All posts in Lično

  • Kako preživeti dvadesete

    Imam 30 godina. Teška rečenica za nekoga ko nikada nije verovao da će da odraste. Reći ćete – niko nikada nije verovao ili želeo da odraste, ali meni se čini da sam u toj ulozi Petra Pana živeo nekako doslednije od drugih. Međutim, hteli to ili ne, vreme uzima svoj danak i još uvek niko nije uspeo da ga pobedi. Za razliku od prethodnih rođendana, osećam se zadovoljno. Zahvaljujući praznicima, prvi put sam odvojio malo vremena sa strane i razmislio o svemu. Ispostaviće se da mi je ovo falilo, da sam bežao od razmišljanja jer sam bio nezadovoljan i uplašen da se suočim sa realnošću, koja i nije nužno toliko loša koliko mi težimo samokritici. Rezultat sam stavio na papir i napisao ovaj, potencijalno pretenciozan ali i  veoma ličan priručnik za neko vreme koje dolazi, koji bih voleo za 10 godina da imam negde zapisan. 

    Pozdrav dvadesetim

    Pozdrav dvadesetim – Arigato.rs je jedna od nekoliko stvari na koje sam jako ponosan što su se desile u deceniji iza nas

    Pametan piše, budala pamti

    Sve počinje ovde, na blogu. Teško je opisati koliko čitanje vaših misli od pre 10 godina može da vam promeni mišljenje o tome ko ste i šta ste. Odluka da pišem blog, pre više od 10 godina je verovatno i jedna od najboljih odluka koju sam doneo u životu. Razlog je u tome što se prebrzo navikavamo na bolje i zaboravljamo na to kako je nekada bilo. Prirodno je – bolje je bolje i zašto bi neko razmišljao o lošijem. Problem sa tim je što tako zaboravimo na rad i trud koji stoji iza toga što ste tu gde jeste. I sve nekako uzimate zdravo za gotovo, a to nije zaista tako. Onda prođete kroz par tekstova na svom blogu i pročitate da ste 2008 godine bili srećni što ste posetili Apatin. I stvari se drastično promene. Isto se desilo i sa par kriza tokom školovanja u Americi. Bio sam bez novca, šansi za posao i ideje šta raditi dalje, ali sam se svaki put vraćao na ovaj tekst i govorio sebi – izdrži, probaj, biće OK, mora da bude… I bilo je. Znam da je teško naterati se da pišete, ali verujte vođenje ličnog žurnala vam je jedan od najboljih načina da ostanete na zemlji i onda kada to nije baš tako lako.

    Kad porasteš budi bolji

    Kao jedina konstanta u prethodnoj deceniji i “lek za sve” bilo je obrazovanje. Ono (ili nedostatak istog) je bilo odgovor za sve izazove i sve probleme. Vreme je takvo da morate svakog dana da budete bolji, tržište i uslovi se brzo menjaju i vi ne smete da se uspavate. Ne govorim ovo zbog novca, već zbog opšteg boljitka. Budite bolji roditelj, partner, radnik, prijatelj; hranite se zdravije, vežbajte pametnije, naučite šta je to što vam odgovara. Ponekad imam osećaj da su ljudi kod nas odustali od te ideje i da idu na dole. I dok ne veruju u ideju boljeg, uvek su tu oni koji znaju da biti gori ima prođu. I onda samo takve i viđate u medijima. Promenite to u svom okruženju, budite primer ljudima koji su pasivni i koji govore kako ništa nema smisla.

    Za uspeh je potrebna sreća, ali ona se ne čeka već izaziva.

    Teško je očekivati da vam se sjajne stvari dešavaju ako sedite u krevetu. Ta dosadna “Biti bolji” ideja zahteva i da probate stvari koje ne radite svaki dan. Da se okusite u drugom biznisu, da radite sa ljudima sa kojima niste ranije radili. Učenje nije samo sedenje za knjigom (tj. sve manje je), učenje je prolazak kroz najrazličitija iskustva iz kojih izlazite pametniji. Dobre stvari se mnogo ređe dešavaju kad čekate, nego kad ste aktivni i iste tražite. Cimajte se, probajte, radite stvari koje nisu uvek popularne, koje nužno ne morate da volite ali koje vas vode ka nekom cilju.

    Pričao sam prošle nedelje sa prijateljem koji je jedan od retkih ljudi sa naših prostora na Stanford Graduate School of Business (jedna od najboljih poslovnih škola na svetu) i on je lepo rekao nešto što nisam umeo da definišem. Jedini zajedinčki sadržalac svih uspešnih ljudi je grit – iliti snaga karaktera, snaga da prevaziđete situacije koje nisu ugodne. Zato stalno treba izazivati sebe, probati više i teže i dobre stvari se dese. A onda će vas i sreća sačekati tu negde iza ćoška.

    Nije strašno pogrešiti ili ispasti glup

    Nekada brojevi ne mogu da daju tačan odgovor. Nekada svo razmišljanje ovog sveta neće vam dati odgovor na dileme i jedino rešenje je da ih sami izazovete. Uvek će biti neko ko će misliti da to što radite nije u redu. Roditelji, prijatelji ili neki slučajni prolaznici. Kritika je neizbežna, i kada je već tako zašto ne probati nešto što nije uvek najsigurnije rešenje.

    Prilika da pogrešite bezbroj puta je jedna od najboljih stvari koje možete da priuštite kad ste mladi. I dalje ste slobodni, niste vezani porodicom, decom, kreditima. Izgubićete u najgorem slučaju vreme koje sa godinama postaje sve ređa roba. Iskoristite to.

    I zaboravite na blam. Lazar je lepo to definisao – amputirajte blam. Blam je ništa drugo do još jedan nevidljivi zid koji vas sprečava da naučite nešto i postanete bolji.

    Dobra karma postoji

    Poštujte ljude oko sebe. Poštujte što je neko bio dovoljno hrabar da vas nešto pita, ili dovoljno dobar da vam pomogne. Život će vam to vratiti na najneverovatnije načine. Potrebno je vreme, ali dobra karma uvek radi. Kada se najmanje budete nadali neko će se setiti vašeg dobrog dela i poželeti da vam pomogne. Kada mi je bilo najgore u Americi (bilo je trenutaka kada sam imao manje od jednog dolara na računu) pomogli su mi ljudi kojima sam u nekim trenucima bio tu da pokažem da mi je stalo. Ili koji su čitali moj tekst i verovali da sam na dobrom putu i da neću zajebati stvar. Investirajte u ljude onoliko koliko vam vreme i obaveze dozvoljavaju, dosta njih neće to poštovati, ali onih nekoliko koji budu biće tu kada bude najteže ili najpotrebnije. Najbitnije – investiranje u ljude je jedan od najboljih načina da se osećate dobro kao čovek, jer dajete, a davanje je po mnogim istraživanjima osnovni preduslov za sreću. Otuda i većina religija insistira na istom.

    Novac nije najbitniji, ali je bitan

    Novac ne treba da bude cilj, već posledica. Ako je “Biti bolji svaki dan” moj prvi moto, ovo je drugi. Dobra stvar mog odrastanja u mestu pored Ivanjice i života u San Francisku je što dobijete dosta široko viđenje društva i njegovih problema. Vidite ljude bez novca koji su srećni jer imaju okruženje i ljude koje vole, i one sa puno novca koji su sami, potpuno posvećeni samo poslu i bez puno ideje o tome kako da ga iskoriste. Teško je ući u njihove cipele, ali jedno je sigurno – njima novac nije rešio sve probleme. Samo je prestao on da bude problem i otvorio je priliku i vreme za neke nove. Ili kako to Notorius B.I.G. lepo kaže – Mo’ money, mo’ problems.

    Zato novac ne treba da bude cilj, jer to gotovo uvek vodi u frustraciju, već posledica i nagrada za vaš rad i trud. I treba da dolazi polako, baš prema znanju i zaslugama. Pročitajte malo o sindromu naglog bogatstva ako ne verujete da tako treba.

