Nekad chain letteri znaju biti jako zanimljivi i da nije onog dela, umreces ako ne posaljes 15 osoba, verovatno i puno efikasniji. Ovaj me je nasmejao, ali i naveo da razmislim oko nekih stvari, da li je zivot koji zivimo zivot 2.0 ili mozda -1?

Za svu decu koja su rođena 70-tih i 80-ih !!

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do poslednjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes.

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu “Čuvati daleko od dohvata dece” na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima. Kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e. Piškili smo u krevet.

Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolerima.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu Cocte i Coca Cole sa našim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga!

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato sto smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU!

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici, žmurke, planova, klisa, jurke, partizana i nemaca, 1-2-3, kauboja i indijanaca, lozinke, džamije, fantoma i svega ostalog sto je samo dečija mašta bila u stanju smisliti.

Neretko, nas niko nije mogao naći po celi dan. I nikad nije bilo problema…

Provodili smo cele dane praveći trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako rešiti problem.

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.

Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole…

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, Internet, chat rooms.. …..

MI SMO IMALI PRIJATELJE, I MI SMO IŠLI NAPOLJE DA SE DRUŽIMO S NJIMA !

Padali smo s drveća, znali se poseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.

Igrali smo se s lukom i strelom, pravili katapulte i bacali petarde za Novu godinu i sve smo to preživeli bez posedica!

Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.

I naučili smo živeti s tim!

I ti pripadaš toj generaciji?

ČESTITAM!

MOŽDA ĆEŠ ŽELETI DA PODELIŠ OVO S OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA
ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELI ODREĐIVATI KAKO TREBA ŽIVETI !

A možda bi trebalo ovo poslati i današnjoj deci, da vide kako smo mi odrastali…

Pozdrav generaciji!
–

Mozda i malo pateticno, ali sa druge strane, kad stanes i razmislis… Sta je to sto ti najvise nedostaje u zivotu, mozda je gornji spisak jedan od resenja. Postali smo mozda previse deadline orijentisani, trazimo sirenu u svakoj zivotnoj situaciji da bi smo cesto svojim dragima rekli da nam se sklone sa puta … Mislite o tome!

Napomena uz sliku: daa to sam ja, u prvom razredu sam imao 17 kg takoreci dete Biafre

Kući sam posle 3 meseca, i kao uvek kada dodjem ovde, krenem u sveopšte prevrtanje sopstvene imovine, potraga za nečim zanimljivim, potraga za prošlošću i onoj bezbrižnosti koje se svi nekad setimo. I uvek iskopam nešto zanimljivo. Bilo da je to Ginisova knjiga rekorda iz 1991, sa sve MJ na prvoj strani, ili neke svoje krejzi sveske, sa svim i svačim. Jedna od njih je izronila…

Nekada sam pisao pesme. Bio sam prvi razred, i tada je to bilo cool. Malo sam prepisivao stihove, i kombinovao to u svoje pesmice. Onda sam napisao pesmu pod istim nazivom kao i ovaj blog posle čega nisam napisao ni jedan jedini stih. Evo već 15 godina.

Kad mi je teško

Kad mi je teško
kad gubim san
izmislim pesmu
tonem u dan.

Kad mi je teško
i napravim ranu
i krv teče
u zlom danu.
Ja uzmem zavoj
zavijem ranu
i uzvratim
prokletom danu

Od rodjenja bio sam emo. Učiteljici se nije svidela pesma, rekla je da sam prepisao. Nikada više nisam napisao pesmu. Valjda maloj deci nije moguće biti teško. Verovatno i jeste tako…

U poslednje vreme imam “malih” problema sa time managementom, pre svega uzrokovan letnjim načinom života, tj. kasnim leganjem i još kasnijim ustajanjem. Ustanem oko 12, obavim sve što “ujutru” treba obaviti, i već je 3 sata. Krenem da radim, ubrzo nekako pada mrak, a i volja za radom. Ovo se posebno dešava oko 2 ujutru, kada pogledavši na sat, da li zbog placebo efekta ili čega već, odmah gubim koncentraciju za rad i prebacujem se u krevet i ako mi se zaista ne spava.

Tim povodom danas mi je pala jedna suluda ideja na pamet, a to je da ne gledam u sat dok radim (prvobitna ideja je ustvari bila da promenim GMT, ali znajući sebe računao bih koliko ima sati zaista tako da sam morao da primenim ovo radikalnije rešenje). Suluda, jer je svesnost o vremenu nametnuta trenutnim načinom života: do kada radi prodavnica, kada treba da se vidim sa tim i tim i razno razni deadlineovi. Ali opet bar u trenucima kada zahtevi normalnog života mogu nekako da se zaobidju, mislim da ovaj princip mnogo doprinosi opuštenijem i efikasnijem radu - sećate se samo pismenih zadataka kada vam kažu imate 15 minuta do kraja, a vi ne možete da završite zadatak jer vam je panika zbog toga da li ćete stići.

