All posts in Društvo

  • 12 je puno

    grow

    Ne stižem puno da ispratim lokalna dešavanja. Ono što me ubija jeste vremenska razlika, koja vam obrne život totalno naglavačke za samo par dana. Ipak stignu, s vremena na vreme, one informacije oko kojih se digne najveća prašina. Pregledam ih i prećutim. Osim one koje me direktno ubodu u oko, i koje nekako ne mogu. Upravo je i takva ova poslednja, o poseti Geeks on Plane-a Zagrebu, nezaposlenosti, i kojekakvim startapima, koji jedva zaposle po nekoliko ljudi, a dobijaju ordene veće i od samog Alije Sirotanovića. 

    I dok je autorov rezon (pročitajte ceo komentar na linku) za kićenje tuđim perjem zaista na mestu, plašim se da onih 12 ljudi koje zapošljava Farmeron nije argument kojeg je trebao da se prihvata. Političari će uvek gledati da iskoriste maksimum za svoju promociju, nije to neki novi pojam, niti je svojstven za Balkan. Uvek će biti i onih koji su možda više zaslužili nagrade, ali se nisu našli na pravom mestu u pravo vreme. Ali to, isto tako vrlo često i nije krivica onih koji jesu.

    Zašto je meni zasmetala ta kritika broja 12? Jer ovde je 12 zaista mnogo više. Viktor je lepo rekao u komentaru da je i Google nekada firma od 20 ljudi, i da se od nečega mora početi. Razlog više je i u tome, što tih 12 ljudi dolazi upravo iz Osijeka. Sa Balkana. Gde je sve trulež, i gde je sve negativizam. Gde je san svake mlade osobe zapaliti preko. Zbog toga je Farmeron mnogo više od 12 zaposlenih. Ne samo kompanija, nego san, nada, put. Ono što je danas našim mladima potrebnije od bilo čega drugog. Mnogo više od železara koje po 207 put dobijaju subvenciju države, i zbog kojih sigurno ne žele ostati u zemlji.

    Drage komšije. Okrenite se malo i oko sebe i videćete da se dobre stvari dešavaju. Razumem kritiku, razumem i da nije lako. Ali nešto se dešava. Sve više je onih koji veruju da je moguće, više je onih koji ostaju u zemlji, ili su većim delom tamo bazirani i prave dobre stvari. I taj GOAP je jedan od dokaza da se ide u dobrom smeru. Da postoji novi kreativni potencijal i da ne treba odustati od tog talasa. Pa i neka pukne sve, makar ste probali, makar ste naterali neke mlade i pametne ljude da naprave nešto svoje, a ne da čekaju posao u državi. Tih koji čekaju jedino i imamo u izobilju.

     

     

  • Nešto za šta je teško pripremiti se…

    wsf

    … jeste činjenica da sve što ste do sada radili u životu, prilikom selidbe u drugu sredinu, možete da bacite niz vodu. Čudno, ali je tako. U dolini je sve stvar istorije poslova koje ste imali ovde, i vaše lokalne reference gotovo da ne znače ništa. Makar ne sa aspekta reference. Ono gde su one korisne jesu u vidu iskustva koje imate da se snađete u nekim situacijama. Tako, brže ćete doći do sledećeg nivoa jer imate neku veštinu razvijeniju od lokalne ekipe. Ali verovatno trebaju da prođu meseci, ili godine da ih pokažete širom auditorijumu.

    Ovde treba dodati i fokus. Većina ljudi sa kojima sam pričao, a nije ih bilo previše zbog gornjeg “problema”, ne odobrava činjenicu da ste čovek za sve. Ovde je specijalizacija ta koja se traži, i ogromno iskustvo u jednom određenom segmentu industrije. Po mogućnosti i nekoliko neuspešnih poslova iza vas. Jer uspeh Doline se u velikoj meri pripisuje i prihvatanju i ohrabrivanju ljudi da idu iz greške u grešku, verujući da je to jedini način da nauče dovoljno da bi napravili sledeću veliku stvar. Neverovatan mentalitet koji nećemo skoro prihvatiti.

    Za kraj, na mene se ovo odražava u tome što ću ovu godinu morati da provedem u što više poslova kako bih uz studije uspeo da izgradim i neku, kakvu takvu, reputaciju koja će me kvalifikovati za dalje i veće poslove. Iskustvo je tu da mi ubrza ovaj proces, a sredina, koja je vrlo ohrabrujuća, da da priliku da možda i postignem nešto više. Pisao sam danas na twitteru da je zaista dobar osećaj biti ovde, skupo je, ali energija i opuštenost ovih ljudi vas tera da budete bolji nego što jeste. Ima i ta čuvena izreka koja kaže:

    Other towns may surprise you, but in San Francisco you will surprise yourself.

    I zaista je tako. Srećan sam što sam ovde, i trudiću se da veći deo toga podelim i sa vama.

    PS. Neke od utisaka iz San Franciska možete pratiti i na engleskom blogu koji pišem o studijama, a možda neki od vas ne znaju da mi je izbrisan stari Twitter profil i da sam ponovo tu pod istim imenom, pa zapratite me ako već niste → twitter.com/eniac

     

  • Zašto sam upisao HULT?

    mba-network-medley

    Odluka da se nastave studije u trenutku kada je karijera u usponu za mnoge je bila neočekivana, pa sam odlučio da u narednih nekoliko teza obrazložim svoju odluku i ponudim vam neko drugo gledanje na samo obrazovanje u inostranstvu, i njegovu ulogu u ličnom razvoju.

    U preduzetništvu je spas

    U svojim savetima za ljude koji pokreću svoj biznis, spomenuo sam da su biznis znanja ta koja su nam neophodna da napravimo ozbiljnije pomake kao region na svetskom nivou. U preduzetništvu jeste spas protiv trenutne krize, mladi su ti koji kreiraju promenu, a globalno tržište nikada ranije nije bilo tako lako dostupno, zahvaljujući Internetu. Sa kvalitetnim biznis znanjima i praksom ova mogućnost postaje i zapravo iskoristiva, tako da je u ovom smislu biznis škola bila karika koja nedostaje. U mom slučaju se pojavio HULT, koji je sa jedne strane nudio dobro obrazovanje, a sa druge i sjajnu lokaciju da se isto i najbolje primeni. San Francisko je centar tehnološkog sveta, i ako želite da se bavite ovim stvarima, verovatno najbolje mesto da budete ukoliko želite da učite.

