Poslednji boravak u Ivanjici mi je obratio pažnju na vrlo zanimljivu pojavu u Srbiji, ako isključimo Beograd, koji je i onako država za sebe po standardu i tržištu koje na istom postoji. Konkretno mislim na nepostajanje tržišta za ljude srednje kupovne moći, što inače predstavlja jednu od karakteristika početnih faza tranzicije, krajnosti, izražene u velikom procentu stanovništva koje karakteriše niska, sa jedne, i visoka, sa druge strane, kupovnu moć. Kako se približava kraj tranzicije to se i ovaj gap smanjuje te se pojavljuje nešto što do skora teško da je postojalo u Srbiji - srednji stalež.

I otkud sad Kinezi u celoj priči. Primer od pre mesec dana, kada sam boravio kući (!= Beograd) i pokušao da kupim papuče. Sa jedne strane imate prodavnice gde najjeftinije papuče koštaju cca 50eur i sa druge strane Kineze gde koštaju 200 din (2,5 eur + neponovljivi miris). Kojoj se strani prikloniti, ako biste kupili nešto kvalitetnije papuče, ali opet da ne date svoju sedmičnu potrošnju piva na isto? Daleko od toga da ne mogu da priuštim papuče od 50 eur, ali je to snobovski, makar meni, ipak, nosim ih samo par meseci u godini a i vrlo brzo se deformišu ma kakvog kvaliteta bili. Sa druge strane papuče od Kineza imaju vek trajanja jednak tih par meseci i posle toga dobijaju ono što, da se ne lažemo, i zaslužuju - kantu.

Izbor - ipak Kinezi. Nije zbog piva, majke mi :), ali činjenica je da većina ljudi ovako razmišlja. I zato nije čudo zašto ih ima sve više po Srbiji.

Šta ovde brine? I ako se sad slobodno može ustanoviti da u Srbiji postoji ta neka srednja klasa, pitanje je kada će postojati tržište za iste. Ako uzmemo konkretno primer za odeću, mislim da su u Srbiji svi u fazonu il si bos il si hadžija, ili pucaš na gornju ili da donju granu, preskačući ovu srednju kategoriju. Šta do tada? Do tada će Kinezi profitirati i uništavati i ono malo industrije u nas koje puca na tu nižu granu, jer teško im ko može parirati cenom. Setite se Novog Pazara i njihovog tekstila, e pa to je dosta propalo baš zahvaljujući Kinezima…

Napomenuo bih da nemam ništa protiv Kineza, mnogo ih je da bih pokušao nešto, a iskreno i prilično sam impresioniran njihovom kulturom. Na kraju krajeva i slika iz posta govori o tome da sam i ja dete kung fu-a, wing shua i ostalih hiiii-jaaaa-hasaaaa sportova…

Pre 3 godine sam radio jedan rad o zavisnosti na Internetu, i pomalo sarkastično gledao na celu priču, i ako sam i tada provodio priličan period na mreži. Danas, već, sve češće shvatam da to vreme koje provedem na istom, ne radeći baš puno pametnih stvari nije nezanemarljivo, i dok ova sličica na blogu, Hi I’m Eniac and I’m addict, treba nekome da bude zabavna, možda ipak nije daleka od istine. Osvrnuću se na delove iz ovog rada da se malo upoznamo sa pričom.

Intenet Addiction Disorder

Tokom 1995. godine prvi put se javlja oblik zavisnosti nazvan Intenet Addiction Disorder (IAD). Kod nas se ovaj termin prevodi kao “Zavisnost od Interneta” ili “Internet zavisnost”, a takođe je definisan i kao Patologycal Internet Usage (PIU), odnosno - “Patološka upotreba Interneta”

Sve je počelo u SAD. Strah od “nove epidemije” pokrenuo se oktobra 1997. godine, kada je gospoda Pem Olbridž sa Floride izgubila starateljstvo nad svojom maloletnom decom. Ona je toliko vremena provodila u “onlajn životu” da je zaboravljala da svojoj deci priprema hranu u “oflajn-životu”.

Postoji jedna naučna definicija koja kaže: „Zavisnost od Interneta je klinički poremećaj sa snažnim negativnim posledicama na socijalno, radno, porodično, finansijsko i ekonomsko funkcionisanje ličnosti.“ Neka zapadnjačka istraživanja govore da ako neko provede na Internetu više od 38 sati nedeljno, odnosno, gotovo šest sati dnevno, onda je već nesumljivo postao zavisnik.

