Balon u ekonomiji podrazumeva trgovinu robama i uslugama koje su na mnogo višem vrednosnom nivou od onoga što se čini njihovom realnom vrednošću. Ovakva situacija obično se završi pucanjem do vrednosti ispod realne i često totalnim gašenjem glavnih igrača, poput čuvenog dot-com balona. Osmeliću se da ovaj efekat primenim na dešavanja u mom životu u prethodnih par dana, sedmica meseci… Dakle ovaj post je jako ličan i ako mrzite takve, upozorio sam Vas na vreme.

Pukao sam. Prvo i osnovno pravilo života, biznisa, veze, sporta, penjanja uz drvo svega što možete da se setite jeste postavljanje očekivanja. Loše postavljena očekivanja odvešće do lošeg rezultata, loših odnosa, loših navika, lošeg života, loše ljubavi. Previše loše u jednoj rečenici, ali ni naslov ovog članka ne obećava vedrinu.

Kako izgleda život jednog 23 godišnjeg studenta u velikom gradu u očima onih koji to nisu? Lagodan život pun razvrata i bluda, ovekovečen svakodnevnim izlascima, litrima alkohola, sportom, zezanjem, previše slobodnog vremena, ispitima koji se tek tako za dan dva polažu, neradom, odsustvom svake vrste odgovornosti, ozbiljnosti i obaveze. Ujutru sam sa jednom devojkom, uveče sa druge dve ako stignem posle ispijanja piva sa ortacima, svoj vredno zarađeni kredit od nadasve neverovatnih 5000 din trošim na splavovima širom Beograda, sa kvalitetnom muzikom obogaćenom gomilom opijata… Sve se to danas drogira, reći će mnogi… Samo se pitaju odakle nam pare?

Ali kako zaista izgleda život jednog studenta, u godinama koje se mogu okarakterisati kao sve samo ne kao neozbiljne, lagodne i neodgovorne. 23 godina, za one koji normalno završavaju studije obično predstavlja prekretnicu u život, prelazak iz jednog sistema u drugi toliko drugačiji i gomila pitanja koja ide uz to. Kada imate 23 godine, niste ni više dete da možete da živite od hrane u menzi u rupi od 12 kvadrata, jer ipak toliko toga ste videli a realnost vas toliko ograničava. Izlasci se dešavaju, umalo, onda kada neko završi fakultet pa ga rešite ispoštovati izlaskom u grad strepeći da će Vam to biti vrlo neugodan finansijski udarac. Ako niste izlazili u Beogradu onda to ne znate. 23 godine isto tako čine Vas dovoljno zrelim da zaradjujete za sebe, ali sa druge strane nedovoljno slobodnim da to isto radite, traženje para od roditelja svakog puta je sve bolnije i neprijatnije, i, i ako su oni u svakom trenutku tu da Vam pomognu njihova muka Vas svakako boli i ako gornja slika koju mnogi roditelji imaju Vaš bol njima ne prikazuje na pravi način.

Odlučujete da udjete u neki posao, da sa svetom podelite ono malo kreativnosti, znanja i dobre volje, pare možda i nisu bitne koliko iskustvo, rupa od 12 kvadrata i nije toliko neugodna kada znate da će Vas ono malo mučenja ovih par godina verovatno dovesti do nešto lakšeg života kasnije, usudiću se da kažem i uživanja. Ulazite u posao gde Vam dobra volja vrlo često stavlja label SUCKER u društvu, osoba za trpanje kojekakvih sitnih i nebitnih i naravno neplaćenih aktivnosti, praveći se time da su Vam veliki prijatelji a svako odbijanje tretira se namrštenim pogledom i reverzibilnim odgovorima, dobro, izvini što sam te cimao, sa ironijom koja se može seći i prodavati na kilograme u vazduhu. Mladi ste i to Vas boli… I onda pucate usled gubljenja prijatelja i kvazi prijatelja… Pogrešno očekivanje broj jedan, Vaše vreme košta, ako Vam je neko toliko dobar prijatelj zašto Vam onda ne plaća kiriju? Jebiga rodjaci, kapitalizam! Prijatelji postoje i svega ih je par, ne može i ne treba Vam svako biti prijatelj…

Ali, junak naše priče igrom slučaja potiče iz malog mesta, gde se kapitalizam i new age vrednosti toliko ne podrazumevaju kao u velikome gradu, gde učiniti prijatelju zna da se ceni i gde iskrena kritika predstavlja nešto najvrednije što ti osoba može dati. Prepoznajete se? Zalepite SUCKER na ledjima! Biti predusretljiv često zna da se okarakteriše kao pokušaj nemilosrdnog uzimanja novca i dok Vi zaista želite nekome da pomognete, taj neko će Vas trećem licu okarakterisati kao malog nadobudnog kretena koji umesto iskrene pomoći, nudi maglu za velike pare. Junaka ove priče to sigurno boli, lepo mišljenje, i velika količina prijatelja iz gornje priče su njegovi ideali… Pogrešno očekivanje broj dva - ne mogu i ne trebaju te svi voleti, proporcialno ljubavi uvek leži i negde mržnja odgovarajuće veličine. Mržnja nije toliko loša, obično je plod zavisti i dok je tako nastavite samo napred, to znači da ste uspešni u tome što radite, nemojte zbog iste glorifikovati sebe ali se nemojte ni previše obazirati na istu… Mržnja iz drugih razloga nije predmet ovog bloga…

I sad, obzirom da ste shvatili da Vaše vreme košta ali nikako to da primenite, i da ste debelo razočarani činjenicom da Vas ljudi mrze dolaze naravno i roditelji, koji uporno pokušavaju da Vaš neminovni, neslućeni uspeh polaganja ispita prenesu komšinici/komšiji uz jutarnju kafu pokušavajući da kroz uspeh svog deteta operu sebe i za neke svoje neuspehe. I ako ste student koji nije obnovio ni jednu godinu, koji je svoju prvu, ne tako malu školarinu, platio skoro sam, i ako je imao samo 19 godina i middle of nowhere kao svakodnevnu životnu destinaciju, činjenica da je komšijina trava zelenija ostaće lajt motiv konstantnog pritiska roditelja na Vas, pa verovatno i kad se zaposlite, vaš multimilionski posao će verovatno biti duša prodana djavolu za razliku od komšijinog. Hvala Vam na podršci… Pogrešno očekivanje 3 - niste robot! Objasnite to onima koji Vas vole!