    Mreža kontakata je sve

    Kod nas mrežu kontakata obično objašnjavaju konstrukcijom “preko veze”, pre svega zbog loše prakse u poslovanju koja nas je pratila prethodne dve decenije. I dok pomalo sa podsmehom gledamo na to, suština je da mi vredimo onoliko koliko ljudi poznajemo. Kontakti su sve, oni vam olakšavaju da brže uđete na neko tržište, da lakše dobijete neki posao, da dobijete dobru i kvalifikovanu preporuku. U ekonomiji izobilja koja je danas zastupljena, gde za svaki proizvod ili uslugu imate više nego dovoljno ponuda, preporuke su te koje prave razliku, i što je veći broj zadovoljnih klijenata to je veća mogućnost da ćete doći do vas. Ove stvari se šire poput virusa.

    Na koji način ovome doprinosi školovanje u inostranstvu?

    Prosto je. Ako studirate sa ljudima iz 38 različitih zemalja (što je situacija u mojoj klasi), pokretanje internacionalnog biznisa i ne deluje tako strašno. Ovde onih 6 nivoa razdvajanja (Six degrees of separation) se smanjuje na 2 ili 3 nivoa. Poznavati ljude iz zemalja u kojima želite da pokrenete biznis značajno ubrzava ovaj proces, i daje vam kvalifikovane preporuke koje vam omogućavaju rast. Još jedna stvar koju ne možete tako lako uraditi iz fotelje.

    Obrazovanje mora da bude u skladu sa promenjenim životnim navikama

    Najveći problem mog obrazovanja na Beogradskom Univerzitetu je velika količina stečenog znanja koje je potpuno neupotrebljivo u praksi. I dok je uticalo na to da se bolje snalazim i budem spreman da strpam ogromnu količinu podataka u svoju glavu, nije imalo nikakvu poslovnu primenu i činilo je da prvog dana posla sve učim od nule. Savremeni problemi zahtevaju savremeno i izuzetno praktično obrazovanje. Da sam Master upisao na svom matičnom fakultetu, za ne tako mali novac, potrošio bih još jednu godinu u školovanju i ne bih bio kompetentniji za posao od ljudi koji to nisu završili, i sigurno manje kompetentan od onih koji su tu godinu potrošili radeći.

    Sa druge strane, tokom posete HULTu  u februaru upoznao sam i onu drugu stranu obrazovanja, gde se veći fokus stavlja na upotrebu znanja, a ne na samu reprodukciju što je kod nas slučaj. Kroz učenje i razmenu iskustava sa ljudima iz industrije (spisak predavača je vrlo impresivan) stiče se kvalitetna osnova za sam rad, a vrhunac predstavljaju akcioni projekti, gde se poslednjih 2 meseca školovanja provodi u kompanijama i radi na primeni svega naučenog u prethodnih 9 meseci. Praksa, koju bi naše škole itekako trebale da preuzmu.

    Uspeh je uvek izvan zone komfora

    Twenty years from now you will be more disappointed by the things that you didn’t do than by the ones you did do. So throw off the bowlines. Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream. Discover. – Mark Tven

    I kao što je lepo rečeno u gornjem citatu, za velike uspehe potrebno je i malo hrabrosti i bežanja iz zone komfora koji trenutni život nudi. Zahteva odricanja, ali i otvara veliki prostor da uradite nešto zaista dobro. Život i studiranje u inostranstvu daje upravo sve ovo. Sama odluka nije laka, često ni jeftina, ali vam kao osobi otvara gomilu novih puteva i vidika koje teško možete da steknete kada se celog života nalazite na jednoj lokaciji. Razmislite, moja preporuka svakako ide za HULT, jer je to odluka koju sam i sam doneo posle više meseci većanja i verujem da će mi doneti makar sve ove stvari o kojima sam pisao, a verovatno iza cele odluke je mnogo toga dobrog što će tek doći. Svakako ću pisati o tome!

    [button style="green" url="http://www.hult.edu/en/request-brochure/" target="_self"]Za više info o HULT-u, studijama i kampusima preuzmite besplatnu brošuru →[/button]

     

  • Zašto ću danas izaći na izbore?

    Pripremam se upravo da otputujem na jedan dan u Ivanjicu, gde sam i dalje prijavljen, da bih glasao. Ova izjava većini ljudi pobudi onaj WTF izraz lica, pre svega zbog činjenice da nisam neko ko se previše interesuje u politiku, pa time i bio neko ko bi se cimao 500 km za 1 dan zbog takvog povoda. To jeste donekle istina, ali ovaj put razlog odlaska nisam našao u političnosti, nego u činjenici da mi je malo previše negativnih misli koje idu ka Srbiji, po pravilu od onih koji zapravo nikada nisu ništa uradili da to promene. 

    Sve se nekako prelomilo dok sam sa drugom iz klupe u srednjoj školi pričao o danima kada smo kao celo odeljenje otišli da glasamo za Marjana Rističevića, jer nam je tada glasanje bilo više nova tema za ubijanje vremena na času, ili odraz buntovništva, nego nešto prema čemu se ozbiljno odnosimo. 10 godina kasnije je upravo isto, samo što su žalbe prema državi znatno glasnije. Umesto nesrećnog Marjana, koji se pretvorio u reality show zvezdu, sada smo odlučili da na listićima crtamo penise, dopisujemo Čak Norisa ili Duleta Vujoševića, ili jednostavno predamo beli listić. I dok je ovo donekle odgovornije od generalnog neizlaska na izbore, plašim se da sve ovo nigde zapravo ne ide…