Sve je ovo super zvuči, ali pitanje koliko dugo mogu da sprovodim isto. Na svakih par dana, ako ne i svaki, imate neke obaveze koje zahtevaju da se u neko vreme nešto desi, ali opet cool je pronalaziti načine inoviranja radnog vremena… Pa makar to sproveli samo jednom… Funky
ps. voleo bih da se i vi podelite iskustva oko ovoga… kako raspoređujete radno vreme, da li ustajete rano, ili radite noću? Ko ostavi najbolji komentar biće komentator meseca ili tako nešto dogovorićemo se već

Ekspanzijom kapitalizma počeli smo da delimo svet na top menadžment i one koji to žele da budu. Biznis se svima uvlači pod kožu svi nešto obrću okreću, svako kupuje neke akcije, čitaju se magazini o ekonomiji, piše se o advertajzingu, marketingu i ostalim engleskim rečima, idoli više nisu iz sveta sporta već iz sveta biznisa, bar kod onih koji su zagazili u treću deceniju. Kuda sve ovo vodi? Vodi činjenici da u današnje vreme svaki uspešan čovek ima svoje principe, svoju knjigu ili ovi malo moderniji Internet stranu, odnosno blog. Uspešni postaju još uspešniji a horde sledbenika slepo prate svaki njihov korak. Spomenuo sam principe, da principi, gotovo da možemo reći, pih kakav si ti menadžer nemaš principe… I tako dolazimo do Boba Parsonsa koji je CEO GoDaddy-ja, kompanije koja svoje poslovanje zasniva na Internetu, i jedne od onih firmi koji priušte ceo minut za vreme SuperBowla, a to svi koji se imalo interesuju u advertajzing, znaju da dooobro košta. Bob naravno kao i svi gore spomenuti ima svoje principe i ja sam odlučio da ih ukradem, pošto se, zaboga ti principi plaćaju :), i prokomentarišem iz svog ugla…

1. Izložite se riziku - Sigurnost je za kukavice. Moja vizija priče je sledeća, rodiš se, naučiš da hodaš, naučiš da pričaš, pođeš u vrtić, pođeš u osnovnu školu, pođeš u srednju školu, upišeš fakultet i završiš, oženiš se lepom i pristojnom ženom, nađeš posao i možda napreduješ, dobiješ decu (rekurzija), odeš u penziju, umreš. Nisam robot, pokvaren sam čim sam napravljen. Ajde malo da izmenimo ovu priču i da se izložimo riziku. Rodiš se, naučiš da se krećeš napred, naučiš da komuniciraš, budeš glavna baja u vrtiću, završiš školu, upišeš fax i guraš ga deceniju, pri tom odeš na tri prakse, uložiš par soma eura na berzu, stekneš kontakte, nažeš posao, napreduješ, oženiš se par puta, plus vanbračna deca (ovde rekurzija ne važi, jebiga deca puna keša), napreduješ, kupiš BMW u međuvremenu, ne odeš u penziju već radiš kao konsultant sa stalnim boravkom u svom letnjikovcu, živiš na preparatima… Umreš ako do tad nešto ne izmisle. OK rizikovaću…

2. Nikad ne odustaj - ako nešto ne radi iz prvog puta to ne znači da ne radi uopšte. Primenljivo ali ne uvek, i mislim da je ovo pravilo jedno od onih univerzalnih pravila koji svi primenjuju, ako si top menadžer i ako vidiš da nešto ne ide, trebao bi da odustaneš kad vidiš da to može loše delovati po kompaniju. Optimizam je kul ali ne pije baš uvek vodu.

3. Kada želiš da odustaneš, zapravo si jako blizak cilju - povezano sa onim gore, odustajanje nije isključivo loše, mada treba uvek citirati Schwaba - ne možeš da uspeš dok ne probaš, treba probati, ali biti i objektivan. Ovaj princip je isključivo motivatorski. Nešto kao u fazonu prvenstvo se održava svake četvrte godine.

4. Učite na greškama i cenite ih (ovo nije originalan prevod ali recimo da znači nešto ovako) - ovo je toliko ponavljan koncept i empirijski dokazan. Još jedno prepisivanje za čika Boba, ali ok, treba tu da stoji.

