Konačno posle nekoliko dana neaktivnosti blog je ponovo up and running, promenjen je hosting zahvaljujući Mileusni pa se nadam da ovakvih ispada u budućnosti neće biti. Ono što svakako zabrinjava jeste da više od mesec dana ništa nisam napisao, a verovatno to ne bih ni primetio da blog nije radio neko vreme i da me baš vi niste obavestili o istom. Čudna vremena…

Photo: Stephen Mitchell

Nekada sam znao blog da posetim i 20 puta dnevno, spavam nad statistikama gledajući koliko ljudi je pročitalo ono što sam celog tog dana pisao i dobar deo vremena mislio o tome šta ću sledeće napisati. Sa godinama taj blogerski entuzijazam odumre, pišete ređe i verovatno kvalitetnije a kumulativno sve dođe na isto. Međutim pomalo me je sramota činjenice da 5-10 dana nisam bio na svom blogu i da Ribaro nije primetio ko zna do kad bi ostao neaktivan. Hteo sam čak i da pišem, na lageru imam i nekoliko dosta zanimljivih draftova ali kada dođete u fazu da vam fale reči bolje i ništa da ne objavljujete.

Nije to razočaranje ili neka depresija, više plod zaista čudnog januara. Još uvek se borim sa činjenicom da je bleja period iza mene i da me u narednih par 10tina godina čeka ništa do suvi rad. Nije da mi smeta rad, štaviše prija mi osećaj koji imate kada završite neku veliku stvar i onako puni entuzijazma čekate da krenete dalje, ali mi smeta nedostatak slobode. Kada postanete deo institucije, sva ona šetanja po Srbiji i regionu gotovo kada god to zaželite, ili dani kada se sakrijete od ostalog sveta, ugasite telefon i gledate ceo dan serije postanu samo razloge za nerviranje, svoj život ste posvetili nekom drugom i ostaje vam da se prepustite. Nema dinamike, koliko god kreativni bili čeka vas sudbima Čaplinovih Modernih vremena. Strana firma, odlični radni uslovi i povoljna atmosfera za rad, ne znače i savršene radne uslove  već bolje od tužnih domaćih, sanjaju se velike plate i žive mali životi. Izdvojite se na sekund sa strane i zapitate čemu sve to, dok u ogledalu vidite žrtvu kapitalizma sa izraženim životinjskim nagonom prema novcu.

Šta nam uopšte ostaje? Ne znam, verovatno mesta poput ovog da budu epitaf minulog nezadovoljstva, odrasli smo u suviše malim sredinama da bismo bili dovoljno smeli da istupimo napred i pokušamo ponovo ili sami. Oni koji trebaju da te podrže uvek ćete odgovarati i biti za sigurnu varijantu, a svaki pokušaj buntovnog života pozivaće na onu - šut sa rogatim ne može…

Godina je vrlo glup vremenski period. Naizgled dovoljno duga da pokrenete revoluciju, a u stvarnosti tih 365,25 dana prođe i da se ne osvrnete, a muka zbog navikavanja na novu brojku koju pišete pored školskog rada zna da potraje i mesecima. Jedino dobro je u tome, što i ako zaglibite u prethodnoj godini, ovaj brzi prolazak nekako i da novu nadu, natera vas da postavite neke novogodišnje rezolucije u nadi da će jedna brojka promeniti i vas. Placebo je čudo.

Postavlja se pitanje da li ova godina, kao epski glupava uopšte zaslužuje rekapilutaciju. Većina bi je najradije zaboravila, kriza, gripovi, navijači i ostale velike stvari, treba ih zaboraviti. Međutim, zaboravljanje je ovde bežanje od realnosti, izbegavanje dragocenih pouka koje nas teraju da oprženi mlekom duvamo u jogurt.

Multitasking fail

Verovatno najdragocenija pouka koju sam izvukao iz ove godine jeste da ne postoji nešto kao multitasking. Svevišnja osobina koju svaki wannabe-menadžer mora imati u CV-u je jedna od većih zabluda savremenog društva. Jedina stvar koja fercera jeste one-thing-at-a-time a da sam to ranije shvatio verovatno bih sad bio dipl. ing. Godina je počela sa novim poslom i 4 zaostala ispita, a leto sam dočekao u istoj poziciji. Priče o vašim rođacima koji su sa 10kama završavali fakultete i radili svakodnevno noćnu smenu Prve Petroletke su savremene bajke, možda su oni zaista postojali, i možda je Napoleon zaista radio 16 stvari u isto vreme, ali ja kao običan čovek nisam u stanju to da radim. Freelance je OK, daje vam određenu fleksibilnost u usklađivanju aktivnosti te i nekako stignete da uradite više stvari odjednom ali svakodnevni odlasci na posao ne ostavljaju vam puno vremena do da odremate ili odgledate neku seriju. I tako sam srljao cele godine, prestao da radim da bih završio fax i započeo vožnju, krenuo opet da radim a nisam diplomirao itd. Kao preskakanje prepona u stiplu, možeš da skočiš koliko god u vis, na kraju ćeš završiti u bari.

The rise of hate

Mnogi su u poslednje vreme komentarisali kako sam postao neopevani hejter. I to definitivno stoji, postao sam užasno negativan po pitanju mnogih stvari koje se dešavaju u Srbiji da sam više puta pomišljao da odem u toku ove godine. A onda sam razmislio malo i shvatio da nije to samo problem do mene već do većine ljudi ovde. Koliko ljudi znate koji imaju optimističnu sliku o domaćem tržištu? Malo, jako malo…

Pored toga ova zemlja te tera da budeš namrgođen, negativan i nadrkan jer izgleda da samo to prolazi. Brže ćeš stići kući ako voziš žutom trakom, bolje ćeš proći ako podmićuješ, nasilje je još uvek najefikasniji oblik pregovaranja u nas… Ako nisi takav postaješ mlakonja, i zicer varijanta za iskorišćavanje. Jedan od razloga što nisam položio vožnju je i u tome što sam vozio časove 4 meseca, a to zbog činjenice da sam bio fleksibilan sa instruktorom. On će naravno uvek imati nešto bitnije, i neke učenike koji polažu u narednih 7 dana, a tebi kao nekom ko želi da ispadne fer sledi patka.