    Istina je da mi zapravo nemamo za koga da glasamo, ali ako je sve isto sranje, zašto onda ne videti da li je neko sranje manje od većeg sranja. Naše je pravo da probamo, menjamo, biramo, izbacujemo, dodajemo. To je odgovornost koje nam društvo nalaže, a na osnovu te odgovornosti upravo i dobijamo isto to društvo. Bez odgovornosti nema ni uređenog društva, bez uređenog društva nema ni svega onoga o čemu sanjamo i želimo. Ovde bih dodao i onu čuvenu, ako radiš kako si uvek radio, imaćeš i iste rezultate koje si i uvek imao. Razmislite o svemu, donesite neku odluku, nije lako, ali ako celog života bivate neutralni, nemate pravo da se žalite što je tako kako je. Žalenjem kako je loše u državi, u situaciji kada se niste potrudili ni da glasate na izborima, samo potvrđujete svoju ulogu parazita, i postajete još jedna domina u sistemu koji pada. Razmislite o tome, nisam ni ja siguran za koga ću glasati, ali sutra ću već o svemu razmisliti i doneti odluku. Nepopularnu. Ali takve su jedine koje vas kao pojedinca, a kumulativno i kao društvo guraju napred.

  • Edukacija 2.0, ili kako izgleda obrazovanje tamo gde je budućnost već stigla

    Kada je u pitanju praktična upotreba društvenih medija, i generalno novih tehnologija najviše me uzbuđuje primena istih u oblasti obrazovanja. Impresivno je koliko se brzo ova oblast razvija i koliko smo samo u poslednjih 10 godina dobili zahvaljući razvoju Interneta i omasovljavanju širokopojasnog pristupa. Učenje na daljinu u potpunosti je demokratizovalo proces prenosa znanja, i učinilo ga dostupnim svakom, poznati univerziteti širom sveta danas nude besplatne video materijale sa svojih predavanja, a koncepti poput gejmifikacije obećavaju da će i sam prenos znanja biti ne samo tehnološki impresivan nego i izuzetno zanimljiv. Priznajem da zavidim današnjim klincima. 

    Kao neko ko je završio FON u vreme kada su privatne škole tek doživljavale svoju ekspanziju kod nas, ne mogu puno da se žalim na ono što je ponuđeno. Imali smo dosta korektnu nastavu za domaće uslove, i pristup koji je znatno praktičniji u odnosu na ostale članice Beogradskog univerziteta. Između ostalog, to je i jedan od razloga zašto su studenti FON-a toliko traženi i tako uspešni na takmičenjima širom sveta. Od tad se međutim dosta promenilo, a najbolji dokaz za to mi je bila poseta poslovnoj školi HULT o čemu sam vam već pisao prošle nedelje. Pristup koji oni imaju predavanjima je nešto o čemu mi trenutno ovde samo možemo da sanjamo, što zbog tehničkih preduslova i malog tržišta, tako i zbog jako velike tromosti fakulteta u reformi njihovih obrazovnih procesa.

    Interaktivnost, ali stvarno!

    Koliko god predavanja da sam posetio kod nas, uvek se potenciralo na interaktivnosti i retko kada uspevalo da se to i ostvari. Razlozi su donekle i u našoj prirodi, nedostatku želje za isticanjem zbog moguće osude, ili čega već što ne opravdavam. Ovo nije fenomen koji je prisutan samo kod nas – jednostavno, ljudi imaju problem sa javnim nastupom i javno uključivanje u diskusiju je jedan od segmenata istog.

    Kada studenti u svakom trenutku uz sebe imaju laptop ili tablet, u vremenu kada je internet konekcija podrazumevana zašto to i ne iskoristiti. U slučaju HULT-a predavanja počinju mini kvizom o prethodnom predavanju ili case-u koji je trebalo pročitati u prethodnih 7 dana. U realnom vremenu, kroz Moodle (koji se i kod nas dosta koristi za Distance Learning) rezultati se projektuju na zid i vidi se pripremljenost studenata za čas. Princip kvizova sa početka predavanja mogu se ponoviti i nekoliko puta u toku predavanja, da se isprati pozornost studenata i dobije povratna informacija čak i od onih najstidljivjih.

    Zatim se ide korak dalje – lekcije su dostupne kroz Hult Reader, što je aplikacija za iPad koja vam omogućava da svim materijalima vezanim za studije pristupite sa bilo koje tačke, ali i hvatate beleške tokom predavanja. Sve je naravno sačuvano u cloudu, tako da možete pristupiti i beleškama drugih studenata, ali i pogledati recimo šta je to što su drugi studenti u knjigama iz kojih uče označili bitnim. Na ovaj način dobijate širu sliku o samom predavanju i lakše ulazite u celokupan proces učenja.

    HULT je specifičan i što iPad predstavlja podrazumevani uređaj za svakog studenta, i dobija se prilikom upisa na sam faks da bi sve ove aktivnosti bile moguće. Vremenom se utvrdilo da aplikacije nisu jedine koje daju vrednost studentima, već i da mogućnost da slikaju tablu ili snime deo predavanja može značajno olakšati da se što više informacija ponese sa predavanja. Ali ni ovde se nije stalo, već je studentima omogućena i aplikacija za pametne telefone gde sadržajima mogu pristupiti i onda kada nisu u blizini svog tableta.

    Kroz aplikacije moguće je i pronaći kontakte studenata i profesora, prijaviti se na dešavanja i naći neke korisne informacije o kampusima u svih pet gradova gde se sve fakultet nalazi. Osim što studentima daju mogućnost da se informišu o samim dešavanjima, na ovaj način i sam univerzitet ima uvid u to koliko su neka dešavanja i informacije više popularni od drugih. Na osnovu tog uvida, i ogromne količine informacija koje se prikupe na osnovu ponašanja studenata tokom samog procesa studiranja, unapređuje se sam program prema onome što je studentima zanimljivije, na osnovu čega se program samog fakulteta iz godine u godinu menja u skladu sa navikama. Na ovaj način uvek imate aktuelan program koji izlazi u susret novim generacijama studenata.