Čini sa da normalna potreba za boravkom na mreži prelazi u patološku kada se ispune dva kriterijuma. Prvi kriterijum je provedeno vreme na Internetu. Prema nekima, to je četiri sata svakodnevno u dužem vremenskom periodu, a prema drugima, šest sati dnevno.
Drugi graničnik Internet normalnosti možemo nazvati kriterijumom “spajanja svetova”. Prema njemu, patološka upotreba nastaje kada online-život postane svet za sebe i kada nije integrisan u stvarni život, nego je zamena realnosti ili beg od stvarnosti.

Uzroci zavisnosti - ACE teorija

Ova teorija se sastoji se od pristupačnosti (A), kontrole(C) i uzbuđenja(E).

Pristupačnost (Accessibility)

Pre pojave Interneta su zavisnost od kocke i kupovine izvorište nalazile u sledećim ekvivalentima:

kockanje = lokalne kockarnice, odlasci do Loto kioska, sportska prognoza, lutrijski listići…
kupovina = odlazak u radnju, svojevremeno višečasovno čekanje u redu, guranje za ulazak u radnju, današnje traženje neke sitnice po ogromnim rafovima sa gomilom proizvoda.

Sa pojavom Interneta se ekvivalenti zavisnosti od kocke i kupovine sele na mrežu, i to:

kockanje = veliki broj lako dostupnih kockarskih prezentacija.
kupovina = mrežne radnje sa svakakvom robom i momentalnim pristupom manje ili više neophodnoj robi.

Internet je tu NON-STOP, dostupan 24/7. Kad god se oseti potreba za bilo čim, u bilo koje doba dana i noći, dovoljno je nekoliko minuta da ta, možda i egzotična, stvar bude na dohvat ruke.

Kontrola (Control)

Čovek sa računarom u posedu stiče utisak da je “sam svoj gazda” i olako ulazi u razne finansijske transakcije uživajući u osećaju da je “njegova poslednja”, da može uložiti svoj novac gde želi i koliko želi, da svoje deonice može prodati kada hoće, ili da na aukciji u poslednjem trenutku može dati najvišu ponudu i ispasti “faca” pred ostalim aukcionarima.

Uzbuđenje (Excitement)

Odnosi se na emocionalno uzbuđenje koje čovek doživljava, i to:

Na kockanju: Kada čovek dobije opkladu i zaradi novac, taj “dobitak” postaje izuzetan stimulans da se nastavi sa kockanjem.

Na berzi: Čovek će ceo dan provesti u praćenju berzanskih izveštaja da bi video je li i koliko zaradio.

Na aukcijama: Mogućnost da nadglasa sve ostale u poslednjih nekoliko sekundi i osvoji navodno “željenu” stvar.

U sva tri slučaja: Dešavanja i uzbuđenje postaju izuzetno moćan stimulans da se nastavi dalje sa datim oblikom zavisnosti.

Simptomi

Simptomi koji ukazuju da je osoba postala zavisna od Interneta su brojni, ali se uglavnom grade i nadovezuju na sledeće, osnovne simptome:

• Povećanje praga tolerancije podrazumeva da je vremenom potrebno provoditi sve više i više vremena na Internetu kako bi se zadovoljile potrebe za čije je podmirivanje ranije bilo potrebno znatno manje vremena,

• Apstinentska kriza može da nastupi kako nakon nekoliko dana bez Interneta, tako i pri pokušaju da se smanji ili prekine korišćenje Interneta, a manifestuje se psihomotornom agitacijom (nesvesno pomeranje prstiju, šake i slično, odnosno imitiranje kucanja na tastaturi i pokretanja miša), anksioznošću, opsesivnim razmišljanjem o dešavanjima na mreži…

• Offline zavisnost podrazumeva velike količine vremena koje se troše na razne aktivnosti vezane za Internet, bilo dok je korisnik povezan na mrežu ili ne (npr. odgovaranje na prispelu poštu) bez obzira ima li to realne koristi ili ne.

• Asocijalno ponašanje koje se odlikuje zapostavljanjem raznih socijalnih, društvenih, rekreacionih i drugih aktivnosti i obaveza u korist Interneta,

Gde smo mi u ovoj priči?