    Ali, daleko od toga da nije bitan. Većina problema koje sam imao dok sam pokretao svoju agenciju nastajala je zbog toga što nisam imao dovoljno novca. Nekada vam jednostavno treba prostora da napravite nešto veće, a kada ste u stalnoj jurnjavi za dovoljno novca da biste platili račune i kiriju ne ostaje vam puno prostora da kažete ne. Prihvatate sve, brljate na previše strana, pokušavate da se iskopate iz toga ali nije uvek lako. Na zapadu biste ovo rešili investicijom ili kreditom, ali burna istorija na našim prostorima nas uvek vuče na sigurniju i mnogo težu varijantu. Pozajmite novac ako verujete u ideju, ulaganje u rast je najpametniji način da isti potrošite ali i budite pametni da se ne uvučete u nešto iz čega ne možete da izađete.

    NE

    Nažalost jedna od retkih stvari koju i dalje ne umem da koristim je reći ne onda kada je to jedino smisleno rešenje. Verovatno najveći broj grešaka u životu napravio sam tako što sam rekao da ljudima i stvarima koje nisam mogao da ispoštujem. I onda bih se onako kukavički krio naokolo jer bi mi bilo neprijatno da priznam da sam pogrešio. Istina je da nisam ni uzimao novac, ali svejedno nepotrebno je to raditi. Obećanja koja ne možete da ispunite stvaraju frustraciju kod vas i razočaranje kod ljudi kojima ste nešto obećali. Recite NE ako to zaista osećate ili ako to DA nije dovoljno iskreno i pomoći ćete sebi značajno. Ako sam vam ikada obećao nešto i nikada nisam odgovorio, ovo je ujedno i prilika da se izvinim.

    Umeće završavanja

    Ako ste već rekli da – stanite iza tog da. Jedan od najlepših osećaja u životu je osećaj završavanja stvari kojima ste se bavili duže vreme. Ako ste počeli da čitate knjigu završite je. Ako ste počeli da radite na nekom projektu završite ga, ili recite NE pre nego što i sve ostalo propadne. Ako ste upisali faks – dajte tih poslednjih par ispita. Taj dan kada sam diplomirao verovatno je jedan od najsrećnijih u mom životu, retko je moćan osećaj kada znate da ste stavili tačku na nešto što je zahtevalo 5 godina rada.

    Najbolji način da postanete dobri u egzekuciji je da radite jednu po jednu stvar. Multitasking je lep koncept ali u praksi nema puno smisla ako se od vas traži da se bavite stvarima koje zahtevaju punu pažnju. Da nije tako, verovatno niko ne bi imao problem sa tim da telefonirate dok vozite automobil.

    Dobar deo problema proizilazi iz zakasnelih odluka

    Problem i sa tim NE je u tome što sa DA ili MOŽDA odugovlačite da donesete odluku i odustanete od nečega. Bežanje od problema nije rešenje, već samo produbljenje frustracije. Ako ne kažete NE projektu, devojci, prijatelju na vreme činjenica je da stvari gotovo uvek postaju sve gore.

    Izbegavanje konflikta je nešto što je deo naše kulture. Mi po cenu stavljanja problema pod tepih odbijamo da kažemo NE i suprostavimo se mišljenju koje nam ne odgovara, a ovo dovodi do zakasnelih odluka, a one opet do drame i još dubljih problema. Onog trenutka kada sam shvatio da ne mogu (i ne trebaju) svi da mi budu prijatelji mogao sam konačno da nađem vreme za sebe i da se posvetim stvarima koje sam dugo ostavljao sa strane. Čuvajte vreme za sebe, koliko god dobra karma funkcionisala morate da znate da ima onih koji to neće poštovati.

    Iskočite iz šta će drugi da misle razmišljanja

    Doći ćete u situaciju da ne možete da zadovoljite ni one koji su vam bliski. Roditelji će se surpotstavljati vašim planovima, prijatelji neće uvek biti najsrećniji sa odlukama koje donosite, rodbina će opet možda misliti nešto treće ali ovo je jednostavno zamka koja vas vodi do nedonošenja odluka. Istina je da ni oni uvek ne znaju pravi odgovor, ali ipak imaju mišljenje. Postoje 2 razloga za ovo i oba su vezana za kulturu:

    1) Mi smo više socijalna nego individualna kultura

    Nemaština, ratovi, siromaštvo i komunizam su nas naučili da se oslanjamo na ljude oko nas. Ne ističi se, ne štrči, ne pokušavaj ništa što nije uobičajeno su saveti koji ćete često čuti od starijih iz prostog razloga što to nije bilo poželjno ponašanje ranije. Navikli smo da se oslanjamo jedni na druge i mišljenje bliskog okruženja uveliko utiče na naše odluke i ako vrlo često ne treba da bude tako. Odavde i taj čuveni blam, niko ne želi da bude zapamćen po lošem u društvu gde se sve gleda i pamti.

    2) Deo naše kulture je da ljudi imaju mišljenje o svemu

    Kao relativno neobrazovano društvo, naš narod ima potrebu da podeli sa vama mišljenje o svemu, i ako nemaju nikakve kvalifikacije ni iskustvo da to isto i urade. Ovo dovodi do toga da vam se ljudi vrlo slobodno mešaju u život i daju savete bez ideje o tome šta vi radite, koji je zapravo problem i zašto ne želite da uradite ono što vas savetuju. Poslušajte savet jer je to lep gest i znak da ljudi brinu o vama, ali pazite od koga dolazi i donesite odluku sami ako mislite da imate više znanja i iskustva od ljudi koji pokušavaju da vam pomognu.

    Samopouzdanje i samopoštovanje su tajni sastojak

    Ako ne poštujete sebe teško će vas i drugi poštovati. Nedostatak samopouzdanja se vrlo lako oseti, bilo na intervjuu za posao ili prvom dejtu. U oba slučaja je ozbiljna prepreka. Samopouzdanje se gradi vremenom, ono je rezultat vrednog rada i rezultata kao posledice tog rada. Kada poštujete sebe i verujete u donešene odluke ulazite u fazu kada možete više nego ikad, kada vam prepreke postanu nevidljivi zidovi a rezultati ne pitanje mogućnosti već samo vremena. Lep primer za to je Alen Ajverson, koji je posle utakmice na kojoj je postigao 54 poena rekao – kada vas krene šut onda obruč postane okean, a lopta kamičak. Ako gledate košarku videćete da najbolji sportisti jednostavno hodaju na oblaku samopouzdanja. Džordan koji puši pobedničku cigaru pre utakmice, Lebron koji šutira trojku kao da nije poslednji sekund ili Đorđević koji preko nekoliko ruku postiže trojku za pobedu. Da nisu verovali u sebe nikada to ne bi uradili. Zato, ostavite sažaljenje kod kuće i krenite da radite na sebi.

    Zapamtite da ste isto tako niko i ništa

    Pretencioznost je tamna strana ambicije. Kada živite u modu – hoću da budem bolji svaki dan vrlo lako dođete u situaciju gde mislite da ste vi bolji od svih drugih, da niko ne zna ništa i da vam svi žele loše. Pazite se sujete, budite uvek svesni ko ste i odakle i, ako ne pišete, probajte da se setite gde ste i ko ste bili pre. Čuvajte ljude koji će sa vama podeliti iskreno mišljenje i pomoći vam da ostanete na zemlji onda kada karte krenu da se dele u tvoju korist kako pad kasnije ne bi bio jako bolan.

    Vreme za sebe je najbolji poklon

    Dugo sam bežao od toga da ostanem sam jer bih navodno padao u depresije postavljajući previše pitanja o tome šta dalje. To je samo bio izgovor da se pobegne od problema. Kada ste sami i iskreni prema sebi onda otvarate priliku da izazovete sebe i rešite neke probleme koji vam se vuku. Ostavite makar sat nedeljno i pitajte sebe:

    – Šta je to što dobro radim i što me čini srećnim?

    – Šta je to što me stalno sputava, kako i da li mogu to da rešim?

    – Šta je najveći problem koji sam imao ove nedelje/meseca i zašto se desio?

