All posts in Društvo

  • Nisam siguran

    nasilje

    Dana kada je ubijen Taton bio sam kao retko kad razočaran time ko sam i odakle dolazim i ako nisam inače takav. Volim svoj grad i nisam previše imao potrebu da tvrdim da sam iz “kruga dvojke”. Poreklo me čini onim što jesam i nemam razloga da ga krijem. Ali, ovo ubistvo je, kao nijedno dešavanje pre toga, izazvalo ogromno nezadovoljstvo zbog kog se nisam baš najbolje osećao u svojoj koži. Nemam problema da se poistovetim sa neuspehom. Ili da shvatim da smo kao država u lošoj fazi i da nam trenutno ne ide. Čak i da naivno verujem da nas niko ne voli. Ali imam sa činjenicom da ljudi koji sa mnom dele istu zemlju rođenja ubijaju ljude koji nisu njima slični. Iznad svega, bio sam uplašen i nesiguran u gradu u kom živim i koji volim.

    Nisam sam

    Dok sam tako nepomično zurio u ekran pokušavajući da shvatim šta se desilo, video sam da nisam sam. Da u zemlji koje sam se najednom sramio ima mnogo više onih koji misle slično kao ja. Koji veruju da je život najveći dar koji možete da imate, i da niko nema pravo da vam ga oduzme – koliko god bili drugačiji od drugih. Pokušavao sam to da shvatim sa pričom o noćnom prevozu gde se od 50 ljudi uvek nađe jedna osoba koja neće da plati kartu, a koja je obično glasna i spremna da se za nešto novca svađa ili potuče ne bi isterala svoje. Bahatost te osobe nadjačala bi tišinu ostalih 49. Oni bi trebalo da nas predstavljaju a ne ovi drugi. Na kraju oni su većina. Za baš te koji poštuju pravila i predstavljaju zemlju kakva zaista jeste napravio sam malu akciju za Facebook i Twitter i podelio u znak nezadovoljstva. Ubrzo smo napravili i Facebook stranu. Do jutru nas “tihih” bilo je 25.000.

    bris-taton

    Bilo mi je lakše i ako i dalje nisam bio srećan. Pritisak javnosti ali i Francuske učinio je da se ovom slučaju narednih meseci prida puno pažnje i “konačno” stavi tačka na sve ono što je izazivalo moj strah. Uhvaćeno je nekoliko njih, ali daleko od toga da je ovo bio kraj. Insajder je krajem te iste godine pokazao zašto, a neki od tada prikazanih pojedinaca još par puta imali naslovne strane u godinama koje su došle. Navijači, neonacisti, ultra desnica. Ljudi sa leđima većim od zakona nastavili su dalje da sude onako kako to njima odgovara.

    Ubiše Feku…

    Pre tri dana mi stiže mejl sa ovim naslovom. Od ljudi koje volim i koje poštujem, koji mi objašnjavaju kako im je ubijen ortak. Knedla u grlu i pogled u pod. Zašto opet…O dešavanju i posledicama verujem da ste imali gde da pročitate poslednjih par dana. U odnosu na Tatona, dečko koji je ubijen nije ništa drugačiji od bilo koga od nas. Dečko iz kraja koga svi znaju i vole, koji je verovatno isto tako znao da ovde nije sjajno, ali tražio način da to učini drugačijim. I najvažnije, dečko, koji će zbog toga što nije bio drugačiji ili imao celu zemlju iza sebe da brani njegove interese biti brzo zaboravljen. A oni koji su ga ubili posećivati naslovne strane i u godinama koje dolaze.

    Ljudi na vratima

    Postoje i oni koji će pokušati da opravdaju ovo. Ni ja ne znam šta se sve desilo, ali znam da nije smelo da se završi smrću. Ako je razlog koškanje, svađa, gledanje devojke, postoje načini da se to sredi. Pogledajte ovaj video. Verujem da nisu svi šampioni sveta u kik bosku, ali pogledajte i ovu pretragu na naslovima. Evo par vesti:

    • TUČA OBEZBEĐENJA: Krvoproliće zbog Ane Nikolić
    • Posle svađe pucao na obezbeđenje ‘Blej voča’
    • Operativac Granične policije, zavšio je u Urgentnom centru posle sukoba sa obezbeđenjem „Rivera“

    Trend je vrlo jasan. Verovatno najbolji komentar o svemu sam dobio od Strongmena, koji je neko ko je bio sa druge strane vrata.

    Ono što se meni lično ne sviđa što su kod nas ekipe obezbeđenja rukovođene idejom da treba da prebiju a ne da spreče, suzbiju, poreduprede, izbace… Normalno ima slučajeva kada se stvar otrgne kontroli ali zato i postoje rigorozne procedure i treninzi kako da se ne dođe u takvu situaciju.

    Postoje načini. Ali kada si svestan da za tebe nema posledica, zašto bi uopšte brinuo…

    Nagrađivanje negativnog

    Problem sa pasivnim sistemom poput našeg je što se odluke donose i pored toga što zvanično nisu donete. Kao što je ćutanje jednako odobravanju, tako je i neosuđivanje negativnog jednako njegovoj podršci. A sistem koji podržava ljude koji sami donese odluku o tome ko treba da živi a ko ne, je na klizavoj stranputici koja ne vodi nigde nego u provaliju u kojoj nas čeka ono što smo ne tako davno imali prilike da proživimo. Umesto Dr Igija čekaju vas Elitni odredi.

    Nisam siguran

    Nisam siguran da sam spreman da se vratim u zemlju u kojoj i dalje važi zakon fizički jačeg ili psihički luđeg. Kao i većina vas koja ovo čita – ja nemam leđa. Niko sam i ništa, i ne treba mi da budem napadnut od nekog neiživljenog i divljeg da bih to shvatio. Nesigurnost se poput zaraze širi i na sve drugo. Pogledajte Maslova. Posle hrane i vode tu je odmah sigurnost. Kada kukate kako ljudi odlaze pitajte se da li postoji još neki razlog osim ekonomije i nezaposlenosti.

    Zaista nisam siguran. Ostaje da prođe neko vreme da razmislim o svemu. I nada da će se makar za Feku pronaći istina. Kao što rekoh, momak je predstavnik bilo koga od nas. Dečko iz kraja koga svi znaju i vole, koji je verovatno isto tako znao da ovde nije sjajno, ali tražio način da to učini drugačijim. I najvažnije, dečko, koji će zbog toga što nije bio drugačiji ili imao zemlju iza sebe da brani njegove interese biti brzo zaboravljen. Ne bih voleo da se to stvarno i desi. Kada stanete u cipele nekog od njegovih prijatelja shvatićete i zašto… Potrudimo se da se to ne desi.

