All posts in Društvo

  • Zašto ću danas izaći na izbore?

    Pripremam se upravo da otputujem na jedan dan u Ivanjicu, gde sam i dalje prijavljen, da bih glasao. Ova izjava većini ljudi pobudi onaj WTF izraz lica, pre svega zbog činjenice da nisam neko ko se previše interesuje u politiku, pa time i bio neko ko bi se cimao 500 km za 1 dan zbog takvog povoda. To jeste donekle istina, ali ovaj put razlog odlaska nisam našao u političnosti, nego u činjenici da mi je malo previše negativnih misli koje idu ka Srbiji, po pravilu od onih koji zapravo nikada nisu ništa uradili da to promene. 

    Sve se nekako prelomilo dok sam sa drugom iz klupe u srednjoj školi pričao o danima kada smo kao celo odeljenje otišli da glasamo za Marjana Rističevića, jer nam je tada glasanje bilo više nova tema za ubijanje vremena na času, ili odraz buntovništva, nego nešto prema čemu se ozbiljno odnosimo. 10 godina kasnije je upravo isto, samo što su žalbe prema državi znatno glasnije. Umesto nesrećnog Marjana, koji se pretvorio u reality show zvezdu, sada smo odlučili da na listićima crtamo penise, dopisujemo Čak Norisa ili Duleta Vujoševića, ili jednostavno predamo beli listić. I dok je ovo donekle odgovornije od generalnog neizlaska na izbore, plašim se da sve ovo nigde zapravo ne ide…

    Istina je da mi zapravo nemamo za koga da glasamo, ali ako je sve isto sranje, zašto onda ne videti da li je neko sranje manje od većeg sranja. Naše je pravo da probamo, menjamo, biramo, izbacujemo, dodajemo. To je odgovornost koje nam društvo nalaže, a na osnovu te odgovornosti upravo i dobijamo isto to društvo. Bez odgovornosti nema ni uređenog društva, bez uređenog društva nema ni svega onoga o čemu sanjamo i želimo. Ovde bih dodao i onu čuvenu, ako radiš kako si uvek radio, imaćeš i iste rezultate koje si i uvek imao. Razmislite o svemu, donesite neku odluku, nije lako, ali ako celog života bivate neutralni, nemate pravo da se žalite što je tako kako je. Žalenjem kako je loše u državi, u situaciji kada se niste potrudili ni da glasate na izborima, samo potvrđujete svoju ulogu parazita, i postajete još jedna domina u sistemu koji pada. Razmislite o tome, nisam ni ja siguran za koga ću glasati, ali sutra ću već o svemu razmisliti i doneti odluku. Nepopularnu. Ali takve su jedine koje vas kao pojedinca, a kumulativno i kao društvo guraju napred.

  • Edukacija 2.0, ili kako izgleda obrazovanje tamo gde je budućnost već stigla

    Kada je u pitanju praktična upotreba društvenih medija, i generalno novih tehnologija najviše me uzbuđuje primena istih u oblasti obrazovanja. Impresivno je koliko se brzo ova oblast razvija i koliko smo samo u poslednjih 10 godina dobili zahvaljući razvoju Interneta i omasovljavanju širokopojasnog pristupa. Učenje na daljinu u potpunosti je demokratizovalo proces prenosa znanja, i učinilo ga dostupnim svakom, poznati univerziteti širom sveta danas nude besplatne video materijale sa svojih predavanja, a koncepti poput gejmifikacije obećavaju da će i sam prenos znanja biti ne samo tehnološki impresivan nego i izuzetno zanimljiv. Priznajem da zavidim današnjim klincima. 

    Kao neko ko je završio FON u vreme kada su privatne škole tek doživljavale svoju ekspanziju kod nas, ne mogu puno da se žalim na ono što je ponuđeno. Imali smo dosta korektnu nastavu za domaće uslove, i pristup koji je znatno praktičniji u odnosu na ostale članice Beogradskog univerziteta. Između ostalog, to je i jedan od razloga zašto su studenti FON-a toliko traženi i tako uspešni na takmičenjima širom sveta. Od tad se međutim dosta promenilo, a najbolji dokaz za to mi je bila poseta poslovnoj školi HULT o čemu sam vam već pisao prošle nedelje. Pristup koji oni imaju predavanjima je nešto o čemu mi trenutno ovde samo možemo da sanjamo, što zbog tehničkih preduslova i malog tržišta, tako i zbog jako velike tromosti fakulteta u reformi njihovih obrazovnih procesa.

    Interaktivnost, ali stvarno!

    Koliko god predavanja da sam posetio kod nas, uvek se potenciralo na interaktivnosti i retko kada uspevalo da se to i ostvari. Razlozi su donekle i u našoj prirodi, nedostatku želje za isticanjem zbog moguće osude, ili čega već što ne opravdavam. Ovo nije fenomen koji je prisutan samo kod nas – jednostavno, ljudi imaju problem sa javnim nastupom i javno uključivanje u diskusiju je jedan od segmenata istog.

    Kada studenti u svakom trenutku uz sebe imaju laptop ili tablet, u vremenu kada je internet konekcija podrazumevana zašto to i ne iskoristiti. U slučaju HULT-a predavanja počinju mini kvizom o prethodnom predavanju ili case-u koji je trebalo pročitati u prethodnih 7 dana. U realnom vremenu, kroz Moodle (koji se i kod nas dosta koristi za Distance Learning) rezultati se projektuju na zid i vidi se pripremljenost studenata za čas. Princip kvizova sa početka predavanja mogu se ponoviti i nekoliko puta u toku predavanja, da se isprati pozornost studenata i dobije povratna informacija čak i od onih najstidljivjih.

    Zatim se ide korak dalje – lekcije su dostupne kroz Hult Reader, što je aplikacija za iPad koja vam omogućava da svim materijalima vezanim za studije pristupite sa bilo koje tačke, ali i hvatate beleške tokom predavanja. Sve je naravno sačuvano u cloudu, tako da možete pristupiti i beleškama drugih studenata, ali i pogledati recimo šta je to što su drugi studenti u knjigama iz kojih uče označili bitnim. Na ovaj način dobijate širu sliku o samom predavanju i lakše ulazite u celokupan proces učenja.

    HULT je specifičan i što iPad predstavlja podrazumevani uređaj za svakog studenta, i dobija se prilikom upisa na sam faks da bi sve ove aktivnosti bile moguće. Vremenom se utvrdilo da aplikacije nisu jedine koje daju vrednost studentima, već i da mogućnost da slikaju tablu ili snime deo predavanja može značajno olakšati da se što više informacija ponese sa predavanja. Ali ni ovde se nije stalo, već je studentima omogućena i aplikacija za pametne telefone gde sadržajima mogu pristupiti i onda kada nisu u blizini svog tableta.