    Održivo obrazovanje

    Nažalost nisam uspeo da zapišem brojke o količini papira koji se u ovoj godini uštedeo na štampanje raznih materijala za studente koje dobijaju za potrebe predavanja, ali nesumnjivo je da je ovo znatno održiviji način od ovog koji mi danas imamo u školama. Istina je da je za čitanje sa tableta potrebno malo vreme za privikavanje, ali sa druge strane u jedan uređaj od nekoliko stotina grama stanu hiljade i hiljade strana materijala koji je vrlo lako pretraživ i pruža mogućnost dodatnog opisivanja, poput podvlačenja ili dodavanja komentara, i sve to u interakciji sa drugim kolegama. Kolaborativno učenje na delu.

    Previše tehnologije, premalo obrazovanja?

    Digitalizacija ovde ne staje. Komunikacija studenata određenog smera vrši se kroz Facebook grupe čime su zamenjene oglasne table na fakultetima i odlazak do istih. Najvažnije od ovih informacija puštaju se i u mobilnu aplikaciju, kao i na Facebook stranu kampusa tako da studenti u svakom trenutku mogu imati aktuelne informacije uz sebe. Male su šanse da ćete zaboraviti na ispit uz automatsku sinhronizaciju kalendara i push notifikacije :)

    Tehnološki skeptici verovatno će prokomentarisati kako je ovo samo još jedna prilika da se ode od suštine i učenje pretvori u lakrdiju, ali vreme će pokazati da nije tako. Obrazovanje se, kao i ljudi, menja. Klincima je danas sve teže pridobiti pažnju i za novo doba moramo da smišljamo nove načine obrazovanja. Verujem da je ovo jedan od njih, jer nas uvlači u svet informacija umesto da nas tera da ih učimo napamet. Siguran sam da će sirove činjenice sve manje vredeti u budućnosti kako ćemo ih imati previše, a biće dostupne na par klikova od nas. Pravo znanje će biti u odabiru i pripremanju ovih činjenica za oblik koji je nama potreban.

    Ne treba zaboraviti ni da nam tehnologija daje još jednu lepu prednost – bogatije iskustvo učenja. Kažu da najlakše pamtimo ako nešto doživimo, a tek onda ako to isto pročitamo ili zapišemo. Uz istoriju koju ćemo sada učiti uz video snimke borbi koje su se dešavale i animirane prikaze formacija, geografiju gde ćemo posećivati neko afričko selo preko Google mapa i analizirati njihovo uređenje ili časove muzičkog gde ćemo prvu pesmu odsvirati na Piano aplikaciji – pregršt mogućnosti o kojima smo mi, koji smo bili klinci do samo pre 10 godina mogli da sanjamo. Naravno, trebaće vremena da sve ovo dođe i kod nas, ali ne mogu da ne priznam da se jako radujem tom trenutku – pogotovu ako sam bio u prilici da tome svedočim već sada.

    Ovaj tekst je nastao tokom posete Hult International Business School-u u Londonu. Hult je trenutno jedna od najbrže rastućih poslovnih škola u svetu, sa kampusima u Bostonu, Londonu, Šangaju, San Francisku i Dubaiju. Tokom boravka imao sam prilike da posetim kampus, predavanja i dešavanja koje organizuje univerzitet, a najzanimljivije stvari iz tog iskustva podeliću ovde sa vama na blogu. Stay tuned!

  • Toni Elumelu – čovek koji nam nedostaje

    tonyelumelu

    Putovanje u London otkrilo mi je mnoštvo zanimljivih priča i ljudi koje nekako nemate prilike da čujete svakog dana kod kuće. Lepota ovog grada je ponajviše u njegovom kulturnom šarenilu i najrazličitijim ljudima koji se nalaze svuda oko vas. Baš u vreme dok su moje drage kolege branile prvo mesto na takmičenju u izradi studija slučaja upoznao sam jednu devojku iz Nigerije, koja mi je otkrila Toni Elumelu fondaciju, i čoveka koji stoji iza cele priče, a koji tako nedostaje našoj ekonomiji. 

    Priča sa Tonijem počinje 1998. godine kada je, kao najmlađi CEO komercijalne banke u istoriji Afrike, sa 34 godine došao na čelo Standard Trust banke. U narednih 10 godina, ujedinjenu zajedno sa United Bank of Africa kreira jednu od najmoćnijih finansijskih institucija u Africi, koja se sada prostire u 20 zemalja i zapošljava 10.000 ljudi. Najbolje, ipak dolazi posle.

    2010. godine Toni se povlači iz UBA, i osniva Toni Elemelu fondaciju za razvoj konkuretnosti i promociju afričke privrede. Vođen krilaticom koju bih voleo da neko od naših viđenih ekonomista više koristi – niko neće pomoći Africi, ako to ne uradimo mi sami, Toni formira platformu za sve preduzetnike i mlade kompanije, koje žele svojim delovanjem i rastom da unaprede i afričko društvo. Ono što je različito, i što me je motivisalo da ipak napišem tekst o svemu ovome jeste pristup, u kome se za razliku od ostalih fondacija insistira na razvoju društva, kroz razvoj privrede, a ne brzom povećanju vrednosti investiranog novca ili otuđivanju svega što imamo, a što nam donose strane investicije.

    Toni i njegova fondacija pomažu malim i srednjim kompanijama da izgrade kapacitete i tako pretvore svoje ideje u finansijski održive i profitabilne projekte. Suština nije samo u investiranom novcu, već u edukaciji preduzetnika kroz učešće u projektima, ali i stipendiranju i mentorstvu mladih koji trebaju da donesu pozitivnu promenu u godinama koje dolaze. Uz sve to fondacija je tu da vrši pritisak na državu za pojednostavljivanje procesa, olakšavanje pokretanja biznisa i građenju neophodne infrastrukture za dalji razvoj društva. Sve ovo kreira ciklus, u kome kompanije koje su na kraju istog obezbeđuju novac za rast onih koje tek dolaze. A cilj uvek isti – dalji društveno-ekonomski razvoj Afrike.

    This is Serbia

    Čitajući priču o nekom afričkom biznismenu koji razvija održivi model razvoja jednog društva, nisam mogao a da ne zamenim reč Afrika rečju Srbija gde god bi se ona pominjala. Činjenica je da smo i mi društvo od kojeg se mnogo očekuje, a taj potencijal nikako da ostvarimo. Strane investicije prizivamo dodolama, dok unutrašnja incijativa ne postoji, a oni grcaji države da napravi nešto dobro obično završe malverzacijama. Za razliku od Afrike, mi nemamo svog Tonija.