  • Obrazovanjem na sledeći nivo

    edukacija

    Jedna od dilema ovog puta u Ameriku je i – čemu cela ova škola i dodatno obrazovanje? Završio sam dobar fakultet u Srbiji, imao kakvu takvu karijeru sa kojom sam mogao da idem napred bez dodatne škole. Međutim, odgovor NIKADA nije bio negativan. Dilema se uglavnom vezivala za probleme koje sam imao da sve to izguram do kraja, ali o tome nekom drugom prilikom. Obrazovanja nikada ne može da bude dosta, ono vas diže na sledeći nivo i pravi razliku onda kada to najmanje očekujete. 

    Srbija i problem sa obrazovanjem

    Nažalost, povod za ovaj tekst je malo mračniji od toga kako je lepo ići u školu. Zadire duboko u većinu problema koje Srbija kao država ima, a koje podseća na smrtonosni vrtlog. Poslednji tekst kod Nikole može da vam da ideju o tome šta me je nateralo da napišem, ali ne bih išao u politiku i imenovao pojedince. To je prljavo i verovatno licemerno u situaciji u kojoj sam 10.000 kilometara dalje. Međutim, kao neko ko je izdanak tog sistema ne mogu da ćutim i ne primetim koliko su neke stvari zaista skandalozne.

    Obrazovanje uvek pravi razliku. Pritom, ne mislim samo na formalno obrazovanje. Ono je bitno jer daje osnovu ali nije jedini način obrazovanja i ne treba ga izdizati previše. Problem sa kojim se mi suočavamo je malo drugačiji. Umesto nekog prirodnog rasta i napretka (što se u ekonomiji može opisati inflacijom) primetno je da se kod nas obrazovanje obesmišljava do nivoa u kome to više nije zabavno. Kao zemlja u tranziciji, i neko ko želi da ide napred jako je teško očekivati da će se to i desiti kada ne postoji temelj za rast. Temelj = Obrazovanje.

    Mržnja je posledica neznanja

    Pogledajte šta se desilo sa mojom i nešto mlađim generacijama. Klinci koji su pola svog školovanja imali časove od 30 minuta ili proveli u štrajkovima su sada huligani. Oni su na ulicama, oni nemaju nikakvo znanje i nikakve izglede za posao. Svoj neuspeh kanališu u nekim drugim idejama, poput nacionalizma. Obzirom na standard, ne ostavlja se ni puno prostora za neko neformalnije obrazovanje poput putovanja. Putovanja isto tako šire vidike i daju neku širu sliku o tome kako svet izgleda. Međutim, nema ni toga. Hermetički zatvoreni i izloženi jednom te istom godinama, vi i ne možete a da to isto ne prihvatite kao pravilo a sve ostalo odbacite. Odavde i mržnja. Ona je gotovo uvek posledica neznanja i nemogućnosti da se poistovetite sa nečim ili nekim ko je drugačiji.

    Rezultat tog, naizgled bezazlenog, efekta 20 godina kasnije daje jednu ogromnu količinu mladih koji ne znaju šta će da rade sa sobom, a spas traže u čoporu.

    Paradoks koke i jajeta na primeru obrazovanja

    Ako analizirate malo dublje nivo obrazovanja van Srbije shvatićete da su razvijene one zemlje koje više ulažu u obrazovanje. Dok će se neki odmah pozvati na to da su iste te zemlje dobre u obrazovanju jer imaju novca da ulažu u isto (odavde koka i jaje) zapravo to nije uvek pravilo. Ali, sigurno je da rast ekonomije potpomaže i razvoj obrazovanja. Pogledajte samo listu 10 zemalja sa najvišim nivoom obrazovanja a onda i razvijenost njihove ekonomije (u zagradi).

    1. Kanada (11)
    2. Izrael (43)
    3. Japan (3)
    4. SAD (1)
    5. Novi Zeland (53)
    6. Južnja Koreja (15)
    7. Ujedinjeno Kraljevstvo (7)
    8. Finska (36)
    9. Australija (12)
    10. Irska (44)

    Iako neki brojevi govore da nema mnogo korelacije između ova dva, zapravo zemlje sa nižim rankingom su značajno i manje po obimu. Odatle i nešto manji bruto društveni proizvod. Izrael recimo ima samo 8 miliona stanovnika.

    Interesantno je na koji način su došli do ovih brojki. Kanada je manji deo visoko-obrazovanih sama “napravila” a veći deo privukla pametnom imigracionom politikom. Koliko samo znate ljudi sa ovih prostora koji žive tamo. Sličan program je sproveo i Čile da bi privukao više visoko-obrazovanih. U Izraelu, sa druge strane, visoko obrazovanje je deo vojne obaveze.

    Amerika je kombinacija Kanade i dobrih škola. Nažalost, ovde je obrazovanje jako skupo i privilegija je ljudi koji imaju novac. Odakle i četvrta pozicija i ako su ovde verovatno najbolje škole na svetu. Pogotovu u oblasti biznisa.

    Zašto je teško iskopirati Silicijumsku Dolinu?

    Vrlo je prosto. 5 minuta dalje od Facebooka je Stanford. Nije čudo što je sedište ove kompanije u Menlo Parku/Palo Altu. Ne toliko daleko je i Berkli koji je jednako plodan univerzitet. Ideje i kapital se okupljaju oko ljudi koji mogu da ih sprovedu, a ovde su to mladi naučnici koji studiraju na najboljim univerzititima. I to je tako već decenijama. Šta mislite gde je bila Edisonova laboratorija? Baš u Menlo Parku.

    Koji je drugi grad koji prednjači po količini kapitala koji se ulaže u inovacije u Americi? Boston. Gle čuda, blizu Bostona su MIT i Harvard druge dve škole za koje smo svi čuli, i ako nismo sigurni zbog čega. Teorema izgleda da je sve bliža dokazu.

    Da ne amerikanizujem previše, Južna Koreja je primer zemlje koja je ni od čega došla do jedne od najbrže rastućih ekonomija jer je imala pametnu međunarodnu politiku i dobar odnos obrazovanih ljudi i cene rada. Pogledajte još jednu skalu koja pokazuje zašto su Koreanci tu gde jesu.