    Kroz aplikacije moguće je i pronaći kontakte studenata i profesora, prijaviti se na dešavanja i naći neke korisne informacije o kampusima u svih pet gradova gde se sve fakultet nalazi. Osim što studentima daju mogućnost da se informišu o samim dešavanjima, na ovaj način i sam univerzitet ima uvid u to koliko su neka dešavanja i informacije više popularni od drugih. Na osnovu tog uvida, i ogromne količine informacija koje se prikupe na osnovu ponašanja studenata tokom samog procesa studiranja, unapređuje se sam program prema onome što je studentima zanimljivije, na osnovu čega se program samog fakulteta iz godine u godinu menja u skladu sa navikama. Na ovaj način uvek imate aktuelan program koji izlazi u susret novim generacijama studenata.

    Održivo obrazovanje

    Nažalost nisam uspeo da zapišem brojke o količini papira koji se u ovoj godini uštedeo na štampanje raznih materijala za studente koje dobijaju za potrebe predavanja, ali nesumnjivo je da je ovo znatno održiviji način od ovog koji mi danas imamo u školama. Istina je da je za čitanje sa tableta potrebno malo vreme za privikavanje, ali sa druge strane u jedan uređaj od nekoliko stotina grama stanu hiljade i hiljade strana materijala koji je vrlo lako pretraživ i pruža mogućnost dodatnog opisivanja, poput podvlačenja ili dodavanja komentara, i sve to u interakciji sa drugim kolegama. Kolaborativno učenje na delu.

    Previše tehnologije, premalo obrazovanja?

    Digitalizacija ovde ne staje. Komunikacija studenata određenog smera vrši se kroz Facebook grupe čime su zamenjene oglasne table na fakultetima i odlazak do istih. Najvažnije od ovih informacija puštaju se i u mobilnu aplikaciju, kao i na Facebook stranu kampusa tako da studenti u svakom trenutku mogu imati aktuelne informacije uz sebe. Male su šanse da ćete zaboraviti na ispit uz automatsku sinhronizaciju kalendara i push notifikacije :)

    Tehnološki skeptici verovatno će prokomentarisati kako je ovo samo još jedna prilika da se ode od suštine i učenje pretvori u lakrdiju, ali vreme će pokazati da nije tako. Obrazovanje se, kao i ljudi, menja. Klincima je danas sve teže pridobiti pažnju i za novo doba moramo da smišljamo nove načine obrazovanja. Verujem da je ovo jedan od njih, jer nas uvlači u svet informacija umesto da nas tera da ih učimo napamet. Siguran sam da će sirove činjenice sve manje vredeti u budućnosti kako ćemo ih imati previše, a biće dostupne na par klikova od nas. Pravo znanje će biti u odabiru i pripremanju ovih činjenica za oblik koji je nama potreban.

    Ne treba zaboraviti ni da nam tehnologija daje još jednu lepu prednost – bogatije iskustvo učenja. Kažu da najlakše pamtimo ako nešto doživimo, a tek onda ako to isto pročitamo ili zapišemo. Uz istoriju koju ćemo sada učiti uz video snimke borbi koje su se dešavale i animirane prikaze formacija, geografiju gde ćemo posećivati neko afričko selo preko Google mapa i analizirati njihovo uređenje ili časove muzičkog gde ćemo prvu pesmu odsvirati na Piano aplikaciji – pregršt mogućnosti o kojima smo mi, koji smo bili klinci do samo pre 10 godina mogli da sanjamo. Naravno, trebaće vremena da sve ovo dođe i kod nas, ali ne mogu da ne priznam da se jako radujem tom trenutku – pogotovu ako sam bio u prilici da tome svedočim već sada.

    Ovaj tekst je nastao tokom posete Hult International Business School-u u Londonu. Hult je trenutno jedna od najbrže rastućih poslovnih škola u svetu, sa kampusima u Bostonu, Londonu, Šangaju, San Francisku i Dubaiju. Tokom boravka imao sam prilike da posetim kampus, predavanja i dešavanja koje organizuje univerzitet, a najzanimljivije stvari iz tog iskustva podeliću ovde sa vama na blogu. Stay tuned!

  • Toni Elumelu – čovek koji nam nedostaje

    tonyelumelu

    Putovanje u London otkrilo mi je mnoštvo zanimljivih priča i ljudi koje nekako nemate prilike da čujete svakog dana kod kuće. Lepota ovog grada je ponajviše u njegovom kulturnom šarenilu i najrazličitijim ljudima koji se nalaze svuda oko vas. Baš u vreme dok su moje drage kolege branile prvo mesto na takmičenju u izradi studija slučaja upoznao sam jednu devojku iz Nigerije, koja mi je otkrila Toni Elumelu fondaciju, i čoveka koji stoji iza cele priče, a koji tako nedostaje našoj ekonomiji. 

    Priča sa Tonijem počinje 1998. godine kada je, kao najmlađi CEO komercijalne banke u istoriji Afrike, sa 34 godine došao na čelo Standard Trust banke. U narednih 10 godina, ujedinjenu zajedno sa United Bank of Africa kreira jednu od najmoćnijih finansijskih institucija u Africi, koja se sada prostire u 20 zemalja i zapošljava 10.000 ljudi. Najbolje, ipak dolazi posle.

    2010. godine Toni se povlači iz UBA, i osniva Toni Elemelu fondaciju za razvoj konkuretnosti i promociju afričke privrede. Vođen krilaticom koju bih voleo da neko od naših viđenih ekonomista više koristi – niko neće pomoći Africi, ako to ne uradimo mi sami, Toni formira platformu za sve preduzetnike i mlade kompanije, koje žele svojim delovanjem i rastom da unaprede i afričko društvo. Ono što je različito, i što me je motivisalo da ipak napišem tekst o svemu ovome jeste pristup, u kome se za razliku od ostalih fondacija insistira na razvoju društva, kroz razvoj privrede, a ne brzom povećanju vrednosti investiranog novca ili otuđivanju svega što imamo, a što nam donose strane investicije.

    Toni i njegova fondacija pomažu malim i srednjim kompanijama da izgrade kapacitete i tako pretvore svoje ideje u finansijski održive i profitabilne projekte. Suština nije samo u investiranom novcu, već u edukaciji preduzetnika kroz učešće u projektima, ali i stipendiranju i mentorstvu mladih koji trebaju da donesu pozitivnu promenu u godinama koje dolaze. Uz sve to fondacija je tu da vrši pritisak na državu za pojednostavljivanje procesa, olakšavanje pokretanja biznisa i građenju neophodne infrastrukture za dalji razvoj društva. Sve ovo kreira ciklus, u kome kompanije koje su na kraju istog obezbeđuju novac za rast onih koje tek dolaze. A cilj uvek isti – dalji društveno-ekonomski razvoj Afrike.