    Ponekad se pitam kako je moguće da smo toliko dominanti u mnogim stvarima, a opet na marginama onih ostalih. Imamo talenat, imamo uslove, ali ne i nekog ko će da preuzme odgovornost da napravi neke stvari boljim. Zasigurno postoje i kod nas uspešni ljudi, koji imaju dovoljan uticaj na državu da promene neke stvari, ali opet ne i želja da se to isto uradi. Ima za koga – prošle godine sam upoznao toliko mladih željih uspeha i izazova, ali i onih koji su sada već ozbiljni globalni igrači. Njima je potrebna pomoć onih koji su te stvari prošli, možda ne čak ni novac nego prenos iskustva. Potrebna im je platforma na koju mogu da se oslone, sistem od koga mogu da uče, ali i kome mogu da prenesu znanja. Onaj prvi milion koji okupi sve ljude sa kojima ste želeli da radite ceo život, ali niste znali kako. Postoji dosta miliona ovde, ali oni koji ih imaju odgovornost preuzimaju samo onda kada je potrebno da se slika za magazine o poznatima. Reflektori sobom nose i lepe benefite.

    Sve priče o posetama Africi imale su i This is Africa priču u kojoj se nepostojanje nekih stvari objašnjava činjenicom da je to ipak Afrika i da ne treba očekivati puno. Uz priče poput ove, očekivanja rastu i bude nadu da se i u najtežim situacijama javi neko ko ima dovoljno moći i energije da promeni stvari na bolje. Do tad, dok ne dobijemo svog Tonija, možda nije loše da ka budućnosti gledamo malo više fokusirani na svoje dvorište, jer sigurno je da – niko neće pomoći Srbiji ako to ne uradimo mi sami.

     

    Ovaj tekst je prvi u nizu tekstova koje ću objaviti tokom svoje posete Hult International Business School-u u Londonu. Hult je trenutno jedna od najbrže rastućih poslovnih škola u svetu, sa kampusima u Bostonu, Londonu, Šangaju, San Francisku i Dubaiju. Tokom svog boravka ovde imaću prilike da posetim kampus, predavanja i dešavanja koje organizuje univerzitet, a najzanimljivije stvari podeliću ovde sa vama na blogu. Stay tuned!

  • Promeni. Pokreni. Podeli. Dobre priče su nam potrebne.

    Istina je da je zima period kada se svi malo lošije osećamo. Vreme je hladno, manje se krećemo, družimo i svi živimo za to proleće kada život ponovo treba da krene. Ove godine je to i dosta usporenije zbog činjenice da ulazimo u predizbornu godinu kada se, kao nusproizvod međusobnih političkih takmičenja, izdvaja sav prljavi veš i pokazuje već odavno demoralisanoj naciji. Šlag na tortu svakog pesimiste čiji uzdah karakteriše i ona čuvena – tek će da bude kriza.

    U celoj situaciji nije lako biti pojedinac, a sve ređe se prepoznaju oni koji bi vas razumeli i koji će umesto ustaljenog kukanja pokušati da se pokrenu, nešto promene, podele i poguraju društvo napred onda kada su svi od njega digli ruke. Tako stopljeni u društveni plićak, u kome je najmasovniji sport bežanje od odgovornosti potrebno vam je dešavanje, upoznavanje ili motiv da istupite i kreirate pozitivnu promenu. Srećom, taj okidač postoji i vreme je da se desi drugi put međ Srbima – Šer konferencija.

    Setiću se samo prvog dana prošlogodišnjeg Šera, koji se poput oaze budućnosti spustio u sam centar Beograda i okupio neke nove, lepe, šarene, usudiću se reći i čudne ljude. Moja sreća bila je utoliko veća što sam među tim ljudima video svoje prijatelje iz drugih zemalja po prvi put u Beogradu, nasmejane i oduševljene onim što ih je u sledeća dva dana čekalo. Dnevni program koji se prepričavao i noći koje nisu davale priliku za puno sna. Restart realnosti i poziv na pokret, promenu i deljenje baš kako i ime konferencije kaže. Komentari posle svega potvrdili su samo da su organizatori u tome itekako i uspeli.

    Retki su oni koji znaju da je to šerovsko prodrmavanje i mene donekle motivisalo da krenem u svoju Arigato priču, da iskoristim svoju poziciju i uradim nešto dobro, nauštrb svog vremena ali u znak zahvalnosti prema određenom društvu koje poštujem. Nisam jedini, promene su krenule da se dešavaju a ekipa koja se okupila oko Šera tog aprila nastavila da radi u punom sastavu, dobrim delom i na How To Web konferenciji, Exitu i svemu što se tog leta desilo. A onda je došlo hladno vreme.

    Share 2 dolazi!

    Kao što vizual iz gornjeg paragrafa kaže – Šer nam dolazi! Poslednja nedelja aprila, tik pred izbore, da uskomeša društvo opterećeno najnegativnijom izbornom kampanjom u prethodnoj deceniji, i kaže da promene leže u ličnoj incijativi. On je tu da nauči, motiviše, inspiriše, kreira i predstavi nas drugom delu istomišljenika kroz teme koje su bliske prošlogodišnjim, ali sa drugim predavačima i kroz prikaz svega onoga što se desilo prošle godine. A desilo se – od Wikileaksa, do skorašnjih ACTA, SOPA i sličnih inicijativa koje se suprostavljaju revoluciji deljenja znanja koja nam se odvija pre očima.

    Ne sumnjam da će biti zanimljivo, očekivanja svih su posle prošle godine prevelika, a period koji nas posle toga čeka sigurno intezivan. Dobre priče, pametni ljudi, zabava i inicijative su nam nikad potrebnije a Šer nam ih sve nudi na jednom mestu. I moram priznati, ne mogu da dočekam. Vidimo se u tamo!