6 sati interneta koliko se ovde pominje je smešno u odnosu na broj sati koliko većina nas provodi na Internetu. Definicija koja kaže da zavisnost uzrokovana Internetom utiče na ekonomski i radni život nikako ne obuhvata nas koji živimo od istog gde je zahtev posla da se vreme provodi na Internetu, ali posledice poput asocijalnosti, u smislu smanjenja inteziteta offline druženja svakako postoje ma koliko mi to negirali. Sa druge strane ni simptomi, među kojima je i spomenuta asocijalnost, nisu ni malo nerealni. Ja RAZMIŠLJAM o Internetu i u offline životu. Milion puta mi se desilo da razmišljam o tome šta ću napisati na blogu, šta ću postaviti online i slično, često to nije vezano samo za posao. A fenomen nekoliko dana bez Interneta, sam itekako iskusio, i to ove zime na Jahorini gde sam treći dan tražio neki kafe da bih proverio mail. Pritom znam da nisam jedini. I što je najgore snovi. Sećam se jednom da je neki lik pričao kako je sanjao da njegova sudbina zavisi od toga da li će pritisnuti Enter na tastaturi, a on ne može da ga dohvati, i smejao se tome. Ali, u poslednje vreme, ja zaista sanjam kako sam na Internetu i nešto radim, divim se svom novom sajtu i slično. Znam da su snovi refleksija svakodnevice, ali stvarno mi nije svejedno.

Naravno, da nisam jedini, ovaj problem, ako se uopšte može tako definisati je naša svakodnevnica, imaju svi broadband korisnici, a pogotovu oni koji nešto rade vezano za net, i moraju provesti nekoliko sati dnevno na Internetu - što nas svakako sve svrstava u zavisnike. I, mi nismo mala grupa, savremene tendencije, i omasovljavanje Interneta i kod nas svakako da utiču da se ovaj broj svakodnevno povećava, i svrstava Internet u kategoriju najmasovnijih zavisnosti pored možda cigareta i alkohola.

Manija? Posao? Oboje verovatno… ili možda bolje rečeno manija opravdana poslom…

Prilozi: Wikipedia i kviz

Pre tačno mesec dana pisao sam o najtužnijoj slici na svetu, i tom prilikom sam jednoj vernoj čitateljki obećao da ću posvetiti neko vreme i drugoj strani medalje. Večeras sam slučajno naleteo na prvu epizodu emisije Ploveći grad, iza koje stoji Nataša Miljković, voditeljka popularne emisije Ključ, a sve povodom krstarenja Karibima, Royal Caribbeanom, tj. njihovim brodom pod nazivom Freedom Of The Seas. I ako možda ovo nije klasičan primer snobizma, za razliku recimo od toliko spominjane kupovine dabl-dekera, cilj mi je bio da predstavim jednu drugačiju populaciju, koja maksimalno uživa u izobilju, nemilice trošeći hiljade i hiljade dolara - nasuprot onima iz prethodnog teksta.

Na brodu je sve podređeno gostima: od bazena za decu, odrasle i slično, djakuzija, terena za košarku i golf, najveće free climbing stene na nekom plovećem objektu, klizališta preko bolnice sa operativnom salom, šetalištem, biblotekom i ostalim stvarima za koje treba prilično vremena da se nabroje, koje čine ovaj broj potpuno neverovatnim, i prosto ne mogu da zamislim koliko je veliki taj brod kad je sve ovo stalo na njega.

Zanimljiva je i organizacija samog broda, program se prilagođava demografskoj strukturi stanovništva, pre svega hrana, gde se spominju cifre od 20.000 obroka dnevno. Naravno, sve to mora da ima posebnu kraljevsku notu, kako samo ime kompanije glasi, tako da možete videti neverovatne dekorativne elemente od te iste hrane. Sve ovo zahteva ogroman broj ljudi koji svakodnevno rade, nažalost nemam tačan broj, ali ne sumnjam da ih ima koliko i turista na brodu.

Nekima ni sve ovo nije dovoljno, a i “realno” smor je biti na ovakvom brodu po ceo dan, pa postoje i svakodnevni izleti Karipskim ostrvima gde možete plivati sa delfinima, upoznati drevne civilizacije, roniti i teško da Vam može nešto pasti na pamet a da na ovom putovanju nema, jedino što Vam je potrebno jeste jedno par desetina hiljada dolara. Naravno ukoliko ste kao ja u fazonu “odakle m’ lova frajeru”, uvek možete pogledati virtual tour na zvaničnom sajtu broda ili emisiju danas i sutra u 18:25 na RTS1.