    This is Serbia

    Čitajući priču o nekom afričkom biznismenu koji razvija održivi model razvoja jednog društva, nisam mogao a da ne zamenim reč Afrika rečju Srbija gde god bi se ona pominjala. Činjenica je da smo i mi društvo od kojeg se mnogo očekuje, a taj potencijal nikako da ostvarimo. Strane investicije prizivamo dodolama, dok unutrašnja incijativa ne postoji, a oni grcaji države da napravi nešto dobro obično završe malverzacijama. Za razliku od Afrike, mi nemamo svog Tonija.

    Ponekad se pitam kako je moguće da smo toliko dominanti u mnogim stvarima, a opet na marginama onih ostalih. Imamo talenat, imamo uslove, ali ne i nekog ko će da preuzme odgovornost da napravi neke stvari boljim. Zasigurno postoje i kod nas uspešni ljudi, koji imaju dovoljan uticaj na državu da promene neke stvari, ali opet ne i želja da se to isto uradi. Ima za koga – prošle godine sam upoznao toliko mladih željih uspeha i izazova, ali i onih koji su sada već ozbiljni globalni igrači. Njima je potrebna pomoć onih koji su te stvari prošli, možda ne čak ni novac nego prenos iskustva. Potrebna im je platforma na koju mogu da se oslone, sistem od koga mogu da uče, ali i kome mogu da prenesu znanja. Onaj prvi milion koji okupi sve ljude sa kojima ste želeli da radite ceo život, ali niste znali kako. Postoji dosta miliona ovde, ali oni koji ih imaju odgovornost preuzimaju samo onda kada je potrebno da se slika za magazine o poznatima. Reflektori sobom nose i lepe benefite.

    Sve priče o posetama Africi imale su i This is Africa priču u kojoj se nepostojanje nekih stvari objašnjava činjenicom da je to ipak Afrika i da ne treba očekivati puno. Uz priče poput ove, očekivanja rastu i bude nadu da se i u najtežim situacijama javi neko ko ima dovoljno moći i energije da promeni stvari na bolje. Do tad, dok ne dobijemo svog Tonija, možda nije loše da ka budućnosti gledamo malo više fokusirani na svoje dvorište, jer sigurno je da – niko neće pomoći Srbiji ako to ne uradimo mi sami.

     

    Ovaj tekst je prvi u nizu tekstova koje ću objaviti tokom svoje posete Hult International Business School-u u Londonu. Hult je trenutno jedna od najbrže rastućih poslovnih škola u svetu, sa kampusima u Bostonu, Londonu, Šangaju, San Francisku i Dubaiju. Tokom svog boravka ovde imaću prilike da posetim kampus, predavanja i dešavanja koje organizuje univerzitet, a najzanimljivije stvari podeliću ovde sa vama na blogu. Stay tuned!

  • Promeni. Pokreni. Podeli. Dobre priče su nam potrebne.

    Istina je da je zima period kada se svi malo lošije osećamo. Vreme je hladno, manje se krećemo, družimo i svi živimo za to proleće kada život ponovo treba da krene. Ove godine je to i dosta usporenije zbog činjenice da ulazimo u predizbornu godinu kada se, kao nusproizvod međusobnih političkih takmičenja, izdvaja sav prljavi veš i pokazuje već odavno demoralisanoj naciji. Šlag na tortu svakog pesimiste čiji uzdah karakteriše i ona čuvena – tek će da bude kriza.

    U celoj situaciji nije lako biti pojedinac, a sve ređe se prepoznaju oni koji bi vas razumeli i koji će umesto ustaljenog kukanja pokušati da se pokrenu, nešto promene, podele i poguraju društvo napred onda kada su svi od njega digli ruke. Tako stopljeni u društveni plićak, u kome je najmasovniji sport bežanje od odgovornosti potrebno vam je dešavanje, upoznavanje ili motiv da istupite i kreirate pozitivnu promenu. Srećom, taj okidač postoji i vreme je da se desi drugi put međ Srbima – Šer konferencija.

    Setiću se samo prvog dana prošlogodišnjeg Šera, koji se poput oaze budućnosti spustio u sam centar Beograda i okupio neke nove, lepe, šarene, usudiću se reći i čudne ljude. Moja sreća bila je utoliko veća što sam među tim ljudima video svoje prijatelje iz drugih zemalja po prvi put u Beogradu, nasmejane i oduševljene onim što ih je u sledeća dva dana čekalo. Dnevni program koji se prepričavao i noći koje nisu davale priliku za puno sna. Restart realnosti i poziv na pokret, promenu i deljenje baš kako i ime konferencije kaže. Komentari posle svega potvrdili su samo da su organizatori u tome itekako i uspeli.

    Retki su oni koji znaju da je to šerovsko prodrmavanje i mene donekle motivisalo da krenem u svoju Arigato priču, da iskoristim svoju poziciju i uradim nešto dobro, nauštrb svog vremena ali u znak zahvalnosti prema određenom društvu koje poštujem. Nisam jedini, promene su krenule da se dešavaju a ekipa koja se okupila oko Šera tog aprila nastavila da radi u punom sastavu, dobrim delom i na How To Web konferenciji, Exitu i svemu što se tog leta desilo. A onda je došlo hladno vreme.

    Share 2 dolazi!

    Kao što vizual iz gornjeg paragrafa kaže – Šer nam dolazi! Poslednja nedelja aprila, tik pred izbore, da uskomeša društvo opterećeno najnegativnijom izbornom kampanjom u prethodnoj deceniji, i kaže da promene leže u ličnoj incijativi. On je tu da nauči, motiviše, inspiriše, kreira i predstavi nas drugom delu istomišljenika kroz teme koje su bliske prošlogodišnjim, ali sa drugim predavačima i kroz prikaz svega onoga što se desilo prošle godine. A desilo se – od Wikileaksa, do skorašnjih ACTA, SOPA i sličnih inicijativa koje se suprostavljaju revoluciji deljenja znanja koja nam se odvija pre očima.

    Ne sumnjam da će biti zanimljivo, očekivanja svih su posle prošle godine prevelika, a period koji nas posle toga čeka sigurno intezivan. Dobre priče, pametni ljudi, zabava i inicijative su nam nikad potrebnije a Šer nam ih sve nudi na jednom mestu. I moram priznati, ne mogu da dočekam. Vidimo se u tamo!

  • O drvetu koje je sakrilo šumu

    Nekada stvarno ne mogu da ćutim. I ako se trudim da ne pišem o politici, i ako se trudim da ne pljujem po medijima koji su izgubili svako dostojanstvo, i ako se trudim da ostanem po strani i budem dežurni pajac. Jer uz svo to rasulo oko nas, dođe neko još pametniji i fekalijama zaokruži celinu da bude lakše uočljivija iz svemira. Prozivka Vremena i Kurira na tekst o preduzetništvu koji je Ivan napisao su upravo to…

    Znate, ja sam radio kod tog Ivana. I dan danas radimo zajedno, i vrlo često se družimo. I znam da problemi o kojima priča nisu tu senzacionalnosti radi, već zato što su tu da ukažu na ozbiljan problem koji postoji u društvu i koji sprečava da ekonomski rastemo ili ako moram da se obraćam jezikom Kurira – da nam pomognu da u narednih 500 godina otplatimo most.

