Danas je jako teško, pre svega zahvaljujući društvenim medijima, da ostanete neobavešteni o nekoj novoj cool stvari koja se pojavila među nama. Pogotovu kada su to stvari od opšteg interesa poput filmova, a kašnjenje od sedam dana može u potpunosti od silnih prepričavanja i da ubije čar. I upravo tako u prethodnih sedam dana bio sam bombardovan o tome kako je Avatar stigao i mnogima promenio živote, poglede na kinematografiju itd, itd. Došlo se i do pomalo pretencioznih izjava da je to najbolji film ikada, pa se postavlja pitanje da li je zaista tako?

Kada se samo progovori ime Džejmsa Kamerona, i u uvodnom trejleru navede par filmova koje je radio (Terminator, Titanik…) shvatite da baja nije za zezanje, već da je u pitanju kralj Holivuda, čovek koji zna da potroši puno ali i zaradi mnogo više para, i Avatar je po svemu sudeći sledeći impresivni naslov u njegovoj biografiji.

Međutim, problem sa senzacionalnim filmovima poput Avatara je što će retko ljudi reći nešto protiv njega, svi će govoriti o tome kako je life-changing experience, nešto najlepše što su videli u životu i kako će još 14 puta otići u bioskop. No, plašim se da  ljudi po konformizmu vole da prate druge i dele neko opšte razmišljanje, te i odavde uglavnom savršeno pozitivni komentari.

Da se odmah ogradim, ovo ne znači da je Avatar loš film, naprotiv, revolucionaran je, ono što donosi sa tehničke strane u potpunosti menja način konzumiranja filmova, te verujem da će u budućnosti Avatar za efekte biti ono što je Matrix bio pre 10 godina. Prvi put sam gledao 3D film u bioskopu i zaista je očaravajuće, a na trenutke i nemoguće, pratiti gomile detalja koje su integrisane u Pandoru, imaginarni svet na kome živi rasa Na’vi, koji su i glavni junaci ove priče. Avatar tako postaje na trenutke najlepša bajka ikada ekranizovana, predstavlja otelotvorenje našeg sveta iz mašte, svetlog, šarenog, lepšeg, drugačijeg te ne sumnjam da je ovo zakucan pik kada je Oskar za vizuelne efekte u pitanju.

Priča je korektna i dinamična. 162 minuta koliko traje film zaista brzo prođe ne ostavljajući vam vremena za dosadu. Dovoljno je plitak da ga shvate široke narodne mase i dovoljno poučan da ostavi neku poruku iza sebe. Opet, priča po sebi nije revolucionarna, lepa je, ima sve elemente jako komercijalnog filma, fensi predele, patetične ljubavne scene, kul leteće objekte i naravno tuču sa glavnim na kraju filma. Naravno, dobar deo toga je već viđen, deo priče podseća čak i na Pokahontas, a o ksenofobiji ljudskog roda postoji toliko snimljenih filmova, ali ono što razdvaja Kamerona od ostalih jeste način na koji on sklapa sve ove priče u jednu celinu. Film naprosto šeta vaša osećanja od gorčine zvane korporativni svet, do ponosa što bunt nikada ne umire, i što će se uvek pojaviti iznenada sila koja rešava stvar.

Baš ta činjenica da dobro nekako pobeđuje mi je nekako umrljalo celu sliku o ovom filmu. Pouka da ćemo se i pored svih sranja koje pravimo nekako izvući, kako dobro i prave vrednosti uvek pobeđuju je previše ofucana. Verujem da bi mnogo jači efekat ostavio šok zbog uništenja jednog sveta. Poruka koja pokušava tokom celog filma da se prenese, o značaju prirodnog balansa i opštih vrednosti gubi svoju jačinu na samom kraju, umesto šamara ljudskom ponašanju doživljavamo happily ever after, i na sve to ona patetična ala Celine Dion pesma. Ali, ko sam ja tu da se pitam, kada je pola milijarde dolara u pitanju pouka je manje bitna od onoga šta ljudi žele da vide.