    Analizirajte malo svoje ponašanje i probajte da uradite nešto tim povodom. Mene je jako nerviralo to što ne čitam dovoljno i onda sam pokušao da nađem načine da to uradim tako što ću ispuniti neko bačeno vreme knjigama. Mesečno provedem makar 10 sati u nekoj vrsti prevoza – mogu da čitam. Svakoga dana šetam do posla i nazad 30 minuta – mogu da slušam audio knjigu itd. Nerviralo me je što ne treniram pa sam gledao kako na sve načine da otklonim prepreke da se to desi (smanjiti udaljenost od kancelarije, biranje kraćih ali intezivnih treninga, treniranje sa nekim, razvijanje rutine kroz striktan kalendar u prvih 21 dan). Moguće je, nije uvek lako spoznati šta je to loše kod vas, ali kada se to desi ništa vas ne sprečava da probate da budete bolji. Osim vas samih.

    Ljubav je bitna

    Sve je ovo mnogo lakše kad imate nekog uz sebe kome verujete i ko vas voli. Neko dovoljno otvoren da vam skrene pažnju na stvari u kojima grešite. Ako postoji neka velika greška mojih dvadesetih to je činjenica da sam se previše zatvarao i pokušavao da rešim sve sam. Nekad to nije moguće, jer ne vidite sebe tuđim očima. Svestan sam da ovim hodam po liniji patetike ali meni je tih par veza bilo kao čitanje Carevog novog odela, gde po ko zna koji put shvatam da sam go i da niko to neće sa mnom da podeli. Gde se moja savršena kula od karata ruši i sve što vidim je da je život koji živim izgovor za neorganizovanost, lenjost i bežanje od odluka. I to je sasvim ok. Biti ranjiv i imati mane je svojstveno svima i dok je samopouzdanje bitno da gurate na profesionalnom nivou, sve je to potpuno neupotrebljivo ako niste zadovoljni na emotivnom.

    Dan i dalje ima 24 sata

    Ovo se nije desilo iz prostog razloga što dan ima 24 sata i koliko god vi bili super čovek to će tako ostati. Imate više novca – dan i dalje traje 24 sata. Najpametniji ste čovek na svetu – dan i dalje ima 24 sata. Šta god uradili ovo je konstanta koja se ne menja. Najteža stvar u životu, i ujedno ono što čini isti zanimljivim, je činjenica da vi imate ograničeno vreme da uradite sve što želite. Život vas stavlja pred svršen čin u kom morate da donosite odluke čak i ako ne želite da se nosite sa njihovim posledicama. Ponoviću – potrudite se da vi donesete odluke, pre nego što se one same donesu od sebe jer šta god da radili vreme i dalje teče. Koliko god bile loše, biće vam mnogo lako da živite sa njima kada znate da ste ih vi doneli a ne neko drugi.

    24 sata isto tako nije malo ako znate da postavite očekivanja. Ključ za sreću je u realnim očekivanjima. Zato budite strpljivi, i rezultati će doći. Trudite se da budete bolji i kao prijatelj i profesionalac, da kažete ne onda kada jedino to ima smisla i da ostavite vreme za sebe čak i kada se čini da sve ostalo propada. Polako, korak ka korak guraćete napred, a onda će se desiti i stvari koje ste dugo želeli.

    I to je to. Decenija koja ostaje iza i koja mi je puno pomogla da se osećam zadovoljnim time što jesam. Da budem sigurniji u sebe i filtriram stvari koje mi oduzimaju vreme i pažnju, a ne doprinose široj slici. Sigurno sam mogao bolje, i verovatno želeo više ali treba biti realan, staviti sve na papir i biti zadovoljan što na kraju dana imate to što imate. Prijatelje, porodicu i sasvim dovoljno vremena da dokažete od čega ste zapravo sazdani. Nije malo, shvatićete onda kada upoznate one koji to nemaju.

     

     

  • Nepostojana nula

    Photo Credits: Joe Parks

    Imam osećaj da ceo život kasnim. Iz malog grada preselio sam se u veći, iz male zemlje u veliku, iz siromašne sredine u gotovo najbogatiju. Svaka od ovih promena značila je i potpuni šok. Bio bih dečko iz provincije, doseljenik iz trećeg sveta, skromni igrač koji nije za višu ligu. Ne bih se borio za pobedu, već za to da budem prihvaćen, da budem na nuli sa koje mogu da pokažem šta mogu.

    Kašnjenje, u ovom slučaju, nije posledica lenjosti koliko brzine kojom se krećemo kao društvo. Da biste kasnili, morate da imate nešto za čime jurite, a u poslednjih 50 godina pojavilo se toliko toga što nam daje povod da nikada ne stanemo. Recimo, iz uređaja koji držite u džepu možete da vidite više i dalje nego što je čovek ikada mogao da vidi – prošetate se petom avenijom, osetite čari crvenog tepiha, ili budete čitani od strane stotine hiljada ljudi širom sveta. Znanje je postalo super-dostupno, a fizičke granice gotovo da su izgubile svaki smisao. Postavljene su neke nove “digitalne”, koje ljude više razdvajaju po interesovanjima, nego nacionalnosti. One označavaju dolazak digitalnog doba – doba u kome svako ima priliku da pokaže svoje krajnje domete, bilo da je u pitanju talenat ili glupost. I dok češće viđamo ovo drugo, mislim da ne treba da zaboravimo na vrednost i značaj ovog prvog.

    Važnost digitalnog u mom slučaju je što je taj neki virtuelni svet meni doneo većinu toga što sam postigao u životu. Doneo je jedan uzbudljiv put od malog mesta pored Ivanjice do San Franciska i ubrzano sazrevanje koje dolikuje takvom haotičnom tempu. Na put nisam krenuo u skupocenom autu, već sve što sam poneo su neki obrisi talenta, otvorenost ka dobrim ljudima i idejama i nepresušnu želju da budem najbolja verzija sebe. A Internet je, na isti način na koji pojača efekat gluposti, učinio da se i ova moja naivna priča pretvori u zanimljivu avanturu koja traje već 15 godina.

    Sve počinje sa idejom, koja sada u ovako globalnom društvu nema granice. Oko vaših ideja okupljaju se ljudi koji isto ili slično misle, a ako to činite na jeziku koji razume više od ovih naših 10-ak miliona, zaista je nebitno odakle ste i gde sedite. Ljudi, sa druge strane, su najplodnije tlo da ideje postanu i realizovane. Oni su katalizator novih ideja, ali i lakmus papir koji odvaja dobre od loših. Daju potvrdu vašem radu i uvek vas guraju napred. 

    Internet mi je pokazao da je moguće i da je isključivo na meni je da to i ostvarim. Iz lokalne sredine izašao sam u svet. Mogao sam da vidim više i čujem dalje, a ljudi koje sam puteg istog upoznao su mi dali dovoljno samopouzdanja da stamen na crtu sa onima od kojih sam učio i kojima sam se divio. Znao sam da gde god da odem, imaću i gde da se vratim, imaću ljude koji će me dočekati i primiti nazad bez ikakvih kompromisa. Ovo je velika stvar. Kasnio bih u smislu lokacije, pozanstava, razumevanja kulture ali i znao da je moja bitka vredno borbe. Jurio bih tu nulu, da budem makar malo isti kao svi ostali, a odatle bih znao i kako da pokažem šta znam.

    Ta otvorenost i dostupnost me je naučila da nismo mi puno lošiji od onih tamo o kojima pevamo pesme. Početne pozicije nam nisu iste ali talenta nam ne nedostaje. Zato sam srećan da vidim sve više mladih kompanija i ljudi koji koriste digitalno doba da uzmu najbolje od oba sveta. Neophodni kreativni haos, hedonizam i snažljivost crpe iz naše kulture i primenjuju je u svetu gde je sve ovo moguće naplatiti. Umesto da sede tamo negde, oni ostaju na svom terenu, tu gde su najbolji. Biće i dalje mnogo onih koji odlaze, ali ovaj odliv bio bi drastično veći da Internet nije ove razlike učinio mnogo manjim. Šanse možda nisu iste, ali su sličnije nego ikad. Što se ranije uključite, pre ćete shvatiti pravila igre.