Te 2002. godine Internet u Srbiji je bio još uvek u začetku , polako se omasovljavao i utemeljivao kao sve popularniji medij, da bi danas već postao svakodnevica većine ljudi, i pored činjenice da se ne proslavljamo baš sa statističke strane. Tada je postojalo svega nekoliko portala, a jedan koji se tada svakako isticao bio je elitesecurity, stecište IT znalaca kojima je bio cilj da pomognu drugima u njihovom putu ka Internet zvezdama. Iz te zajednice 2002. godne izrodila se jedna manifestacija pod nazivom es leto o kojoj i danas možete s vremena na vreme čuti fenomenalne utiske i žal zašto se sve to završilo samo na tome. Manifestacija je trajala 7 dana, gde je svaki dan bila zastupljena druga tema i prisustvovalo je ukupno 1000 ljudi, od tadašnjih 4500 hiljade članova elitesecurity-ja.

Tom prilikom danas obeleženo 5 godina es leta, u kafiću Relax Plato u Beogradjanki. te je ovo okupljanje bila savršena prilika videti se sa nekim starim poznanicima, ali i steći neke poslovne kontakte koji u buduće mnogo mogu značiti. Pored okupljanja, jubilej je propraćen i malim edukativnim delom na čelu sa poznatim Internet licima Srbije. Okupljanje povodom jubileja su otvorili jedni od pokretača inicijative Zoran Torbica i Miloje Sekulić, da bi potom, ugledni Internet guru, Dragan Varagić održao malo predavanje o promenama koje je Internet u Srbiji preživeo u prethodnih 5 godina, i predočio razvoj situacije u budućnosti. Usledilla su predavanja Gorane Tomanović, iza koje stoji nekoliko startupa, o mogućnostima finansiranja startup-a u Srbiji, kao i studija slučaja Donesi.com, koju nam je prezentovao Goran Opačić. Moram priznati da me je ovo poslednje predavanje oduševilo, pre svega pristup koji su ljudi koji rade na sajtu donesi.com imali prilikom realizacije istog. Detaljna analiza tržišta uz prikupljanje što više relevantnijih podataka prilikom realizacije servisa, ne predstavlja baš svakodnevnicu kada su u pitanju Internet servisi Srbije - gde se većina stvari radi o-ruk metodom, što daje još bolju sliku o ovom, mnogima omiljenom, web servisu - a po meni i jedinom konkretizacijom mogućnosti Interneta u Srbiji.

Za kraj usledile su 2 najave vrlo zanimljive web jeseni, Aleksandar Ilić je najavio drugi po redu IT seminar u Nišu, o kome sam i pisao, ovoga puta pod nazivom BizBuzz. Prošlogodišnja konferencija me je prilično motivisala da se pokrenem, i uradim nešto više po pitanju Interneta i ne sumnjam da će i ovo biti još jedno nezaboravno IT dešavanje. Posle toga, Bogdan Brkić iz Agene, najavio je WEBFEST, domaću verziju webby awardsa, na kome će biti nagrađivani najbolji sajtovi u 12 kategorija, koliko je organizator odredio. Više o ovom događaju možete pročitati na blogu festivala.

Po završetku predavanja, nastavljeno je u prepoznatljivom IT maniru. Ćaskanje, razmena iskustava (moram priznati da sam uživao u pričama McKrackena, i njegovim iskustvima u sferi Internet poslovanja, kako je u pitanju čovek koji bivstvuje na Internetu još od davne 1994. godine, kada sam ja uveliko maštao o kompjuteru) i povrh svega šala odužili su se do kasnih večernjih časova, kada se ekipa razišla i nastavila na svom putu popularizacije Interneta u nas…

update (malo kasniji usled pada servera): Miloje je postavio slike, i video, a ZaMpA izneo vrlo zanimljivu verziju dogadjaja

Balkan karakterišu vrlo zanimljivi komšijski odnosi, imali smo zajedničku državu iz koje se izrodilo novih 6, ali ostaje činjenica da sve one imaju dosta toga zajedničkog. Sa druge strane kapitalizam koristi svaku priliku da potvrdi svoju dominaciju i prevaziđe svakakve barijere radi ostvarivanja odgovarajućih benefita. Kakve to veze sad ima sa nama?

Dok su velike kompanije iz razvijenijih komšijskih zemalja uveliko učvrstile svoju poziciju u Srbiji i pokupovali dosta toga što je bilo zanimljivo, Internet udruživanje je teklo nešto sporije. Srpski korisnici odavno uveliko koriste hrvatske portale, što zbog nepostojanja odgovarajućih servisa, što zbog lošeg koncepta postojećih. Uzmimo za primer pisanja blogova, gde je veliki broj članova blog.hr-a bio je upravo iz Srbije (sećate se markomanije?). Kasnije to je uticalo i na to da se tamošnji mojblog servis preseli u Srbiju i dobije svoju lokalizovanu verziju mojblog.co.yu, da bi kasnije postao i najpopularniji blog servis prema Alexi.