5. Fokusirajte se na cilj - kad već čitate knjige o menadžmentu često ćete pročitati SPECIJALIZACIJA SPECIJALIZACIJA I SPECIJALIZACIJA. Kul je imati 10 riba, ali to može da bude jako bolno. Odaberite cilj koji mislite da može da uspe, radite na njemu i uspećete. Citiraću nekog Grka koji je rekao: “Bolje da ništa ne znam, nego da znam sve do pola”. Nedovršeni poslovi demotivišu i iscrpljuju tako da je fokusiranje neophodan zadatak svakog menadžera. Nažalost u mom slučaju debelo neprimenjiv
6. Ne gledajte previše u budućnost - BMW, letnjikovac i hiperbarična komora su kul, ali njih treba stvoriti, fokusirajte se na sadašnost, rešavajte probleme jedan po jedan i preživećete. Često smo i mi bili unapred prvaci u basketu pa smo gubili od Angole i Nigerije. Mašta nije štetna, ali u ograničenim količinama.

7. Gazite napred - Investirajte u sebe, učite, radite uvek nešto novo, stavljajte pred sebe nove izazove. Autosugestija - svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem ili kako Bob citira Japance - Small daily improvments eventually result in huge advantages. Ovo zna da bude nezgodno, drugari vas stalno prozivaju zbog ispaljivanja, škola malo trpi a i keva vas pamti sa par kilograma manje…

8. Brzo odlučujte - Život je pun pitanja, a odlučivanje od 15 dana može doneti još mnogo istih, donesite odmah odluku jer dobar plan danas je bolji od savršenog plana sutra. Dok se vi premišljate drugi velikim koracima gaze napred.

9. Kvantifikujte napredak - Ko je brži BMW ili Mercedes? Mama kaže Mercedes, tata kaže BMW… I ona priča o mišljenju kao dupetu… Nikad ne znate koliko ste napredovali dok nemate jasne parametre istog, kvantifikujte sve što je moguće pa makar vam se činilo i nebitnim.

10. Držite sve pod kontrolom - vi ste menadžer i vi UPRAVLJATE. Čim zapostavite neki deo videćete da kasnije nastaju problemi. Ovo stvarno super zvuči ali raditi sa ljudima i krompirima nije isto, uvek postoje neki detalji koji se slučajno previde, i ma koliko se vi trudili mogu da iskrsnu greške. Nasuprot tome uvek postoje optimističke izjave tipa Rizik postoji samo onde gde menadžer ne zna šta radi. Ovde viša sila ne postoji. I, ovo mi je previše optimistički, držite što više stvari pod kontrolom i molite se Bogu mi je nekako optimističnije.

11. Pratite konkurenciju, ali se posvetite više pažnje onome što radite - Komšijina trava je uvek zelenija… O ovome se pričalo i verovatno još jedan univerzalan princip koji se i ne poštuje baš puno.

12. Ne dozvolite da vas neko sputava - na ovo ću mu poručiti da dođe u Srbiju. Ma koliko se vi trudili da uradite nešto ovde će uvek nešto biti što će vas načepiti. Get used or die tryin što bih ja rekao. Često spominjemo taj Telekom i monopol nad telekomunikacijama. Svi žele da se izbore protiv toga ali pitanje je koliko je to u ovom trenutku zaista moguće. Možda je ovo pravilo kul u Americi, ali ovde… Ne znam možda sam i ja previše pesimističan.

13. Ne očekujte da če život uvek biti fer - nemam neki komentar na sve ovo, pričao sam o ljudskom faktoru, pričao sam o sputavanju, jednostavno ma koliko vi hteli da upravljate sa svim stvarima oko vas to je quite impossible tako da…

14. Sami rešavajte svoje probleme - lepo je kada neko stoji iza vas i dezinfikuje prostor, ali teško da to može tako doveka. Spomenuo sam i učenje na greškama, upravo to. Sam si zasrao, sam i počisti, što te ne ubije ojača te.

15. Ne uzimajte život za ozbiljno - Van Wilderovski Iskulirajte malo, super je imati BMW, letnjikovac i hiperbaričnu komoru ali treba malo i uživati u životu, gde dolazimo do onih nekoliko brakova i vanbračne dece. Uzgred ovo je jedini princip koji je primenjiv kod mene.

16. Uvek postoji razlog za smeh - citiraću slavuja iz Mrčajevaca:

Smej se,smej, uvek se smej, najvise volim osmeh tvoj, ljubavi moja,zivote moj osmehom mi dusu grejes, najlepsa si kad se smejes…

Smeh pokreće, budi, vraća u život, konzumirajte ga, opija i stvara zavisnost, ali nikako nije štetan.

ps. Autor ovog teksta ništa nije napravio pametno u životu, sedi većinu svog vremena za računarom i TVom, uči u pauzi lige šampiona, i veruje da je život reka…

trade-off n.
1. the exchange of one thing for another of
more or less equal value, esp. to effect
a compromise.