  • O drvetu koje je sakrilo šumu

    Nekada stvarno ne mogu da ćutim. I ako se trudim da ne pišem o politici, i ako se trudim da ne pljujem po medijima koji su izgubili svako dostojanstvo, i ako se trudim da ostanem po strani i budem dežurni pajac. Jer uz svo to rasulo oko nas, dođe neko još pametniji i fekalijama zaokruži celinu da bude lakše uočljivija iz svemira. Prozivka Vremena i Kurira na tekst o preduzetništvu koji je Ivan napisao su upravo to…

    Znate, ja sam radio kod tog Ivana. I dan danas radimo zajedno, i vrlo često se družimo. I znam da problemi o kojima priča nisu tu senzacionalnosti radi, već zato što su tu da ukažu na ozbiljan problem koji postoji u društvu i koji sprečava da ekonomski rastemo ili ako moram da se obraćam jezikom Kurira – da nam pomognu da u narednih 500 godina otplatimo most.

    I sad znam da će ovaj tekst mnogi protumačiti kao stajanje na stranu Ivana i njegovo branjenje, jer se suviše dobro poznajemo, radili smo zajedno i šta već ne. Ali to nije povod.

    Povod je činjenica da ne mogu više da gledam medije kako idu i seru po ljudima koji prave neku promenu u ovom društvu. Koji ne oklevaju da popljuju nikoga jer njihova jedinica uspešnosti je lajk, šer, tvit ili broj komentara. I tako se ne ide napred. Isti taj Ivan je mogao i da ode, da mogao je kao i većina nas koji smo tu i borimo se protiv vetrenjača. Nismo, jer verujemo da neko mora da preuzme odgovornost i promeni ovo sranje. Sranje koje vi dodatno uveličavate vašim stavom. Potrudite se makar na sekund, da ne pravite od svega problem, već pronađete i pozitivan primer.

    Vaša odbrana biće da smo kvazi elita, da smo isti mi ti koji seremo po svemu, ne znamo za moral i etiku. Razmišljamo kao surovi kapitalisti i nismo svesni da su nama radnici potrebni, kao i mi njima. Istina je, ali poželeću vam i dobrodošlicu u 21. vek. Iste te poslove koje rade neke osobe iz Srbije možete danas odraditi iz Indije, uz 3 puta manju cenu i viši kvalitet. Niko vas ne tera da zaposlite osobu iz Srbije. Ali vi ćete ipak to uraditi, jer verujete da je to jedini pravi način.

    Istaći ćete i da je tužno da tako razmišljaju osobe sa 26. godina. Isto tako je tužno i da tekstove poput tih pišu baš osobe koje verovatno pogađa ovaj problem. Novinari koji, ako su srećni, rade za 300 eur, pod stalnom pretnjom otkaza i bez ikakvih prava. Bez penzijskog, socijalnog, zdravstvenog… Bez prava na porodiljsko, bolovanje, i sve ono o čemu je Ivan pisao. A koji u isto vreme tekst o svojim gazdama nikada neće napisati…

  • Mislite o sebi

    diaspora

    Upravo je izašla vest o tome kako je jedan od osnivača Dijaspore preminuo u 21 godini. I ako razlog nije poznat, osećam se dužnim da skrenem pažnju na činjenicu da se život prečesto stavlja u drugi plan naspram uspeha i da su ovakve situacije sve manje neobične…

    U poslednje vreme, a često nekako podstaknuti likom i delom gospodina Zuckerberga previše se govori o tome kako zaraditi prvi milion pre 30-te godine. Preduzetništvo, Internet, startapi, avioni, kamioni… šta već sve ne. I to jeste ok kao motivator, sa aspekta guranja društva napred, pogotovu kada je ono u banani poput našeg.

    Ali, previše priče o istim obično dovodi do kontra efekta. Ljudi se forsiraju sanjajući o svetskoj slavi i novcu koji im zapravo i ne treba, koriste quick fix-eve poput previše kafeina, nikotina ili čak droge da bi ostali čitavi u toj jurnjavi, dok im zapravo negde uz sve u drugi plan otpada život. Kliču se i parole – kome treba život kada nisi na vrhu, ili – ako nisi dovoljno umoran, znači da nisi dovoljno posvećen celoj priči…

    A onda neko umre u 21 godini. Od čega god. Kako god. Nije vredno života.

    Da imam dovoljno novca, voleo bih da svakom od vas dam mogućnost da zarađujete onoliko koliko biste želeli a da za to radite 16 sati dnevno. Shvatili biste pre ili kasnije da to zapravo nije ono što ste želeli. Tražili ste tron a na putu zaboravili sve zbog čega ste hteli da budete gore.

    I pre nego što započnete radnu nedelju razmislite malo i o ovome. Uspeh i novac nemaju nikakvog smisla kada ste u situaciji u kojoj se oni zapravo ne broje. Mislite malo i o sebi, uspeh će doći i ako mnogo manje radite ali verujete u sebe i istrajni ste da to izgurate do kraja.

  • Vrednosti mladih u Srbiji – Incijativa “Stvarno važno”

    nole-devedesete

    Znate ono kad završite srednju školu i nemate pojma šta želite dalje, pa upišete ono što vam roditelji kažu (ili ukažu na bitnost porodičnog nasleđa), ono što vam najbolji prijatelji upišu, ili pak ono što vam je najbliže kući? A znate li za ono kad nađete prvi posao koji nema veze sa školom koju ste završili, ili se pak zaposlite u struci a onda skontate da morate sve da učite ispočetka jer je znanje koje imate zastarelo davno pre nego ste uopšte upisali tu školu/fax?

    Da li vas nervira što se vraćaju “devedesete”? Zbog čega onaj huligan iz Italije dobija 5 minuta u Dnevniku na RTSu? Zašto je “biti muško” povezano najčešće sa maltretiranjem mlađih i slabijih? Zašto je biti loš đak cool? Zašto je sramota pričati o seksu (i dozvoliti deci da eksperimentišu ne znajući u šta ulaze, pa onda budemo jedna od zemalja sa najviše abortusa po broju stanovnika na svetu), a cool je učiti decu da je sve sem pravoslavlja – krivoverje?

