Coca Cola Zero u Srbiji je započela snažnu kampanju, i često možeti videti cice kako vuku crne Coca Cola flašice, sa natpisom Zero, srećne jer će ovoga puta degustirati svoje omiljeno piće sa 0 šećera i na taj način ostati, vitke, gibke, meke kože i zanosne vlasi. No, ono što je mene kopkalo jeste, kako nešto što je slatko ima 0 šećera i pritom ima isti ukus kao ono što ima xyz šećera. Nastavio sam da pijem običnu Coca Colu, a onda i dobio chain letter o sastavu Nularice. Da li je ovo viral pokrenut od strane Pepsija, ili zaista istinita reportaža o tome šta unosimo  u sebe dok pijemo Coca Colu Zero, ne znam odgovor, ali ono što svima preporučujem jeste da se informišu o tome koji su emulgatori štetni po zdravlje i u kolikoj meri. Imam negde taj dokument pa ću se potruditi da ga okačim na blog u narednih par dana. Evo i linka sa spiskom emulgatora i njihovim uticajem na organizam. via Boris.

COCA-COLA ZERO !!!

U svakom slucaju, čitam sa etikete sta se sve nalazi u ovom magičnom napitku  i pronalazim sledeće informacije o tim sastojcima na Internetu.

1. FENILALANIN (Phenylalanine) - Utiče na lučenje SEROTONINA (hormone  zadovoljstva) koji izaziva zavisnost.

2. FOSFORNA KISELINA (Phosphoric acid) - E338 - Smanjuje gustinu kostiju, jer vezuje kalcijum i magnezijum i stvara soli koje se ne apsobuju. Takodje izaziva bolesti bubrega, kao i stvaranje kamena.

3. NATRIJUM CIKLAMAT (Sodium cyclamate) - E952 - Veštacki zasladjivač  koji  je 1969. ZABRANJEN, jer je otkriveno da formira kancerogenu materiju u organizmu.

4. ACESULFAM K (Acesulfame potassium) - E950 - Veštacki zasladjivač za  koji se tvrdi da nije dovoljno testiran pre pustanja u upotrebu i za koji se sumnja da je kancerogen.

5. ASPARTAM (Aspartame) - E951 - Sumnja se da je štetan za mozak i da izaziva tumor. Na stranama wikipedije mozete procitati o ostalim neželjenim posledicama kao i o sumnjivim okolnostima pod kojim je ovaj zasladjivac prihvacen kao “bezbedan”.

6. KOFEIN (Caffeine) - Ok, ovo svi manje-vishe znaju, izaziva zavisnost    bla…  bla…

7. NATRIJUM CITRAT (Sodium citrate/Trisodium citrate) - Ovaj “regulator” ukusa je ustvari anestetik (za jezik) i antikoagulanta. (mogu misliti kakav je ukus kole bez njega)

8. NATRIJUM BENZOAT (Sodium benzoate) - E211 - Konzervans, koji moze da reaguje sa Vitaminom C i formira Benzen, čija su kancerogena svojstva poznata. Takodje utvrdjeno je da ova hemikalija izaziva ćelijsko oštećenje, jer utiče na DNK mitohondrija. 2007. je otkriveno da natrijum benzoat  (E211) izaziva hiperaktivnost i smanjenje inteligencije kod dece. Prema ovim  istrazivanjima IQ opada i do 5.5 poena. U Koka-Koli su izjavili da ce obustaviti upotrebu E211 “chim se pronadje adekvatna zamena”.   Naravno, nije koka-kola jedina koja ima ove sastojke u sebi, ali “Zero” u sebi nema nista drugo.

Naravno, sve ove podatke mozete da proverite na internetu, za to i sluzi.

Savetujem da krenete od “wikipedie”.