I na kraju, da li je Avatar najbolji film svih vremena? Sigurno ne, ali to nikako ne znači da je loš, štaviše potrebno je odgledati ovaj film da biste bili deo onoga što dolazi. Tehnološki revolucionaran probudiće geeka u svakom od nas, a pitkost i zanimljivost učiniće da ovaj obori sve rekorde gledanosti u domaćim i svetskim bioskopima. I pored svega toga ovo nije dovoljno da ovakav film poredite recimo sa Kumom. No možda sam i ja odveć mator, pa poput mojih starijih kolega koje poštuju zvuk jedino sa vinila, ne želim da priznam film u kome glavni glumci predstavljaju zapravo 3D animaciju. Moguće, na kraju mišljenje je subjektivna kategorija a neće mi biti ni prvi put da grešim, na vama je da doživite ovu avanturu na svoj način.

Moram priznati da su bioskopi poput Stera i Koloseja (pogotovu ovaj drugi) vratili film u moj život na velika vrata. U poslednjih nekoliko meseci odgledao sam većinu “hitova” koji nam dolaze preko bare, ponet utiskom posle Star Treka sam vam i pisao, a posle Prokletnika (Inglorious bastards) nije mi padalo na pamet da zaspim a da ne prenesem utiske sa vama.

Kada sam ogledao Kuma prvi put, skovao sam izraz čulna renesansa, koji je trebao da označi ono stanje svesti u kojoj vam sva čula uživaju, film koji vas u potpunosti ispuni pričom, scenografijom i muzikom i natera da ga gledate iznova i iznova. Međutim takvi filmovi se retko rađaju, filmska industrija se bazira na recikliranju klišea, koji se stalno vrte  i tek poneko iskakanje od istih vam privuče pažnju i oduševi vas. Dvojica se u tome itekako izdvajaju, jedan je Gaj Riči bez Madone a drugi, junak naše današnje teme Kventin Tarantino.

I zaista Prokletnici su drugačiji film. Propraćeni uvek dobrim odabirom muzike karakterističnom za Tarantina, drugačijom, često POV kamerom koja se savršeno uklapa u pojedine bizarne scene, na početku u najmanjem slučajem obećavaju dobar film. A onda, ulazite u priču kroz gomilu minijatura, usporenih scena koje vam pružaju priliku da uđete detaljnije u psihologiju likova ali i shvatite besmislenost pojedinih situacija. One šaraju ceo film, daju mu dinamiku  i savršeno se uklapaju u jednu celinu. Naravno detalje neću otkrivati jer ipak trebate sami da doživite ceo film.

Glumačka ekipa blago rečeno pere! Nisam neko ko prati karijeru Bred Pita, ali mislim da je ovim filmom, još jednom dokazao da je mnogo više od Barbikinog Kena, i da je tu gde jeste sasvim opravdano. Njegov lik u filmu je u isto vreme morbidan i komičan i on to nosi bez problema kroz ceo film. Sjajnu podršku u tome mu pruža i Kristofer Valc, za mene totalno nepoznat glumac, koji je oprao glumeći “Lovca na Jevreje” nemačkog generala Hansa Landa.

Pre nego što sam pogledao film, kružile su neke priče da je film pun krvi i nasilja, sa čime se ne bih složio (ili je moj prag tolerancije jako visok), u filmu ima krvi, skidanja skalpova, razbijanja glave bejzbolkom… itd ali je i pored toga mala maca za Ramba IV :P Krv je prisutna da bi pojedine scene predstavila realnijim, a i nije nešto što je nesvojstveno Tarantinu.

Da sumiram, ja sam zaista oduševljen filmom, i dao bih mu dobru 9/10 ocenu jer sam se zabavio, video neku drugu priču, shvatio da Bred Pit možda i zna da glumi i još više zaljubio u gledanje filmova u Koloseju. Međutim film ima zaista podeljene kritike, ima onih kojima se poput mene jako svideo, i onih kojima je film totalno sran*e.  Kritika može da ode na dužinu filma, 153 minuta i nije baš malo, pogotovu ako uzmete da neke od gornjih minijatura (poput ispijanja mleka) besmisleno traju po minut dva. I pored toga zabavićete se, nasmejati, ali i zgroziti, videti neko drugo viđenje završetka drugog svetskog rata i pričati kako je film strava/sranje svima oko vas. Bez reakcije sigurno nećete ostati.