    Screen Shot 2013-06-28 at 1.40.15 AM

    Zaključak je jasan, vrhunsko obrazovanje daje prednost koju je teško dostići.

    Treba pokrenuti lavinu

    Dugo sam razmišljao o tome šta može da bude rešenje naizgled bezizlazne situacije u kojoj smo. Problem je da nema posla i da je ekonomija u stalnom padu. Sa druge strane, ljudi koji rade u famoznoj IT industriji kukaju kako ne mogu da nađu ljude koji će da im rade. Slično je sa bilo kojim visoko-kvalifokovanim poslom. Jalovo obrazovanje je napravilo procep u vidu cele jedne generacije koju je potrebno nekako iskoristiti. I to pod predpostavkom da će oni koji su danas u procesu obrazovanja biti sposobni za posao koji ih bude čekao. A plašim se da je sa ovakvim odlukama to još jedna utopija u koju ne umem da verujem.

    Potrebna je lavina koja će da raste vremenom i da polako sloj po sloj podiže i nivo obrazovanja. Obrazovanje nije lek za sve, ali je put koji sigurno vodi napred. Ako ignorišemo probleme koje naše obrazovanje ima, ignorišemo i našu budućnost. Nema razloga da verujemo da će nam biti bolje u budućnosti ako će i u njoj biti ljudi koji nisu spremni da joj se prilagode. Klizava je to litica.

    Da ne mračim previše, drago mi je i što postoje ljudi koji to žele da promene i pokreću svoje inicijative. Svaki spomen SEE ICT-a mi izmami osmeh licu i učini ponosnim što znam te ljude. Kada sizifovski gurate napred dese se i nemoguće stvari. Nisu oni jedini. Divim se i energiji ljudi iz E8 koji godinama već idu po celoj Srbiji i pokušavaju da probude kreativnu notu kod mladih i nauče ih da mržnja nikada nije dobra. Lista je preduga, a svi oni pomalo ludi što sve to rade. Jer odustajanje je sasvim logičan izbor. I sam se mogu smatrati kao neko ko je odustao i otišao. Teško je, nema novca, a rezultati takvog rada se vide u godinama koje nije lako sagledati. Utoliko je njihov trud i mnogo značajniji.

    Ponoviću - Obrazovanja nikada ne može da bude dosta. Ono vas diže na sledeći nivo i pravi razliku onda kada to najmanje očekujete. Borite se za obrazovanje. Javno – bojkotom onih koji žele da drže nivo obrazovanja dovoljno niskim da bi mogli večno da ostanu na vlasti. I privatno – time što ćete sami ići dalje kada je lično obrazovanje u pitanju. Promena uvek treba da pođe od nas. A borba za obrazovanje nikada ne može da bude loša. Jer je borba za budućnost i borba za bolje okruženje. Na kraju, nije li to što svi želimo?

     

  • U brojevima je istina

    brojevi

    U poslednjih nekoliko nedelja, moje nemarno praćenje lokalnih zbivanja se uglavnom svodi na primećivanje neki teorije zavere, o ljubavi ili mržnji, večnim neprijateljima i saveznicima koji su nas izdali. Retko kad vidim bilo kakvu argumentaciju u tim diskusijama. I, ako su neuspeh i konflikt  na čelu tih velikih razlika između dva društva koja me okružuju, argumentacija je sigurno prva pratilja.

    Neverovatno je koliko će vam se shvatanje svih dešavanja oko vas promeniti kada ih prebacite u brojeve. Razlog svetske nezainteresovanosti našim postojanjem je upravo činjenica da smo mi po veličini sasvim marginalna grupa ljudi. 7.5 miliona, nešto više od pola na Internetu, od kojih je možda neki milion i nešto kupio. Menjaju se stvari na bolje prirodno, na isti način kao što inflacija smnanjuje vrednost novca iz godine u godinu.  Evo nekih klasičnih situacija koji vam mogu objasniti zašto je nešto takvo kakvo jeste.

    3D projekcija u Berlinu

    Da ne prozivam sad lično, ideja za tekst je nastala kada sam video ovaj status na Facebooku. U pitanju je osoba koju jako cenim i zbog toga ne bih da je stavljam na tapet, više je način razmišljanja taj koji je bitan a ne osoba.

    Screen Shot 2013-02-02 at 11.58.49 PM

    Šupak od zemlje predstavljaju ove brojke od gore -  7.5 miliona ljudi, nešto više od pola na Internetu, od kojih je možda neki milion i nešto kupio. Prema podacima sa Interneta, prosečna plata ljudi u Srbiji je 360 eur.

    Berlin sa druge strane predstavljaju sledeći brojevi – 3.5 miliona ljudi.  Prosečna plata u Berlinu je, opet prema podacima sa Interneta, oko 4000 eur, ali recimo i da je 2000 eur. 83% stanovnika Nemačke koristi Internet. Preslikano na Berlin to je gotovo 3 miliona ljudi. Značajno veći broj njih kupuje preko Interneta i ima makar 6x veću platežnu moć. Na stranu to što se stvari poput ove prenose na celo nemačko tržište, koje broji 81 milion ljudi. Kada stavite sve ovo na papir shvatite zašto LG nije napravio ovakvu fasadu u Beogradu.

    Novak Đoković zarađuje manje od Federera, Nadala i Šarapove

    I ako je dobar deo godine bio broj 1, Novak nije bio i najplaćeniji teniser u 2012-toj godini. Štaviše, bio je četvrti po zaradama iza gore navedene trojke. Adidas je isto tako odlučio da ne zadrži Đokovića i sponzorski ugovor ponudi Mareju, dok je Đoković završio sa Uniqlom. Ne sumnjam da je uzeo dovoljno novca, ali marka koju predstavljate isto tako govori o veličini igrača. Za one koji ne znaju, Uniqlo je japanski H&M, dakle cheap designer clothing. Vratimo se na brojeve.

    - Federer je Švajcarac. Po cenama i primanjima, Švajcarska je verovatno u top 3 najskuplje zemlje u Evropi. Švajcarci su neutralna država i kao takvi imaju relativno dobre odnose sa većinom evropskih zemalja. Automatski tržište sa švajcarskih 8 miliona se penje na makar 200 miliona koje predstavljaju i Francuska, Nemačka i Italija.