—

Naravno što je neko dodao u mail prepisci, šta sve trpamo u sebe, pre svega na energetska pića mešana sa alkoholom i slične ko-ne-svetli-u-mraku-taj-je-pee*ka kombinacije ovo je mala maca ali treba ipak imati na i na koji način nam se to servira zahvaljujući agresivnom advertajzingu. Ono što bih takodje dodao jeste da nemam ništa protiv kompanije Coca Cola Hellenic, koja je kod nas zadužena za distribuciju ovog napitka, štaviše svidja mi se način na koji se razvijaju, rade i  ulažu u mlade, ali gornje navedeni razlozi ne trebaju biti prikriveni zahvaljujući  tim nekim mojim subjektivnim mišljenjima.

33 zemlja koja je priznala Kosovo na iznenadjenje mnogih, nije Španija, ni Kina, ni Brazil ni Urugvaj - već Srbija. Ovaj pomalo šokantan akt naše Vlade upravo mi je dojavljen putem kontakata iz Prištine. Kako navodi Koštunicin kabinet i predstavnici ministarstva za Kosovo i Metohiju tom prilikom su objavili: “Dajte da i mi budemo ljudi, i poštujemo živote i onih oko nas. Dajte da jednom kažemo, Srbija je država koja je u dobrim odnosima sa svoji susedima i kojoj ne preti još jedan rat. Srbija je zemlja u kojoj mladi lepo žive, imaju priliku da putuju u druge zemlje, upoznaju druge kulture i stiču znanja koja će kasnije koristiti za razvoj sopstvene okoline. Kosovo ima cenu, ali se postavlja pitanje da li je ta cena veća od cene života 6,5 miliona ljudi.” U daljem tekstu se navodi da će Srbija i Kosovo raditi na uspostavljanju bilateralnih odnosa na najvišem nivou. Ulazak i izlazak iz zemlje biće moguć uz samo osnovna dokumenta a veliki pravoslavni praznici biti neradni dani i na Kosovu.

Postavlja se pitanje reakcije naroda u Srbiji koji još uvek Kosovo smatra svetom srpskom zemljom. Da li ćemo zbog linija u atlasu i ovog puta praviti koncerte od 300.000 ljudi ispred narodne skupštine, gde oni na bini neće pevati, ostaje da se vidi. Sve u svemu ja sam malo zbunjen, ali i ponosan na svoju administraciju što je ipak uspela da napravi iskorak u svom razmišljanju, da shvati da nije pitanje Kosova jednako pitanju stolice, već da je pitanje Kosova jednako pitanju života. Štaviše mislim da ću izaći na sledeće izbore. Konačno imam za šta da dam glas.

Juče sam bio kod babe i pokušao da joj objasnim šta je to Internet. Nisam u potpunosti uspeo, ali malopre me iznenadila jedna pesma, koja ipak uliva nadu da Internet gubi epitet bauka u narodu, užasne mašinerije koja proždire i malo veću decu, i krade novac koje nemate, već postaje svakodnevnica, o kojoj pevaju i narodnjaci

Da da, narodnjaci. Vrtim sad neki trač portal tražeći pesmu iz filma Juno, pošto znam da sam je tamo video, i naidjem na vest o pobedniku Grand festivala. Aca Lukas - Upali svetlo. Kao neko ko živi u Srbiji svakako da sam upućen u život i delo ove zvezde, te sam odlučio da poslušam pesmu, ono kao ajd da poslušamo.

Ljudi, on pominje mejl u pesmi !!! Aca Lukas, pobednik Grand festivala, pominje e-mail u pesmi. Ej bre, ako mi neko kaže da to nije nešto, mislim da se grdno vara. Da li će neko od tih ljudi koji čuju ovu pesmu da se zapita šta je e-mail i da možda nadje put da ga koristi? Ja se nadam da hoće, to vam je slično onoj fori sa crnom braćom koja uče kroz rep pesme. Možemo i mi kroz narodnjake.

Napomena: Post možda sadrži previše euforije, ali mislim da je više puta utrvdjeno kakav sam ja geek. Hladno Pivo mi je bend godine jer je pomenulo Photoshop u pesmi, a kakav sam počeću i da budem najveći fan Ace Lukasa. Nemojte da mi zamerite, samo mnogo volim Internet, i želim da korist od istog osete i drugi, i olakšaju sebi svakodnevno funkcionisanje. Dajem sve od sebe da navučem što više ljudi na ovu stvar, ne znam koliko sam uspešan ali misija je tek počela.

