mogli su mi doći u stan, a svaka tužba jednog ili n broja likova značilo bi potencijalnu pretnju onih ostalih, jer su oni deo jednog krda koji se drži zajedno i time nadomešćuje svoju intelektualnu inferiornost. Ono što je žalosno jeste da se za to krdo u najboljem slučaju pobrine par nemoćnih policajaca koji ih zamole da ne budu previše bučni. A takvih grupa je u ovoj zemlji previše…

Na kraju sam uradio što su tražili i odlučio da zauvek napustim sajt, jer koliko god novca mi on donosio mesečno nije vredan mog zdravlja i mojih živaca. Furka mi je bila lepo razrađen side business od kog sam mogao da uštedim, pored redovnog posla, nešto za kola ili učešće za stan ali to zaista t0ga nije vredno. Sećam se, da sam u jednom od razgovora sa Ilijom pričao o tome kako je profesorski posao safe-bet varijanta u odnosu na preduzetnički, kada imate više posla ali i veće snove i više mogućnosti da uspete. Mislim, da sam tek sada shvatio značenje ove reči safe…

I da, dobro sam, hvala na pitanju…

Drugari iz KlikMee-a Vam pružaju priliku da osvojite Nokiu 7610 ili iPod Shuffle. Srećno!

Blog, blog, blog… i još jedan blog :) Ovog puta u okviru sajta City magazina, namenjen za one društvene teme kojima nisam hteo ovde da vas gnjavim. Svratite!

O wow efektu sam često pričao jer sam i sam najveći zavisnik od istog. Znate onaj osećaj kad Vas pukne sreća jer ste doživeli nešto neočekivano, drugačije, totalno cool što vas tera da sledećih 5 dana pričate konstantno o tome, postavši verovatno objekat za izbegavanje od strane bližeg društva, ali to vam ni najmanje ne smanjuje doživljaj.

Photo credit: Mark Storey

Nisam poznat baš kao veliki fan Star Wars/Star Trek serijala, jer sam nekako iste preskočio u detinjstvu a kasnije me snašlo već mnogo čega drugog tako da se moja persona zadovoljavala Matrixom, kao ultimativnom zajedničkom temom svih geekova. I sad kad se pojavio novi Star Trek, verovatno isti ne bi primetio da Sylar iz Heroja, nije u ulozi Spocka, i da se u međuvremenu nisam postao ovisnik o seriji Big Bang Theory, koja između svih geek relikvija Star Trek ističe kao jednu od najbitnijih. Mislim da nikad neću zaboraviti scenu kada Penny poklanja salvetu sa potpisom Leonarda Nimoya, prvobitnog Spocka, Sheldonu i kada ovaj duboko u sebi gaji nadu da ce na osnovu DNK koji nađe na maramici uspeti da klonira najpoznatijeg učesnika Star Trek serijala na planeti. Inače od kako je krenuo film, Twitter je dosta poludeo kada je Star Trek tag u pitanju, gde je film dobio dosta pozitivnih komentara, pa posle svega toga kako jedan geek poput mene da se ne prikloni pokretu :)

Obzirom da sam, sa svojom standardnom movie ekipom prošli film gledao u Steru (Watchmen, ocena 4/10) ovog puta je red došao na Kolosej, obzirom da je novootvoren i kao ajd da promenimo. Ovo je, ispostaviće se, glavni krivac WOW efekta :) Kolosej je definitivno najbolji bioskop u kome sam do sada bio. Platno je znatno veće nego u Steru recimo, a zvuk je, blago rečeno preedobar. U pojedinim scenama filma, poput recimo tuče u klubu, ili scene u kojoj neko čudno stvorenje juri JTK-a imate osećaj kao da ste zaista prisutni u sceni, što je možda cool kada su neke ljubavne scene u pitanju :D ali verujem da bi mi srce stalo na pola filma da je neki horor u pitanju. Od sada, kada je gledanje filmova u Beogradu u pitanju, Kolosej je jedini izbor!

Sam film je audio vizuelni spektakl, iza kog dosta lepo upakovanom pričom (iza filma stoji JJ Abrams koji je zaslužan za serijal Lost), koja se vraća u same početke Star Treka, detinjstva i rane godine glavnih aktera Jamesa Tiberiusa Kirka i Spocka, i objašnjava kako se oformljava čuvena posada Enterprajza. Glavne zamerke na film, došle su upravo od stare Star Trek zajednice, koja je možda izneverena činjenicom da je Vulkan uništen, ili uvođenjem nekih novih koncepata poput alternativne realnosti, ali i pored toga film zaista ima odlične kritike. Ne otkrivam previše, ipak morate da odete u bioskop da biste doživeli film, kako neke stvari zaista nije lako prepričati, imate zaista najtopliju preporuku od mene, koji ću sigurno još jednom pogledati film :)

Dif-tor heh smusma ili jasnije svima Live long and prosper!