    - Nadal je Španac. Na ovo dodajte i zemlje koje pričaju španski jezik. 405 miliona ljudi prema Wikipediji.

    - Šarapova je iz Rusije. Ako je Švajcarska u top 3 najskuplje zemlje, Rusija je verovatno broj jedan. Ogromno tržište od 140 miliona ljudi. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da joj ni fizički izgled sigurno ne odmaže u ostvarivanju ove zarade.

    Tako da Đokoviću, na dobrom danu ostaje nekih 20ak miliona Slovena širom sveta koji će biti srećni da poseduju neki proizvod sa njegovim imenom. Među ovima, a zbog platežne moći, verovatno je i ponajmanje ljudi iz Srbije. Ne mislim da je ovo fer, jer je on zaista sjajan momak i ponosan sam što dolazim iz iste zemlje kao i on, ali je odluka vrlo finansijski opravdiva.

    Krah košarke

    Ostajemo na sportu. U kojim smo sportovima skorije osvojili medalje. Tekvondo, plivanje, tenis? Sve individualni sportovi u zemlji košarke, vaterpola, fudbala, rukometa, odbojke i čega sve već. Šta se desilo sa ovim sportovima? Vratimo se na brojeve:

    Poslednji veliki uspesi naše košarke beleženi su u drugoj polovini 90tih i početkom 2000tih. Košarkaški tim Jugoslavije pa kasnije Srbije i Crne Gore činili su i delom igrači koji su rođeni na teritoriji stare SFRJ a izjašnjavali su se kao Srbi/Crnogorci. Stojaković je rođen u Hrvatskoj. Danilović, Savić i Radmanović u BiH. Drobnjak i Šćepanović u Crnoj Gori. Dakle, gotovo pola tima. U današnjoj postavci, ovi ljudi bi igrali za zemje u kojima su rođeni kao što se i dešava.  Svaka od pojedinačnih zemalja od gore sada ima po nekoliko vrhunskih igrača. Ali niko nema dovoljno da napravi ekipu koja bi pravila razliku na svetskom nivou.

    Jednostavno, 7.5 miliona je jako mali broj ljudi i bez ozbiljnog truda i infrastrukture teško je imati vrhunske rezultate u sportovima u kojima se vrti jako puno novca. Vaterpolo nije jedan od njih. Odbojka i rukomet ga prate.

    Neka brojevi rade za vas

    I da ne ubijam nacionalni ponos činjenicom da nismo previše značajni na svetskoj mapi, moram da primetim da ipak postoje neke stvari koje celu igru brojki mogu da preokrenu nama u prilog. Od uspeha vas deli samo dovoljno veliko tržište. Imate tu prednost da ste Evropljani i da pričate jezik koji je relativno sličan, sa aspekta izgovora, engleskom ili španskom. Kada studirate sa Azijatima shvatite kolika je to prednost. U ovom kontekstu Istok je u potpunosti u pravu u svom tekstu gde priča o Internetu kao šansi za samozaposlenje. Kada pravite proizvod na engleskom jeziku uplivavate u jedno ogromno more u kome je teško biti prepoznat, ali u kome ima i jako puno novca.

    Hoćete da znate jedan od glavnih uspeha Amera?

    Pa oni sve što naprave je automatski globalno. Umesto 300 miliona (što uopšte nije mala brojka) oni ciljaju nekoliko milijardi ljudi. Svi pričaju engleski, svi koriste računar i jako puno njih ima kartice. Ne zvuči toliko nemoguće.

    Tražite brojeve, a ne zavere

    Da se vratim na inicijalnu ideju i zaključim da nismo toliko omraženi koliko smo podložni da verujemo raznim zaverama. Opravdanja su sladak kolač koji mi često i rado jedemo. Ali treba biti analitičan i videti u čemu je problem. Znate za onu da je prepoznavanje problema pola puta u njegovom rešavanju. U Americi postoji još jedna koja ide uz tu i koja kaže:

    If is not measurable, then it is not managable.

    Sačuvajte je negde za budućnost.Važi u biznisu, ali vrlo često i u životu o čemu ću nekom drugom prilikom. Ne treba vam znanje Eksela ili skupi digitron da biste sabrali dva broja, a može vam pomoći u mnogim dilemama koje imate. A ako vam treba još malo inspiracije u ovom procesu, topla preporuka da pročitate i Otkačenu ekonomiju (Freakonomics) kao i nastavak Superfreakonomics, neće škoditi.

    UPDATE: Nekoliko vas je primetilo da brojke nisu 100% proverene i u nekim slučajevima najtačnije, ali njihova suština nije da znate koliki je GDP neke zemlje nego da primetite odnos između dve strane.

  • Odgovor

    Photo: Lambert Wolterbeek Muller

    Moje jako blisko okruženje od ovog meseca bogatije je za dva doktora nauka. Obojica su inženjeri, ponos svog društva, oni u koje su svi verovali i naravno – obojica žive van Srbije. Tužno, ali i sasvim logično.

    O odlivu mozgova se puno priča ovih dana. Uspeo sam da izignorišem Dobricino patriotsko pismo, znao sam da će se neko drugi naći da odgovori ovom čoveku koji je ćutao kada nije bilo prekasno. Odliv mozgova jeste problem, ali se plašim da je gledište na ovaj problem izmešteno ka studentima, umesto ka izvoru problema – državi. Malo je prilika ovde, i što je još tužnije malo je onih koji vole ovu državu i žive u njoj. Mislim da to brojka o tome koliko bi ljudi volelo da se rodilo van Srbije nadmašuje čak i sramne statistike o odlivu. Ljudi su jednostavno izgubili nadu, a to najbolje vidite i po klincima koji vam tako prilaze i govore – Ne budi lud da se vraćaš.

    Ko će da gradi ovu zemlju ako svi odete?

    Čim sam došao kući pokrenula se ova dilema povodom diskusije o tome hoću li ostati u Americi ili se vratiti u Srbiju. Dilema je uvek ista – ako svi odete, ko će da gradi ovu zemlju? I pitanje je sasvim na mestu. Ako svi mladi ljudi koji imaju potencijala da naprave neku promenu odu – zaista se neće puno toga desiti, osim što ćemo rasti nekako po inerciji okruženja. Srbija će u ovom slučaju propasti poput njenih gradova koji su poklekli pod blagodetima većih centara. Zašto bi se neko mučio u Majdanpeku ako sasvim normalan život može da vodi u Beogradu?