Nova godina ili novi predsednik? Šta je to što Vam je više servirano u prethodnih nekoliko dana putem mainstream medija, iz kojih isključujem Internet? Eh ti izbori…

Imaćemo još jednu mrtvu trku, još jednom ćemo iskulirati maksimalno izbore, jer je moje izborno mesto 220km od mog trenutnog prebivališta, a nikako da omoguće studentima da glasaju i na fakultetima. Opet ćemo stisnuti zube kada shvatimo da su radikali jači u prvom krugu i dati sve od sebe (znači eventualno razmisliti o izlasku na izbore), da bi kakav takav demokratski kandidat pobedio i vodio nas poput Domanovićevog vodje, negde gde ni on sam ne zna, spominjući kojekakvu Evropejsku uniju, bolji standard i šta već sve potpada pod kategoriju aviona-kamiona. Izlaznost će opet biti oko 50% plus koji preminuli gradjanin čisto da ne idu pare uzalud i tako kroz četiri godine opet.

I zašto ja sad sve ovo pišem? Zbog sebe? Da, ali i ne… Više zbog Interneta, i zbog želje da se pokaže moć nečega što ovi “odozgo” nikako da potpomognu. Palo mi je na pamet da izaberemo prvog user-generated-presidenta, osobu koja će svoju kandidaturu zasnivati isključivo na Internetu, i kao takvu jasno staviti do znanja svima na njihovu moć. Ne verujem da će UGP pobediti ali će svakako navesti na razmišljanje o tome šta treba još uraditi, i na koji način pomoći ljudima da postanu zadovoljniji. Prosto se posramite kad pogledate kampanje za američkog predsednika koja se u istoj meri kao i offline vodi i online, sa snažnim učešćem na društvenim mrežama, pa čak i izgradnjom ličnih (kao što je to slučaj sa Barak Obamom). Kako učiniti ljude zadovoljnijim? Tako što će svako znati koji je njegov deo u piti zvanoj država, i na kom on delu aktivno radi. Interaktivnost, svako ima pravo da kaže ono što misli, i ako je to notorna glupost, jer na kraju krajeva ne znamo svi sve. Kada ste svesni da vas je neko saslušao, da je možda iskoristio to nekada kasnije, mnogo ste svesniji i motivisaniji da delujete u pravcu u kome svima nama može da bude bolje. A, nije li Internet, najbolji za ostvarivanje interaktivnosti, pa makar i prividne, ali cilj ne bira sredstvo? Neće li ljudi pisati na myspace strani Borisa Tadića ili koga već i ako znaju da iza tih strana sigurno ne sedi drug predsednik lično u pidžami i kikoćući se dopisuje sa 17 godina starom devojčicom koja se loži na starije momke. Nooot

Postavlja se pitanje, da li je moguće skupiti 10.000 potpisa, za kandidaturu UGP-a, i to od ljudi koji su na Internetu. Mislim da jeste, i ono što je najvažnije mislim da bi takav potez, za promociju samih izbora i njihovu važnost, mnogo više doprineo nego li same kampanje ovdašnjih mi-smo-tu-da-sačuvamo-svet-i-operemo-koji-dinar nevladinih organizacija. E sad ostaje pitanje 00, tj naći osobu koja bi sve to mogla da izvuče, da predstavi ljudima drugačiji i zanimljiviji stav, da napravi pravu priču koja bi se predstavila medijima, i da bude spreman da iz prljave trke koju politika zasigurno obezbedjuje, izadje kao totalni gubitnik, i kao neko ko će biti predmet opštenarodnog “pozlaćivanja”, do sledećih izbora. Eventualno kao nadoknadu štete, vlada će obezbetiti nešto novca za potrebe predsedničke kampanje, što ukoliko se družimo sa gorespomenutim (NGO), može relativno lako da se pretvori u stan, hranu i Internet priključak do sledećih izbora. Pa, postavite sebi pitanje da li imate 00 za tako nešto?