Pogrešno očekivanje 3.1 upućeno samom sebi - nisi robot. Rad, studiranje, prijatelji i “prijatelji”, izneverena očekivanja svih koje poznajete i koje ste ispalili nebrojeno puta u prethodne četiri godine, strah da će opet zazvoniti telefon i tražiti nešto od Vas ili Vam se žaliti što nešto ne radi kako treba, totalni emotivni lom, činjenica da poslednjeg letovanja ne sećate usled rada/neobjašnive potrebe da leto provedete sa roditeljima… ne sluti na dobro… Iskoristite vreme na pametniji način, svaki slobodni trenutak provedite sa društvom, uživajte u njemu. Odmori nisu tu da bi privlačili ljude od firme do firme, već da bi produktivnost istih održavali na normalnom nivou, odmorite se… Time što ćete izgubiti nešto novca, ili videti roditelje 5 dana manje teško da ćete nadoknaditi mentalnu rastrojenost koja Vas može nenadano potkačiti.

Losing streak -  ili gubitnički niz će Vas, i ako verujete da ste robot, strefiti i dovesti do potpunog raspada sistema, poklopiće Vam se neke stvari koje se inače poklapaju, a sve to od umora i čika Marfija koji Vam je nekako najposvećeniji od sve rodbine. Umor, neplanirani gosti baš kad ne treba, neplanirana dešavanja baš kad ne treba, posao na kome radite koji nikako ne ide kako treba, štaviše raspada se a Vi odavno nemate želju da nešto popravite, ispit koji prevazilazi Vaše intelektualne mogućnost i profesor koji je rad da Vam to dokaže, hladno i depresivno vreme posle neslućenih vrućina, krajnje nepodnošljivih u Vaših 12 neklimatizovanih kravata, novčana kriza usleg gore-spomenutih neplaniranih dešavanja, pljuvanja zbog toga što ste nekome hteli da budete prijatelj, i “prijatelji” koji su uvek tu da provere da li je pikavac dovoljno izgašen…

Čika Marfi je baš lepo odabrao pitanja i ohrabrio profesora u iskazivanju svoje volje.  Otkaz baš usled debelo pogrešnih očekivanja i problema koje niste sami mogli da rešite a pomoći teško da je bilo čak i od onih od kojih je trebalo/moralo. Kiša nije stala 5 dana, hladno i tužno vreme… Mozak u rasulu… Prasak…

23 godine

Dragi 23 godišnjaku, priča je posvećena samo tebi. Ima ljudi koji su milioneri u tvojim godinama, ali nema milionera koji imaju životnu energiju koju nosiš u sebi. Radno iskustvo je nešto što dolazi vremenom kao i novac. Novac ti neće zameniti ono suštinsko… ljubav i sreću. Sreća nije taksi koji te čeka ispred kuće, već autobus koji je pristao u tvoju stanicu taman pošto si kročio na istu. Uživanje nije restoran od 5 zvezdica sa 2 pratilje koje te umalo vole, već pivo i pljeskavica sa osobom koja ti puno znači na trotoaru ispred hamburgerije. Ljubav nije isto što i razvrat već onaj pogled koji te nenadano strefi usred ulice i onaj dah koji te ugreje bolje od najtoplijeg ćebeta… Uživaj u tome, jer imaćeš dovoljno vremena da budeš odrastao, i pukneš od svega toga… jer iz nekih situacija, bojim se da nema povratka…

Ko ne plati na mostu platiće na ćupriji! Tako stara izreka a tako sveprimenljiva. Često korišćena da nas zaplaši o tome kako trebamo celog života činiti dobro kako bi nas dobro i pratilo u daljem životu, kako trebamo biti pošteni i sve ono što ovo vreme tako vešto izvrće. No, ova izreka, pored one čuvene engleske, Nisam toliko bogat da bi kupovao jeftine stvari, verovatno predstavlja suštinu ličnih finansija, glavobolje većeg dela članova ove naše simpatične planete.

Uskoro menjam stan, usled kadrovske promene u ovom stanu ali i dosta izmenjenih životnih potreba od dana kada sam se uselio u ovaj stan i danas. I cimer se zaposlio i Banjica mu je zaista daleko od novog radnog mesta, a sat vremena spavanja, i to u 6 ujutru nije nešto što se tek tako baca. Razumem ga, zakup stanova u gradu jeste dosta skuplji, medjutim, da li je to i slučaj sa ukupnim mesečnim troškovima vezanim za mesto stanovanja. Ako pametno birate mesto stanovanja, NIJE!

Razmislite malo i stavite troškove na papir

Igrom slučaja stan na Banjici nam je odgovarao, kako je fakultet na koji ne idemo dosta blizu, nekih 20 minuta peške, što je za lokaciju na kojoj bi trebalo da provodim dobar deo vremena zaista luksuz u Beogradu. Medjutim u poslednje vreme, kako se i sve češće bavim nekim relativno ozbiljnijim poslovima ali i više blejim po gradu, troškovi su mi se poprilično uvećali. Kako? Prosto! Neka je zakup stana 100 eur, koliko je prosečna suma koju izdvajaju studenti za život u Beogradu. Neka su i troškovi režija (struja, kablovska, infostan, Internet) 25 eur, koliko takodje recimo može biti prosek za jedan osrednji stan. To je 125 eur mesečnih troškova stanovanja. Nije puno, priznajem.

Ali!

Obzirom da živim na 30+ minuta od centra grada klasičnim GSP prevozom, često pribegavam ili taksiju ili ekspres busevima. U slučaju ekspres buseva to i prodje koliko toliko normalno, vožnja je dosta brža klima je tu a to zadovoljstvo u 2 pravca košta 160 din ili 2 eur. No nema uvek i svuda ekspres buseva, a i ja baš volim da spavam tako da mi često ne gine da platim taksi koji je od mene do centra grada 600 din, plus kako ima kučića u kraju često ni kraće destinacije noću ne pešačim već se koristim opet taksijem što je obično oko 300 din.