O wow efektu sam često pričao jer sam i sam najveći zavisnik od istog. Znate onaj osećaj kad Vas pukne sreća jer ste doživeli nešto neočekivano, drugačije, totalno cool što vas tera da sledećih 5 dana pričate konstantno o tome, postavši verovatno objekat za izbegavanje od strane bližeg društva, ali to vam ni najmanje ne smanjuje doživljaj.

Photo credit: Mark Storey

Nisam poznat baš kao veliki fan Star Wars/Star Trek serijala, jer sam nekako iste preskočio u detinjstvu a kasnije me snašlo već mnogo čega drugog tako da se moja persona zadovoljavala Matrixom, kao ultimativnom zajedničkom temom svih geekova. I sad kad se pojavio novi Star Trek, verovatno isti ne bi primetio da Sylar iz Heroja, nije u ulozi Spocka, i da se u međuvremenu nisam postao ovisnik o seriji Big Bang Theory, koja između svih geek relikvija Star Trek ističe kao jednu od najbitnijih. Mislim da nikad neću zaboraviti scenu kada Penny poklanja salvetu sa potpisom Leonarda Nimoya, prvobitnog Spocka, Sheldonu i kada ovaj duboko u sebi gaji nadu da ce na osnovu DNK koji nađe na maramici uspeti da klonira najpoznatijeg učesnika Star Trek serijala na planeti. Inače od kako je krenuo film, Twitter je dosta poludeo kada je Star Trek tag u pitanju, gde je film dobio dosta pozitivnih komentara, pa posle svega toga kako jedan geek poput mene da se ne prikloni pokretu :)

Obzirom da sam, sa svojom standardnom movie ekipom prošli film gledao u Steru (Watchmen, ocena 4/10) ovog puta je red došao na Kolosej, obzirom da je novootvoren i kao ajd da promenimo. Ovo je, ispostaviće se, glavni krivac WOW efekta :) Kolosej je definitivno najbolji bioskop u kome sam do sada bio. Platno je znatno veće nego u Steru recimo, a zvuk je, blago rečeno preedobar. U pojedinim scenama filma, poput recimo tuče u klubu, ili scene u kojoj neko čudno stvorenje juri JTK-a imate osećaj kao da ste zaista prisutni u sceni, što je možda cool kada su neke ljubavne scene u pitanju :D ali verujem da bi mi srce stalo na pola filma da je neki horor u pitanju. Od sada, kada je gledanje filmova u Beogradu u pitanju, Kolosej je jedini izbor!

Sam film je audio vizuelni spektakl, iza kog dosta lepo upakovanom pričom (iza filma stoji JJ Abrams koji je zaslužan za serijal Lost), koja se vraća u same početke Star Treka, detinjstva i rane godine glavnih aktera Jamesa Tiberiusa Kirka i Spocka, i objašnjava kako se oformljava čuvena posada Enterprajza. Glavne zamerke na film, došle su upravo od stare Star Trek zajednice, koja je možda izneverena činjenicom da je Vulkan uništen, ili uvođenjem nekih novih koncepata poput alternativne realnosti, ali i pored toga film zaista ima odlične kritike. Ne otkrivam previše, ipak morate da odete u bioskop da biste doživeli film, kako neke stvari zaista nije lako prepričati, imate zaista najtopliju preporuku od mene, koji ću sigurno još jednom pogledati film :)

Dif-tor heh smusma ili jasnije svima Live long and prosper!