    Sa godinama i kilometrima shvatio sam da i nije loše kasniti. Problem sa onom nulom sa početka price je što to nije konstanta, već kategorija koja se menja kako se krećete, vidite i radite više stvari. Ona je kao zvezda Danica, koju uvek pratiš u potrazi za novim svetovima, ali nikad ne stigneš. Samo, što umesto uživanja u putu mi svu energiju trošimo na borbu da dođemo do daha. Kao i uvek, odgovor je uvek negde u sredini. Budite tamo gde ste srećni, ali naplatite talenat tamo gde se isti ceni. Danas to možete. Učinite da tehnologija radi za vas, da vam ostavlja više vremena i otvara više prilika. Kasnićete, ali umesto stalnog jurenja ka toj novoj nuli ponekad se i osvrnite i pogledajte koliko ste tih istih ostavili iza sebe.


    Nepostojana nula je uvodni tekst za rubriku Digital iz oktobarskog broja Elle Srbija. Kako ne pišem toliko često, mislio sam malo da skinem prašinu sa bloga i podelim isti sa vama. Do novih tekstova!

    Nebojša aka Eniac 

    Photo Credits: Joe Parks

  • Ne postoji tačan odgovor

    Photo: Duncan Hull

    Često tako sa snajkom (bratovom ženom za one sa slabijim poznavanjem) pričam o izborima koje smo napravili. O porodici u njenom slučaju i karijeri u mom. O lepim stvarima i teškoćama, kompromisima i onome što dolazi. I uvek dođemo do istog odgovora – a to je da pravi odgovor ne postoji. 

    U našoj prirodi je da stalno želimo više – da budemo vredniji, pametniji, bogatiji; da vidimo svet i formiramo porodicu, kupimo stan i pošaljemo decu u najbolje škole. Problem ovog pristupa je što se to više izražava u brojevima bez kraja, a dešava u vremenu gde dan i dalje traje 24 sata. Uspeh leži u odlukama koje donesemo, a koje opet ne mogu uvek biti dobre jer ne zavise samo od nas. Kao što za dilemu iz uvoda nema pravog odgovora tako je i sa odlukama.

    Sve se svodi na to da svaki put ima svoje prednosti i mane. Lepota je u balansu nesavršenosti i nemogućnosti da imate sve. Nekima je to frustracija, a nekima motiv da postanu bolji. Meni prvom je bila frustracija, a onda sam upoznao one ka kojima sam stremio i video stvari koje im nedostaju. Ovo mi je pomoglo da cenim svoje mane i budem opušteniji zbog toga što jesam (i nisam) i šta imam (i nemam). Niko od nas nije savršen i uvek će biti onih kojima će smetati vaš put, ali to je život i na njega ne postoji univerzalno tačni odgovor. Umesto toga treba težiti da frustracija preraste u motiv da uvek težite boljem.

    Kada vas kritikuju i dele savet više, saslušajte ali i setite se da ne postoji tačan odgovor na pitanje zvano život. Ali ono što postoji, u moru svih tih netačnih odgovora, su odgovori koji su dovoljno dobri. I to je valjda suština, naučiti da uživaš u dovoljno dobrom. Da shvatiš da sreća nije sve, već dovoljno. Nekima su to prijatelji i porodica, nekome karijera i novac. Nekome sve po malo. A lepota, kao što rekoh, upravo u tom nesavršenom balansu koji se svojstven samo nama. Lepota jer je motiv da budemo još bolji, a ne frustracija.

  • Protiv sebe

    Postoje ti neki tekstovi koji se pišu mesecima. Ovaj je započet u septembru i dobijao rečenicu po rečenicu u danima koji su dolazili. Praktično je biografija jedne godine ili recept kako da preživite. Godine u kojoj sam uradio nešto što možda nije bilo pametno, ali je i vredelo svakog izgubljenog nerva. U kojoj sam izgubio mnogo bitaka ali i još jednom potvrdio da je sreća uvek tu negde iza ćoška.

    603150_480546025336775_108086391_n

    Prošlo je više od godinu dana kako sam u Americi. Pokušavam da procesiram taj podatak ali ne ide to baš tako lako. Vreme leti kada ste zauzeti poslom, problemima ili zabavom, a osim prvog meseca kada sam tek došao, ostali dani bili su ništa drugo do neprestano smenjivanje ova tri. Borba za lovu, prihvatanje, ocene… i najvažnije – borba protiv sebe.

    Prerastanje

    Osoba X: Zašto si otišao, tebi je u Srbiji bilo strava?

    Ja: Da bih bio bolji.

    Osoba X: Bićeš bolji i ovde, samo treba da se malo uozbiljiš i više radiš.

    Ja: Neću, jer ne moram.

    Pravi razlog mog odlaska je stalni strah da ću sam sebe oterati na tamnu stranu lenjošću i neodgovornošću. Ne znam da li je to neka bolest ili opsesija, ali koliko god me drugi hvalili oduvek sam znao da to nije dovoljno dobro. Cela misija Amerika bila je posledica toga što nikada nisam uradio nešto dovoljno veliko da bih time bio ponosan. Nisam se dovoljno trudio, nije mi dovoljno stalo. A opet, ljudi su prepoznali nešto u tome što radim. Objašnjenje za ovo opet leži u brojevima, u zemlji u kojoj ima 7.5 miliona stanovnika i nije teško istaknuti se u nečemu. Rizikujem da budem stavljen na crnu listu, ali pogledajte ko su u našoj zemlji poznate ličnosti, političari pa i tviteraši. Koliko njih zaista ima kvalitete da bude tu gde jeste. Ne svi, ali su ipak tu gde jesu zato što su se potrudili malo više od ostalih. U zemlji gde je većina ljudi pasivna, malo cimanja vas može dovesti na vrh. 

    To prerastanje je sasvim normalna stvar i postoji u svim sferama života. Šteta je što niko sportiste ne ubraja u odliv mozgova, ali taj proces je identičan onom u kome mladi ljudi odlaze iz zemlje u potrazi za nečim većim. Kada prerastete klub u kome igrate idete na sledeći nivo. Ako ste dovoljno dobri idete dalje, ako ne vraćate se kući. I dok su sportisti koji odu nacionalni heroji, studenti su obično tu da budu neprijatna strana statistike.

    Dovoljno dobar

    Dobra stvar kod studiranja u inostranstvu je u tome što je integracija u društvo značajno brža nego u slučaju kada dođete na slepo. Kroz školovanje i rad sa profesorima shvatite razlike u društvima i načinu na koji se radi, i one su zaista dosta velike i teško je to shvatiti na osnovu nekoliko filmova. Na novom terenu gde me ljudi ne znaju, gde se priča drugi jezik i gde je konkurencija jača nego bilo gde drugo verovatno je najbolje tražiti odgovor na pitanje – da li sam dovoljno dobar.

    Odgovor je možda. Talentovan svakako, ali isto tako i sirov, nestruktuiran, dete provincije koje je nekom ludom srećom ušlo u veću ligu. Škola je bila sjajan način da odlučim na koju stranu idem. Godinu dana kasnije verujem da sam uspeo. Dobio sam šta sam hteo – strukturu, bolji jezik, ime za sve one stvari koje su delovale logično a nisam znao kako se zovu i, najvažnije, samopouzdanje. Nismo mi loši, ali sve ono što radimo je jednostavno previše malo da bismo to i globalno dokazali. Ili makar, sve ono što sam ja radio.

    Lako je to

    Put do saznanja o tome da li sam dobar ili ne bio je u najmanju ruku neugodan. Ostavio dosta toga što neki drugi nikada ne bi ostavili, zatvorio dosta vrata i ozbiljno naljutio porodicu koja je bila sigurna da se nikada neću vratiti. Ali i uvek vrteo u glavi da se sreća nalazi negde izvan zone komfora.