I da stavimo to sve na papir. Recimo da 10x mesečno koristim ekspres bus, što je 1600 din (20 eur), 3x taksi do centra grada (1800 din - 22 eur) i nek bude 2x noćni taksi 600 din (8 eur ), što je recimo realan okvir mojih troškova transorta mesečno. To je 50 eur!

Dakle, mene moj stan, shodno mojim životnim navikama koje su se promenile tokom godina zapravo ne košta 125 već 175 eur, što nije mala razlika, plus ovi troškovi od 50 eur mogu svakako da se povećaju par puta leti recimo kada mnogo češće izlazite.

Šta raditi? Analizirati realnu situaciju i troškove koji nastaju, i ako mnogo lepše zvuči činjenica da vi plaćate stan 100 eur, to zapravo nije istina i to je verovatno onih 50 eur za koje se pitate gde svaki mesec nestaju. Umesto da lažete samog sebe možete obezbediti sebi mnogo lakši i život sa manje stresa time što ćete promeniti lokaciju življenja, možda će Vam fiksni trošak izdavanja stana biti veći ali na kraju kad pogledate rezultat je isti. Novca naravno nikad dosta, ali ne dozvolite da Vas prividno povoljne stvari zavaraju već sagledajte malo širu sliku.

Počinjem da pišem tekst o mini odmoru od blogovanja i vidim da je Krsto već iskukao što niko ne piše, nešto slično kao i ja prošle godine. Leto je i morate biti mnogo veliki geek da biste visili po blogovima i mnogo veći da biste pisali. Obzirom da sam obećao kevi da neću više biti neopevani geek, red je da napravim malu pauzu.

Obzirom na prethodno iskustvo sa ovim blogom, ali i drugim sajtovima ispostavilo se da druga polovina jula i bogami ceo avgust nisu period kada se treba preterano cimati oko Interneta, ljudi jednostavno uzimaju pauzu od svega i idu svojim putem, dok se na web to odrazi padom posecenosti od 10-20 pa nekad i po 100%, ako su recimo studentski portali u pitanju.

Drugo, i da nije svega ovoga, valja malo iskoristiti ovu pauzu izmedju ispitnih rokova i otici do matorih, Ivanjica je manje više Internet-less zona, imam više vremena za sebe, pre svega mislim na sport, gde ću nadam se i skinuti koji mukom stečen kilogram ali i za neke knjige koje nisam imao vremena do sada da pročitam. I, za kraj, to vreme moram iskoristiti na razmišljanja o budućnosti. Prilično sam siguran da ovo zvuči malo “lame” ali poenta je u tome da ću u vrlo skorijem periodu završiti fakultet i biti u prilici da donesem odluku šta dalje. Freelance ili corporate sektor, odlazak u inostranstvo ili Srbija, šta uraditi dalje sa studijama… Možda to nekima izgleda kao ne toliko veliki problem, ali treba imati u vidu da 23 godine predstavljaju moj ključni selling point trenutno, sa jedne strane ukoliko bih otišao u corporate sektor verovatno bih imao dosta manje novca, ali i bolje uslove za razvijanje i koliko toliko redovniji život što, u freelance životu nikako nemam. Poznati su Vam verovatno neredovan san, kasni obroci, problem sa viškom kilograma, očajan time-management i šta već… Freelance ima svojih prednosti, pogotovu dok studiram, mogu da radim kad imam vremena i od toga da živim ali je pitanje kako to izgleda kada imam full time raspoloživost. Ovime, možda malo pljujem na preduzetnički duh činjenicom da možda favorizujem odsustvo indivudualnosti pristupanjem nekom velikom sistemu, ali pre bih rekao da upravo taj potez može da doprinese razvoju moje individue u nekim kasnijim pohodima na svet.

Vremena imam, ostaje da donesem pravu odluku, a Vama želim da se lepo provedete na ovom raspustu ako ga imate, ili ako ne, makar da se odmorite od svih onih, često suvišnih informacija, koje Vam se svakodnevno plasiraju ovim putem. Zaslužili ste to…

Ovaj blog je postao previše ličan i bojim se da sam već izgubio onu vernu IT publiku. Umesto weba, sve češće pišem o svojim dešavanjima, zapažanjima i sl, i jedino još što mi je ostalo u ovoj tranziciji jeste da blogove počinjem sa Dragi dnevniče, no ovo što mi se danas desilo, predstavlja najbolji način da se započne godina…

Pre svega srećna nova godina. Nadam se da ste se lepo proveli, da je prošao mamurluk, i da niste dovoljno veliki da mislite da deda mraz ne postoji. Postoji itekako, možda ne donosi uvek igračke i slatkiše, ali donese uvek jednu godinu u kojoj se svašta nešto zanimljivo desi, i to je verovatno najbolji poklon koji možete dobiti.

Zove me jutros keva. Ne čestita novu godinu, što je čudno, i kao ima nešto lepo da mi kaže. Šta je sad u pm, pomislih, otišla je u penziju njaah, ipak su praznici. Ništa čekam… da izgovori…Brat je verio Olju. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa…. U busu sam. Ma zabole me. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa. Jebote. Spuštam slušalicu jer ne mogu da pričam, i pomalo se osećam kao misica. Priznajem, kad je buraz odlazio u vojsku plakao sam, jer, ne znam takav je trenutak, nekako pun jeze koja ti prosto zarije tu knedlu u grlo, zbog koje moraš da plačeš. Otišao je… Plakao sam još malo i onda je sve prošlo. Kao nov, jbg nema buraza 9 meseci, mada se ni ovako nismo vidjali. Ali opet postoji ta neka zavist, naviknes da imaš tu osobu pored sebe, ako ništa makar da dobiješ batine s vremena na vreme, hraneći time ono malo buntovnog u sebi, jer si ipak najmladji.