Blog, konferencije i tako to

Blog sam malo zapostavio ove godine kada je intezitet pisanja u pitanju. Ali, gledajući sve tekstove iz 2009. godine shvatam da je možda i tako bolje. Dobar deo tekstova je bio solidno ispraćen kako sa posetom tako i sa brojem komentara a nekoliko meseci je bilo i preko 10.000 mesečnih poseta. Verovatno to nije najviše ikada, ali ne mogu da kažem da nisam zadovoljan.

Što se konferencija tiče ove godine sam malo iskulirao sa tim segmentom, te sam išao samo na one na kojima sam predavao. A verujem da će i toga u budućnosti biti sve manje da ne bih smorio ljude svojim senzacionalističkim predavanjima o društvenim medijima. eTrgovina, BizBuzz i Tweetokracija, dosta od mene, vreme je neko novi da stupi na scenu.

I za kraj

Nemojte dopustiti da vam godina prođe bez odmora. Meni je ovo druga godina u kojoj nisam išao na odmor, i nekako sam preživeo taj čuveni depresivni novembar ali što duže odlažete to vam se sve više nezadovoljstva skuplja i postajete pretnja po porodicu, prijatelje i širu okolinu. Ako nemate novac, postoji mnogo varijanti tipa odlazak na selo ili kod prijatelja na vikendicu gde se možete sasvim solidno odmoriti za isto novca koliko bi vam trebalo za život u mestu gde živite. Kao što sam gore spomenuo za multitasking često precenimo svoje mogućnosti a posledice mogu biti vrlo neprijatne po okolinu. Dajte sebi oduška, na kraju krajeva ako ste preživeli 2009. teško da vas može bilo šta sprečiti.

Kada o nečemu toliko pričate, pre ili kasnije Vam se to poput bumeranga zalepi u glavu, pa makar to isto bilo i virtuelno kao što su društvene mreže u pitanju.

U svim svojim predavanjima o društvenim mrežama, webu citiram jednu istu rečenicu - social is not just about advertising, it’s about people. Ljudi…

Internet nije vise elitistički i akademski medij, već privilegija svih, i malih i velikih, i starih i mladih, i normalnih, i, nažalost, nenormalnih. Sve ove pobrojene osobine postanu mnogo gore, kada se iz realnog sveta preselite u virtuelni, u većini ljudi se, poput korisnika heriona, probudi nekakav Mr. Hajd, mnogo veći, snažniji, pametniji i beskrupulozniji da sve ono negativno iz sebe prenese na ekran. A onda, kada se aklimatizuju na taj svet i sve više počnu da ga menjaju realnim, taj groteskni prikaz u ogledalu Interneta postane dopadljiv, a virtuelni svet postane normalan, zameni ovaj realni i onda ispadima nema kraja.

U ovom slučaju, društvene mreže kao web zajednice su mikro reprezentacija makro sveta, ispunjenog gore-opisanim pojedincima, gladnim pažnje, popularnosti i titula, nečega što sam ja imao ali nikad nisam pridavao važnost, verujući da su iste tu da bih nešto naučio, ali i pomogao drugima da pronađu sebi srodne duše. A ta glad vam u trenutku i objasni zašto se nalazimo u stanju u kom se nalazimo, u stanju sveopšteg nezadovoljstva i opšte duhovne krize i pored toga što živimo u novom dobu, objasni zašto u novinama možemo da čitamo samo hroniku, objasni zašto smo u stalnom pohodu za brzim “reset” supstancama poput alkohola i narkotika. Danas, umalo žrtva jedne takve gladi sam bio ja …

Generalno ova godina mi je počela sa ustajanjem na levu nogu, koju sam pritom i uganuo, tako da me od samog početka pratio peh po peh, ne bih utvrdio svoju titulu Marfijevog omiljenog učenika. Tokom vikenda na Jahorini, negde u samom početku marta, stiže mi blago preteća poruka ispunjena konspiracijom o tome kako je učinjena velika nepravda. Nepravda u obliku skidanja moderatorske značke jednog od članova mod tima. I tad je krenula agonija koja je trajala do dan danas… Poruke, telefonski pozivi, chatovi, sve je vrtelo oko kojekakvih planova, konspiracija, čega već u stalnoj potrazi za “pravdom”. Smirilo bi se neko vreme pa opet počelo, da bih na kraju odlučio da popustim u skinem značku devojci koja je započela sve to, vođen pomisli da ću se na taj način otarasiti tog tereta.  Međutim nisam, kako to obično biva kad nekome daš šaku a on hoće celu ruku, nastavljeni su pozivi, sada sa još zahteva koje sam ja kategorično odbijao, a zatim i odluka da se vidimo danas i rešimo konačno taj problem. Naravno, najmanje o čemu sam razmišljao jeste rešavanje pesnicama, nisam neko ko je na taj način dolazio do pažnje od strane od drugih, štaviše mogu se pohvaliti da se nisam u svom životu ni jednom ni potukao.

I dok sam na Kališu danas igrao basket, čekajući da dođe i dotični, začuo sam pesmu navijača Partizana koji su se nalazili na zidiću iznad terena. Njih 20ak i među njima onaj sa kojim treba da “rešim problem” koji je sišao dole i postavio mi par retoričkih pitanja, da bi ubrzo potom tokom naše diskusije sišao i ostali deo ekipe koji me je okružio i počeo zanimljivo da dobacuje. To su trenuci kada vam baš svašta prođe kroz glavu, kada zamislite sebe među gomilom patika u lokvi krvi, isprebijanog i nesposobnog a nemate šansu da pobegnete. Njih je 20ak a ti si skoro sam, a verujte mi teško da ćete biti usamljeniji nego u toj situaciji. Uz sve to idu i komentari poput: “Bolje da završimo ovo uz pivo nego uz krv” čisto da vas podsete u kakvoj ste fail situaciji. Međutim nisu me dirali, jer kontam da i ako su navijači su skapirali da se radi o nekoj nebuloznoj priči, o nekom sajtu i skidanju moderatorskih značaka koja verovatno i potpunom debilu deluje kretenski. Pristao sam, a šta bih drugo… U međuvremenu, došla je i policija koju je neko pozvao primetivši čudnu situaciju koja je navijače otpratila ka Pioniru, da bih ja blago ukopan ostao na terenima…

I ne nisam se probudio, da ne pomislite da je ovo glupi san. Ovo se sve desilo, i da postoje ljudi koji bi jako daleko otišli kada su određene jako glupe stvari u pitanju. Kada ovo shvatite, verujem da Vam postanu i mnogo ozbiljnije situacije lakše svarljivije, ako je neko u stanju da ubije nekog zbog moderatorske značke, zašto ne bi i zbog milion eur?