    I sad znam da će ovaj tekst mnogi protumačiti kao stajanje na stranu Ivana i njegovo branjenje, jer se suviše dobro poznajemo, radili smo zajedno i šta već ne. Ali to nije povod.

    Povod je činjenica da ne mogu više da gledam medije kako idu i seru po ljudima koji prave neku promenu u ovom društvu. Koji ne oklevaju da popljuju nikoga jer njihova jedinica uspešnosti je lajk, šer, tvit ili broj komentara. I tako se ne ide napred. Isti taj Ivan je mogao i da ode, da mogao je kao i većina nas koji smo tu i borimo se protiv vetrenjača. Nismo, jer verujemo da neko mora da preuzme odgovornost i promeni ovo sranje. Sranje koje vi dodatno uveličavate vašim stavom. Potrudite se makar na sekund, da ne pravite od svega problem, već pronađete i pozitivan primer.

    Vaša odbrana biće da smo kvazi elita, da smo isti mi ti koji seremo po svemu, ne znamo za moral i etiku. Razmišljamo kao surovi kapitalisti i nismo svesni da su nama radnici potrebni, kao i mi njima. Istina je, ali poželeću vam i dobrodošlicu u 21. vek. Iste te poslove koje rade neke osobe iz Srbije možete danas odraditi iz Indije, uz 3 puta manju cenu i viši kvalitet. Niko vas ne tera da zaposlite osobu iz Srbije. Ali vi ćete ipak to uraditi, jer verujete da je to jedini pravi način.

    Istaći ćete i da je tužno da tako razmišljaju osobe sa 26. godina. Isto tako je tužno i da tekstove poput tih pišu baš osobe koje verovatno pogađa ovaj problem. Novinari koji, ako su srećni, rade za 300 eur, pod stalnom pretnjom otkaza i bez ikakvih prava. Bez penzijskog, socijalnog, zdravstvenog… Bez prava na porodiljsko, bolovanje, i sve ono o čemu je Ivan pisao. A koji u isto vreme tekst o svojim gazdama nikada neće napisati…

  • Mislite o sebi

    diaspora

    Upravo je izašla vest o tome kako je jedan od osnivača Dijaspore preminuo u 21 godini. I ako razlog nije poznat, osećam se dužnim da skrenem pažnju na činjenicu da se život prečesto stavlja u drugi plan naspram uspeha i da su ovakve situacije sve manje neobične…

    U poslednje vreme, a često nekako podstaknuti likom i delom gospodina Zuckerberga previše se govori o tome kako zaraditi prvi milion pre 30-te godine. Preduzetništvo, Internet, startapi, avioni, kamioni… šta već sve ne. I to jeste ok kao motivator, sa aspekta guranja društva napred, pogotovu kada je ono u banani poput našeg.

    Ali, previše priče o istim obično dovodi do kontra efekta. Ljudi se forsiraju sanjajući o svetskoj slavi i novcu koji im zapravo i ne treba, koriste quick fix-eve poput previše kafeina, nikotina ili čak droge da bi ostali čitavi u toj jurnjavi, dok im zapravo negde uz sve u drugi plan otpada život. Kliču se i parole – kome treba život kada nisi na vrhu, ili – ako nisi dovoljno umoran, znači da nisi dovoljno posvećen celoj priči…

    A onda neko umre u 21 godini. Od čega god. Kako god. Nije vredno života.

    Da imam dovoljno novca, voleo bih da svakom od vas dam mogućnost da zarađujete onoliko koliko biste želeli a da za to radite 16 sati dnevno. Shvatili biste pre ili kasnije da to zapravo nije ono što ste želeli. Tražili ste tron a na putu zaboravili sve zbog čega ste hteli da budete gore.

    I pre nego što započnete radnu nedelju razmislite malo i o ovome. Uspeh i novac nemaju nikakvog smisla kada ste u situaciji u kojoj se oni zapravo ne broje. Mislite malo i o sebi, uspeh će doći i ako mnogo manje radite ali verujete u sebe i istrajni ste da to izgurate do kraja.

  • Vrednosti mladih u Srbiji – Incijativa “Stvarno važno”

    nole-devedesete

    Znate ono kad završite srednju školu i nemate pojma šta želite dalje, pa upišete ono što vam roditelji kažu (ili ukažu na bitnost porodičnog nasleđa), ono što vam najbolji prijatelji upišu, ili pak ono što vam je najbliže kući? A znate li za ono kad nađete prvi posao koji nema veze sa školom koju ste završili, ili se pak zaposlite u struci a onda skontate da morate sve da učite ispočetka jer je znanje koje imate zastarelo davno pre nego ste uopšte upisali tu školu/fax?

    Da li vas nervira što se vraćaju “devedesete”? Zbog čega onaj huligan iz Italije dobija 5 minuta u Dnevniku na RTSu? Zašto je “biti muško” povezano najčešće sa maltretiranjem mlađih i slabijih? Zašto je biti loš đak cool? Zašto je sramota pričati o seksu (i dozvoliti deci da eksperimentišu ne znajući u šta ulaze, pa onda budemo jedna od zemalja sa najviše abortusa po broju stanovnika na svetu), a cool je učiti decu da je sve sem pravoslavlja – krivoverje?

    Pitanja ima još mnogo, a odgovora nigde…

    U stvari, odgovor svi znamo – već decenijama uporno srozavamo i uništavamo sve što valja u našem društvu, i u tom procesu vrednosni sistem je najviše stradao. Ne bih ulazio u dubinu oko razloga srozavanja, jer sam mišljenja da je sve pomalo uticalo – i ratovi, loše vođstvo, i roditelji koji se nisu bavili dovoljno decom jer su morali da rade po 2 posla da bi preživeli, i nedostatak motivacije u obrazovnom sistemu, i previše česte promene u tom sistemu, nasilno prilagođavanje EU standardima itd itd.

    Iz takvog, srozanog, sistema vrednosti ne može ništa dobro da se izrodi – kriminal, korupcija, nasilje, you name it…

    I šta mi radimo po tom pitanju? Pokušavamo na sve načine da gomilu malih požara ugasimo represijom i kaznama, forsiranjem, ali na potpuno pogrešan način. Govorimo deci da se mora ići u školu, da se to mora “istrpeti”. Ubedili smo sami sebe da je normalno da smo zemlja sa najvećim brojem popušenih cigareta po broju stanovnika, pa detetu više i ne govorimo da je to štetno jer, je l’ de, znamo da će probati pljuge kad tad. “Znamo” da je nemoguće iskoreniti nasilje na stadionima jer je tih nazovi navijača previše, pa je onda lakše zabraniti detetu da ide na stadion.

    Malo teorije – zbog čega ne uspevamo da napravimo promenu?