Ali sada, totalno drugi trip. Slična situacija, opet flashbackovi, opet one svadje, nesuglasice, smejanje, izleti, druženje, zajedničke tajne… Život, ili 19 godina mog života, sa mojim bratom. On je uvek bio tu, i ako se sada čujemo jako retko, u početku pljune uvek neku kintu, ono za burazera na strani. Život u Bgu nije baš takav, kakvim ga matori vide i on to najbolje zna. I, opet i ako totalno različiti po interesovanjima (buraz se bavi špedicijom - čitaj vozi kamion), ja šta već ne radim, uvek postoji ona nit koja nas spoji. Krv, ne i voda. I da se vratim na osećaj. Uf, opet mi se plače, ovaj put ne znam zašto. On ne odlazi tu je gde jeste, i mora da su to one suze radosnice, u koje nikad nisam verovao. Čudan osećaj, verujem da je opet u meni proradila latentna zavist, da će brat otići negde, imati svoj život i pljuniti na sve to. Naravno karikiram, ali to je psiha, ne može se njom upravljati tako lako, i ma koliko racio govorio da neće biti tako, opet knedla stoji, i tu si na granici sreće i plača, osećaj trnjenja u nosu, grizeš jezik kako bi ubio knedlu. Prolazi i to.

Ej bre buraz mi se ženi. Biću dever, i ako nikad nisam voleo na svadbe, biću pijan, i ako nikad nisam voleo previše da pijem, vrištaću uz narodnjake i ako ih nikad nisam (nešto posebno) slušao… Za brata, za moje, za sreću.

Da se priključim odlazećem vozu zvanom 2007, do vrha ispunjenom kolegama iz blogosfere i na neki način napravim retrospektivu onog što se desilo u toj godini. A desilo se…

Posao

Mislim da je ova godina, osim ako izuzmemo neke sitnice, bila pravi boom za mene što se tiče poslovne strane. Radio sam i više nego što sam mogao, uključivao se u 1000 projekata na 1000 strana, upoznao jaako puno ljudi, dobio jako puno saveta, i sve ostalo što ide uz jako puno, i na kraju zbratimio sa Furkom :), i na taj način zaokružio jednu sjajnu godinu. Furka fino gura, koliko je to moguće za naše prostore, i što je mnogo bitnije za mene, ona mi predstavlja najbolji proces učenja koji na webu mogu da doživim. Sa njom se i ja razvijam, doživljavam pobede i poraze, i to je ono najvrednije u celoj priči.

E sad pomisliće mnogi da sam pun keša Pa i nisam baš, pre svega jer je taj čuveni cash flow kod mene totalna kanta, redovno imam dovoljno novca onda kad ne mogu da ga trošim i obratno. Ali dobro, valjda je i to deo tog čuvenog procesa učenja…

Fakultet

E sad, nahvalio sam sebe sa poslovne strane, ali nije to baš bilo toliko sjajno koliko je moglo da bude. Moje bistvovanje u Beogradu, direktno zavisi od mog fakulteta, i koliko god ja želeo milion stvari u životu, to je u neku ruku bilo nemoguće, zbog ispitnih obaveza rokova i slično. Dobro je to što sam i pored svega uspeo da upišem 4. godinu u roku (dakle bez obnova :nerd:), i polako počeo da privodim kraju priču zvanu fakultet. Jer bez obzira na sve one koji misle da je diploma nevažna u IT industriji, moje mišljenje je da je to totalna glupost. Fakultet služi za učenje, ali mnogo više za učenje stvari van knjige, nego iz same knjige. To je način života, način da naučite gomilu stvari putem ljudi koji svakodnevno upoznajete, i prilika da upoznate gomilu ljudi sa sličnim interesovanjima. Na kraju krajeva, neki od tih ljudi će za 5-10 godina verovatno biti na nekim pozicijama, što vam može prilično poslužiti u vašoj poslovnoj karijeri. Ovo naravno sve dobija veću dimenziju ako se muvate po organizacijama poput AIESEC-a koji ujedinjuje ambiciozne ljude sa više fakulteta, i koji vam pomaže da tu mrežu kontakata u većoj meri obogatite. Pričam iz iskustva, jer imam prilike da se muvam u istoj, i ono što je ona meni pružila, i ako sam imao karijeru poput feniksa, je nemerljivo.

Blog

14. maja ove godine sam prestao da pilićarim sa Bloggerom, kupio svoj domen i hosting, i započeo ovu lokaciju na kojoj se vi sada nalazite. Blog mi je puno pomogao u gorepomenutim stvarima. Na kraju krajeva na osnovu nekih tekstova o društvenim mrežama, sam dospeo na Furku, a i imao priliku da budem predavač na fakultetu na temu Blogovi, u više navrata. Za ovih 7 meseci eniax.net je imao oko 14.000 unikatnih poseta, i zahvaljujući Miloju, čak i nekoliko pojavljivanja u štampanim medijima. Najčitaniji tekst bio je izveštaj sa BizBuzz-a, sa nekih 400 čitanja.

Sve u svemu mislim da je od bloga ispala jedna prilično lepa priča, čita se, ne nešto puno, ali brojke ni nisu cilj toliko jer nemam nameru da živim od bloga, niti mislim da bi se leba najeo. Upoznao sam dosta ljudi, kolega blogera, posetio prvi BlogOpen, i ispao totalni seronja za drugi, kao što rekoh našao i neke posliće, malo kukao, malo se radovao a povrh svega uživao, jer bez svega toga ne bi imalo smisla.

Muzika

Procvetao sam ove godine. Ko me zna, zna da ne mogu da živim bez muzike, i da mi je potrebno svega par mb da bih se oraspoložio, sa ekstenzijom .mp3. Možda nisam imao para uvek, ali za koncerte je moralo biti. Kaiser Chiefs, Exit, RHCP, Muse su svakako svetle tačke ove godine. 4 sjajna muzička dogadjaja, bez obzira na sve što ih je pratilo (pogotovu RHCP). Dovoljno govori o tome koliko sam bio srećan. Uz sve to, eksperimentisao sam sa svim i svačim, slušao sam od muzike Sahare do 60tih sve što mi je palo pod ruku, i svo vreme uživao. Upotpunio sam svoju kolekciju francuske muzike, za sve trenutke kada nisam sam i kada ima kvalitetnog vina.