Dobar deo ovog problema sam i ja izazvao svojim javnim istupanjima (što je odgovor na pitanje zašto se povlačim iz javnog života), činjenicom da o meni apsolutno sve možete naći na internetu, ili ako ne sve, od onoga što vas interesuje deli nas 1 mutual friend. Prijatelje je super imati, ali brojka pređe određenu granicu oni će vas sve više uvaljivati u probleme, nego što će vam doneti dobro. Tako su isti ti likovi bez problema našli i moju adresu i mogli su mi doći u stan, a svaka tužba jednog ili n broja likova značilo bi potencijalnu pretnju onih ostalih, jer su oni deo jednog krda koji se drži zajedno i time nadomešćuje svoju intelektualnu inferiornost. Ono što je žalosno jeste da se za to krdo u najboljem slučaju pobrine par nemoćnih policajaca koji ih zamole da ne budu previše bučni. A takvih grupa je u ovoj zemlji previše…

Na kraju sam uradio što su tražili i odlučio da zauvek napustim sajt, jer koliko god novca mi on donosio mesečno nije vredan mog zdravlja i mojih živaca. Furka mi je bila lepo razrađen side business od kog sam mogao da uštedim, pored redovnog posla, nešto za kola ili učešće za stan ali to zaista t0ga nije vredno. Sećam se, da sam u jednom od razgovora sa Ilijom pričao o tome kako je profesorski posao safe-bet varijanta u odnosu na preduzetnički, kada imate više posla ali i veće snove i više mogućnosti da uspete. Mislim, da sam tek sada shvatio značenje ove reči safe…

I da, dobro sam, hvala na pitanju…

Jedna od stvari koja me najviše smara na internetu je *ebeni lažni moral, gomila sveprisutnog egoa, i potrage za pažnjom, negativan stav prema svemu, i pljuvanje tuđeg mukotrpnog rada. Kul je sve to, smejemo se družimo se, a kad odemo tamo gde ruže cvetaju i van proleća onda dođemo i kenjamo po svima nama, pravimo se pametni i funky… Nema potrebe da imenujem datu osobu, sve ćete znati sami…

Svoju savršenost ostavite svojoj kevi da deli sa komšilukom, a ljude koji rade da naprave nešto od svog okruženja ostavite da to rade kako to najbolje umeju, pa makar i bili dosadni, ružni i umazani govnima kakva im je i država. Hvala doviđenja!

Update: Pedja je na stub srama došao iz razloga što mi je ubio a potom pojeo papagaja, tokom svog boravka u Beogradu, što mu nikako ne mogu nikako oprostiti. Monty Pyton - Dead Parrot

Update 2: Pronašli mrtvog papagaja

Srećna Vam nova godina! Tradicija što bi rekao Dinke ili nešto drugo, red je da se odradi mala retrospektiva prošle nam godine. To je valjda i lepota blogovanja, što na jednom mestu imate sve gluposti i negluposti koje ste u jednoj godini imali priliku da uradite, i tako godinu za godinom, gledate kako se razvijate i kako grešite konstantno na istim stvarima, ali i kako vas niču neki novi trendovi, projekti, sajtovi, pojavljuju se neki novi ljudi. I onda kada dođe vreme za retrospektivu, poput prašinom okupanog starog albuma prisetite se da sve te priče pogledate, prelistate i shvatite kako vam je period od pre 2 godine bio smešan i pomalo sraman u odnosu na danas, ali to je valjda taj lični razvoj i da nije tako bilo bi loše.

Prošle godine sam se baš raspisao, brojka je stala na 150ak postova (sa citatima i weburgerijom) :D. Desilo se toliko toga lepog u mom životu, ali i na internetu generalno te su tim povodom i nicali postovi, blog je od nekih ličnih kapi uma mnogo više prešao u Internet priču, možda izgubio neki svoj šmek iz davnina ali ipak dobio i neki novi.

Godina je počela zaista veselo, brat mi je javio da se ženi, te se i ostatak godine odvio u tom nekom ritmu. Zatim je krenula frka sa hostingom, i menjanje servera tri puta da bih na kraju završio kod Flajka na GuruServe i mogu reći da sam super zadovoljan, trebalo je vremena da se sve vrati na staro stanje (Technorati rank mi je pukao, Google me zaboravio) ali je sada sve ok. Upao sam čak i u listu top10 regionalnih blogera, što svakako prija.

Posao

Furka je super rasla, u decembru je krenula lavina i do februara smo stigli do 18.000 dnevnih poseta što je tri puta više nego kad sam krenuo da radim u novembru i rezultat kojim sam se zaista ponosio (do te mere da sam dizao nos :)). No kako svaka sreća ima vek trajanja tako je i ta dobila svoju tamnu stranu u vidu DDOS napada koji su me dokrajčili kao individuu u tom periodu. Kada sve što mesecima radite bude bukvalno uništeno u 7 dana, zbog ličnog hira ili frci u glavi, nazovite kako god hoćete, teško dobijate motiv da bilo šta više radite. Napadi su trajali sa pauzama ceo mart i april, sajt je nekako živnuo u maju i vratio se na stare slave ali i prestao rast koji je imao. Sa time, smanjivala se i zainteresovanost vlasnika da se preterano cimaju oko nje i i ako je poseta rasla u nekom periodu, problemi sa serverom i nezainteresovan pristup razvoju sajta učinio je svoje, a i mene naterao da razmislim o promeni posla, što se na kraju i desilo krajem godine.