Kažu da čovek počinje da veruje u čuda tek kad doživi jedno. Trebalo bi da sam ih doživeo nekoliko u ovom svom ne tako dugom životu. Čudna je zemlja balkanska i vozovi koji njome prolaziše, a najčudniji od svih bejahu ljudi koji je naseljavaše, isti, različiti, zaljubljeni, zaraćeni, zavidni, darežljivi. Dobrodošli…

Čuli ste da sam u AIESEC-u, možda ste i pokoji put kliknuli na link, pogledali tamo neku narandžasto plavu stranu, i pomislili, još jedna studentska organizacija. Istina, i ja sam tako mislio, trudeći se da iskoristim ono što meni odgovara, kao i iz svake druge priče. I kao i svaki drugi nevernik, teško se vezujem za bilo šta na duže vreme, možda strah, možda upravo ta neverica. U šta pa to da verujem? U koje vrednosti? AIESEC me je prevario. I uspeo…

I sad dolazi ona faza u kojoj mi je teško da pišem. Osećam krivicu prema nepoznatom protivniku, prema ljudima koje je neko od mojih možda povredio, a verujem i da sa druge strane ima neko sličan. Miljenko Jergović je dobrano podgrejao balkansku masu, pričom o Đokoviću i njegovog gestu, u kome je nagovestio da smo možda isti. Ali, ne nismo mi veća gospoda druže Jergoviću, istoj jami pripadamo, različito je samo agregatno stanje… Kad se pusti voda osećaj je isti…

Vraćam se na priču i na konferenciju koju sam posetio prošle sedmice. Global Village, sastavni deo svake konferencije, mesto upoznavanja novih kultura, pa i ovih komšijskih. Hrvatski štand, naravno tu su bajadere, bronhi, poneko licidersko srce sa natpisom Croatia i naravno po koja kapljica domaceg kruškovca (nadam se da se tako zove, verujem da ima ljudi koji će me ispraviti). Iza pulta, 2 devojke i momak, obučeni u dresove fudbalske reprezentacije Hrvatske. Ništa čudno zar ne… Pult kao pult, možda recimo što je taj pult u centru Srbije na planini Rudnik, ali ne nije ni to, ne bih vas zbog toga cimao. Neko od ovih osoba je u pitanju, neko od njih imao je nešto posebno, nešto što me je iščašilo. To posebno je mesto rođenja… Sombor… Sombor, dres hrvatske nogometne reprezentacije, centralna Srbija planina Rudnik… Knedla u grlu. Tako nešto postoji… Vraćam se na AIESEC i jedan redak iz opisa…

Doživljavanje različitosti

Nastojimo da učimo od različitih načina života i mišljenja koja postoje u našem multikulturalnom okruženju. Poštujemo i ohrabrujemo doprinos svakog pojedinca.

Opet… Sombor, dres hrvatske nogometne reprezentacije, centralna Srbija planina Rudnik… I opet knedla u grlu. Da li smo porasli? Da li i mi možemo porasti i shvatiti, da boje, priče, centimetri kvadratni i ostale brojke nisu važniji od nas samih? Da li mi možemo porasti i shvatiti da ljudi poseduju i dobre osobine pored onih loših? Da se rezultat postiže saradnjom a ne rušenjem konkurenta? Ne… Ali dok je sveta biće i Don Kihota. Biće i ljudi koji su spremni u odeždi “najvećeg neprijatelja” doći među svoje i predstaviti ono suštinsko što nas sve povezuje, i ljudi koji će “državnog neprijatelja” prihvatiti kao brata… Biće… Možda su vetrenjače jake, ali ni Sizif se ne predaje tako lako…

Hvala vam matori… hvala na nesvakidašnjoj lekciji, nadam se da je imao ko da vas sluša…

Konferencija o kojoj sam pričao toliko vremena je došla i prošla, i red je da joj se posveti koji red, jer u najmanju ruku ona to zaslužuje.