    Ovde se teško šire krila

    Paradoks vezan za prethodno pitanje je to što sam prethodne dve godine razmišljao o istom. I verovao da sve što napravim treba da se desi ovde. Ali, prirodna potreba svake iole ambiciozne osobe je da se lično usavršava. U nekom trenutku vi dosegnete maksimum koji vam okruženje dozvoljava, i vreme je da idete dalje. Jeste, ova odluka je u suprotnosti sa gornjom idejom ali onda pogledate sportiste i setite se da su oni svima ponos i dika, a ostali mladi sramota koja napušta zemlju prodavajući dušu za dinar. Koja je razlika između mladog košarkaša i tek diplomiranog studenta? Osim što sportisti gledaju na svaki način da ne plaćaju porez u Srbiji?

    Fale nam prilike

    U trenutku kada dođete do Master nivoa i želite da idete dalje, tu se vaša mogućnost za usavršavanje uglavnom završava. Nisu studenti ti koji su problem, i njihova želja sa odlaskom koliko država i nepostojanje inicijative da se tim mladim ljudima ponudi prilika da ostanu. Ako ste master elektronike i želite da idete dalje, sumnjam da će se to desiti u Srbiji. Logičan je odlazak, a osmeliću se da kažem i nije loš. Ono što je loše je što se stečeno znanje ne vraća nazad u zemlju.

    Pričao sam sa desetak ljudi o tome zašto se nisu vratili posle studija. Uglavnom je razlog to što morate da se prilagodite na znatno lošiji način života, manje plate, lošije okruženje i međuljudske odnose od kojih vam se ne živi. Zapad je možda hladan i manje ličan, ali onog trenutka kada se to naviknete, inicijalno stanje počinje da vam smeta. Naviknete se na bolje, pronađete sreću u nekom novom životu a onda i upadnete u tzv. Hedonic Treadmill koji vas tera da ostanete na istom nivou potreba. Jako je teško vratiti se unazad.

    Internet je najbolja stvar koja nam se desila

    Ako idemo još malo napred shvatićete da je Internet najbolja stvar koja je mogla da nam se desi. Nažalost, nismo previše zaslužni za nju, ali to nas ne brani da je masovno eksploatišemo. Sa Internetom u svojoj kući, pomalo zakinuti geografskom lokacijom, odjednom postajemo jednaki kao i bilo koji drugi stanovnik ovog sveta. Dostupno nam je sve znanje ovog sveta i samo je pitanje lične inicijative na koji način će to biti iskorišćeno. Lokacija je sve manje bitna, fokus je na veštinama koje mi možemo da pružimo svetu.

    Ujedno on je i idealan alat da se nekako svi koji su otišli ujedine i vrate deo vrednosti koji su dobili od države. Ono što me kopka u poslednje vreme jeste način na koji to može i da se konkretizuje u neki proizvod. Zamislite mogućnost da našim klincima omogućimo sve to znanje i poslovno iskustvo koje se dobije na strani. I to sve u obliku neke mreže mentora koji će par sati mesečno ulagati u naše klince kako bi izgradili neku vrednost u samoj zemlji. Logično je, baš kao i odlazak. Na kraju dana, jedina konkurentska prednost svakog ko dolazi sa ovih prostora je razumevanje ovog tržišta. Investiranje u njega i vraćanje vrednosti nazad jedini način da pokrenete neke stvari napred, da potencijal koji ste ostvarili napolju vratite i zemlji iz koje dolazite  bez napuštanja svoje zone komfora.

    Razmišljaću još o ovome a vama, bilo da ste kritičar ili neko ko podržava odlazak, poručujem da ne postoji pravilan odgovor. Odlazak je težak i predstavlja jedan odvratan osećaj gde ostavljate sve iza sebe i odlazite u svet u kome ste mesecima potpuno bespomoćni. Ostanak, sa druge strane, zna da vas pretvori u grudvu nezadovoljstva koja sve brže kliže niz planinu. Nijedno od ova dva nije ispravno. Ono što verovatno jeste je da svako od nas treba da postane najbolji što može i iskoristi svoj potencijal. U zemlji u kojoj se rodio ili van nje. I da se potrudi da ga podeli sa onima kojima su inspiracija i znanje potrebni. Jer znanje i iskustvo za sebe ne znače ništa, osim još jednu medalju na zidu koji niko drugi neće pogledati. Oni su mnogo vredniji kad žive kroz druge kojima ste ih preneli i verujem da to treba i da bude neka ideja kojom se vodimo. Ili makar kojom ću se ja voditi.

    Srećni praznici drugari!

    @eniac

     

  • Pogled iz tuđih cipela

    Photo: Jaclyn Auletta

    Sve što se sada dešava kao državi je sublimat dešavanja koja su se desila drugim državama u prethodnom periodu. Istorija je ciklična, pojave dolaze i odlaze i naša posebnost je samo u tome što se određene pojave događaju u baš tom trenutku.

    Povod ovog razmišljanja je proizašao iz jednog Bluzovog tvita danas u kome je kritikovao onaj znak o blokiranju raskrsnice. Nisam aktivan vozač ali teško da možete da ne primetite ogromnu crvenu fleku na raskrsnicama u Beogradu. Međutim ovo nije zaista tačno, i ta kritika proizilazi iz toga što vi najviše vremena provodite na toj lokaciji i, prirodno, primećujete stvari koje vama smetaju. To što su one unikatne vama samima, ne znači da su unikatne i u celom svetu.

    Koliko ste samo puta otišli nervozni van kuće zbog kose koja ne liči ni na šta, ili u izgužvanoj odeći, a da to niko nije primetio? Verujem, mnogo. Razlog je u tome što najviše detalja primećujete na sebi, i ako te iste detalje nikada nećete primetiti na drugima. Dva para istih čarapa u dva dana. Duks koji nosite isti put ove nedelje. Ili fenomen kada želite da kupite neki automobil, pa samo njega viđate na ulicama.

    Dignite ovo na primer grada. Ako upitate stanovnika Ivanjice, o kojoj sada već stalno pišem, on će vam obavezno reći:

    • Ivanjica ima najgore policajce na svetu. Svi su lopovi i prepuni su para.
    • Najviše droge u Srbiji ima u Ivanjici. Eventualno će spomenuti Arilje, jer dotle dopire njihov pogled.
    • Niti manjeg grada, niti više kafića.
    • Najgori su vozači iz susednog grada

    Razlog je isti. Gledate problem iz svoje perspektive i ne vidite kako je tamo negde gde je gore nego ovde.