Naravno, ako imate neke predloge ja sam otvoren za nove stvari, a ako moram da proglasim pesmu godine to će biti verovatno Kanye West - Stronger, jer je upravo onakva kakav sam i ja, i sadrži onu Što te ne ubije ojača te, koju volim redovno da citiram. Hvala Kanye…

Lično

Jebiga, ne mogu jare i pare. Ako ćete biti uspešni na planu fakulteta, posla, želite gomilu znanja, i konstantno radite na tome, moraćete da se oprostite od nekih stvari. I to nekih stvari bez kojih obični ljudi često ne mogu da žive Imam 92kg, najviše što sam ikad imao, i 10kg više nego prošle godine u ovo doba. Sedenje za računarom, ishrana sa nogu, stalna žurba, frka, stres čine svoje, i to se vrlo često odrazi na kilažu. Nikad manje se nisam bavio sportom, igrao basket, fudbal, išao na bazen nego ove godine. Zimovanje sam proveo bolestan, tako da mi ni to nije bilo baš po volji i sl. Normalnu vezu nisam imao više od godinu dana, i prilično sam pesimističan po tom pitanju… Traje to do prve frke a onda sve kao i prijatelji nestane. Tako je valjda, to je onaj čuveni trade off o kome stalno pričam. Kada imaš vremena nemaš para i obratno.

Da ne budem previše pesimističan, imao sam i lepe trenutke, i nekoliko presedana. Trudio se da se što češće vidjam sa prijateljima, i ako je to vrlo često bilo nemoguće, ili makar da ih okrenem jednom na telefon posle nekog vremena. Znam da nije puno, ali polako, mic po mic… Biće to jednog dana ok, važno je biti pozitivan prema svemu, i naići makar ponekad na razumevanje, ipak nije sve u novcu, letovanjima, zimovanjima, proslavama sa 15 zvezdica i slično, ima nečega i u onom suštinskom zvanom život, onoj toplini koja nas okruži ponekad, iskrenom smehu, i crvenilu usled upravo izgovorene gluposti, savetu od prijatelja koji možda ima manje iskustva ali pokušava da se prilagodi, suzi kojoj ne date da se prolije, jer ste zaboga muško i svemu ostalom… Na kraju krajeva i posle aviona kamiona ono što treba da ostanemo jeste čovek, nisu bitne brojke, godine ili lepota kovčega, zemlji je svejedno…

I na kraju, hvala… Tebi, Vama, svima… Ćeramo se još…

Ono što sam uspeo u prethodnih mesec dana, neko ne stigne ni za godinu? Uspeh, neuspeh, smeh plakanje, svega po malo, umor povrh svega, i logično odsustvo od bloga… Pokušaću da opišem poslednjih 45 dana.

22.11 dao uslov, napio se, spavao i smrdeo 2 dana, otišao u Niš na konferenciju. Posle Niša bio 2 dana u Beogradu, otišao na Rudnik 5 dana na konferenciju. Vratio se u Beograd razboleo se. Otišao u Ivanjicu posle 5 meseci da vide matori da se nisam ofarbao u plavo, istetovirao i probio obrvu. Vratio se iz Ivanjice, otišao na kratko u Kragujevac, vratio se i prisustvovao konferenciji novih lidera o kojoj sam i pisao. Zatim izradio drugarima Najludju noć, još jedan u beskonačnom nizu sajtova sa ponudama za novu godinu, da bih potom pobegao u banju Vrujci, postojbinu Vode Vode. I vratio se sad u nedelju. U ponedeljak sam imao profesionalni izazov, i ono čuveno pitanje zašto studiram, i čemu sve ovo. Imali smo malih infrastrukturnih problema sa (oprostite na izrazu) kenjarom, zvali vodoinstalatera koji nam je za pola sata uzeo 40 eur. Sreća sreća radost, iliti prilagodjavanje Beogradu, i njegovim pravilima, koje se nikada ne navršava. Sramota, ili ko zna šta li ja.

U to vreme je najavljena i Furka žurka, okupljanje ovog petka u klubu Trezor, najveće društvene mreže u nas, koja je beleži petocifren broj unikatnih posetilaca i skoro osmocifren obrnutih strana. U medjuvremenu Bizi napustio devetdvojku i postao ljuta konkurencija. Nema zezanja… Biće to ljuta borba.

I tako, nadam se da sam se malo opravdao, ako nisam jebiga, platiću vam pivo sad u petak, dodjite na žurku!!!

Ovako je glasila jedna od radionica prošlogodišnje Konferencije novih lidera, i ovako glasi moj novi životni moto… Kriza je prošla i svi oni problemi koje sam prošlih sedmica imao, stres zbog gomile poslova, sveprisutni strah od neuspeha, i pokušaj da se pronadje rešenje. Univerzalno rešenje ne postoji, ali ono što je svuda neophodno jeste odušak, pa makar i žrtvovali spavanje…

Pretprošla sedmica mi je bila zaista teška. Znate i sami kako je kad preuzmete previše obaveza na sebe. Pokušao sam da shvatim zašto toliko stvari preuzimam na sebe, i koji je način da to nekako rešim. Dobio sam i neke kritike, naravno tako to obično biva kada radite gomilu poslova. Sve me to nateralo da se preispitam. I… odlučio da se malo više orijentišem prioritetima, poslušao malo Marka, malo Aljošu i doživeo mindblow na ovogodišnjoj konferenciji novih lidera.

Zaista nikad nisam verovao da neko može da me totalno pomeri iz ležišta za sat vremena, da totalno promeni moju percepciju o svetu, načinu života, problemima i slično. Donekle još uvek ne verujem ali to se desilo. Gost konferencije bio je izvesni Derek Small, prilično poznat u AIESEC svetu kao motivator i sjajan govornik. Iskreno nikad mi nije bilo jasno šta je to motivator, ali eto sada pišem blog zahvaljujući njemu, što znači da sam real proof :). Šta sam shvatio? Shvatio sam, da koliko god imao poslova i problema, uvek ću biti srećniji i živeti sa manje stresa od većine ljudi na planeti… Da novac jeste bitna kategorija, ali da se nikad ne može porediti sa osećajem kada vas nekolicina mladjih od vas posmatra kao boga, i zahvalna vam je na savetima koji im pružate, i da je to ono po čemu će vas pamtiti mnogo duže i više nego li saldo na vašem računu. Možda ćete usrećiti vaše najbliže, ali šta su oni naspram celog sveta. Shvatio sam, da nije potrebno biti Gandi ili Mendela da biste menjali svet oko sebe, i da na kraju krajeva ne treba ni pokušavati promeniti ceo svet, jer svet je integralna celina malih zajednica, i uvek treba pomisliti na onaj prvi korak u putu od hiljadu milja… Shvatio sam… Shvatio sam…