Verovatno ste mogli čuti o mom prošlogodišnjem viđenju iste. Događaj koji me je pokrenuo, naterao da počnem ozbiljnije da radim na sebi, i poslovima vezanim za Internet, povezao sa nekim ljudima koji su znali da me usmere, i dalje to čine i naravno navukao na isti, te ovogodišnji ne bih propustio ni da mi se dete rađalo (zvuči dobro, i ako verovatno nije istina ).

Pre svega obratiću pažnju na organizaciju i lokaciju samog događaja pre nego što pređem na one juicy parts. Organizacija je napredovala, za razliku od prošle godine gde je bilo povremenih štucanja, kašnjenja, probijanja rokova, gužve, konstantnih izlaženja, škripanja i šta li već sve, ove godine, pre svega zahvaljujući lokaciji, ali i činjenici da je kotizacijom koliko toliko uskraćeno besposličarima da švrljaju po sali, svega toga nema. Sala je zaista impresivno izgledala u poređenju sa prošlom godinom, dosta dobro tehnički opremljena, obećani wireless nije izostao te je i zahtevna IT publika bila maksimalno zadovoljena. Niška Banja kao mesto imala je svoje prednosti i mane. Prednosti naravno vezane za miran kraj, relativno malo mesto gotovo posvećeno samo nama pogodilo je većem zbližavanju izmedju učesnika konferencije u poređenju recimo sa nekim većim mesto gde bismo se svi raštrkali i sl. Eventualna mana jeste baš ta udaljenost od grada, što u večernjim boemskim satima zna da bude malo nezgodno, ali snalazili smo se nekako. Extra bonus je bio i welness centar u hotelu o kome se održavala konferencija ali o tome malo više u juicy parts.

Predavanja

Pričali smo danas pred kraj konferencije o predavanjima. Zaključak je da predavanja možda nisu ispunila početni cilj, u smislu da su bila prilagođena preduzetnicima, jer zaista sumnjam da bi većinu stvari oni mogli svariti. Jedino predavanje koje je bilo prilagođeno njima održao je Zvonko Šošević i to nije naišlo baš na najbolji odjek pre svega zbog velikog broja ljudi koji su u poslu. No, svejedno, kako je i broj ljudi iz malih i srednjih preduzeća koji se ne bave ITjem bio nedovoljno veliki, mislim da je većina zadovoljna. Okupljeno je manje više sve što iole vredi na domaćem Internetu, teme po danima su dosta ispoštovane što je doprinelo sticanju šire slike o tim oblastima. U okviru celog eventa održan je i okrugli sto na temu organizacije IT događaja u Srbiji i šire, gde se okupio zavidan broj ljudi i diskusijom pokušao da da predloge na neke probleme koji su očiti i koji se ponavljaju iz dešavanje u dešavanje.

Druženje i poslovna strana

Cilj konferencija poput ove jeste povezivanje sa što većim brojem ljudi i sklapanje poslova i partnerstava. Ni u ovom slučaju to nije izostalo. Retke su prilike da se skupi ovoliko broj ljudi iz struke na jednom mestu, i moram priznati da sam bio prijatno iznenađen ponudama. Dobio sam ih nekoliko, i većinu sam nažalost morao da odbijem zbog ogromnog broja obaveza koje imam u narednom periodu, ali mislim da su ljudi na neki način dobili jasniju sliku o tome ko šta može i koliko što je sjajno, i obećava da će i u budućnosti biti još više saradnji.