    Najveća prednost internacionalnih škola je upravo činjenica da upoznate ljude iz celog sveta i shvatite i njihove probleme. Ne postoji novac kojim se ovo može kupiti. A saznanje koje vas gotovo uplaši nije činjenica da smo mi svi različiti, koliko činjenica da smo 80% isti. Potpuno isti, i da onih 20% koji čine kultura, tradicija i jezik samo predstavljaju drugačiju dekoraciju jedne iste torte. Tako ćete u istoj toj školi videti a životom u drugom zemlji i saznati:

    • Da i Nemci kada uprljaju jaknu čokoladom pljunu na prst i krenu da je očiste
    • Da je život u Venecueli danas identičan životu u Srbiji devedesetih. Uništena je uspešna privreda i vlada kriminal. I svi čekaju da se smeni diktator, da bi došli do boljeg života. Izvoz sportista im nije stran, prednjači bejzbol za razliku fudbala i košarke kod nas.
    • Da sva post-socijalistička društva imaju neverovatnu potrebu za isticanjem. Odavde i neukusno ponašanje Rusa ili Kineza koji su prepuni novca. Identično onom koje ćete videti i kod naših tajkuna.
    • Da i u Americi koja je jako liberalna na kraju se uvek sve svede na izbor demokrata ili republikanaca. Liberali nikad ne uđu u završnicu. Elita se vidi, ali se na kraju uvek masa pita.
    • Da kada god pomislite da je zajebano zato što ste Srbin, i da svi misle da ste kriminalac, treba da izađete u grad sa nekim od Arapa ili Muslimana. Naši makar rade svuda na vratima…

    I tako dalje. Nismo savršeni, ali nismo ni najgori. Ako uporedite uspešne od neuspešnih zemalja, shvatite da pored tog neuspeha o kom sam pisao, ali i uspeha (sjajan tekst u Politici) razliku zapravo pravi sistem koji pogoni celo društvo. A ove dve stvari su inkorporirane u njega. Treba malo razmisliti o tome. Kada pogledam sa strane sve ono što se napiše u Srbiji, pomalo mi bude i žao što sam pisao sve što sam pisao dok sam bio tamo. Ali, nisam mogao da vidim drugačije, jer sam previše gledao u jedan isti odraz. Nije tajna da se duh devedesetih ozbiljno oživeo svime što se skorije desilo, nije tajna ni da nismo u top 50 zemalja u svetu. Ali nismo ni najgori, i ima tu dovoljno prostora za napredak.

    Ako imate mogućnosti putujte da biste videli više i čitajte da biste shvatili i druge.  I umesto još jednog kukanja o tome kako je sve sranje, pokušajte da razumete zašto je to tako. A onda krenite da radite. Jedino tada možete da očekujete da će neke stvari i krenuti na gore. Nije lako i traje, ali vaš život je u pitanju i teško da će vam pomoći neko drugi ako ne pomognete sami sebi.

    Pratite me i na Twitteru:


  • Neuspeh i konflikt

    Photo by: Sixth Lie

    Dve ključne reči u analizi balkanskog i američkog iskustva su neuspeh i konflikt. Posle nekog vremena shvatite da srž svih naših problema ali i ovdašnjeg uspeha leži u načinu na koji se društvo ophodi prema stvarima o kojima se ređe priča.

    Iz čuvene Ferise knjige “4-hour work week” zapamtio sam samo jednu rečenicu – Uspeh je direktno proporcionalan broju neugodnih razgovora koje ste obavili. I u principu jeste tako. Kada god imate neki problem koji traje duže vreme u poslu, razlog je obično činjenica da niste spremni da se suočite sa izvorom problema. Razlog je izbegavanje konflikta.

    U velikoj meri smo nacija koja izbegava konflikt po svaku cenu. Problemi se stavljaju pod tepih i rešavaju se tako što problem eskalira do te mere da je jedino rešenje amputacija. Sa druge strane, ovde smo makar dva časa predavanja posvetili samo konfliktu, a gotovo na svakom pričali o istom. O načinu na koji se rešava i zašto je zdrav konflikt neophodan za svakodnevni život, ne samo za posao. Zdrav konflikt podrazumeva da kritikujete ideje i akcije a ne ljude. Podrazumeva da ostavite ego kod kuće i otvoreno pričate o svemu. Nije lako, i vrlo je atipično za nas, ali bi u neki situacijama rešilo mnogo problema koje imamo.

    Jedan od klasičnih primera ovakvog ponašanja jesu ljudi koji međusobno ne pričaju. U Ivanjici, gde sam odrastao, mislim da svaka porodica ima makar jednu “neprijateljsku” porodicu sa kojojm ne priča. Gotovo uvek je razlog činjenica da se nijednog trenutka nije pojavila situacija u kojoj bi neka od strana pozvala drugu stranu da porazgovaraju o problemu. Ovako zajedno tonu u živom blatu malograđanštine. Ovo, naravno, nije jedini primer izbegavanja konflikta. Generalno smo reaktivni prema problemima, i ovakav stav utiče na sve ostale segmente našeg društva. Neizlazak na izbore? Drakonsko oporezivanje zaposlenih? Ili porez na besmisao? U dovoljno dugačkom vremenskom okviru razviju nezadovoljstvo zbog koga najbolji i odlaze. I tako, do sledeće revolucije, u kojoj se ne desi baš ništa.

    Strah od neuspeha

    Zašto se izbegava konflikt? Zbog straha od neuspeha. Ako nekako i pređemo preko konflikta, zid koji se ređe prelazi je upravo neuspeh. Srbija ne prašta neuspeh, već ga izvrgava ruglu i diže na stub srama. Dete ti nema sve petice? Posao ti nije uspešan? Nemaš najbolji auto u kraju? Ili onaj malo više ekstreman poput dece sa posebnim potrebama, ili “daleko bilo” osoba homoseksualne orijentacije. Univerzalno rešenje u ovom slučaju je dovoljno veliki tepih.