Putovanja i konferencije

Posetio sam i Zagreb po prvi put u životu i vratio se pun utisaka, a time i ostvario jednu od želja za 2008. godinu. Generalno je ova godina bila u znaku putovanja, koliko prošla u znaku koncerata. Krenuo sam sa team buildingom u Kraljevu, bio kod matorih par puta u Ivanjici, posetio Sarajevo, Jahorinu, Apatin, Kragujevac, Bor, Kruševac, Vrnjačku Banju, Niš i Suboticu više puta, Novi Sad mnogo više puta. Nije bilo puno inostranstva ali sam makar išao na mesta koja ranije nisam posetio a na dohvat ruke su mi. Lepo je poznavati zemlju u kojoj živite.

Deo ovih putovanja je bio zahvaljujući konferencijama koje sam posetio. Ove godine sam imao priliku i da predajem na tri konferencije o Internetu, lepo priznanje za sve ono što sam do sada radio. Krenulo je sa godišnjom konferencijom Američkih kornera u Subotici, sa bazičnim predavanjem o upotrebi web kamere i web 2.0 tehnologijama u radu biblioteka, da bi se nastavilo sa B-Linkom, i zaokružilo sa E-PR seminarom. Posetio sam još i gore-spomenuti FuturAD, po prvi put uživao u eTrgovini, skoknuo i na BlogOpen, TMT Ventures, BizBuzz i još nekoliko ne-internet AIESEC konferencija što mi je donelo nezvaničnu titulu inventara na domaćim konferencijama :)

I još

2008 ću pamtiti još po tome što je Aca Lukas spomenuo mail u svojoj pesmi, i na taj način dokazao da Internet više nije geek tema, Facebook pojeo sve ostale društvene mreže a moguće i ostale sajtove u Srbiji po posećenosti, ali i u svetu uz Twitter postao centralna tema diskusija i zajednica dobila svog čoveka u ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo. Otpočeli smo i sa OpenCoffee klubom u Beogradu i održali već dva okupljanja, na šta sam posebno ponosan.

Moja trogodišnja karijera u AIESECu se završila, jedan predivan period koji bi svakome ko sada upisuje fakultet poželeo da ima.

Malo sam i pisao, tekst o društvenim mrežama je izašao u Minglu, Miloje me citirao u eMagazinu, izašao nam je intervju u Ilustrovanoj politici, zatim tu su bili i neki manje poznati tekstovi za studetski newsletter Proctor&Gamble-a, i nekoliko preuzimanja za ostale časopise. Afirmacija blogera se osetila i u sve većem broju poziva za prisustvo konferencijama za štampu što svakako ide u prilog novim medijima. Svoju neminovnu popularnost :) najbolje pokazuje činjenica da su pored sajta Ane Ivanović i Jelene Janković, albanski hakeri digli i moj sajt, ali hvala Bogu sve je brzo rešeno.

Lično uz malo sporta i muzike

Bratova svadba je ipak nešto što ću najduže pamtiti, divan je osećaj kada ste svi zajedno kao porodica i uživate makar jednom u nekoliko godina. To je ono što se, bojim se, sve više gubi ovim novim vremenima. Nije bilo uvek baš tako lepo, pao sam i u blagu depresiju krajem septembra, slomljen od svega što se izdešavalo ali i činjenicom da sam odmor proveo radno ali po selidbi i završenom ispitnom roku i to se rešilo.

Neke stvari sam dobio, neke izgubio kao i uvek, muziku sam malo zapostavio recimo, tako da sam išao samo na nekoliko koncerata ove godine (Franz Ferdinand, Hladno Pivo) ali nauštrb toga se recimo više bavio sportom (što se ne da baš primetiti), odgledao sve utakmice košarkaške reprezentacije u Areni i blago povratio veru u istu i finala NBA playoffa, jednog od najzanimljivijih u istoriji.

Da se vratim na muziku, lista se nije mnogo promenila od 2006-te, Kanye West je razočarao, Coldplay standardno prijatno njanjav, Killersi standardno dobri, eventualno sam se malo više navukao na Foo Fighterse i odlični Travis. Za chillout momente se pobrinuo sjajni Plej a priznajem da sam i novu Metallicu sa uživanjem preslušao.

Baš se raspisah, ali valjda je to najbolji dokaz da je ova godina ipak bila dosta dobra. Usponi, padovi, smeh, druženje, lenčarenje, nespavanje, šta već… Bitno je da kada podvučete crtu ostane nešto iza svega toga. Zadovoljan sam, možda nisam bogatiji materijalno, ali 2008. je donela toliko toga lepog da je to najmanje bitno. Prijatelji, znanje, iskustvo pa i ljubav. Nije li to dovoljno za dobru godinu?

Nije baš da podnosim zimu van ski centra, u Beogradu je nesnosna što zbog vetra, što zbog poludelog saobraćaja koji nekako kulminira u doba Nove godine kao da ceo grad poludi. Odatle možda i razlog zašto nisam neko ko se preterano loži na novu godinu. Prednost nove godine je možda jedino u tome što ne diskriminiše toliko koliko religijski praznici, opet za novu godinu su svi srećni i svi imaju jednu istu želju da im nova godina bude srećnija, bolja, zdravija šta već.

Šta da vam poželim ove godine a da to ne bude klasično parafraziranje, sreće, zdravlja, pameti itd… Možda da poželim da se što češće nađete u situaciji kao sa gornje čestitke, na suncu okruženi prijateljima i prepušteni uživanju, ako imate dovoljno vremena za sebe verujem da će i one gore stvari doći same po sebi.

Što bi rekao moj dragi prijatelj Prokka, dosta od mene za ovu godinu. Želim Vam lep doček nove godine i nadam se, čitamo se i u sledećoj!

Obzirom da je kraj ove godine, i da će sutra sigurno uslediti neka retrospektiva ove 2008. godine, koja je bila zaista dobra, red je da spomenem nešto što većina vas zna ali opet, nigde nije bilo javno objavljeno. Da, da, zaposlio sam se.