Posle svega toga, moram priznati da mi je bilo teško. Teško, jer sam shvatio da sam možda u odredjenim trenucima života bio previše sebičan, želeo da ne propustim neku priliku u životu zarad kratkoročnih ciljeva, uvek stremio nekim brojkama nauštrb svog zadovoljstva, i srljao u još veći stres. Naravno, nije lako ni promeniti se, na kraju krajeva promena motoa je možda samo fora, ali bez obzira na to bitno je da sada imam neke pouke i neke nove vrednosti koje prepoznajem. Ostaje da vidimo koliko će me sve ovo držati…

Da bi uspeo prvo nauči da padaš rekoše neki. I ako možda nisam pao kao što bi to moglo izgledati situacije koje su me snalazile u poslednje vreme učinile su da se osećam jako nisko, i navodile na sve češća preispitivanja. Vredelo je, isplatilo se, poštovani čitaoci, u prilici ste da čitate studenta četvrte godine. Bezuslovni život je zvanično počeo.

Nikako da stignem da napišem ovu jako radosnu vest, posle ispita sam spavao jer sam celu noć učio, dan posle toga sastančio i jurio oko odlaska u Niš, odakle i sada pišem (bizbuzz je u toku). Neki su je već i saznali drugim putem, no svakako ne sme da prođe nezapaženo i na blogu. Uspeo sam, ponekad se i sam pitam kako. Suština mog uspeha je verovatno u stalnom kukanju, čupanju za kosu, preispitivanju i ma koliko to ružno izgledalo, verujem da negde u podsvesti deluje da se pokrenem i radim. A i naučio sam dosta. Pre svega da pazim šta radim, da preterani entuzijazam zna da povredi druge ako izlazi iz granica ljudskih mogućnosti. Moja želja da se pojavim svuda, da pomognem svima, da uradim sve učinila je dosta često i da neke odagnam od sebe, naljutim, i poželim da se nikad ne pojavim pred istim. Jedna od tih osoba je i Peđa i cela organizacija BlogOpena, započeo, ispalio i jako zažalio. Nije Peđa od onih koji će me pljuvati po blogu, ali je svakako neko ko nije zaslužio da mu nataknem još jednu obavezu na vrat. On je to izgurao i svaka mu čast, a ja… naučio sam nešto kao što rekoh i nadam se da ću me to s vremena na vreme podsećati.

Šta sada? Ne znam, zaista sam u nezgodnoj situaciji. U poslednje vreme imam jako puno ponuda za posao, meni se ne radi previše, mlad sam i neiživljen što dalje implicira na neodgovoran i površan. U AIESEC-u naravno ostajem, radiću neke zanimljive stvari i nadam se posetiti zanimljiva mesta, i za kraj otići na praksu. Za sada mi se ide u Japan, i ako sam svestan da moj lako ćemo mentalitet njima nikako ne odgovara. Japan je zemlja mog detinjstva, zemlja kojoj sam se uvek voleo i divio, i verujem da je ovo jedinstvena prilika da je posetim i par meseci živim u istoj. Naravno nije sve to lako, ima još vremena. Fax? Završavaću polako, bez preteranog pritiska i ako verujem da će moji raditi suprotno, ostalo mi je nekih 15 ispita do kraja što je realno oko godinu i po do dve, što bi se i poklopilo sa mojim apsolventskim stažem. Internet? Ne znam, sve bih i ništa ne bih. Što me Nixa savetovaše, trebalo bi da odlučim šta sam, da se malo distanciram od multimedijalnog all around ništa ne znam lika na malo užu nišu i u tome razvijam ako želim nešto da postignem u životu. Moj karakter i kvazi enciklopedijsko znanje mi to ne dozvoljavaju ali probaću…

Hvala… Prvo mami, Edipovac sam kao i svi muškarci manje više. Mama je ta koja ima sulude akcije od slanja Coca Cole od 2l 220km autobusom, torbi od 50kg kao da živim preko puta stanice što je znalo i dosta dobro da izađe u slučaju sarme kao sastavnog dela. Mama je ta koja uvek bodri, kojoj ću uvek biti najvažniji dok sam srećan i zdrav… uspesi dođu i odu, ali ono suštinsko uvek treba da postoji. Tati – što mi konstantno bdi nad glavom o tome kako treba da učim i da ne pravim sajtove  Drugarima – koji trpe moju nepažnju uzrokovanu gornje navedenim činjenicama, što su tu i kada treba i kada ne treba, drugačije ne bi valjalo.
I tebi… dragi čitaoče, što veruješ da sve ovo što ja ponekada napišem nije gomila teksta napisanog tek bud zašto, što trpiš moje povremene gluposti i ispade i veruješ da će možda i od mene jednog dana postati nešto. Hvala, i nastavljamo dalje…

Ako može ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe,

Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameriš sto nemaju poverenja;

Ako ti čekanje ne predstavlja mnogo muke;

Ako ne lažes kad čujes laži,
Ili ako ne mrzis kad tebe mrze;

Ako se ne praviš suviše dobar, niti govoriš suvise mudro;

Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;

Ako misliš ali ti misli uvek ostaju čiste;

Ako znas da primiš pobedu i poraz,
Da primis jednako i jedno i drugo;

Ako možeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;

Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke.

Ako možeš sakupiti sva tvoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,

Ako si spreman da ponovo kreneš, kao na početku,
Ne prošaptavsi ni reci, izgubivši sve uz osmeh;

Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišiće
Da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali,

I ako ustraješ kada sve zastane,
Izuzev volje koja naredjuje: “Drži se dobro!”