    Uvek idemo linijom manjeg otpora. Daću vam odličan primer – oprobao sam ga na twitteru i dokazao sam sebi da sam u pravu. Svi znamo da se “devedesete” uveliko vraćaju u naše živote, i to ne samo muzika, već ceo paket – air max patike, nadrkani klinci, trenerke, kajle, ma sve. I svi mi, koji smo kroz to već prošli jednom, otvoreno hejtujemo i mrzimo sve to što nam se dešava. Međutim, odjednom prestane hejt prema toj pojavi kada Đoković bude snimljen kako promoviše žurku “Volim devedesete”, a oni koji ga kritikuju zbog toga budu izrešetani pitanjima “jeste, sad ti ne valja, a valjao ti je kad je osvajao onolike titule i dizao Srbiju i Srbe u nebesa?”.

    Niko da se zapita kakvu on to poruku šalje mladim ljudima? Onima koji u njega gledaju kao u boga i kopiraju njegov životni put. Mislim, ja imam 31 godinu i sigurno da meni neće promeniti mišljenje ni o devedesetim, niti ću misliti da je lošiji teniser zato što je seljak pa sluša tu muziku, ali će neki tamo klinac kojem je Nole uzor/idol skapirati da su devedesete skroz cool, jer  je savršeni i bezgrešni Nole (kakvim ga opisuju svi mediji, a bogami i roditelji tih klinaca) sigurno bezgrešan i po pitanju odabira muzičkog i životnog pravca. I ako mi stariji ne reagujemo, i ne objasnimo im da je to samo loš muzički ukus njihovog idola, njihov vrednosni sistem će biti osakaćen, jer postoji bojazan da se uz talenat, vredan i predan rad, duhovitost, hrabrost, dobrotu, i sve ono što krasi Novaka inače, na mala vrata ubace i devedesete kao nešto sasvim cool. Kapirate o čemu pričam?

    Uvek idemo linijom manjeg otpora, i uvek se bavimo posledicama, a ne uzrokom. Platimo nekog ultra skupog, ali sertifikovanog od strane EU, konsultanta, koji dođe sa nekom npr. Finskom ekspertizom i implementira nešto što pojma nemamo šta će nam, ali navodno treba da reši neki problem u našem školstvu. Taj neko obično bude plaćen projektno, odnosno na određeno vreme – dođe, bude tu neko vreme, napiše neku strategiju i ode. Pa se vi, gospodo profesori, snađite za dalje. Gospoda ministri će, naravno, na sva zvona trubiti o najnovijem uspehu i još jednoj prepreci manje na putu ka članstvu u EU.

    Tako se, dragi moji, ne menja ni školstvo ni društvo.

    Preuzeto sa: http://www.change-management-toolbook.com/

    Zaboravljamo da se ponašanja ne menjaju forsiranjem drugih ponašanja. Ne morate biti ekspert za upravljanje promenama da biste shvatili da delikventa ne možete promeniti ako mu ne date alternativu, za istu ga osposobite, i najbitnije – ako ne bude uveren da je to prava stvar.

    Ako to proširimo na društvo – ne možemo ga promeniti ako su prihvatljiva ponašanja divljanje po stadionima, napadi na policiju, ako loši đaci vladaju državom. Ne možemo napredovati ako ne verujemo i ako ne gajimo prave vrednosti.

    Verujem da ste do sada ukapirali sličicu koju sam ubacio, a koja predstavlja neurologičke nivoe promene pojedinca, ali se lako može primeniti i na ceo narod.

    Identitet koji je na vrhu smo, kao narod, nekim čudom zadržali. Identitet naroda koji je definisan Teslom, Pupinom, Milankovićem, a održan košarkašima, odbojkašima, teniserima i drugima, nisu uspeli da unište ni svi ovi nesposobni ljudi koji su sve drugo uništili u poslednjih 30-ak godina.

    Međutim, dobrano nam je poremećen sistem vrednosti i verovanja, i iz takvog poremećenog sistema kreću sve nedaće koje nas muče, a koje uporno pokušavamo da anuliramo na pogrešan način.

    Niko se nije setio da taj sistem vrednosti reformiše. Ili se setio, ali deklarativno, jer mu je to rekla EU.

    A niko da pita one “zbog kojih sve to radimo” i “na kojima svet ostaje” – niko da pita mlade šta bi oni to želeli? Koje su to vrednosti koje bi oni voleli da vide u našem društvu? Gde im treba pomoć? Na koji način žele da budu osnaženi?
    Pritom ne mislim da ono koketiranje političkih partija sa raznim studentskim unijama u obliku “ti meni vojvodo ja tebi serdare”. Mislim na klince, na one koji još nisu iskvareni i koji razmišljaju srcem.

    Stvarno važno!

    E upravo njima se bavi kampanja “Stvarno važno“ i upravo njih je Ana Divac sa svojim timom iz Fondacije Ana i Vlade Divac pozvala da se oglase i kažu šta je za njih stvarno važno. Šta su vrednosti koje su njima najbitnije? Šta je to što želimo da promovišemo i usvojimo kako bismo se istinski promenili?

    Mladi ljudi su na kampanju odgovorili iskreno i na sjajan način. Idite na sajt www.stvarnovazno.org i videćete na početnoj strani vrlo jasan indikator svega onoga što nam nedostaje u našem društvu ovih dana, i na čemu treba raditi.

    Međutim, da to ne bi ostalo mrtvo slovo na papiru, jer nije da se mladi nešto pitaju u današnjem sistemu, kreatori ovog programa su želeli da stvore i platformu za aktivnosti koje će doprineti promociji tih pravih vrednosti.
    Takva ideja je okupila oko 120 ljudi na Divac Idea Forum, koji je održan u petak, 21. oktobra u Domu omladine, a na kojem su učesnici pokrenuli konkretnu raspravu na temu kako doći do promena u društvu, te koji su to ključni faktori na koje se mora uticati.

    Učesnici su podeljeni u 5 radnih grupa (Obrazovanje i zapošljavanje, Ekologija, Kultura i slobodno vreme, Aktivizam-Mobilnost-Informisanje-Volonterizam, Zdravlje i bezbednost), i u njima će ostati u narednih 6 meseci. U tom periodu će pokušati da naprave neku konkretnu razliku, neki korak unapred, a na tom putu će imati svesrdnu podršku organizatora i njegovih partnera.

    Da se njihov glas čuje potrudiće se i javne ličnosti koje već pomažu inicijativu – za sada Marčelo, Nađa Higl, Milorad Čavić, Branislav Trifunović. Vlade Divac.