Kao što rekoh ovo je vest koji većina ljudi koje znam lično zna, a preko njih i dobar deo srpskog Interneta, ipak smo mi dosta malo tržište. Možda je malo začuđujuća obzirom na sve planove koje sam imao ali iza svega ovoga je bila lepa doza razmišljanja, nerviranja čega već i mislim da je ovako najbolje a to ću ovde i elaborirati. Sit back and relax, kao uz instalaciju Windowsa.

Primarna ideja za 2009. godinu mi je bila da završim fakultet negde početkom godine i da se otisnem u Maleziju na stručno usavršavanje u jednoj Internet kompaniji, gde bih ostao najmanje godinu dana ovisno o tome koliko im se budem svideo i koliko se budem navikao na sredinu. Logika je bila sledeća: imam 23 godine, nemam ženu niti nešto preteranu ozbiljnu vezu, nemam planiranu niti neplaniranu decu, niti bilo šta što ne mogu da ostavim na nešto duži period van sebe. 23 godine sobom nose i onaj studentski duh spreman da uradi i kojekakvu glupost za kakvu kasnije ni motkama ne mogu da vas nateraju ali i ne zahtevaju konstantan VIP tretman već im je više odgovarajući studentski način života. Čak sam i matore pripremio za tako nešto što je krajnji stadijum donošenja neke odluke… Ali eto to se po svoj prilici neće desiti.

Zašto odlazak u Maleziju a ne recimo ovde? Prva dilema tokom ove godine bila je, da li nastaviti baviti se Internetom. Bio sam malo razočaran u sve, u činjenicu da je srpski Internet još uvek provincijska kafana, sa poznatim licima tokom godine, i onima sa strane koji svrate za praznike sa svojim velikim pričama. Dovoljno mala da ne izgleda prazno kada se skupi lokalna svita, i dovoljno velika da konstantno izgara i stvara nove neistine, mašta o velikim novcima uz velike reči poput investicija, WC (da da WC) fondova ili čega već. Sa druge strane mogao sam da nađem solidan posao i u ne-internet sektoru, ipak sam na FONu, što sobom nosu određenu težinu a da se ne lažemo i AIESEC mi je doneo dosta toga u dosadašnjoj karijeri, moglo bi tu da se napreduje i radi na sopstvenom razvoju. Ali kontam da bih bio kao pijanista koji radi kao taksista. Tu se odlazak u Maleziju učinio kao buffer, odnosno mogućnost da odem u neku drugu sredinu gde zaista mogu da napredujem i sačekam godinu dana da ovo tržište još malo zaživi tako da bih sa svojim kompetencijama mogao da relativno lepo živim.

Tokom poslednjih par meseci intezivirale su se ponude i ovde za posao, nikako slabe, ali opet Malezija se činila kao mesto gde najpotpunije mogu da se razvijem, a te ponude bih filtrirao i odabrao jednu za nastavak svoje karijere ovde. Izabrao sam jednu, ali eto ispalio sam ih na kraju jer se pojavio neko ko je ponudio više od svih.

Da ne okolišam previše u pitanju je domaća medijska kuća, Adria Media. Kompanija, korporacija, prodao sam dušu đavolu, izdao freelance družinu itd… Jeste ali sve ima svoje razloge. Kada imate dvadeset i neku godinu, koliko god mislili da ste pametni morate ulagati u sebe, jer jedino tad imate dovoljno energije da stičete znanje 20 sati dnevno, i nije vam dosadno to da radite, koje bi trebalo da unovčite u 30-tim i 40-tim godinama svog života. Obzirom da je AM nastala udruživanjem 2 velike medijske kuće Gruner und Jahr AG&CO i Sanoma Magazines International B. V. koje imaju zaista impozantan Internet portfolio, firma predstavlja riznicu know-howa koji sam, što vremenski, što novčano nikada ne bih mogao da dosegnem. Edukacija zaposlenih je dosta visoko pozicionirana među vrednostima kompanije tako da ne sumnjam da će biti prilike da se dosta napreduje. Takođe, odnos prema mom nezavršenom fakultetu je takođe bio više nego korektan, iz razloga što nemam još puno do kraja i ne bi baš svako tolerisao moje ispitne obaveze te je u odnosu na isti u formirano moje uključivanje u rad kompanije. Trenutno sam uglavnom aktivan od kuće shodno mojim obavezama, a po završetku fakulteta, verujem u prvoj polovini ove godine, biću full time zaposlen, ustajati rano, redovno se kupati :-P i šta sve već ide uz to. Obzirom da postoje neke pričice da moram da završim fakultet po potpisanom ugovoru, to nije tačno, fleksibilan sam po tom pitanju ali prvo meni samom će biti lakše da ga završim što pre, jer nije baš lako biti aktivan na 2 fronta.

Zašto ne više freelance?

Freelance je super za one koji su disciplinovani. Ja baš i nisam do te mere. Poslovni život se pretvorio u privatni preteći da će da ga uništi, kasno leganje, još kasnije ustajanje, par kilograma viška i za kraj, ali nikako najmanje bitan, finansijski deo priče. X puta sam bio u situaciji da mi duguju par K eur a ja jedem paštetu, znam da je smešno ali tako je, to je freelance, ukoliko niste superstar ili nemate konkretan proizvod, onda to obično znači nesigurnost i večito cimanje za keš, možda i više keša mesečno ali kada uzmete u obzir da kompanija brine o Vama (penzijsko, socijalno, topli obrok, prevoz, šta već) to mu dođe na isto. Pritom kako je u Srbiji izigravati Internet marketing menadžera često ravno ludilu, freelance podrazumeva da imate i širok spektar aktivnosti, od kung-fua do optimizacije za pretraživače :) Tu gubite vreme i umesto da se usavršavate u jednoj oblasti završite dizajnirajući plakate za žurku.