Ako se usred gomile ne ponosiš,
I ne smatras se herojem, ako se družiš sa kraljevima;

Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti;
Ako svaki čovek za tebe nešto znači, ali ni jedan suviše;

Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;

Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer, BIĆES ČOVEK, SINE MOJ…

Rudyard Kipling

—

Nije baš da sam u najsrećnijem periodu života, no valjda ne treba zagubiti svoje snove… Možda Radjarde, možda…

Zbog malog kriminala koji sam napravio pretraživačima sa svojim nadimkom, rešio sam da onima koji traže ključnu reč ENIAC ponudim i pravi odgovor. Inače nadimak datira iz 2001. godine kada datiraju i moji Internet počeci. Zanesen da jednog dana postanem haker kao i sva deca, nadenuo sam sebi nadimak nad nadimcima. Od ENIAC-a je sve počelo i računari su ovo što jesu delom zbog njega, a ja se kao što već i vidite baš i nisam proslavio…

ENIAC, skraćenica od engleske složenice Electronic Numerical Integrator And Computer označava prvi digitalni elektronski računar kog je bilo moguće programirati u cilju rešavanja širokog spektra računarskih problema, mada su i raniji računari pravljeni sa nekim od ovih osobina. ENIAC je dizajniran i izgrađen u svrhu izračunavanja balističkih tablica za američku vojsku. Prvi problemi rešavani na ENIAC-u bili su, pak, povezani sa izradom hidrogenske bombe.

Razvoj

Ugovor je potpisan 5. juna 1943. i projekat PX vodila je Murova škola elektroinženjerstva pri Pensilvanijskom univerzitetu počev od jula 1943. Projekat je obelodanjen 14. februara 1946. na Penu i koštao je skoro 500 000 američkih dolara. Rad na ENIAC–u je prekinut 9. novembra 1946. radi obnove i nadogradnje memorije, i prebačen je u Merilend 1947. godine. Tu je ponovo pušten u rad 29. jula iste godine, i radio je neprestano sve do 23:45 2. oktobra 1955. godine.

ENIAC je nastao po zamisli i dizajnu Džona Vilijama Močlija (John William Mauchly) i Džona Prespera Ekerta (John Presper Eckert) sa Pensilvanijskog univerziteta. Patent na ENIAC-a koji je odobren 1946. je poništen presudom američkog Saveznog suda u slučaju Hanivel protiv Sperija Randa (Honeywell, Inc. v. Sperry Rand Corp., et al.), koja je predstavljala prekretnicu jer je njom izum elektronskog digitalnog računara stavljen u javno vlasništvo.

Opis

U fizičkom pogledu, ENIAC je bio ogroman u odnosu na savremene računarske standarde. U sebi je sadržao 17.468 vakuumskih cevi, 7200 kristalnih dioda, 1500 releja, 70.000 otpornika, 10.000 kondenzatora i oko 5 miliona ručno zalemljenih spojnica. Težio je oko 27 tona, a dimenzije su mu bile 8 stopa (2,4 metra) sa 3 stope (0,9 metara) sa 100 stopa (30 metara), zauzimao je 1800 kvadratnih stopa (167) i trošio je 150 kW snage. Ulaz je bio moguć sa IBM čitača, dok je IBM bušilica za kartice korišćena za izlaz. Ove kartice su mogle stvarati štampani izlaz koristeći IBM računsku mašinu, verovatno IBM 405.

ENIAC je koristio cilindarske brojače sa deset pozicija za skladištenje brojeva; svaka cifra koristila je 36 elektronskih cevi, od kojih su deset bile dualne triode koje su činile bistabilna kola cilindarskog brojača. Aritmetika je izvođena „brojeći“ otkucaje cilindričnim brojačem i generisanjem nosećih taktova ukoliko bi se brojač „uvio“, pri čemu je ideja bila u tome da se oponaša u elektronici operacija cifarskih točkova mehaničke mašine za sabiranje. ENIAC je imao 20 desetocifrenih memorijskih elemenata koji su koristili metodu komplementa od 10 i mogao je da izvodi 5.000 prostih operacija sabiranja ili odbrojavanja između bilo kog od njih i izvora (npr. drugog akumulatora, stalnog prenosnika) svake sekunde (Bilo je moguće povezati više akumulatora da rade istovremeno, tako da je brzina izvršavanja operacija bila potencijalno mnogo brža zahvaljujući paralelnoj operaciji). Bilo je moguće povezati sadržaj jednog akumulatora sa drugim da bi se izvela aritmetika dvostruke preciznosti, ali tajming kola u akumulatoru je sprečavao povezivanje tri ili više akumulatora radi više preciznosti.

Brzina

ENIAC je koristio četiri od ovih akumulatora kontrolisanih posebnom jedinicom Množioca i mogao je da obavlja 385 operacija množenja u sekundi. Sa pet akumulatora bilo je upravljano naročitom jedinicom Delioca/Izračunaoca kvadratnog korena i mogao je da obavlja četrdeset operacija deljenja ili tri operacije izračunavanja kvadratnog korena u sekundi. Ostalih 9 jedinica u ENIAC – u su bile inicijaciona jedinica (pokretala je i zaustavljala mašinu), ciklusna jedinica (sinhronizovala druge jedinice), glavni programer (kontrolisao „krivudavo“ kretanje), čitač (upravljao IBM čitačem bušenih kartica), štampač (upravljao bušačem kartica), stalni prenosnik i tri tablice funkcija. U inženjere koji su dizajnirali spadaju Bob Šo (Bob Shaw) (tablice funkcija), Čuan Ču (Chuan Chu) (delilac/izračunalac kvadratnog korena), Kajt Šarples (Kite Sharpless) (glavni programer), Artur Burks (Arthur Burks) (množilac), Hari Haski (Harry Husky) (čitač/štampač) i Džek Dejvis (Jack Davis) (akumulatori).

Opis Rohasa i Hašagena (Rojas & Hashagen) pruža više detalja o trajanju operacija, koje se donekle razlikuje od gore navedenih. Osnovni takt mašine je bio 200 mikrosekundi ili 5.000 ciklusa u sekundi za operacije sa desetocifrenim brojevima. U jednom od ovih ciklusa, ENIAC je mogao da upiše broj u registar, pročita broj iz registra ili da sabere dva broja. Za množenje 10 – cifrenog broja d – cifrenim brojem (za d manje od ili jednako od 10) trebalo je d+4 ciklusa, tako da je za množenje 10 – cifrenog 10 – cifrenim brojem trebalo 14 ciklusa, ili 2800 mikrosekundi – dakle, brzinom od 357 po sekundi. Ukoliko bi jedan broj imao manje od 10 cifara, operacija bi bila tim brža. Deljenje i računanje kvadratnog korena trajalo je 13(d+1) ciklusa, gde je d broj cifara u rezultatu (koeficijent ili kvadratni koren). Tako je deljenje ili kvadratni koren trajalo najviše 143 ciklusa, ili 28.600 mikrosekundi – brzina od 35 po sekundi. Ako bi rezultat imao manje od 10 cifara dolaženje do njega zahtevalo bi manje vremena.