    Međutim, ono što me zapravo držalo sve vreme iznad vode je moja detinjasta naivnost i ignorisanje problema sve dok on ne počne zaista da ujeda pravo za srce. Posle prva 3 meseca neko od kolega sa faksa je rekao da je sa mnom malo nezgodno raditi jer imam pristup – lako je to i ako to zaista nema nikakvu osnovu u realnosti. Kada sam upisivao školu i odlučio na ovaj put, verovao sam da cela ova avantura zaista i jeste laka. Odeš, završiš školu, nađeš posao sa strane i sve 5. Realnost je nažalost bila mnogo drugačija. Previše puta sam bio bez para, bez stana, posao me baš i nije puno hteo jer bih time rizikovao svoj status u zemlji. Imam neverovatne prijatelje koji su bili tu da pomognu, ali posle nekog vremena shvatite i da pozajmljivanje nije rešenje. Ne rešava ništa dugoročno, već stvara nove stvari o kojima morate da mislite. A kad ste sami, lako se pukne. Živci su imali dobar trening.

    Biću dovoljno kliše i reći bio sam gladan i budalast. Ali i zahvalan jer sam u isto vreme živeo godinu iz snova. Shvatio sam da je to “lako je” više vrlina nego mana. Da nisam razmišljao tako unapred, da sam mislio o novcu i problemima nikada ne bih doživeo ono što sam doživeo. Nekada je ta naivnost potrebna da biste napravili velike stvari jer problemi manje strašno izgledaju kada se sa njima suočite nego kada razmišljate o istima nekoliko meseci unapred. Previše razmišljanja obično dovede i do odustajanja.

    Strpljenje

    .. je ključ. Zvuči trivijalno ali vrlo često treba biti vredan i čekati. Bićete odbijeni, bez novca i svega na šta ste se već odavno navikli. Ali ako ste strpljivi i dalje vredno radite dobre stvari će vas iznenaditi. Stvari se ne dešavaju preko noći, ako se dese upravo tako i odu. Štagod da se desi u životu ostaje vam znanje i ljudi koji poznajete, a za oba je potrebno nešto više od samo te jedne noći.

    Biće vam teško. Pući ćete. Misliti kako ništa nema smisla. Najbolje što mogu da vam savetujete je da prespavate. A onda ustanete i nastavite da radite. Najveći problem kod nedostatka strpljenja je što počnete da gubite samopouzdanje. A ono je sve. Bez vere da nešto možete da uradite, često to i ne uradite. Pročitajte biografije dragih vam ljudi i shvatićete da gotovo nikom od njih nije falilo samopouzdanje. Možda su bili malo ludi, asocijalni ili na drogama. Ali svi su verovali da su oni ti koji mogu da promene stvari. Samopouzdanje je onaj nevidljivi sastojak koji vas razdvaja o drugih. Ono što vas čini privlačnim kada ste tek ušli u vezu posle dugog vremena posta i ono što se oseti u vazduhu kada ljudi donose odluku da rade sa vama. Verujte u sebe i shvatićete da se sjajne stvari kriju iza ćoška.

    Protiv sebe

    Problemi i izmena okruženja vas teraju na stalnu bitku protiv sebe. Retko kada pobedite, ali godinu dana kasnije to je i poraz na koji sam posebno ponosan. Prevelika zona komfora pretvorila se u rupu. Morao sam da se naviknem na život sa puno manje stvari i malih luksuza na koje sam navikao. Zvuči kao propast, ali istina je da manje stvari ostavi prostora za mnogo iskustava i da vreme da razmislim o tome šta je to što zaista volim. Da shvatim ko su ljudi koji su ostali iza mene i koji mi nedostaju. Vidim koliko su neke navike i život koji sam imao zapravo destruktivni, a više cenim one koje sam zbog gužve u svom ormaru stavljao u drugi plan.

    Istina je i da je ovo bitka koju ćete stalno gubiti ali i verovatno poraz iz kojeg ćete najviše dobiti. I dalje gubim, ali sam srećan što sada znam mnogo više, što sam okružen i radim sa ljudima koje volim kao porodicu i što imam prijatelje širom sveta. Mogao sam istu tu energiju da utrošim boreći se sa drugima, isteravajući pravdu ili dokazujući neke stvari koje nisu ispravne. Ali razlika između ova dva je u tome što u borbi protiv sebe vi ste ti koji odlučujete i ako odlučite da nešto promenite to sigurno i možete.

    Budite vredni, radite na tome da postanete osoba sa više iskustava a manje stvari, cimajte se da budete bolji u onome što radite i uz malo vere u sebe postaćete dovoljno dobri. Testirajte sebe. Oduzmite sebi stvari koje volite na trenutak da biste stavili koliko su mnoge od njih zapravo beznačajne. Umesto tih stvari fokusirajte se na ljude koje volite i koji vas inspirišu i držite ih u svom okruženju. Budite gladni i budalasti. Izgubićete mnogo bitaka, proći kroz mnogo teških trenutaka, prečesto stajati na tlu koje nije baš stabilno. Ali i postati bolji čovek, zadovoljni sobom i sposobni da menjate ljude oko sebe. Znam da u zemlji velikih ratnika porazi i nisu tako popularni, ali isto tako i verujem da je ovo jedan od onih za koji se vredi boriti.

  • Za 28

    Za početak – ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim.

    U utorak sam imao jedan od najtežih dana od kako sam ovde. Nekako uvek kada se približi taj 12. april osetim se malo poljuljano jer starim, i ako sam za mnoge još uvek duboko na početku puta. Ovaj put je to bilo utoliko veće što sam po prvi put gotovo sam, daleko od onih koje zaista volim i zbog kojih ću uvek na pitanje da li sam bogat čovek odgovoriti sa – da. Ovo je zapravo i jedno od najvažnijih otkrića tokom mog boravka u Americi. Ja sam zaista srećna osoba. Moja porodica, koliko god na trenutke bila disfunkcionalna, je ipak bila porodica. Dvoje roditelja koje kako tako funkcionišu. Koji su i pored svog sivila okolo bili dovoljno hrabri i veliki da ne staju mojim snovima na put. Već da ih pomognu, makar onoliko koliko razumeju.

    A prijatelji. Očito 10.000 kilometara nije dovoljno daleko da pokoleba ono što gradite godinama i ono na šta ste ponosni. I dok možda nisam sposoban da dođem kući na vikend i provedem sate u tom prijatnom ćutanju, tu je Skajp, a pivo ima gotovo isti ukus kao kada delite istu prostoriju. Srećan sam čovek i to je nešto što ne smem da zaboravim. Uradio sam puno toga u životu, za dosta njih mnogo više nego što su ikada očekivali. Ali pravi uspeh bio je u tome, što sam uvek oko sebe imao dobre ljude, koji su spremni da istrče dodatnju milju radi prijateljstva koje im znači. Ni ja se nisam štedeo.

    Za kraj, hvala vam. I kao što rekoh. Ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim. Nemojte da čekate da ih izgubite da biste shvatili koliko vam znače.

    Vaš Eniac.

  • 6 meseci kasnije

    6-months

    Kada je prošlo mesec dana mog boravka u Americi, obećao sam da ću nastaviti sa ovim periodičnim izveštajima. Svaki mesec bi bilo previše, jer se ne dešava toliko puno stvari, a i meni je bilo potrebno malo više vremena da napravim presek svega što sam ovde doživeo i na kraju sve to stavim u jedan tekst. Tako smo i došli na pola moje US avanture, u šesti mesec. Pa da počnemo. 

    Pomalo rasut kakvo mi je i pisanje, počeću zaključkom. Ovo je verovatno najbolje iskustvo koje sam mogao sebi da priuštim u životu. Činjenica je da se poklopilo nekoliko želja u isto vreme i da je to razlog zašto sam došao. Međutim, kako to obično biva, retko kada su očekivanja koja imate jednaka onima koja zaista budu na kraju. Imao sam velika očekivanja, i ona su donekle ispunjena, ali stvari koje su se desile van njih učinile su ovu avanturu jednim od značajnijih dešavanja u mom životu. Ako se setite pogleda iz tuđih cipela, shvatićete da je proširena perspektiva, koju dobijete životom u drugoj zemlji jedan od najvećih benefita koje možete dobiti. Izgubite predrasude, gledate stvari iz drugog ugla, razumete zašto se neke stvari drugačije rade. To nije promena koja se oseti, ona se jednostavno desi, a onda mesecima kasnije dok prevrćete po godini koja je iza vas shvatite da je promena koja se desila zaista drastična. Vrlo lekovito deluje i na ličnu frustraciju koje, ovako gledano sa strane, kod nas ima i previše.