Furka

Već sam spominjao da sam dao otkaz na Furci, pa sam se iz poštovanja prema vlasnicima i činjenici da sajt nije baš isti bez mene vratio, ali sa mnogo manje aktivnosti na istoj. Razlozi otkaza su bili dosta jasni, prvo previše vremena sam gubio na komunikaciju sa krajnjim korisnicima a drugo nisam dobijao baš najadekvatniju podršku sa druge strane u pogledu razvoja sajta, što je doprinelo tome da sajt već duže vreme stagnira, a čim nema rezultata dođei do razočarenja. Biću na neki način uključen u rad sajta ali nikako kao ranije, niti imam vremena, niti živaca.

I za kraj, kao što naslov kaže, zadovoljan sam. Lepo se završilo, na kraju ako mi se ovo ne svidi, ili se ja ne svidim uvek mogu da odem u Maleziju, makar do 30-te godine. Važno je znati da nikada nikome ne trebate zatvarati dupetom vrata prilikom ponude za posao jer nikad ne znate kada će Vam trebati. Koliko god sam se radovao novom poslu toliko sam i bio uplašen saopštiti tu vest ljudima koje volim a koje sam na ovaj način ispalio. Ako su vam zaista prijatelji shvatiće i hvala im na tome. Razmišljajte o svojoj karijeri jer dok ste mladi, činjenica da ste mladi vam je glavna konkurentska prednost i to ne smete prokockati. Ako imate više ponuda stavite ih na sto, vidite koje su krajnje dobiti iz cele priče, razmislite gde sebe vidite za 5 godina i nemojte se zaletati za novac primarno. Lepo je imati pare kao mlad, ali imajte isto tako na umu da recimo 90% sportista bankrotira 6 godina posle okončavanja sportske karijere. Ipak treba razmišljati dugoročno. Zahvaliću se još onima koji su mi pomogli u celoj priči, neću da ih imenujem sami će se prepoznati, ali i ekipi sa novog posla koja je imala dovoljno živaca da me primi ovako čudnog. Nadam se da ih neću izneveriti.

Balon u ekonomiji podrazumeva trgovinu robama i uslugama koje su na mnogo višem vrednosnom nivou od onoga što se čini njihovom realnom vrednošću. Ovakva situacija obično se završi pucanjem do vrednosti ispod realne i često totalnim gašenjem glavnih igrača, poput čuvenog dot-com balona. Osmeliću se da ovaj efekat primenim na dešavanja u mom životu u prethodnih par dana, sedmica meseci… Dakle ovaj post je jako ličan i ako mrzite takve, upozorio sam Vas na vreme.

Pukao sam. Prvo i osnovno pravilo života, biznisa, veze, sporta, penjanja uz drvo svega što možete da se setite jeste postavljanje očekivanja. Loše postavljena očekivanja odvešće do lošeg rezultata, loših odnosa, loših navika, lošeg života, loše ljubavi. Previše loše u jednoj rečenici, ali ni naslov ovog članka ne obećava vedrinu.

Kako izgleda život jednog 23 godišnjeg studenta u velikom gradu u očima onih koji to nisu? Lagodan život pun razvrata i bluda, ovekovečen svakodnevnim izlascima, litrima alkohola, sportom, zezanjem, previše slobodnog vremena, ispitima koji se tek tako za dan dva polažu, neradom, odsustvom svake vrste odgovornosti, ozbiljnosti i obaveze. Ujutru sam sa jednom devojkom, uveče sa druge dve ako stignem posle ispijanja piva sa ortacima, svoj vredno zarađeni kredit od nadasve neverovatnih 5000 din trošim na splavovima širom Beograda, sa kvalitetnom muzikom obogaćenom gomilom opijata… Sve se to danas drogira, reći će mnogi… Samo se pitaju odakle nam pare?

Ali kako zaista izgleda život jednog studenta, u godinama koje se mogu okarakterisati kao sve samo ne kao neozbiljne, lagodne i neodgovorne. 23 godina, za one koji normalno završavaju studije obično predstavlja prekretnicu u život, prelazak iz jednog sistema u drugi toliko drugačiji i gomila pitanja koja ide uz to. Kada imate 23 godine, niste ni više dete da možete da živite od hrane u menzi u rupi od 12 kvadrata, jer ipak toliko toga ste videli a realnost vas toliko ograničava. Izlasci se dešavaju, umalo, onda kada neko završi fakultet pa ga rešite ispoštovati izlaskom u grad strepeći da će Vam to biti vrlo neugodan finansijski udarac. Ako niste izlazili u Beogradu onda to ne znate. 23 godine isto tako čine Vas dovoljno zrelim da zaradjujete za sebe, ali sa druge strane nedovoljno slobodnim da to isto radite, traženje para od roditelja svakog puta je sve bolnije i neprijatnije, i, i ako su oni u svakom trenutku tu da Vam pomognu njihova muka Vas svakako boli i ako gornja slika koju mnogi roditelji imaju Vaš bol njima ne prikazuje na pravi način.

Odlučujete da udjete u neki posao, da sa svetom podelite ono malo kreativnosti, znanja i dobre volje, pare možda i nisu bitne koliko iskustvo, rupa od 12 kvadrata i nije toliko neugodna kada znate da će Vas ono malo mučenja ovih par godina verovatno dovesti do nešto lakšeg života kasnije, usudiću se da kažem i uživanja. Ulazite u posao gde Vam dobra volja vrlo često stavlja label SUCKER u društvu, osoba za trpanje kojekakvih sitnih i nebitnih i naravno neplaćenih aktivnosti, praveći se time da su Vam veliki prijatelji a svako odbijanje tretira se namrštenim pogledom i reverzibilnim odgovorima, dobro, izvini što sam te cimao, sa ironijom koja se može seći i prodavati na kilograme u vazduhu. Mladi ste i to Vas boli… I onda pucate usled gubljenja prijatelja i kvazi prijatelja… Pogrešno očekivanje broj jedan, Vaše vreme košta, ako Vam je neko toliko dobar prijatelj zašto Vam onda ne plaća kiriju? Jebiga rodjaci, kapitalizam! Prijatelji postoje i svega ih je par, ne može i ne treba Vam svako biti prijatelj…