    Znajući da ću pisati ovaj tekst za Eniax.net, planirao sam da obiđem rad svih 5 grupa i napišem pomalo o idejama u svim oblastima, međutim ekipa i energija ljudi u grupi za obrazovanje i zapošljavanje me je zakovala za tu grupu, pa sam odlučio da sve vreme posvetim njima, a o drugim grupama čujem u prezentacijama na kraju dana. U svakom slučaju, moglo se osetiti u sali da je energija u svim grupama bila na visokom nivou, da se lepo radilo, te da je ceo događaj i inicijativa pun pogodak. Zamolio sam organizatore da me ubace u mailing liste svih grupa kako bih ispratio rad u narednih 6 meseci, i naravno pisao o tome.

    Utisci

    E sad, kako je ovo tek početak, takoreći prvi brainstorming ovih radnih grupa, ne bih ulazio u detalje i analize iznesenih ideja, pa bih radije podelio nekoliko utisaka:

    - energija i motivacija učesnika je bila fantastična! Iako je vrlo jasno da mnogi učesnici još uvek ne kapiraju u koliko je lošem stanju naše društvo, jer su jednostavno previše mladi (ili još nisu došli u situaciju da nemaju pojma šta da studiraju, ili nisu još uvek bili u situaciji da nađu posao i skontaju da su sve te godine obrazovanja učili beskorisne stvari), njihova iskrenost i žustrost u raspravama mi govori da im je važno. Stvarno im je važno. I deluju kao akcijaši :). Biće narednih 6 meseci zanimljivo, siguran sam.
    - podrška Ministarstva omladine i sporta je važna, i prisustvo ministarke na otvaranju je uvek cool, ali cela podrška ovako na prvi pogled deluje dosta deklarativno, pošto je prisutna gospođa iz ministarstva (nisam zapamtio ime, na žalost) delovala prilično nezainteresovano – npr. telefonira u vreme prezentacije rezultata radnih grupa, a na moju konstataciju da klinci šalju odlične poruke i signale Ministarstvu, ona odgovara sa “da da, sve je to u redu, ali znate mi imamo strategiju…kancelarija za mlade…strategija…kancelarija…”. Nadam se da se organizatori ne uzdaju previše u pomoć Ministarstva :)
    - prisustvo i konkretna podrška Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) je od izuzetne važnosti na ovakvom projektu. Oni koji me prate na twitteru su na kanalu #stvarnovazno možda mogli steći utisak da sam ih hejtovao nakon njihove prezentacije, ali daleko od toga – ja bih samo voleo da se na konferenciji o vrednostima priča o vrednostima u najpozitivnijem smislu, pa onda malo emotivno reagujem na bilo kakvo spominjanje narodnjaka, politike, političara i uopšte države, jer sistem vrednosti nema veze sa državom. Bilo bi stvarno sjajno kada bi drugari iz KOMSa uključili sve svoje članice u istinsku promenu sistema vrednosti u našem društvu.

    - Ana Divac – žena zmaj! Bio je tu i Vlade, održao jako lep govor, ali inspiracija dana, meseca, godine je Ana. Njen govor na zatvaranju konferencije treba okačiti na youtube i gledati ga s vremena na vreme, jer dolazi i srca i duše jedne dobre osobe koja najiskrenije misli ono što govori, a koliko vidimo po akcijama u proteklih par godina, i živi ono govori. Mogu ja sad vama da napišem ovde gomilu citata, tipa “Gde god da odete, uvek nas nervira država. Država je svuda problem, dakle ne smemo kriviti državu. Jer mi smo država, i država je odraz nas samih. Menjajući sebe, menjamo i državu.”, ili “Svakog dana se budimo i nešto nas pokrene. Šta je to? To je vrednost zbog koje živimo”, ili “u procesu promene, ne smemo izgubiti sebe, svoj identitet”, ali tek kad si tu, na par metara od nje, možeš da osetiš tu navalu energije dok govori. Inspirišuće, zaista…

    Sve u svemu – sjajna inicijativa. Drago mi je što sam deo cele priče i nadam se da će za 6 meseci završni događaj biti nazvan Divac Results Forum, te da će rezultata stvarno i biti.

    Autor: Nikola Jovanović
    twitter: @PeckoPivo
    blog: www.peckopivo.com

  • Siromašni nadom

    nada

    Ne, ovo nije još jedan post u kome ću reći kako je ovde sranje. Ima taj čuveni citat iz Autostoperskog vodiča gde se Prefekt čudi potrebi zemljana da konstanto primećuju očigledno:

    “One of the things Ford Prefect had always found hardest to understand about humans was their habit of continually stating and repeating the very very obvious.”

    Pretočeno u nama blizak jezik to mogu biti reči tipa – Jao vidi papir. Ili još bliže u Srbiji je sranje. Verovatno i jeste, ali samim primećivanjem nećemo mnogo toga promeniti. Najčešće će samo na tome ostati, a iz razloga opisanog naslovom ovog teksta plašim se da to postaje permanetno stanje. Ovo je moj pokušaj da se sa tim izborim.

    Možda ne možemo da promenimo državu, ali možemo da promenimo sebe

    Podnaslov opet govori sve. On je verovatno i odgovor na većinu naših pitanja. Problemi postoje, ali nisu nepremostivi. Volja je ta na kojoj treba raditi.

    Imam tu sreću da mogu sebi da priuštim da s vremena na vreme odem iz ove zemlje i upoznam neke druge sredine i ljude. Mustra je uvek ista – političari prave sranja, zloupotrebljavaju položaj, nesposobni su i lažu. U manjoj ili većoj meri. Ali mera ne pravi razliku, nego posvećenost pojedinaca da izguraju svoju stvar, ignorisanje spoljašnjih faktora i preuzimanje odgovornosti. Zemlje u kojima su ljudi posvećeniji i žele da uspeju su po pravilu uspešnije. One poput naše, leže izvrnute u lokvi pesimizma i samosažaljenja.

    Ono što je mustra jeste i oduševljenje svih onih koji nas upoznaju. Oduševljene otvorenošću, stavovima, znanjem. Razbijanje predrasuda u realnom vremenu. Promocija koja poput domino efekta natera sve one okružene oko nas da oduševljeno prenose priču o tome, kako neke stvari nisu onakve kakvi ste ih zamišljali. A onda dođu. Posete neki Share, Webfest, BlogOpen i vide ono najbolje što možemo da ponudimo, a što ovi pre zareza iz podnaslova ne žele da istaknu ni u kom slučaju. Dakle lepi primeri postoje, samo su skriveni od očiju pesimizmom zatrovane javnosti.

    Hajde da kažemo…

    Moguće je i ako nismo sigurni da jeste. Hajde da pronađemo dobre priče, koje su uspele da se otrgnu od teške ruke države i naprave nešto dobro nešto svoje. Svako od nas zna makar jednu takvu pozitivnu priču. Oni koji su posetili HowToWeb i malo više.  Pogača nastaje od mnogo zrna.