Juicy parts

Ljudi, ja sam bre srećan. Trebalo mi je nešto ovako, da se malo odmorim i ispričam sa istomišljenicima. Itekako I ne možete da verujete koliko me ljudi pitalo gde mi je kosa (ko razume shvatiće). Ekipa koja je došla na seminar se manje više poznaje već duži period. Dopisujemo se tu i tamo, ponekad padne i neki posao, ali i iskoristimo svaku priliku da se ispričamo i sve to zalijemo. Kako je Niš poznat po kvalitetnim kafanama, meraku i začinima sve je ovo dobilo jaču notu. Prva noć posle zaista sjajnog dana, preselila se u kafanu Čiča, u podnožju banje sa kvalitetnom klopom i povoljnim alkoholom. Izginili su jagnje i par čokanja rakije sve to uz najbolje kafanske pesme, poneko lole ubavo, i druženje. Dunja koju smo pili bila je zaista izvrsna, to je prva rakija koju sam pio da ima ukus voća od kog se pravi, što zna da zavara, ali srećom vraćali smo se kolima. No, fino smo se i najeli (pozdrav za bokija i pajaju aka tehnička podrška seminara) tako da valjda nije bilo problema. Za razliku od većine IT događaja imali smo i dve dame, naravno Sandru i Draganu (koja je bila i konferansije), tako da nas nisu mogli prozivati da smo kao što jednom spomenuh kobajaBuzz. Kad smo već kod Draganine titule tog dana sam odlučio i sebi da nadenem novu a to je bloger nutricionista, jer nekako zvuči baš pravo što bi rekli Bosanci. No da se vratim na temu. Posle te večere otišli smo u hotel gde smo nastavili da pričamo zamislite o čemu, o Internetu :). Mala ali probrana ekipa (torbica, Dragan, Vlada, Bojan i Vita) do dobrih 6 izjutra provela je razmenjujući iskustva i donekle pripremajući se za okrugli sto koji zapravo nije okrugao. Boki je srećom presekao tu negde oko 6 inače ko zna do kada bi odseli. E sad ima tu jedna fora. Kako sam ja jedini od cele te ekipe bio u privatnom smeštaju, oni su se fino smestili u sobe i ja uputio ka istom. No, kako je Niška Banja stecište nadasve napredne 60+, ležemo pre 10 generacije, ja sam u svojoj vili poljubio vrata. Gazde su neki matorci, i meni je bilo jako glupo da ih budim tako rano, tako da sam iskoristio tu priliku da se prošetam malo do Niša i popijem kafu. U Nišu tako rano naravno ništa nije radilo osim pekara (ubio sam Burek), te sam nekako izdržao do 8 i vratio se u vilu na zasluženih sat i po sna. Inače, ni ostali se nisu baš naspavali kako sam sutradan saznao. Sledećeg dana je to druženje logično izostalo jer smo bili mrtvi umorni.

Kafana kod Rajka nije posećivana masovno nažalost, ali toliko spominjana rebarca nisu se osetila zapostavljenim. Juče, tj drugog dana konferencije sam otišao sa nekim lokalnim društvom kod Rajka i urnisao se. Mislim da je poenta odlaska u ovu kafanu pored izvrsnog obroka, nauk kako se ne treba hraniti tokom ostalih 300 nešto dana. Rebarca u kajmaku i ‘ladan Jelen - priceless. Opet žao mi je što nismo išli svi zajedno.

Hit hotela u kome je bila konferencija jeste welness centar, koji je manje više bio džaba u odnosu na lokalne uslove. Ekipa mladih i naprednih Internet preduzetnika odlučivala je o budućnosti srpskog interneta, nigde drugde do u đakuziju welnes centra. Nažalost nismo imali aparat da se slikamo, ali zaista neponovljivo je iskustvo. Za kraj, tj danas iskoristili smo nek ide život princip i otišli i na masažu…eeee… to je život. Topla preporuka je da ne masirate prepone. Nismo se usudili… Ovo me baš opustilo, obzirom da ove godine nisam bio na bilo kakvom odmoru, tako da mu dođe nešto kao additional value cele priče.

I eto, to je ono čega sada mogu da se setim. Zaista sjajna 3 dana za mene. Aca i Vita su kao što rekoh odradili super stvar i verujem da će se o bizbuzzu puno pričati narednih dana. Očekujem da neko postavi slike, jer nisam nosio aparat pa ću ih već linkovati ovde. Iskoristio bih priliku i da se zahvalim ekipi koja mi je pravila društvo svih ovih dana: Srđan, Marko, Torbica, Vlada, Nixa, Vita, Aca, Sandra, Dragana, Boki, Dragan, Sloba, Moma, Ilija, Peca, FON i AIESEC ekipe… bez vas ne bi bilo ni približno isto…