Ali, junak naše priče igrom slučaja potiče iz malog mesta, gde se kapitalizam i new age vrednosti toliko ne podrazumevaju kao u velikome gradu, gde učiniti prijatelju zna da se ceni i gde iskrena kritika predstavlja nešto najvrednije što ti osoba može dati. Prepoznajete se? Zalepite SUCKER na ledjima! Biti predusretljiv često zna da se okarakteriše kao pokušaj nemilosrdnog uzimanja novca i dok Vi zaista želite nekome da pomognete, taj neko će Vas trećem licu okarakterisati kao malog nadobudnog kretena koji umesto iskrene pomoći, nudi maglu za velike pare. Junaka ove priče to sigurno boli, lepo mišljenje, i velika količina prijatelja iz gornje priče su njegovi ideali… Pogrešno očekivanje broj dva - ne mogu i ne trebaju te svi voleti, proporcialno ljubavi uvek leži i negde mržnja odgovarajuće veličine. Mržnja nije toliko loša, obično je plod zavisti i dok je tako nastavite samo napred, to znači da ste uspešni u tome što radite, nemojte zbog iste glorifikovati sebe ali se nemojte ni previše obazirati na istu… Mržnja iz drugih razloga nije predmet ovog bloga…

I sad, obzirom da ste shvatili da Vaše vreme košta ali nikako to da primenite, i da ste debelo razočarani činjenicom da Vas ljudi mrze dolaze naravno i roditelji, koji uporno pokušavaju da Vaš neminovni, neslućeni uspeh polaganja ispita prenesu komšinici/komšiji uz jutarnju kafu pokušavajući da kroz uspeh svog deteta operu sebe i za neke svoje neuspehe. I ako ste student koji nije obnovio ni jednu godinu, koji je svoju prvu, ne tako malu školarinu, platio skoro sam, i ako je imao samo 19 godina i middle of nowhere kao svakodnevnu životnu destinaciju, činjenica da je komšijina trava zelenija ostaće lajt motiv konstantnog pritiska roditelja na Vas, pa verovatno i kad se zaposlite, vaš multimilionski posao će verovatno biti duša prodana djavolu za razliku od komšijinog. Hvala Vam na podršci… Pogrešno očekivanje 3 - niste robot! Objasnite to onima koji Vas vole!

Pogrešno očekivanje 3.1 upućeno samom sebi - nisi robot. Rad, studiranje, prijatelji i “prijatelji”, izneverena očekivanja svih koje poznajete i koje ste ispalili nebrojeno puta u prethodne četiri godine, strah da će opet zazvoniti telefon i tražiti nešto od Vas ili Vam se žaliti što nešto ne radi kako treba, totalni emotivni lom, činjenica da poslednjeg letovanja ne sećate usled rada/neobjašnive potrebe da leto provedete sa roditeljima… ne sluti na dobro… Iskoristite vreme na pametniji način, svaki slobodni trenutak provedite sa društvom, uživajte u njemu. Odmori nisu tu da bi privlačili ljude od firme do firme, već da bi produktivnost istih održavali na normalnom nivou, odmorite se… Time što ćete izgubiti nešto novca, ili videti roditelje 5 dana manje teško da ćete nadoknaditi mentalnu rastrojenost koja Vas može nenadano potkačiti.

Losing streak -  ili gubitnički niz će Vas, i ako verujete da ste robot, strefiti i dovesti do potpunog raspada sistema, poklopiće Vam se neke stvari koje se inače poklapaju, a sve to od umora i čika Marfija koji Vam je nekako najposvećeniji od sve rodbine. Umor, neplanirani gosti baš kad ne treba, neplanirana dešavanja baš kad ne treba, posao na kome radite koji nikako ne ide kako treba, štaviše raspada se a Vi odavno nemate želju da nešto popravite, ispit koji prevazilazi Vaše intelektualne mogućnost i profesor koji je rad da Vam to dokaže, hladno i depresivno vreme posle neslućenih vrućina, krajnje nepodnošljivih u Vaših 12 neklimatizovanih kravata, novčana kriza usleg gore-spomenutih neplaniranih dešavanja, pljuvanja zbog toga što ste nekome hteli da budete prijatelj, i “prijatelji” koji su uvek tu da provere da li je pikavac dovoljno izgašen…

Čika Marfi je baš lepo odabrao pitanja i ohrabrio profesora u iskazivanju svoje volje.  Otkaz baš usled debelo pogrešnih očekivanja i problema koje niste sami mogli da rešite a pomoći teško da je bilo čak i od onih od kojih je trebalo/moralo. Kiša nije stala 5 dana, hladno i tužno vreme… Mozak u rasulu… Prasak…

23 godine

Dragi 23 godišnjaku, priča je posvećena samo tebi. Ima ljudi koji su milioneri u tvojim godinama, ali nema milionera koji imaju životnu energiju koju nosiš u sebi. Radno iskustvo je nešto što dolazi vremenom kao i novac. Novac ti neće zameniti ono suštinsko… ljubav i sreću. Sreća nije taksi koji te čeka ispred kuće, već autobus koji je pristao u tvoju stanicu taman pošto si kročio na istu. Uživanje nije restoran od 5 zvezdica sa 2 pratilje koje te umalo vole, već pivo i pljeskavica sa osobom koja ti puno znači na trotoaru ispred hamburgerije. Ljubav nije isto što i razvrat već onaj pogled koji te nenadano strefi usred ulice i onaj dah koji te ugreje bolje od najtoplijeg ćebeta… Uživaj u tome, jer imaćeš dovoljno vremena da budeš odrastao, i pukneš od svega toga… jer iz nekih situacija, bojim se da nema povratka…

Ko ne plati na mostu platiće na ćupriji! Tako stara izreka a tako sveprimenljiva. Često korišćena da nas zaplaši o tome kako trebamo celog života činiti dobro kako bi nas dobro i pratilo u daljem životu, kako trebamo biti pošteni i sve ono što ovo vreme tako vešto izvrće. No, ova izreka, pored one čuvene engleske, Nisam toliko bogat da bi kupovao jeftine stvari, verovatno predstavlja suštinu ličnih finansija, glavobolje većeg dela članova ove naše simpatične planete.