    Pitanja ima još mnogo, a odgovora nigde…

    U stvari, odgovor svi znamo – već decenijama uporno srozavamo i uništavamo sve što valja u našem društvu, i u tom procesu vrednosni sistem je najviše stradao. Ne bih ulazio u dubinu oko razloga srozavanja, jer sam mišljenja da je sve pomalo uticalo – i ratovi, loše vođstvo, i roditelji koji se nisu bavili dovoljno decom jer su morali da rade po 2 posla da bi preživeli, i nedostatak motivacije u obrazovnom sistemu, i previše česte promene u tom sistemu, nasilno prilagođavanje EU standardima itd itd.

    Iz takvog, srozanog, sistema vrednosti ne može ništa dobro da se izrodi – kriminal, korupcija, nasilje, you name it…

    I šta mi radimo po tom pitanju? Pokušavamo na sve načine da gomilu malih požara ugasimo represijom i kaznama, forsiranjem, ali na potpuno pogrešan način. Govorimo deci da se mora ići u školu, da se to mora “istrpeti”. Ubedili smo sami sebe da je normalno da smo zemlja sa najvećim brojem popušenih cigareta po broju stanovnika, pa detetu više i ne govorimo da je to štetno jer, je l’ de, znamo da će probati pljuge kad tad. “Znamo” da je nemoguće iskoreniti nasilje na stadionima jer je tih nazovi navijača previše, pa je onda lakše zabraniti detetu da ide na stadion.

    Malo teorije – zbog čega ne uspevamo da napravimo promenu?

    Uvek idemo linijom manjeg otpora. Daću vam odličan primer – oprobao sam ga na twitteru i dokazao sam sebi da sam u pravu. Svi znamo da se “devedesete” uveliko vraćaju u naše živote, i to ne samo muzika, već ceo paket – air max patike, nadrkani klinci, trenerke, kajle, ma sve. I svi mi, koji smo kroz to već prošli jednom, otvoreno hejtujemo i mrzimo sve to što nam se dešava. Međutim, odjednom prestane hejt prema toj pojavi kada Đoković bude snimljen kako promoviše žurku “Volim devedesete”, a oni koji ga kritikuju zbog toga budu izrešetani pitanjima “jeste, sad ti ne valja, a valjao ti je kad je osvajao onolike titule i dizao Srbiju i Srbe u nebesa?”.

    Niko da se zapita kakvu on to poruku šalje mladim ljudima? Onima koji u njega gledaju kao u boga i kopiraju njegov životni put. Mislim, ja imam 31 godinu i sigurno da meni neće promeniti mišljenje ni o devedesetim, niti ću misliti da je lošiji teniser zato što je seljak pa sluša tu muziku, ali će neki tamo klinac kojem je Nole uzor/idol skapirati da su devedesete skroz cool, jer  je savršeni i bezgrešni Nole (kakvim ga opisuju svi mediji, a bogami i roditelji tih klinaca) sigurno bezgrešan i po pitanju odabira muzičkog i životnog pravca. I ako mi stariji ne reagujemo, i ne objasnimo im da je to samo loš muzički ukus njihovog idola, njihov vrednosni sistem će biti osakaćen, jer postoji bojazan da se uz talenat, vredan i predan rad, duhovitost, hrabrost, dobrotu, i sve ono što krasi Novaka inače, na mala vrata ubace i devedesete kao nešto sasvim cool. Kapirate o čemu pričam?

    Uvek idemo linijom manjeg otpora, i uvek se bavimo posledicama, a ne uzrokom. Platimo nekog ultra skupog, ali sertifikovanog od strane EU, konsultanta, koji dođe sa nekom npr. Finskom ekspertizom i implementira nešto što pojma nemamo šta će nam, ali navodno treba da reši neki problem u našem školstvu. Taj neko obično bude plaćen projektno, odnosno na određeno vreme – dođe, bude tu neko vreme, napiše neku strategiju i ode. Pa se vi, gospodo profesori, snađite za dalje. Gospoda ministri će, naravno, na sva zvona trubiti o najnovijem uspehu i još jednoj prepreci manje na putu ka članstvu u EU.

    Tako se, dragi moji, ne menja ni školstvo ni društvo.

    Preuzeto sa: http://www.change-management-toolbook.com/

    Zaboravljamo da se ponašanja ne menjaju forsiranjem drugih ponašanja. Ne morate biti ekspert za upravljanje promenama da biste shvatili da delikventa ne možete promeniti ako mu ne date alternativu, za istu ga osposobite, i najbitnije – ako ne bude uveren da je to prava stvar.

    Ako to proširimo na društvo – ne možemo ga promeniti ako su prihvatljiva ponašanja divljanje po stadionima, napadi na policiju, ako loši đaci vladaju državom. Ne možemo napredovati ako ne verujemo i ako ne gajimo prave vrednosti.

    Verujem da ste do sada ukapirali sličicu koju sam ubacio, a koja predstavlja neurologičke nivoe promene pojedinca, ali se lako može primeniti i na ceo narod.

    Identitet koji je na vrhu smo, kao narod, nekim čudom zadržali. Identitet naroda koji je definisan Teslom, Pupinom, Milankovićem, a održan košarkašima, odbojkašima, teniserima i drugima, nisu uspeli da unište ni svi ovi nesposobni ljudi koji su sve drugo uništili u poslednjih 30-ak godina.

    Međutim, dobrano nam je poremećen sistem vrednosti i verovanja, i iz takvog poremećenog sistema kreću sve nedaće koje nas muče, a koje uporno pokušavamo da anuliramo na pogrešan način.

    Niko se nije setio da taj sistem vrednosti reformiše. Ili se setio, ali deklarativno, jer mu je to rekla EU.

    A niko da pita one “zbog kojih sve to radimo” i “na kojima svet ostaje” – niko da pita mlade šta bi oni to želeli? Koje su to vrednosti koje bi oni voleli da vide u našem društvu? Gde im treba pomoć? Na koji način žele da budu osnaženi?
    Pritom ne mislim da ono koketiranje političkih partija sa raznim studentskim unijama u obliku “ti meni vojvodo ja tebi serdare”. Mislim na klince, na one koji još nisu iskvareni i koji razmišljaju srcem.