    Da li su onda putovanja i odlazak univerzalni lek?

    Verovatno nisu. Ali doprinose mentalnom zdravlju . I ono što je značajnije, obesmišljavaju generalizaciju. Generalizacija je verovatno jedno od najopasnijih zamki u koju možete da upadnete. Iz perspektive studiranja u školi u kojoj studiraju ljudi iz 100 zemalja širom sveta shvatite da smo svi mi manje više isti. Možda više plavi, drugačijeg akcenta ali jednako budalasti i sa pregrštom istih mana. Videćete i Nemce koji kasne, visoke Azijate i Amere koji znaju više geografiju od vas samih. Shvatićete da iste boljke imaju studenti i ovde i da ne padaju poslovi  sa neba baš tako lako. Sve zavisi od lične inicijative, i oni koji čekaju posao ni ovde ne prolaze baš tako sjajno. Razlika je samo da postoji alternativa.

    Drugi problem sa putovanjima ili, ekstremnije, studijama u inostranstvu je u tome, što smo na kraju dana mi jako siromašna nacija. Iznutra nam to tako ne izgleda, ali je to vrlo realna činjenica. Voleo bih i sam da sam proputovao 100 zemalja, ali istina je da je moj prvi izlazak iz zemlje bio kada sam imao 21 godinu. To nije zbog toga što mene moji roditelji ne vole, već je naša hermetičnost posledica i  hronične nemoćnosti da se ekonomski pomerimo sa mrtve tačke. Jedini spas je internet, ali opet, velika je razlika između napisanog ili pregledanog i doživljenog.

    Velikost Američkog sna

    Da li je Amerika (aka SAD) najveća ili najuspešnija zemlja na svetu? Nije. Po prihodima po glavi stanovnika je tu negde između šestog i osmog mesta. Ipak, mašinerija koja stoji iza promocije Amerike čini ovu zemlju najpoželjnijom destinacijom na svetu. Mnogo je velikih stvari izmišljeno u ovoj zemlji, ali je preteča svih veliki Američki san. Ta mogućnost da dođeš kao niko u novu zemlju i ostvariš se lično i profesionalno, i odsustvo straha od neuspeha čini ovu zemlju tako poželjnom i ogovaranom. Većina ih dolazi bez previše toga iza sebe. Rizikuju sve u potrazi za dobrim životom, a konstanta je da se uvek mogu vratiti kući. Oni koji su dovoljno vredni i uporni uspeju, budu nagrađeni od društva time što postanu deo srednje klase, koja je ovde vrlo pristojna i o čemu većina nas može samo da sanja.

    Odlazak nije lak

    Pisao sam i o tome. Razlika između odlaska kad nemate ništa iza sebe, i onog kada imate prijatelje, porodicu, karijeru se u mnogome razlikuje. Kada nemate ništa, krećete od nule, kada imate mnogo toga krećete iz minusa koji je ovde teško nadoknaditi. Nisam slučajno pomenuo Američki san. Između filma i realnog života u Americi ima puno razlika. Ponajveća, i ona na koju je jako teško videti u filmovima jeste drastična razlika u načinu na kome se uspostavljaju odnosi i tretira slobodno vreme. Nikada u životu nisam imao problema da uspostavljam prijateljstva, ali ovde je to jednostavno drugačije. Poslovno i privatno je (uglavnom, da se zaštitim od generalizacije) neverovatno polarizovano. Kada je posao u pitanju saznaćete sve što vas interesuje. Kada je privatno u pitanju naići ćete na prvobitni sloj kurtoazije, u čemu Ameri zaista nemaju premca, a posle toga na zid koji retko ko preskače. Odavde i nema puno problema kada su u pitanju poslovne odluke. Dok se kod nas razmatraju potencijalni odnosi tri kolena unazad i smišljaju razne okolne priče kako bi se donela neka odluka, ovde je to hladno, argumentovano i bez previše teških osećanja. Sve u cilju rasta. Ako niste makar delimično materijalista, postoji mogućnost da vam ova zemlja uopšte neće odgovarati.

    Ne postoji nešto kao što je savršena zemlja

    Ovo nas dovodi do zaključka da ne postoji nešto kao što je savršena zemlja. San Francisko je blizu tome. Vreme je jako lepo, na par sati vožnje/leta možete da zadovoljite bilo koju potrebu koja vam padne na pamet. Havaji, Taho, LA pa ni Njujork nije tako daleko. Ljudi su fini i ovde imate priliku da upoznate neke od najpametnijih ljudi koji hodaju ovom planetom. Ovde se ne priča o problemima, ljudima, komšijinoj kravi. Već o idejama, poslu, putovanjima. Ali to je isto razlika u društvima koju je teško videti u filmovima. Ovaj grad je sedište preduzetničke kulture u ovom delu Amerike. Pričati o osnivanju kompanije, startapima, idejama i tehnologiji je isto kao kod nas kada pričate o politici. Apsolutno identično. Čak je i nivo iritiranja sličan, jer svi žele da promene svet i svako ima sledeću veliku ideju.

    Bolje je, ali nije savršeno. Potrebno je puno vremena da se naviknete na drugu zemlju i neke stvari će vam beskonačno nedostajati. Kao neko ko je odrastao u kulturološki drugim uslovima, život u Americi može biti priličan šok. Ovde mislim na Evropljane kao grupu pre nego na naš mali region. Pored uspostavljana prijateljstava, interesantno je izvrnut i odnos prema uživanju. Sve je dosta brzo, hibridno i pop. Na putu ka uspehu, stvari poput uživanja u dobroj kafi ili hrani su marginalizovane. Opet, možda je i to što previše ulažemo i razlog što smo tu gde jesmo. I veći Evrope takođe.

    Ponosni Evropljanin

    I pored toga, vrlo sam ponosan što sam Evropljanin. Zvučaće vam smešno što ne kažem Srbin, već se kitim titulom većom od sebe, ali iz ovog ugla Srbija je samo jedno predgrađe Njujorka. Ono što odrastanje i sazrevanje u Evropi sa sobom donosi jeste širina i multidisciplinarnost. Hteli ili ne mi smo od malena učeni da radimo više od jedne stvari, dok se ovde većina stvari svoji na brzinu i specijalizaciju koje po pravilu znače i uže vidike. Odatle i optuživanje Amera da su glupi ili plitki, i ako je to jedno od najgorih generalizovanja koje možete čuti za ovu zemlju. Kada funkcionišete u sistemu koji za svakoga ima nešto da ponudi nema potrebe da svaštarite, dovoljno je da se bavite onime što volite i od toga ćete moći solidno da živite.

    Specijalizacija sa druge strane ima svoje mane kada su u pitanju vrlo brza i ekonomski turobna vremena kao što je današnje. Opisi poslova se jako puno menjaju i morate da budete spremni da se adaptirate. Stoga se u poslednje vreme sve više priča o hibridnom razmišljanju i potrebi sagledavanja problema iz viših uglova. Kad odrastete u zemlji u kojoj vam je sve snalaženje i presipanje iz šupljeg u prazno, prelazak u sistem koji funkcioniše vaš može lansirati vrlo visoko.