Toliko od mene, do sledećeg bizbuzza…

O autizmu ne znam puno, ali par priča koje sam čuo/video su me ostavile bez daha. Ne želim previše da vas gnjavim tekstom slika govori više od 1000 reči, a evo i objašnjenja autizma za one koje interesuje.

via Raša

Da li ste ikad pomislili da je moguće skuvati jaje uz pomoć dva mobilna telefona? Ne? Niste jedini. Izgleda da je ipak moguće, ako ovo što sam dobio nije jedan od glupih chain lettera. Predjimo na postupak.

1) Uzeta su 2 mobilna telefona i okrenuta jedan prema drugom kao na slici.

2) Napravljen je razgovor izmedju ovih telefona u trajanju od 65 minuta.

3) Posle 15 minuta jaje se ugrejalo (i uvo zna da se ugreje )

4) Posle 25 minuta jaje je prilično vrelo

5) Posle 45 minuta jaje je jako vrelo (da ne koristim srpski način komparacije )

6) I posle 65 minuta jaje je kao što se može videti skuvano.

Pitanje je koliko je ova priča realna. Kao što sam spomenuo uvo se zaista zagreje posle nekog vremena ali to je izmedju ostalog i od materijala od kog je napravljen mobilni telefon. Zaključak ovog ispitivanja otprilike glasi, ako ovo uradi sa jajetom šta radi sa vašim mozgom, do sam na nekom sajtu traživši ovaj postupak našao 2 mnogo realnija - mnogo je jeftinije skuvati jaje klasičnom metodom, i… ako imate 2 mobilna telefona, nemojte ih držati u odvojenim džepovima zna da bude zeznuto ako se otkrije da ovo nije chain letter.

Ponoć je odavno prošla, vi ste tek na pola posla, umorni ste ne osećate glavu baš u potpunosti ali ipak možete da izgurate još koji sat… I sve tako dok se ne raspadnete, poluošamućeni prevrnete u krevet shvativši da je vreme kad ostali spavaju odavno prošlo i da nema šanse da sutra ustanete ranije kao što ste planirali. Ostavite alarm poput slamke spasa uključenim, ali, koga još alarm može da probudi…

Da li vam je poznata ova situacija? Koliko puta ste u poslednjih 7 dana legli posle 1, i to upravo zato što ste proveli vreme za kompom? Hm, da prebrojim… 7?!? Da, opet se vraćamo na onu priču o zavisnosti, ovog puta vezanu za nesanicu, i jako čudan način života. Manje više svi smo negde čuli da je kompjuter glavni krivac za to, i da loš san, bolovi u glavi nisu ništa drugo nego uzrok gore-opisane situacije, iz stolice u krevet. Ali šta je zapravo u pitanju. Nemanja (nema sajt, moraćemo da mu napravimo) me je malopre uputio na jedan zanimljiv link vezan za uzroke umora, i načine na koji možemo da ih pobedimo.

Prvi uzrok me je zatekao u debelom neznanju, a to je da gomila kablova koja nas okružuje može izazvati umor. Ovo nisam čuo ranije, mada jesam za jonizator, ali me nikad nije interesovala njegova konkretna primena. Evo i objašnjenja:

Okruženi ste kablovima
Pozitivni joni, koje emituju elektricni uredaji ili erkondišni, izazivaju pojačano lučenje hormona koji nas čini umornim i depresivnim. Stručnjaci preporučuju korišćenje jonizatora da bi se povećala koncentracija negativnih jona u vazduhu pošto ce nam oni popraviti raspoloženje i podići energiju.

Drugi uzrok pretpostavljate koji je… Internet, kao što sam i gore pisao. Neograničen Internet, nepregledna količina zanimljivog sadržaja (koliko puta ste zaglavili par sati na YouTube-u, ili Wikipediji?) čine da često, ili pak uvek, prekoračimo planiranu dozu budnog stanja čime izazivamo sebi probleme. Hormon melatonin je krivac, materija koja nas stimuliše na san, gde sjaj monitora usporava njegovo lučenje, naročito ako gledamo nešto što zahteva koncentraciju, što je uglavnom slučaj. Nedostatak ove materije nas dovodi do kasnog leganja, a samim tim i lošijeg spavanja što se manifestuje umorom i po spavanju.