Pouzdanost

Osnovne komponente ENIAC– a bile su elektronske cevi korišćene u radio-prijemnicima i ostalim elektronskim uređajima tog vremena. Svaka elektronska cev imala je 8 nožica i ove cevi zvale su se oktalne cevi. Prilikom konstrucije korišćeno je 7 različitih vrsta elektronskih cevi:

* elektronske cevi tipa 6SN7 korišćene za bistabilne multivibratore koji su činili dekadne akumulatore - memoriju ENIACa
* elektronske cevi tipova 6L7, 6SJ7, 6SA7 i 6AC7 korišćene za logičke sklopove I, ILI, NE
* elektronske cevi tipova 6L6 i 6V6 korišćene za slanje signala i za pojačavanje signala između delova konstrukcije

Neki stručnjaci predvideli su da će se kvarovi na cevima javljati tako često da mašina nikada neće biti upotrebljiva. Ova predskazanja ispostavila su se delimično tačnim: nekoliko cevi pregorevalo je skoro svakog dana, ostavljajući ga nefunkcionalnim skoro polovinu vremena. Naročite visokopouzdane cevi nisu bile dostupne sve do 1948. Međutim, većina ovih kvarova dešavala se tokom zagrevanja i hlađenja, kada su grejači i katodne cevi bili pod najvećim grejnim pritiskom (termalnim stresom). Zato je uvedeno nekoliko novina:

* ENIAC se nije nikada nikada gasio. Ovim veoma jednostavnim (mada izuzetno skupim) rešenjem inženjeri su smanjili broj otkazivanja cevi ENIAC– a na prihvatljivu stopu od samo jedne cevi svaka dva dana.
* napajanje komponenti je smanjeno 10% od nominalnog – smanjenjem napona smanjivala se opterećenost unutar elektronske cevi i time produžavao radni vek
* sve komponente su bile dostupne na prednjoj strani računara što je omogućavalo bržu zamenu elektronskih cevi, te omogućavalo proveru rada računara po paljenju i gašenju pojedinih cevi.

Prema intervjuu sa Ekertom 1989. godine cevi koje su se neprestano kvarile bile su uglavnom mit: „Čak i kada nam pregori cev, što se dešava tek na svakih par dana, u mogućnosti smo da lociramo problem u roku od 15 minuta.“ 1954. godine najduži period rada bez anomalija bio je 116 sati (blizu pet dana).

Programabilnost

Šest žena koje su se najviše bavile programiranjem ENIAC – a upravljajući njegovim prekidaćima i kablovima primljene su 1997. u Women in Technology International Hall of Fame. Njihova imena su Kej Meknolti (Kay McNulty), Beti Dženingz (Betty Jennings), Beti Snajder (Betty Snyder), Marlin Veskof (Marlyn Wescoff), Fren Bilas (Fran Bilas) i Rut Lihterman (Ruth Lichterman).

Ekert i Močli iskoristili su iskustvo koje su stekli i osnovali su Ekert – Močli Računarsku Korporaciju, koja je proizvela svoj prvi računar, BINAC, 1949. pre nego što ju je kupio Remington Rand 1950. i preimenovao u svoj UNIVAC odeljak.

ENIAC je bio jedinstvenog dizajna i nikada nije ponovljen. Zaustavljanje na dizajnu iz 1943. značilo je da je računar imao veliki broj nedostataka koji nisu rešeni, pogotovu nemogućnost pohranjivanja programa. Ali ideje proizašle iz rada na njemu i inspiracija mnogim ljudima kao što je Džon fon Nojman imale su veoma značajan uticaj na razvoj kasnijih računara, u prvom redu EDVAC, EDSAC i SEAC. Na ENIAC – u je učinjen veliki broj unapređenja, počev od 1948., uključujući primitivni „samo za čitanje“ pohranjen mehanizam za programiranje koji je koristio Tablice funkcija kao programski ROM, što je bila ideja predložena od strane Džona fon Nojmana (John von Neumann). Tri cifre jednog akumulatora korišćen je kao brojilac programa, drugi akumulator je korišćen kao glavni akumulator, sledeći akumulator je korišćen za učitavanje adresa za čitanje podataka sa tablica funkcija, dok je ostatak akumulatora (1 – 5, 7, 9 – 14, 17 – 19) uglavnom bio korišćen kao podatkovna memorija. Prvi put je predstavljen kao računar pohranjenog programa 16. septembra 1948., tom prilikom izvršavajući program koji je napisala Adel Goldstin (Adele Goldstine) po zamisli Džona fon Nojmana. Ova izmena umanjila je brzinu rada za faktor šest i uklonila mogućnost paralelnog operisanja, ali uzevši u obzir da je skratila vreme potrebno za reprogramiranje, koje je inače trajalo danima, na sate, smatralo se veoma vredno iskorišćenim gubitkom performansi. Takođe, analize su pokazale da kao rezultat razlika između brzine računanja i elektromehaničke brzine ulaz/izlaz, skoro svaki praktičan problem iz stvarnog sveta je bio I/0 vezan čak i ako se ne koristi prvobitna paralelnost mašine i većina bi bila I/0 vezana, čak i posle smanjenja u brzini uzrokovanog ovom redukcijom. Jula 1953., proširenje od 100 reči memorije jezgra dodato je sistemu, koristeći kodiranje binarnom decimalom, excess-3 predstavljanje broja. Da bi podržao ovo proširenje memorije, ENIAC je opremljen novim odabiračem Tablica funkcija, Odabiračem memorijske adrese, Kolima za oblikovanje impulsa, a i tri nove naredbe su dodate mehanizmu programiranja.

Tekst preuzet sa Wikipedije.