    Za razumevanje neuspeha potrebno je i malo empatije i želje da se uđe u tuđe cipele. Zamislite sebe u poziciji neke druge osobe koju smatrate neuspešnom? I gledajte na pozitivnu stranu cele priče, šta je to što dobijate od svega toga i šta je to što ste naučili. Neuspeh je samo drugačiji ishod, saznanja koja pokupite usput su u oba slučaja ista. Ili čak na strani neuspeha. Neuspešne ne treba diskriminisati već podržavati da na iskustvu, koje su pokupili u tom procesu, baziraju svoj veliki uspeh. Ako ne verujete u ovo, pogledajte brojke koje se vrte u Silicijumskoj dolini. Onda se ponovo zapitajte.

    O neuspehu se ovde priča. Kaže se i – greši na vreme, greši brzo i greši često. Sa tom mantrom se živi i raste. Neuspeh je samo usputna stanica do uspeha. O tome treba pričati, neuspeh treba ohrabriti. Kada prestanete da se plašite vode naučite i da plivate.

    Ne kažem da je lako. Naše ponašanje jeste određeno društvom u kom smo odgojeni, ali je i promenljivo ukoliko postoji vreme i želja. Razmislite o ovome. Ne savetujem vas da izazivate konflikte odmah po čitanju ovog teksta, ali makar da sledećeg puta kada prepoznate neku od ovih situacija razmislite o tome. Makar zbog tog društva, koje želite da ide napred. Znate kako kažu, za uspeh preko noći potrebne su godine.

    Javna napomena: Ako me Mileusna isproziva što citiram Ferisa duguje mi pivo

  • Uskoro PayPal u Srbiji

    PayPal-Shopping-Showcase

    Svet je lepše mesto kada se koriste Naslovi.

    2008

    Politika: Srbija, zabit internet-trgovine

    - U NBS tvrde da ne postoji zakonska prepreka poslovanju „Pejpala” kod nas.

    2009

    Economy: Srbija u sistemu PayPal 2010.

    PersonalMag: Srbija na listi PayPal-a za 2010. godinu

    2010

    B92: “PayPal“ od sledeće godine u Srbiji

    2011

    B92: Prvi korak za dolazak PayPal-a

    PersonalMag: PayPal uskoro i u Srbiji

    Vesti Online: “PayPal” počinje da radi i u Srbiji

    Benchmark: NBS: Nema više prepreka za rad PejPala u Srbiji

    2012

    PayPal stiže iduće godine

    “Paypal” u Srbiji sledeće godine

    Menja se zakon, ali i dalje ostaju prepreke za dolazak PayPal-a

    Nastaviće se…

    Jer sreća je lepa samo dok se čeka

  • 12 je puno

    grow

    Ne stižem puno da ispratim lokalna dešavanja. Ono što me ubija jeste vremenska razlika, koja vam obrne život totalno naglavačke za samo par dana. Ipak stignu, s vremena na vreme, one informacije oko kojih se digne najveća prašina. Pregledam ih i prećutim. Osim one koje me direktno ubodu u oko, i koje nekako ne mogu. Upravo je i takva ova poslednja, o poseti Geeks on Plane-a Zagrebu, nezaposlenosti, i kojekakvim startapima, koji jedva zaposle po nekoliko ljudi, a dobijaju ordene veće i od samog Alije Sirotanovića. 

    I dok je autorov rezon (pročitajte ceo komentar na linku) za kićenje tuđim perjem zaista na mestu, plašim se da onih 12 ljudi koje zapošljava Farmeron nije argument kojeg je trebao da se prihvata. Političari će uvek gledati da iskoriste maksimum za svoju promociju, nije to neki novi pojam, niti je svojstven za Balkan. Uvek će biti i onih koji su možda više zaslužili nagrade, ali se nisu našli na pravom mestu u pravo vreme. Ali to, isto tako vrlo često i nije krivica onih koji jesu.

    Zašto je meni zasmetala ta kritika broja 12? Jer ovde je 12 zaista mnogo više. Viktor je lepo rekao u komentaru da je i Google nekada firma od 20 ljudi, i da se od nečega mora početi. Razlog više je i u tome, što tih 12 ljudi dolazi upravo iz Osijeka. Sa Balkana. Gde je sve trulež, i gde je sve negativizam. Gde je san svake mlade osobe zapaliti preko. Zbog toga je Farmeron mnogo više od 12 zaposlenih. Ne samo kompanija, nego san, nada, put. Ono što je danas našim mladima potrebnije od bilo čega drugog. Mnogo više od železara koje po 207 put dobijaju subvenciju države, i zbog kojih sigurno ne žele ostati u zemlji.

    Drage komšije. Okrenite se malo i oko sebe i videćete da se dobre stvari dešavaju. Razumem kritiku, razumem i da nije lako. Ali nešto se dešava. Sve više je onih koji veruju da je moguće, više je onih koji ostaju u zemlji, ili su većim delom tamo bazirani i prave dobre stvari. I taj GOAP je jedan od dokaza da se ide u dobrom smeru. Da postoji novi kreativni potencijal i da ne treba odustati od tog talasa. Pa i neka pukne sve, makar ste probali, makar ste naterali neke mlade i pametne ljude da naprave nešto svoje, a ne da čekaju posao u državi. Tih koji čekaju jedino i imamo u izobilju.

     

     

  • Nešto za šta je teško pripremiti se…

    wsf

    … jeste činjenica da sve što ste do sada radili u životu, prilikom selidbe u drugu sredinu, možete da bacite niz vodu. Čudno, ali je tako. U dolini je sve stvar istorije poslova koje ste imali ovde, i vaše lokalne reference gotovo da ne znače ništa. Makar ne sa aspekta reference. Ono gde su one korisne jesu u vidu iskustva koje imate da se snađete u nekim situacijama. Tako, brže ćete doći do sledećeg nivoa jer imate neku veštinu razvijeniju od lokalne ekipe. Ali verovatno trebaju da prođu meseci, ili godine da ih pokažete širom auditorijumu.

    Ovde treba dodati i fokus. Većina ljudi sa kojima sam pričao, a nije ih bilo previše zbog gornjeg “problema”, ne odobrava činjenicu da ste čovek za sve. Ovde je specijalizacija ta koja se traži, i ogromno iskustvo u jednom određenom segmentu industrije. Po mogućnosti i nekoliko neuspešnih poslova iza vas. Jer uspeh Doline se u velikoj meri pripisuje i prihvatanju i ohrabrivanju ljudi da idu iz greške u grešku, verujući da je to jedini način da nauče dovoljno da bi napravili sledeću veliku stvar. Neverovatan mentalitet koji nećemo skoro prihvatiti.