Šta raditi? Uvek možemo da se tešimo činjenicom da na mozak bolje radi noću, ili onom da su nam klijenti u drugoj vremenskoj zoni, no Herboteka od koje sam i pokupio deo teksta preporučuje da sat dva pre leganja provedemo uz muziku ili neku knjigu (eh dobra stara vremena). Sa druge strane, moje neko iskustvo, jer sam imao dosta problema sa lošim snom ukombinovanim sa jako čudnim geek snovima (ko čita redovno zna priču o ENTERu), je da gledanje TVa pred spavanje dosta pomaže. Znam da nije čitanje, ali odlično je jer se uglavnom ne koncetrišem preterano na sadržaj (još bolje ako je MTV), i brzo se uspavam, a i mnogo bolje osećam ujutru. Ako imate problema, probajte neku od ovih metoda ili nađite neku svoju, ali jedno je sigurno, a to je da kompjuter treba izbegavati neposredno pre spavanja.

PS. Tekst je napisan posle 1 časa

Poslednji boravak u Ivanjici mi je obratio pažnju na vrlo zanimljivu pojavu u Srbiji, ako isključimo Beograd, koji je i onako država za sebe po standardu i tržištu koje na istom postoji. Konkretno mislim na nepostajanje tržišta za ljude srednje kupovne moći, što inače predstavlja jednu od karakteristika početnih faza tranzicije, krajnosti, izražene u velikom procentu stanovništva koje karakteriše niska, sa jedne, i visoka, sa druge strane, kupovnu moć. Kako se približava kraj tranzicije to se i ovaj gap smanjuje te se pojavljuje nešto što do skora teško da je postojalo u Srbiji - srednji stalež.

I otkud sad Kinezi u celoj priči. Primer od pre mesec dana, kada sam boravio kući (!= Beograd) i pokušao da kupim papuče. Sa jedne strane imate prodavnice gde najjeftinije papuče koštaju cca 50eur i sa druge strane Kineze gde koštaju 200 din (2,5 eur + neponovljivi miris). Kojoj se strani prikloniti, ako biste kupili nešto kvalitetnije papuče, ali opet da ne date svoju sedmičnu potrošnju piva na isto? Daleko od toga da ne mogu da priuštim papuče od 50 eur, ali je to snobovski, makar meni, ipak, nosim ih samo par meseci u godini a i vrlo brzo se deformišu ma kakvog kvaliteta bili. Sa druge strane papuče od Kineza imaju vek trajanja jednak tih par meseci i posle toga dobijaju ono što, da se ne lažemo, i zaslužuju - kantu.

Izbor - ipak Kinezi. Nije zbog piva, majke mi :), ali činjenica je da većina ljudi ovako razmišlja. I zato nije čudo zašto ih ima sve više po Srbiji.

Šta ovde brine? I ako se sad slobodno može ustanoviti da u Srbiji postoji ta neka srednja klasa, pitanje je kada će postojati tržište za iste. Ako uzmemo konkretno primer za odeću, mislim da su u Srbiji svi u fazonu il si bos il si hadžija, ili pucaš na gornju ili da donju granu, preskačući ovu srednju kategoriju. Šta do tada? Do tada će Kinezi profitirati i uništavati i ono malo industrije u nas koje puca na tu nižu granu, jer teško im ko može parirati cenom. Setite se Novog Pazara i njihovog tekstila, e pa to je dosta propalo baš zahvaljujući Kinezima…

Napomenuo bih da nemam ništa protiv Kineza, mnogo ih je da bih pokušao nešto, a iskreno i prilično sam impresioniran njihovom kulturom. Na kraju krajeva i slika iz posta govori o tome da sam i ja dete kung fu-a, wing shua i ostalih hiiii-jaaaa-hasaaaa sportova…