Nekada nije loše imati predrasude. Pogotovu one dobre. Poput, Tom Henks je sinonim za dobar film. Da li je i ovoga puta tako? Za mene jeste, te bolje da krenemo…

Rat Čarlija Wilsona je novi film Majka Nikolsa, poznatog još po filmu Closer (koji uzgred ima odličan soundtrack pa eto još jedne preporuke) i predstavlja istinitu priču o kongresmenu iz Teksasa - Čarliju Vilsonu (Tom Henks), dendiju, političaru punom poroka ali i osobi koja izvršava uvek ono što obeća. Čarli Vilson je osoba koja je izlobirala novac za rat u Avganistanu, gde su na neki način USA uspeli da se osvete Rusima, ali i dali opremu Avganistancima što će ih kroz koju deceniju kasnije, sve do dana današnjeg skupo koštati. Ono što je meni bilo zanimljivo u celoj priči jeste način na koji se kroje granice, istinit ili neistinit, verovatno blizu istini, o odobravanju novca često na slepo, bez jasnih argumenata i o višim ciljevima zbog kojih stradaju hiljade i hiljade ljudi. Osetite se tako sitno ponekad. A Amerika, o tome i nema pojma, oni su uvereni da tako spašavaju svet. I jedan fenomenalan citat - dok je seksa i droge uvek ćete moći da parkirate tenk ispred skupštine i da to niko ne primeti. Hudini, umenost obmane, pokaži magarcu šargarepu i odseci mu nogu…

Pored Henksa, tu su i Džulija Roberts i uvek drugačiji Filip Simor Hofman, što samo može biti dodatni argument da odgledate ovaj film. I naravno, javite utiske.

Kada bih poputi Ivana imao sekciju People I respect nesumnjivo je da bi Kevin Spejsi bio među prvima tu. Ako ste imali priliku da posetite neki od mojih mnogobrojnih profila, teško da nećete naći u sekciji film makar jedan film Kevina Spejsija. Dežurni krivci, K-Pax, Poverljivo iz LA, Američka lepota (po kojoj ga dosta ljudi pamti), fenomenalni Život Dejvida Gejla predstavljaju a-must-see za svakog filmofila.

No, Kevin izgleda više neće biti deo priče zvane Holivud, jer kako pišu, od kako je postao umetnički direktor pozorišta “Old Week” u Londonu, potpuno se povukao i jedino ga je moguće videti na po nekoj predstavi u istom. Tom prilikom je rekao:

“Više me ne interesuje glumačka karijera. Sam sebe sam hiljadu puta zapitao jesam li dobar ili ne, odgovara mi li ovaj ili onaj film? A onda sam shvatio da me to uopšte ne interesuje”

Šteta, jer Kevin je bio sinonim za super film, pa makar se on i zvao Supermen. I bio je jedan od onih kojima pare nisu bile sve u životu, i koji je često znao igrati za mnogo manji novac nego što je realno mogao da dobije. Otuda, možda i ovo povlačenje, kao svojevrstan bunt kapitalzmu ispred umetnosti, i promašenim vrednostima koje se u poslednje vreme sve više serviraju u Holivudu. Žal ostaje, ali opet ostavio je Kevin dosta toga iza sebe, i hvala mu za to.

Mustra Bečka je skoro opisivala nove filmove i među njima se našao Hot Fuzz sa impresivnom ocenom 8.2 na nešto od oko 20.000 glasova. Wtf, prvo sam pomislio, pa Kum ima toliku ocenu. I rešio sam da pogledam film.

I, dobro nije baš u rangu Kuma, ali je definitivno film koji će vam ulepšati veče, žanrovski je kombinacija svega i svačega, komedije, akcije, trilera i šta već može da se spakuje u jedan film, ali sve to deluje jako kompaktno, i uobličeno u 121 minut zabave. Možda se u pojedinim trenucima preteruje, aludira na Starskog i Hača, ali prećićete već preko toga i prepustiti se uživanju. Ono što još zavredjuje pažnju u ovom filmu je kamera, svojstvena engleskim filmovima, neobična ali savršeno prati radnju.

I da ne hvalim više film, više informacija možete naći na imdb strani, pogledajte ga, nadam se da će vam se svideti, meni po količini hvalospevnih reči i atributa svakako možete videti da jeste.