    Stvarno važno!

    E upravo njima se bavi kampanja “Stvarno važno” i upravo njih je Ana Divac sa svojim timom iz Fondacije Ana i Vlade Divac pozvala da se oglase i kažu šta je za njih stvarno važno. Šta su vrednosti koje su njima najbitnije? Šta je to što želimo da promovišemo i usvojimo kako bismo se istinski promenili?

    Mladi ljudi su na kampanju odgovorili iskreno i na sjajan način. Idite na sajt www.stvarnovazno.org i videćete na početnoj strani vrlo jasan indikator svega onoga što nam nedostaje u našem društvu ovih dana, i na čemu treba raditi.

    Međutim, da to ne bi ostalo mrtvo slovo na papiru, jer nije da se mladi nešto pitaju u današnjem sistemu, kreatori ovog programa su želeli da stvore i platformu za aktivnosti koje će doprineti promociji tih pravih vrednosti.
    Takva ideja je okupila oko 120 ljudi na Divac Idea Forum, koji je održan u petak, 21. oktobra u Domu omladine, a na kojem su učesnici pokrenuli konkretnu raspravu na temu kako doći do promena u društvu, te koji su to ključni faktori na koje se mora uticati.

    Učesnici su podeljeni u 5 radnih grupa (Obrazovanje i zapošljavanje, Ekologija, Kultura i slobodno vreme, Aktivizam-Mobilnost-Informisanje-Volonterizam, Zdravlje i bezbednost), i u njima će ostati u narednih 6 meseci. U tom periodu će pokušati da naprave neku konkretnu razliku, neki korak unapred, a na tom putu će imati svesrdnu podršku organizatora i njegovih partnera.

    Da se njihov glas čuje potrudiće se i javne ličnosti koje već pomažu inicijativu – za sada Marčelo, Nađa Higl, Milorad Čavić, Branislav Trifunović. Vlade Divac.

    Znajući da ću pisati ovaj tekst za Eniax.net, planirao sam da obiđem rad svih 5 grupa i napišem pomalo o idejama u svim oblastima, međutim ekipa i energija ljudi u grupi za obrazovanje i zapošljavanje me je zakovala za tu grupu, pa sam odlučio da sve vreme posvetim njima, a o drugim grupama čujem u prezentacijama na kraju dana. U svakom slučaju, moglo se osetiti u sali da je energija u svim grupama bila na visokom nivou, da se lepo radilo, te da je ceo događaj i inicijativa pun pogodak. Zamolio sam organizatore da me ubace u mailing liste svih grupa kako bih ispratio rad u narednih 6 meseci, i naravno pisao o tome.

    Utisci

    E sad, kako je ovo tek početak, takoreći prvi brainstorming ovih radnih grupa, ne bih ulazio u detalje i analize iznesenih ideja, pa bih radije podelio nekoliko utisaka:

    – energija i motivacija učesnika je bila fantastična! Iako je vrlo jasno da mnogi učesnici još uvek ne kapiraju u koliko je lošem stanju naše društvo, jer su jednostavno previše mladi (ili još nisu došli u situaciju da nemaju pojma šta da studiraju, ili nisu još uvek bili u situaciji da nađu posao i skontaju da su sve te godine obrazovanja učili beskorisne stvari), njihova iskrenost i žustrost u raspravama mi govori da im je važno. Stvarno im je važno. I deluju kao akcijaši :). Biće narednih 6 meseci zanimljivo, siguran sam.
    – podrška Ministarstva omladine i sporta je važna, i prisustvo ministarke na otvaranju je uvek cool, ali cela podrška ovako na prvi pogled deluje dosta deklarativno, pošto je prisutna gospođa iz ministarstva (nisam zapamtio ime, na žalost) delovala prilično nezainteresovano – npr. telefonira u vreme prezentacije rezultata radnih grupa, a na moju konstataciju da klinci šalju odlične poruke i signale Ministarstvu, ona odgovara sa “da da, sve je to u redu, ali znate mi imamo strategiju…kancelarija za mlade…strategija…kancelarija…”. Nadam se da se organizatori ne uzdaju previše u pomoć Ministarstva :)
    – prisustvo i konkretna podrška Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) je od izuzetne važnosti na ovakvom projektu. Oni koji me prate na twitteru su na kanalu #stvarnovazno možda mogli steći utisak da sam ih hejtovao nakon njihove prezentacije, ali daleko od toga – ja bih samo voleo da se na konferenciji o vrednostima priča o vrednostima u najpozitivnijem smislu, pa onda malo emotivno reagujem na bilo kakvo spominjanje narodnjaka, politike, političara i uopšte države, jer sistem vrednosti nema veze sa državom. Bilo bi stvarno sjajno kada bi drugari iz KOMSa uključili sve svoje članice u istinsku promenu sistema vrednosti u našem društvu.

    – Ana Divac – žena zmaj! Bio je tu i Vlade, održao jako lep govor, ali inspiracija dana, meseca, godine je Ana. Njen govor na zatvaranju konferencije treba okačiti na youtube i gledati ga s vremena na vreme, jer dolazi i srca i duše jedne dobre osobe koja najiskrenije misli ono što govori, a koliko vidimo po akcijama u proteklih par godina, i živi ono govori. Mogu ja sad vama da napišem ovde gomilu citata, tipa “Gde god da odete, uvek nas nervira država. Država je svuda problem, dakle ne smemo kriviti državu. Jer mi smo država, i država je odraz nas samih. Menjajući sebe, menjamo i državu.”, ili “Svakog dana se budimo i nešto nas pokrene. Šta je to? To je vrednost zbog koje živimo”, ili “u procesu promene, ne smemo izgubiti sebe, svoj identitet”, ali tek kad si tu, na par metara od nje, možeš da osetiš tu navalu energije dok govori. Inspirišuće, zaista…

    Sve u svemu – sjajna inicijativa. Drago mi je što sam deo cele priče i nadam se da će za 6 meseci završni događaj biti nazvan Divac Results Forum, te da će rezultata stvarno i biti.

    Autor: Nikola Jovanović
    twitter: @PeckoPivo
    blog: www.peckopivo.com