    Dobro je da u ovome i nismo sami. Zajednica se probudila, ovo je sad postalo zajednički cilj. Svako ima svoju ulogu, od Torbicinog senzacionalizma, do Ivanovog sjajnog preduzetničkog sata. Vukašin i drugari su sada tu da nam dovuku i one sa strane koji će reći ponešto dobro o celoj priči. Takvi smo mi, tražimo odobravanje nekog sa strane da bismo bili sigurni da radimo dobru stvar. Jer je sve ovo sada novo i čudno. A i sam sam tu, da svojom suicidnom željom odem na još više mesta i upoznam još više ljudi. Da se formira platforma, a inicijativama daju krila za velike razdaljine. Sledeća stanica je How To Web, pa LeWeb, pa ko zna gde…

    I to je to. Pozitiva. Neodustajanje. Ignorisanje onoga što nam crpi životnu energiju i čini nas konstantno nezadovoljnim. A na šta ne možemo da utičemo.

    Ako odem.

    Ipak ću možda otići, sami znate da moja potreba za odlaskom iz ove zemlje nikada nije bila sporna. Povod je taj koji jeste. Jer povod nije nezadovoljstvo, nego želja. Probati nešto više, izazvati nešto veće, doživeti nešto drugačije. Srbija je lepa ali ima svojih ograničenja. Na kraju krajeva i sportisti odu iz zemlje pa se vrate, ličnom napretku ne treba stajati na put a stečena iskustva treba primeniti pri povratku. I verovatno će se to nekada desiti. Možda odem razočaran, ali ono što ne želim jeste da odem, a da ništa nisam učinio da promenim neke stvari na bolje. I verovatno ću i dalje kukati. I verovatno ću i dalje padati u depresije. Ali ne i izgubiti veru u to da nešto mogu da promenim. Možda kao nacija nismo primeri dobrih ljudi, ali jesmo dobrih ratnika što je i baština koju moramo iskoristiti u dobre svrhe.

  • Zašto sam prijavio taksistu?

    Photo: Presta

    Hteo sam da kupim zgradu u Uzun Mirkovoj 1, gde je navodno sada Kinoteka, taj tender sam dobio, a posle je poništen. Pričali su mi neki da treba po 50 hiljada dati tome i tome. Može, rekao sam im, ali burazeru, ličnu kartu da daš da si primio pare od mene. I kad sam video taj šljam, šta se tu dešava… Nije kriv samo onaj koji prima u korupciji, nego i onaj koji daje. - Duda Ivković.

    Photo: Presta

    Ako bih morao da biram svog “personal jesus-a” verovatno bi izbor pao na Dudu. Na stranu njegova trenutna aktuelnost zbog nadolazećeg prvenstva, Duda je jedna od osoba koja je mojoj generaciji dala predivno detinjstvo kroz uspehe košarkaša, ali i jedan od retkih na našim prostorima kojima nećete naći puno mrlja u biografiji. Dugo mi se motao po glavi ovaj tekst i vraćao bih mu se s vremena na vreme, stavljajući u svoje životne ciljeve da nekad i upoznam ovog čoveka. Nadam se da ću to doživeti.

    Njegova izjava o korupciji dobrim delom opisuje i našu kulturu. Konformistični kakvi jesmo, prilagođavamo se postojećem sistemu bez ispitivanja njegove validnosti, on postoji, radi, neefikasan je ali verovatno jedini. Ćutanje i nezameranje su nedodirljive vrednosti, dobri odnosi su ultimativna potreba a na licemerje više niko ne obraća pažnju. Zapali smo u ozbiljno flegmatičan odnos prema problemima čekajući da se sami reše, što se vrlo retko i desi. Odavde i nedostatak potrebe da se bilo šta promeni i pomeri napred. Nedostatak koji pitanje iz naslova teksta ne čini retoričkim, već nalaže ozbiljnu diskusiju.

    Mrzim prevarante.

    Problem sa taksijem nastao je pre dva ili tri meseca. Vožnju od Ade do železničke stanice taksista je naplatio 850 dinara. Bila je nedelja i druga tarifa, ali kao neko ko se jako često vozi taksijem, mogu da vam potvrdim da ta vožnja teško da može da dostigne više od 500 dinara. Vozilo je uredno imalo svemoćne TX tablice, taksista nije bio član nijednog udruženja što jeste malo ulivalo sumnju, ali verovao sam u taj novi sistem verifikacije tablicama. I prevario se.

    Igrom slučaja poprilično smo žurili na stanicu pa nije bilo vremena za diskusiju (niti je poželjna kad ste sami), obratio sam mu se sa žalbom da je to previše novca, na šta je on odgovorio da je to druga tarifa, uzeo novac i bukvalno nestao sa lica mesta. Nije me mrzelo da zapišem tablice (preporuka je i broj taksi table), i prijavim vozača na telefon koji sam uspeo da nađem online.

    Novac nikada nije problem.

    Problemi sa novcem su samo jedan od pokazatelja problema u sistemu. Realno tih 350 din. meni neće puno značiti u životu, ali je princip taj koji me je naveo da po prvi put prijavim nekoga za nešto. Kada radite i ne tako lako zarađujete svoj novac, niste baš raspoloženi da ga tako razbacujete ljudima koji su otkrili toplu vodu. Jer prevara je upravo to. Sa manje rada zaraditi puno više, nije li to svima cilj? Jeste, ali postoje određene moralne norme koje nas održavaju da funkcionišemo kao društvo. Ali nema tu ni morala ni racia.

    Opet ću uzeti kao primer taksiste, ali one koji stoje na autobuskoj stanici i koje sam imao prilike juče da posmatram gotovo sat vremena. Nijedan od njih nije imao ni jednu vožnju. Na svaki autobus su nasrtali kao vrane, daveći ljude na najjeftinije fore i nikog nisu uspeli da privuku. Sistem po kome oni voze 2 vožnje dnevno i od toga žive nije previše jasan, ali očito oni vide i imaju u njemu neku računicu, koja je daleko od one koja u sebi ima moralnu notu.

    Oni tako ne seru samo po ljudima koje prevare, već i na sve one koji taj posao pošteno rade. Ovi sa nezavisnim tablama imaće puno manje posla jer će ljudi razvijati predrasudu kako su svi prevaranti što će vremenom i dovesti do toga da ljudi manje koriste taksi. Tu niko ne dobija…

    Rešenje postoji, zašto ga niko ne koristi?

    Ako postoje pravosudni organi, neefikasni kakvi jesu ali ipak i postojeći zašto im se ne obratiti. Na kraju krajeva i oni se finansiraju iz poreza za koji svako od nas radi 12 meseci godišnje, i koji nerado plaćamo. Zašto ne koristiti usluge koje postoje da bi se sistem uredio, a naš grad vremenom postao bolje mesto sa manje predrasuda o prevarantima i lopovima. Jer ne želimo da se zameramo? Jer će nam oduzeti vreme koje trošimo na turske serije? Nedovoljno jaki i sebični razlozi.