    Kako da postanemo bolji

    Verovatno najveći zaključak koji možete da donesete posle posle par meseci života jeste da postoji neverovatna količina negativne energije koja izbija iz svih ljudi koji trenutno žive u regionu. Odustao sam od Twittera zbog činjenice da sve što mogu tamo da vidim je samo negativna energija, pljuvanje, kritika i ismevanje. Kulminacija toga je bio dolazak kući u decembru kada su mi svi izjavljivali kako treba da me boli ona stvar jer sam zapalio i kako ne treba nikad da se vraćam. Svima je jako loše i problemi kao takvi izgledaju da su ekskluzivitet Srba samo i nikoga više na ovoj planeti. Onda pročitate ovako nešto i shvatite da to baš i nije tako. Postoje uspešni i u Srbiji, ali oni ne kukaju već pokušaju nešto da urade, a ako su dovoljno uporni izguraju to do kraja. Svakako da je lakše ako se rodite u Kaliforniji, ali mogli ste da se rodite u Africi. Imate apsolutno sve uslove da budete uspešni, ali traženje izgovora je uvek bilo značajno lakše nego pokušaj da se nešto uradi.

    Radom dokazujete da cenite sebe i da ste spremni da investirate vreme kako biste ostvarili svoj potencijal. Isto tako pokazujete kako cenite ljude oko sebe i državu u kojoj živite. Jer je ona ta u kojoj ste se rodili, i dok možda vlast nije idealna radom možete da napravite mikrosvet u kome ćete da promenite neka od pravila. Jer država nije uspešna ako ima tri svetski poznata tenisera, već ako svaki grad ima 3 uspešna preduzetnika. A o ljubavi prema državi, prema kojoj sam i sam bio vrlo kritičan je verovatno najlepše Pupin napisao u knjizi Od imigranta do inovatora za koju je dobio Pulicerovu nagradu (koliko ljudi zna ovo uopšte?!?). Kao razlog propasti Austrougarskog carstva navodi:

    Ljubav stanovnika prema državi je počela na bledi da bi na kraju i nestala. Onog trenutka kada ljubav nestane, nestaje i država…

    Ne znam. Razmislite malo. Otputujte ako imate vremena i novca i vidite kako to izgleda i negde druge. Nije strašno otići i ako će vam to svi reći. Strašno je ne vratiti nikakvu vrednost u društvo koje vas je dovelo do toga. U idealnom slučaju će taj odlazak otvoriti neke nove vidike i kreirati vrednost na obe strane. Dobro je spajati dva sveta, našu domišljatost i zapadnu efikasnost. Ne treba pokušavati da ga ispravite, već iskoristiti ono najbolje od njega. Mislim da ima nečega u tome, a ja ću dati sve od sebe da to u narednih 6 meseci i dokažem. Stvari se lepo odvijaju, ali da ne ureknemo bezveze. Do sledećih vesti…

    Vaš @eniac

    PS. Moram da se zahvalim i Vladi Đačiću koji mi je poklonio Pupinovu knjigu pre nego što sam odleteo za Ameriku. Sjajna knjiga koja je došla u pravom trenutku. Ako imate vremena najtoplija preporuka da je pročitate.

  • #mesecdana

    Screen Shot 2012-10-07 at 11.56.24 AM

    Upravo sam se setio da je prošlo mesec dana kako sam u Americi. Čudno. Obzirom na broj problema koje smo imali u prvih nedelju dana za rešavanje, imam osećaj da sam ovde makar tri, ako ne i šest meseci. Ali kada prođu te neke najteže prepreke, sednete na terasu, pogledate na Coit Tower ili Bay bridge i shvatite – jebote, živim u San Francisku. Lud osećaj. Baš, kakav je i sam grad.

    I kako ti je u Americi?

    … je pitanje koje sam čuo oko 200 puta u prethodnih mesec dana. Odgovor je vrlo kratak – dobro je. Jer, stvarno je dobro. I nema to toliko veze sa mojim afinitetima prema drugoj zemlji, koliko sa činjenicom da je nekada u životu dobro napraviti korak dalje, i krenuti iz početka. Poteškoće postoje kada ovo uradite, pogotovu u poslu, ali upravo taj osećaj da ste ponovo na nuli vam da snagu da sve to izgradite iz početka. I osvrnete se malo na život iza sebe i shvatite gde ste i kako grešili.

    “Novi život” vam nametne i neke nove navike. Ili samo pomogne da steknete one koje tamo nikako niste uspevali da učinite dovoljno redovnim. Naprimer:

    • Rano ustajanje – ovde nije toliko divlje kao u Beogradu, ili još ne znam dovoljno ljudi. Imao sam ogromnih problema sa spavanjem tamo. Nisam znao ni kad ležem, ni kad ustajem i to je trajalo predugo. Ovde vas nekako ceo sistem unormali, od škole koja počinje rano do klubova koji rade do 2. Rezultat, svako jutro oko 8, pola 9 sam na nogama, naspavam i spreman za rad. I zaista uživam u tome, prvi put posle 10 godina.
    • Čitanje – svi žele da čitaju više, to je nekako kliše svih klišea. Ali kada se ni ne naspavate kako treba, teško je očekivati da ćete čitati. Štreber sam, i to me jako frustriralo. Ovde je to nekako prirodno došlo sa školom, ali i sa potrebom da usavršim svoje pisanje na engleskom. Puno čitam i to mi daje neverovatnu energiju. Doduše, nisam jedini. Ceo grad je ovde u fazonu čitanja i pisanja i to je deo te neke “umetničke” atmosfere koja prekriva ovaj grad.
    • Vežbanje – čudna stvar vezana za SF jeste da je to ustvari jako mali grad, za čiju su poznatost uglavnom zaslužne snažne istorijske reference vezane za ovo područje. Veličina u ovom slučaju vas “tera” da veći deo dana provedete hodajući umesto u kolima/prevozu, tako da ste manje više svakog dana aktivni. I ceo grad je u istom fazonu. Svi vežbaju, trče, voze bicikle i ovo nije Amerika debelih ljudi o kojoj vam svi pričaju.

    Šta je zaista dobro u Americi?

    Osim stvari koje sam gore nabrojao, verovatno što bih prvo pohvalio vezano za ovu zemlju, a posebno Kaliforniju i San Francisko, jeste neopterećenost ljudi drugim životima. Iako je ovo mač sa dve oštrice u trenutku kada ste u nekom problemu zapravo vam bude mnogo lakše da funkcionišete kada vam se život ne svodi na objašnjavanje drugima zašto i kako nešto radite. Takav je sistem, imate prijatelje ali se oni ne upuštaju previše u vaš život ako vi to zaista ne tražite. Promena koja neverovatno prija.

    Sve je orijentisano ka maksimalnom ispunjenju vaših potencijala i na vama je da to ispunite ili ne. Takav je sistem. I nije problem naći posao, već je problem odabrati onaj koji je pravi. Sistem te gura da napreduješ, da budeš bolji da se penješ gore. Već druge nedelje smo uspeli da budemo drugi na ovdašnjem Startup Weekendu. Tu shvatiš da svima trebaju dobri ljudi, i da nema puno zime za posao ako znaš i želiš da napreduješ. I ne, nisu oni puno bolji od nas. Naprotiv! Oni su samo spremniji na poraz, spremniji su da iz istog izađu pametniji i da idu dalje. Ovde se niko ne smeje poraženima, jer svi znaju da ti isti sutra mogu biti pobednici. To je nešto što se u ovom okruženju desilo toliko puta.

    Ne treba zaboraviti okean, parkove u kojima možeš da se izležavaš do mile volje, a da te niko ne gleda popreko i krovove. Kada bih se sada vratio u Beograd jako bi mi nedostajala ta mogućnost da blejiš na krovu zgrade. Sa vrha je lakše sanjati zvezde.

    Šta mi nedostaje?

    Polako mi se kristališe slika u kojoj je Beograd grad sa najboljim ugostiteljskom uslugom. Ovde se sve polaže na customer service-u, preljubazni su i možete da ih maltretirate koliko hoćete, da vraćate stvari, menjate ih i šta sve već ne. Pisao je i Nino već o tome. Ali više je to deo šablona neko nekog rada po osećaju. Zaista je teško naći mesto gde možete da sednete i normalno popijete kafu. Da vas ne opterećuju, da vam je posluže onako lepo sa keksićem i šećerom koji nije nešto najslađe na svetu što ste probali. Jednostavno nisam još uvek uspeo da nađem dobru kafu. A i kada sam već spomenuo šećer, nedostaje mi slana hrana. Sve je preslatko. U kafu ne stavljam šećer jer nema previše smisla. Burgeri su slatki, pomfrit je sladak.