Sa druge strane pomenuta nerazvijenost srpskog Interneta, a verovatno i određeni stavovi, nisu uticali u drugom pravcu, te ste po kog korisnika iz Hrvatske mogli naći samo na najvećim domaćim sajtovima.

U međuvremenu, potencijal ujedinjavanja tržišta uvideli su i Slovenci. Među prvima je i slovenački najdi.si koji je lansirao lokalizovani pretraživač PogOdak u svim bivšim državama, i to je nagovestilo sve intezivnije spajanje tržišta.

Sve se to inteziviralo, i u poslednje vreme svedoci smo pojave par novih lokalizovanih servisa. I dok je Blogorola možda prošla relativno nezapaženo, nova društvena mreža MyPartyFusion teško da će proći slično. Wrigley, koji stoji iza ovog portala, je lansirao regionalnu društvenu mrežu i pokrenuo za sad, bar po mom mišljenju, najveću regionalnu kampanju za jedan portal. Mreža se reklamira na većini popularnih domaćih sajtova, a iskorišćen je i potencijal regionalne MTV Adrie (opet SFRJ).

Po meni ovaj model je trebala upotrebiti i Coca Cola lansiranjem svoje društvenu mreže koja i pored velikog buzza nije dosegla zvezde, jedinstvena mreža privukla bi mnogo više ljudi time i više zaživela, mada verujem da je razlog određena bojazan od nepoželjnih posledica uzrokovanim burnom prošlošću, kao što se to dešava na YouTubu, gde možete na sve strane primetiti izmenu nacionalističkih stavova svih strana. Sa druge strane sajt koristi mnogo agresivniji pristup nego recimo MyExit, koji nije ulagao previše novca u promociju samog servisa, već je ona integrisana uz promociju samog festivala. Dobro je to što je festival regionalnog karaktera, i što mreža ima određeni broj korisnika iz regiona, ali ipak promocija je vezana za sam festival i mreža je nekako u drugom planu.

Sve ovo nadam se da vodi pozitivnim promenama u regionu, zajedničkim naporima na razvoju Interneta i regionu, ali i na poboljšanju međuljudskih odnosa i prevazilaženju određenih stereotipa. Ko zna možda jednog dana budemo u prilici poput naših matorih bez većih maltretiranja otići na koncert u Ljubljanu ili u Split na more. Za sad, nažalost to nije baš tako lako izvodivo, ali sačekajmo… Moć Interneta nikad ne treba potceniti.

Priključite se kampanji „Sa HIV-om se danas živi“ i pridružite nam se u nedelju 20. maja. Na Trgu Republike obeležiće se međunarodni Dan sećanja na preminule od side. Aktivnosti će početi u 18 časova i trajati do 22 časa, a u 20 časova počeće paljenje sveća i nakon toga puštanje balona u vazduh. Građani ce pored mogućnosti da upale sveću u znak sećanja na preminule od side, moći i da napišu poruku podrške osobama koje žive sa HIV-om.

Zajedno ćemo u nedelju upaliti 915 sveća. U Srbiji je od ove opake bolesti preminulo 915 osoba.

U Srbiji je od 1984. godine zvanično registrovano 2088 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 1339 (64%) vec obolelo od side, dok je 915 osoba umrlo od side. Dominira grupisanje registrovanih HIV pozitivnih osoba (90%) na teritoriji centralne Srbije, i to uglavnom na području grada Beograda (oko 80%), koji kao i svaka metropola ima više zastupljeno rizično ponašanje, ali i najveći broj testiranja se obavi upravo u Beogradu.

Partnersku kampanju “Sa HIV-om se danas zivi” realizuju Centar E8, UNICEF, UNAIDS, Y-PEER, CIDA, UNDP/HPVPI, JAZAS, Q Club, AID+, GOD, Balkanski projekat za unapredjenje zdravlja mladih na Balkanu, Covekoljublje i UG Kula. Dan secanja na preminule od side obelezice se pored Beograda i u Novom Sadu, Loznici, Pozarevcu i Boru.

Pogledajte slike sa prethodnih obeležavanja Dana sećanja na preminule od side 2005. godine i 2006. godine.

Vidimo se tamo!!!