Uskoro menjam stan, usled kadrovske promene u ovom stanu ali i dosta izmenjenih životnih potreba od dana kada sam se uselio u ovaj stan i danas. I cimer se zaposlio i Banjica mu je zaista daleko od novog radnog mesta, a sat vremena spavanja, i to u 6 ujutru nije nešto što se tek tako baca. Razumem ga, zakup stanova u gradu jeste dosta skuplji, medjutim, da li je to i slučaj sa ukupnim mesečnim troškovima vezanim za mesto stanovanja. Ako pametno birate mesto stanovanja, NIJE!

Razmislite malo i stavite troškove na papir

Igrom slučaja stan na Banjici nam je odgovarao, kako je fakultet na koji ne idemo dosta blizu, nekih 20 minuta peške, što je za lokaciju na kojoj bi trebalo da provodim dobar deo vremena zaista luksuz u Beogradu. Medjutim u poslednje vreme, kako se i sve češće bavim nekim relativno ozbiljnijim poslovima ali i više blejim po gradu, troškovi su mi se poprilično uvećali. Kako? Prosto! Neka je zakup stana 100 eur, koliko je prosečna suma koju izdvajaju studenti za život u Beogradu. Neka su i troškovi režija (struja, kablovska, infostan, Internet) 25 eur, koliko takodje recimo može biti prosek za jedan osrednji stan. To je 125 eur mesečnih troškova stanovanja. Nije puno, priznajem.

Ali!

Obzirom da živim na 30+ minuta od centra grada klasičnim GSP prevozom, često pribegavam ili taksiju ili ekspres busevima. U slučaju ekspres buseva to i prodje koliko toliko normalno, vožnja je dosta brža klima je tu a to zadovoljstvo u 2 pravca košta 160 din ili 2 eur. No nema uvek i svuda ekspres buseva, a i ja baš volim da spavam tako da mi često ne gine da platim taksi koji je od mene do centra grada 600 din, plus kako ima kučića u kraju često ni kraće destinacije noću ne pešačim već se koristim opet taksijem što je obično oko 300 din.

I da stavimo to sve na papir. Recimo da 10x mesečno koristim ekspres bus, što je 1600 din (20 eur), 3x taksi do centra grada (1800 din - 22 eur) i nek bude 2x noćni taksi 600 din (8 eur ), što je recimo realan okvir mojih troškova transorta mesečno. To je 50 eur!

Dakle, mene moj stan, shodno mojim životnim navikama koje su se promenile tokom godina zapravo ne košta 125 već 175 eur, što nije mala razlika, plus ovi troškovi od 50 eur mogu svakako da se povećaju par puta leti recimo kada mnogo češće izlazite.

Šta raditi? Analizirati realnu situaciju i troškove koji nastaju, i ako mnogo lepše zvuči činjenica da vi plaćate stan 100 eur, to zapravo nije istina i to je verovatno onih 50 eur za koje se pitate gde svaki mesec nestaju. Umesto da lažete samog sebe možete obezbediti sebi mnogo lakši i život sa manje stresa time što ćete promeniti lokaciju življenja, možda će Vam fiksni trošak izdavanja stana biti veći ali na kraju kad pogledate rezultat je isti. Novca naravno nikad dosta, ali ne dozvolite da Vas prividno povoljne stvari zavaraju već sagledajte malo širu sliku.

Počinjem da pišem tekst o mini odmoru od blogovanja i vidim da je Krsto već iskukao što niko ne piše, nešto slično kao i ja prošle godine. Leto je i morate biti mnogo veliki geek da biste visili po blogovima i mnogo veći da biste pisali. Obzirom da sam obećao kevi da neću više biti neopevani geek, red je da napravim malu pauzu.

Obzirom na prethodno iskustvo sa ovim blogom, ali i drugim sajtovima ispostavilo se da druga polovina jula i bogami ceo avgust nisu period kada se treba preterano cimati oko Interneta, ljudi jednostavno uzimaju pauzu od svega i idu svojim putem, dok se na web to odrazi padom posecenosti od 10-20 pa nekad i po 100%, ako su recimo studentski portali u pitanju.

Drugo, i da nije svega ovoga, valja malo iskoristiti ovu pauzu izmedju ispitnih rokova i otici do matorih, Ivanjica je manje više Internet-less zona, imam više vremena za sebe, pre svega mislim na sport, gde ću nadam se i skinuti koji mukom stečen kilogram ali i za neke knjige koje nisam imao vremena do sada da pročitam. I, za kraj, to vreme moram iskoristiti na razmišljanja o budućnosti. Prilično sam siguran da ovo zvuči malo “lame” ali poenta je u tome da ću u vrlo skorijem periodu završiti fakultet i biti u prilici da donesem odluku šta dalje. Freelance ili corporate sektor, odlazak u inostranstvo ili Srbija, šta uraditi dalje sa studijama… Možda to nekima izgleda kao ne toliko veliki problem, ali treba imati u vidu da 23 godine predstavljaju moj ključni selling point trenutno, sa jedne strane ukoliko bih otišao u corporate sektor verovatno bih imao dosta manje novca, ali i bolje uslove za razvijanje i koliko toliko redovniji život što, u freelance životu nikako nemam. Poznati su Vam verovatno neredovan san, kasni obroci, problem sa viškom kilograma, očajan time-management i šta već… Freelance ima svojih prednosti, pogotovu dok studiram, mogu da radim kad imam vremena i od toga da živim ali je pitanje kako to izgleda kada imam full time raspoloživost. Ovime, možda malo pljujem na preduzetnički duh činjenicom da možda favorizujem odsustvo indivudualnosti pristupanjem nekom velikom sistemu, ali pre bih rekao da upravo taj potez može da doprinese razvoju moje individue u nekim kasnijim pohodima na svet.

Vremena imam, ostaje da donesem pravu odluku, a Vama želim da se lepo provedete na ovom raspustu ako ga imate, ili ako ne, makar da se odmorite od svih onih, često suvišnih informacija, koje Vam se svakodnevno plasiraju ovim putem. Zaslužili ste to…