    Tehnologija je naš prijatelj

    Šteta je i što se ne koriste više tehnologije koje postaju sve više zastupljene. Mobilna aplikacija kojoj bismo mogli da prijavimo divlje taksiste i lokacije gde smo ih zaustavili pomogla bi mnogo onima koje se često voze taksijem. Ovo ne mora da se odnosi samo na taksi već na sve kritične grane. Ujedno poželjno je da bude besplatna i dostupna za skidanje na stanicama i aerodromima kako bi se i turisti na vreme obavestili o tome kako da ne budu prevareni. Mala pobeda? Svakako! Problemi se rešavaju jedan po jedan.

    Znam da ću se u nekom periodu života i pitati kada sam postao ovoliki drkadžija, ali vratiću se na priču o odgovornosti i činjenicu da mi sami moramo da počistimo svoje dvorište. Ogorčen sam malo na dešavanja oko nas, na činjenicu da ti neki mali, vrednosno nebitni ali alavi ljudi grabe sve što mogu oko sebe dok svi oko njih pate. Budimo realni na državu ne možemo previše da se oslonimo, ali uvek treba imati na umu da je neke stvari moguće i raditi sam.

    UPDATE:

    Telefon za taksi pritužbe (mislim da je broj samo za Beograd) je 011 322 7000.

    Hvala Vladi na dojavi :)

  • Da li nam nedostaje odgovornosti?

    Photo by Bies

    Previše razmišljam. To obično vodi i do previše nervoze, i previše pitanja onda kada ne trebaju da postoje. Nedostatak opuštenosti onda kada je potrebna zna da zasmeta onima koji su dragi, ali ne mogu od nekih stvari pobeći. Ipak, volim kada sebi postavim pitanja na koje mi treba puno vremena da odgovorim. Ono na koje mi i dalje ne uspeva da nađem odgovor, a da to nije 42 jeste i zašto nama u Srbiji, i Balkanu generalno nije bolje ako smo toliko talentovan narod.

    Priča počinje kritikom vlasti. Popularna tema u Srbiji koja se obično završi zaključkom da su nam na vlasti debili. Ne osporavam, ali pokušavam da se zapitam kako smo došli do situacije da celog života imamo debile na vlasti. Dobar deo ljudi koje znam i poznajem su jako inteligentne osobe, vode svoje uspešne poslove, ili su veoma uspešni u onome što rade. Opet, većina njih su apolitični, groze se politike u zemlji i gotovo sigurno neće izaći na sledeće izbore. Plašim se da tim principom stvari same od sebe jednostavno neće krenuti na bolje.

    Fali nam hrabrosti da preuzmemo odgovornost. Odgovornost obično za sada preuzimaju najluđi, najglasniji i najalaviji, dok se oni od kojih se to očekuje drže prijatno ušuškani u svojoj komfort zoni i poslovima koji sobom nose vrlo malo rizika. I to nije odgovornost samo koju politika nosi sobom, nego i odgovornost u bilo kojoj sferi delovanja.

    Postoji recimo jedna priča o Žiki Pakomu, koju znam od ljudi iz Niša. Pežorativno nazivan Žika Bubuljica, za njega postoji priča da je uspeo tako što je stavljao potpise na papire za kojima neko ne bi ni obrisao zadnji deo tela. Uvozio egzotičnu opremu, sarađivao sa kritičnim klijentima itd. itd. Uspeh se u Srbiji ne prašta i zluradi komentar otkriva možda deo odgovora na naše pitanje. Potpis je odgovornost, ludost je odgovornost, rizikujete da biste nešto dobili. On je sada uspešan, ili je percepcija uspešnog u Srbiji, onaj koji vozi džipa dok mi ostali pokušavamo da živimo od Interneta. I dalje, kao osoba koja snosi veliku odgovornost verovatno je na mesec dana od bankrota, ali i nekoliko godina ispred svih onih koji leže ušuškani u svojoj komfort zoni.

    Tako dolazimo do odgovora na pitanje zašto nema više startupa u Srbiji, kada imamo toliko programera i zasigurno veće tržište od Slovenije i Hrvatske.  Kompanije su odgovornost koja nije dostojan protivnik visokoj plati koju strane kompanije nude domaćim programerima. Dok su u komšiluku tehnički kadrovi bili uglavnom zaposleni u domaćim firmama, kod nas je ustaljena praksa da se radi za strano tržište i kreiraju proizvodi koji donose novac nekom tamo, a ne nama i našoj zemlji. Velika plata vezana za stranu valutu, koja oslobađa svog tereta skorašnje istorije naše zemlje i omogućava lagodan život. Međutim, problem je što ovako ne idemo napred… Tako ne kreiramo ekosistem koji će učiniti Srbiju ozbiljnom startup zemljom, tako ne motivišemo klince da se bave ovim, tako ne činimo bilo koga da misli nešto drugo osim – Život u Srbiji je potpuno sranje, i samo da završim faks i palim. Većina njih i ne zna da može drugačije. A revolucija valjda polazi iznutra.

    Naravno ne očekujem i svako da preuzima odgovornost. Naprosto to nije za svakoga, ljudi koje rade u prodavnici verovatno su sa razlogom na toj poziciji. Ali očekujem to od vas, koji ste mladi, sposobni i koji imate dovoljno znanja da uvek možete da nađete posao za neku solidnu platu. Solidna plata je taj comfort zone, iz koje ne želite da izađete jer to zahteva viši nivo odgovornosti. Ali, ta odgovornost može da kreira nova radna mesta, nove poslove, veću slobodu i na kraju mnogo više zarade. Nije lako, ali rekao sam već – overnight success takes years.

    Jebiga, ako želimo stvari da krenu na bolje moraće taj teret da ide preko naših leđa. Ako prećutimo i ostavimo da se stvari odvijaju kako su se do sada odvijale, imaćemo i rezultate kakve smo do sada imali. Neke stvari se kreću na bolje, ali razlog je što se neke stvari poput tehnologije jednostavno prate same od sebe, i teško je sa državnog nivoa uticati na tako nešto (Osim ako niste Severna Koreja). Možemo uvek svi da odemo, ali stvari neće postati bolje, promena imena u Alan Shore me neće učiniti da se manje stidim svoje zemlje. Zato moramo da je menjamo, ili makar da se potrudimo da uradimo tako nešto. Zato moramo da preuzmemo odgovornost. Jer, ako to ne uradimo, debili će i dalje biti na vlasti a nama niko neće biti kriv za to što nismo ništa pokušali da uradimo… Sada nam je ok, ali znajući našu istoriju, nikada ne znate kada će doći neki novi generali….

    Napomena: Nisam tu da vam sudim o odgovornosti. Štaviše. većina ljudi će reći za mene da nisam odgovorna osoba, ali idem u drugu krajnost. Odgovornost preuzimam ali je često i ne opravdavam, ali dajem sve od sebe da toga bude sve manje. Ne odustajem, već se trudim da budem bolji analizirajući kamenje na koje se spotičem.

    Update: I jedan video koji vam može pomoći da se osmelite na ovaj put. Embrace the failure!