U poslednje vreme moj omiljeni izraz. Dok sam učio ekonomiju prošle godine, prvi put sam se sreo sa ovim terminom, i onako preleteo preko njega ne zainteresovavši se previše. Posle nekog vremena prilikom organizacije OpenIT seminara sa gospodinom Raschoferom, sales managerom IBM-a, sam pričao o obrnutoj srazmernosti slobodnog vremena i pozicije u hijerarhiji preduzeća. I tu sam posle duže vremena imao prilike da upotrebim tu reč, ali i ozbiljnije se zamislim o istoj.
Shvatimo pre ili kasnije da je život ništa drugo nego svakodnevni trade-off, dobijamo na jednoj strani, gubimo na drugoj, kad skrenemo levo, odreknemo se desne strane. I šta sad, vraćamo se na ono pitanje pravi put koji je, pitanje na koje niko ne zna odgovor, i pitanje na koje nikom nije isti odgovor. Nekad se oslanjamo na intuiciju, nekad na pređašnja iskustva a većina ponajviše na “gladne oči”…

Opet pesmica iz davno prošlih dana… Toplina u očima, i onaj neobičan osećaj u nosu. Ali ne ja sam veliki ja ne smem da toplinu iz očiju prenesem na lice. Ne znam odakle ova težnja, ali u poslednje vreme nikako da izađem iz pelena. Ajde, New Kids On The Block je možda i bio slučajnost, jednostavno postojala je davno težnja da tako nešto nađem, ali sad i ove dečije pesmice. Huh, ne znam kako sebi da objasnim ovo, nije ovo hir samo da traje dan dva pa da prođe, ovo je po svoj prilici žal za nečim što je već prošlo ali ja ne želim da potvrdim.
Šta je to što prolazi, a što nikad više ne mogu da imam? Da li je to ona toplina doma koje odavno nema, da li je to ona roditeljska zaštićenost od svih zlih vetrova, bezbrižnost, ili sve te boje kojima je obojen svet, a koje se ispiraju vremenom? …sve pomalo… a ponajviše samo shvatanje da ja nisam ono što sam mislio da jesam, niti da mogu da budem ono što sam mislio da ću biti, ali i shvatanje da ljudi oko mene nisu ono što sam mislio da jesam.
Bolno je kad odrastete uz superheroje a niste jedan od njih…

Na posletku, ako me jednog dana svoje dete upita, šta sam želeo biti kad porastem, reći ću DETE.

Kad nema hleba, mogu bar da se igram…

После дугогодишњег прорачуна, неколико пари наочара и тд дошао сам до шокантног закључка!

ЧИСТОЋА СТАНА ОБРНУТО ЈЕ ПРОПОРЦИОНАЛНА КОЛИЧИНИ ДИСКОВА КОЈУ У ИСТОМ ПОСЕДУЈЕТЕ!!!

Јавашлук!

Dugo sam se pitao izučavajući drevne filozofe, gde su nalazili izvore za ta univerzalna načela, ne pomišljajući da ću jednog dana to okriti. U svakodnevnoj pripremi obroka dešavaju se čudne stvari. Današnja čudna stvar dala mi je donekle odgovor na ovo pitanje, i otvorila vrata novim prostranstvima, kojima moj um treba da hodi ka izučavanju ovog sveta i pronalaženju novih načela univerzuma.
Sve je počelo tako što sam nekolicinu zaleđenih sarmi izvadio iz frižidera. Pokušao sam i razdvojiti ali to nikako nije išlo komandom Ungroup (Ctrl + U). Počeo sam da kriziram, stomak je jaukao, ali sinuo mi je jedan od tih grčkih mislilaca i njegova „Dajte mi oslonac pomeriću zemlju“. Odlučno sam uzeo viljušku i zario je u sredinu ove grupe. Ništa se nije desilo sa sarmom, ali se viljuška iskrivila.
Shvatio sam!
There is no viljuška!

Oni koji kontinuirano dolaze ovde nesumnjivo su morali primetiti moj pesnički talenat… Kad kažem pesnički mislim na pisanje pesama ne na veliku pesnicu ali dobro verovatno… Ne znam šta sam hteo ovim da kažem…
Na Burek-u sam nekada davno napisao nekoliko stihova, pa sam hteo da ih podelim sa Vama, da se još jednom uverite u neviđenu veštinu slaganja reči… Uh…
Evo ih i pesme…

Volim te bejbe
ne mogu bez tebe!
Volim te pile
Uzmi vile
i ajmo na plastenje!

Ja te volim,
pitam se kako da te prebolim,
pitam se kako da zaboravim one noci
kad si mi rekla da ces doci,
u moj zivot, moje sne,
da pljestemo Counter!

Duso,
malo sam ti smrš’o,
lep sam kao dete
od glave do pete

Ej ti mali čoveče
sto si tako goveče,
daj vezi te pertle
vidis da se saplices!

Originalno napisano na:
http://www.burek.co.yu/phpbb2/viewtopic.php?t=3677&highlight=MC+Eniac