    Za kraj, na mene se ovo odražava u tome što ću ovu godinu morati da provedem u što više poslova kako bih uz studije uspeo da izgradim i neku, kakvu takvu, reputaciju koja će me kvalifikovati za dalje i veće poslove. Iskustvo je tu da mi ubrza ovaj proces, a sredina, koja je vrlo ohrabrujuća, da da priliku da možda i postignem nešto više. Pisao sam danas na twitteru da je zaista dobar osećaj biti ovde, skupo je, ali energija i opuštenost ovih ljudi vas tera da budete bolji nego što jeste. Ima i ta čuvena izreka koja kaže:

    Other towns may surprise you, but in San Francisco you will surprise yourself.

    I zaista je tako. Srećan sam što sam ovde, i trudiću se da veći deo toga podelim i sa vama.

    PS. Neke od utisaka iz San Franciska možete pratiti i na engleskom blogu koji pišem o studijama, a možda neki od vas ne znaju da mi je izbrisan stari Twitter profil i da sam ponovo tu pod istim imenom, pa zapratite me ako već niste → twitter.com/eniac

     

  • Zašto sam upisao HULT?

    mba-network-medley

    Odluka da se nastave studije u trenutku kada je karijera u usponu za mnoge je bila neočekivana, pa sam odlučio da u narednih nekoliko teza obrazložim svoju odluku i ponudim vam neko drugo gledanje na samo obrazovanje u inostranstvu, i njegovu ulogu u ličnom razvoju.

    U preduzetništvu je spas

    U svojim savetima za ljude koji pokreću svoj biznis, spomenuo sam da su biznis znanja ta koja su nam neophodna da napravimo ozbiljnije pomake kao region na svetskom nivou. U preduzetništvu jeste spas protiv trenutne krize, mladi su ti koji kreiraju promenu, a globalno tržište nikada ranije nije bilo tako lako dostupno, zahvaljujući Internetu. Sa kvalitetnim biznis znanjima i praksom ova mogućnost postaje i zapravo iskoristiva, tako da je u ovom smislu biznis škola bila karika koja nedostaje. U mom slučaju se pojavio HULT, koji je sa jedne strane nudio dobro obrazovanje, a sa druge i sjajnu lokaciju da se isto i najbolje primeni. San Francisko je centar tehnološkog sveta, i ako želite da se bavite ovim stvarima, verovatno najbolje mesto da budete ukoliko želite da učite.

    Mreža kontakata je sve

    Kod nas mrežu kontakata obično objašnjavaju konstrukcijom “preko veze”, pre svega zbog loše prakse u poslovanju koja nas je pratila prethodne dve decenije. I dok pomalo sa podsmehom gledamo na to, suština je da mi vredimo onoliko koliko ljudi poznajemo. Kontakti su sve, oni vam olakšavaju da brže uđete na neko tržište, da lakše dobijete neki posao, da dobijete dobru i kvalifikovanu preporuku. U ekonomiji izobilja koja je danas zastupljena, gde za svaki proizvod ili uslugu imate više nego dovoljno ponuda, preporuke su te koje prave razliku, i što je veći broj zadovoljnih klijenata to je veća mogućnost da ćete doći do vas. Ove stvari se šire poput virusa.

    Na koji način ovome doprinosi školovanje u inostranstvu?

    Prosto je. Ako studirate sa ljudima iz 38 različitih zemalja (što je situacija u mojoj klasi), pokretanje internacionalnog biznisa i ne deluje tako strašno. Ovde onih 6 nivoa razdvajanja (Six degrees of separation) se smanjuje na 2 ili 3 nivoa. Poznavati ljude iz zemalja u kojima želite da pokrenete biznis značajno ubrzava ovaj proces, i daje vam kvalifikovane preporuke koje vam omogućavaju rast. Još jedna stvar koju ne možete tako lako uraditi iz fotelje.

    Obrazovanje mora da bude u skladu sa promenjenim životnim navikama

    Najveći problem mog obrazovanja na Beogradskom Univerzitetu je velika količina stečenog znanja koje je potpuno neupotrebljivo u praksi. I dok je uticalo na to da se bolje snalazim i budem spreman da strpam ogromnu količinu podataka u svoju glavu, nije imalo nikakvu poslovnu primenu i činilo je da prvog dana posla sve učim od nule. Savremeni problemi zahtevaju savremeno i izuzetno praktično obrazovanje. Da sam Master upisao na svom matičnom fakultetu, za ne tako mali novac, potrošio bih još jednu godinu u školovanju i ne bih bio kompetentniji za posao od ljudi koji to nisu završili, i sigurno manje kompetentan od onih koji su tu godinu potrošili radeći.

    Sa druge strane, tokom posete HULTu  u februaru upoznao sam i onu drugu stranu obrazovanja, gde se veći fokus stavlja na upotrebu znanja, a ne na samu reprodukciju što je kod nas slučaj. Kroz učenje i razmenu iskustava sa ljudima iz industrije (spisak predavača je vrlo impresivan) stiče se kvalitetna osnova za sam rad, a vrhunac predstavljaju akcioni projekti, gde se poslednjih 2 meseca školovanja provodi u kompanijama i radi na primeni svega naučenog u prethodnih 9 meseci. Praksa, koju bi naše škole itekako trebale da preuzmu.

    Uspeh je uvek izvan zone komfora

    Twenty years from now you will be more disappointed by the things that you didn’t do than by the ones you did do. So throw off the bowlines. Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream. Discover. – Mark Tven

    I kao što je lepo rečeno u gornjem citatu, za velike uspehe potrebno je i malo hrabrosti i bežanja iz zone komfora koji trenutni život nudi. Zahteva odricanja, ali i otvara veliki prostor da uradite nešto zaista dobro. Život i studiranje u inostranstvu daje upravo sve ovo. Sama odluka nije laka, često ni jeftina, ali vam kao osobi otvara gomilu novih puteva i vidika koje teško možete da steknete kada se celog života nalazite na jednoj lokaciji. Razmislite, moja preporuka svakako ide za HULT, jer je to odluka koju sam i sam doneo posle više meseci većanja i verujem da će mi doneti makar sve ove stvari o kojima sam pisao, a verovatno iza cele odluke je mnogo toga dobrog što će tek doći. Svakako ću pisati o tome!

    [button style="green" url="http://www.hult.edu/en/request-brochure/" target="_self"]Za više info o HULT-u, studijama i kampusima preuzmite besplatnu brošuru →[/button]