    I naravno – prijatelji i roditelji. Bio sam spreman na to da će mi nedostajati, ali na to nikad niste dovoljno spremni. Našao sam tekst koji sam davno pisao za 365 dana koji je baš govorio o tome, i koji se mi se vratio pravo u lice 18 meseci kasnije.

    Obrazovanje u US

    Na kraju je ostalo i obrazovanje, kao glavni razlog mog dolaska ovde. I kada se osvrnem na tih 30-ak dana ovde, i na sve što sam prošao u školi i oko škole, mogu da kažem da je ovo verovatno najbolja odluka koju sam doneo u životu. Možda je prerano da to tvrdim i možda će mi se vratiti u lice isto kao i onaj tekst gore, ali trenutni osećaj mi govori da to moram da napišem. Obrazovanje ovde je nešto što smo svi mi proživeli kroz američku kinematografiju. Od onog čuvenog Class of 2013, do mogućnosti da igrate fudbal za tim fakulteta ili radite u okviru nekog kluba. Sve je podređeno pojedincu, i piramida je u potpunosti obrnuta u odnosu na onu kod nas. Profesori su ti koji se cimaju oko vas, zovu vas, teraju da dolazite na konsultacije, daju vam zanimljive članke za čitanje. Oni su više mentori nego diktatori.

    Jako puno se pridaje značaj praktičnom i timskom radu. Sve se radi kroz tim, a pokušavaju da nas ubace u neke projekte od samog starta. Ako pritom primete i da imate ličnu inicijativu to vas diže na sledeći nivo. Infografika koju sam crtao za školu je privukla pažnju zaposlenih i sada smišljamo na koji način mogu da pomognem školi u predstavljanju na Internetu.

    Ako bih trebao da nađem neku manu ovom sistemu, ona bi se ogledala u sporosti. Sistem je prilagođen svima i prati i najprosečnije studente. I onda sve zna da se odvija sporije nego što biste želeli. Ovome ne pomaže činjenica i da sam malo mator u odnosu na ostale studente (prosek je oko 25.). Uz to udžbenici su jako skupi ako ih legalno nabavljate. Knjige koštaju i po 200 dolara i nije vam baš prijatno kada morate da ih kupite. Pritom, torenti i nisu najpametnije rešenje, kako je ovo država čije se bogatstvo u velikoj meri bazira na jakom zakonu o autorskim pravima.

    Ako mi je dobro, onda ništa

    Ovo je put koji traje najmanje 11 meseci i možda je prerano da donosim bilo kakve zaključke. Zadovoljan sam, i verujem da to jeste bitno posle svega što mi se dešavalo poslednjih par meseci. Nije sjajna situacija finansijski, ali polako kapiram sistem i gledam kako će se to promeniti u narednom periodu. Iako bih trebao da budem zabrinut, neobično sam hrabar za situaciju u kojoj se nalazim. Pre ili kasnije shvatite da ako vas od nečega što zaista želite i što doprinosi da budete bolja osoba deli samo novac, to zapravo i ne predstavlja neki problem. Motiv je taj koji je problem. Sa motivom i sampouzdanjem doći će i novac. Možda ćete pozajmiti, možda istovarati brodove sa rakovima ali sve se to da rešiti dok postoji cilj koji želite da rešite. San, na čijem ste putu da ga ostvarite. I dok budete čitali ovaj tekst, uz nedeljnu kafu koju ste priželjkivali prethodnih dana, poručiću vam samo da ne dajete da vam diraju snove. Shvatićete koliko su važni kada ostvarite jedan.

     

  • Sada, kada je dosta toga prošlo

    U Amsterdamu sam trenutno gde čekam let za Njujork, odakle će i početi moja avantura. Raspao sam se jutros, i jedno osamsto puta pitao sebe da li mi je to zaista potrebno. Svi znamo da je to dobra odluka, ali kada vidite ljude koji vas vole, i kojima je na neki način žao što odlazite, ni knedle vas ne poštede. Ipak, na sve sam se to pripremio, i želeo bih samo, pre nego što krenem dalje da podelim sa vama misao koja me je gonila ovih par meseci.

    Nemojte nikada, nikome, dozvoliti da stane na put vašoj želji da postanete bolji čovek

    Od kad sam jednom prilikom kod Ferisa pročitao definiciju uspeha kao kumulativ svih neprijatnih razgovora i situacija koje imate u životu, nekako mi je lakše da stremim ka ovom cilju. Mislim da je postati bolji pojedinac, na kraju krajeva, zadatak svakog od nas dok smo ovde gde jesmo. Put ka tome će često biti nerealan i pretežak ali iz ove pozicije tvrdim da vredi. Ljudi oko su zadovoljnijii kada smo i sami zadovoljni, i oni će ići ka istom cilju. Neće uvek razumeti, nekada će delovati i previše sebično, ali ovo ne proizilazi iz zavisti, već iz proste ljubavi i želje da malo više vremena provodite sa njima. Ovo važi i za roditelje, i za prijatelje, i za sve one kojima je zaista stalo do vas.

    Čuvajte ljude oko vas, dajte im i malo fore, i radite na tome da svi zajedno postanemo puno bolji. Setite se, samo tako svi zajedno idemo napred. Volim vas, i čitamo se intezivnije uskoro nadam se.

  • Čeličnom pticom preko velike vode

    Postoji jedna stvar koju manje više svi već sada znate, a o kojoj još uvek nisam javno nigde pisao. Razlog je bio u tome što se prema idejama prečesto odnosim kao prema određenoj dozi sreće koju mi donose, a koju vrlo brzo ispraznim usled pozitivnih komentara, često i do te mere da je nikada ne ostvarim. Pre ili kasnije, pojave se te neke želje ili ideje, koje ipak poželite da ostvarite, jer od njih može da zavisi sve…

    U Beogradu sam već 8 godina. Napustio sam Ivanjicu da bih upisao fakultet, prvi u porodici koji je to uradio. Na dosta nerealan način, posle neuspeha na prijemnom i unapred otpisan od strane svih da ću ikada završiti. Niko nikada nije sporio da sam ja talentovani klinac, ali moje radne navike i nesposobnost da završavam stvari govorile su da neću daleko stići. Ipak imao sam podršku bliskih prijatelja, koji su mi tada pozajmili 400 eur za školarinu da bih se obreo na fakultetu čiju danas diplomu pomalo nezainteresovano držim u dnevnoj sobi, uglavnom zbog tih koji nisu verovali u mene. To leto 2004. godine prodao sam sve što sam imao – telefon, skener, cedeove i proveo paklenih 40 dana pomažuću bratu u otkupljivanju malina, što je popularna letnja aktivnost među ivanjičkom omladinom. To je i bilo dovoljno da onaj dug, koji je promenio toliko toga, vratim i uputim se u veliki beli grad koji će me u tih poslednjih 8 godina u potpunosti formirati i lično i profesionalno. Fakultet me je pre svega osamostalio, stavio u neprijatnu situaciju u kojoj moram sam da se snalazim, i ubivši Edipa u meni stavio na put ubrzanog sazrevanja. Bilo mi je to potrebno, koliko god sam prvih par godina patio zbog svoje razmaženosti. Napredovao sam, a prvog trenutka kada sam to shvatio ti dečji problemi su i nestali.

    Problem ovog puta jeste u tome što vaša potreba za napretkom u jednom trenutku prevaziđe okruženje u kome se nalazite. Desilo se to sa Ivanjicom i Beograd je bio logičan korak, koji nikada nisam verovao da ću preskočiti, sve do početka ove godine. U tih osam godina desilo se toliko toga – vodio sam Furku koja je bila jedan od najposećenijih sajtova u Srbiji početkom 2008. godine, radio u Adria Mediji kao jedan od prvih onlajn marketing menadžera u Srbiji, bio jedan od pionira social media marketinga u regionu. Stvari su se smenjivali kao na traci, a umesto uzbuđenja zbog svega što se dešava, ja sam sve više padao u depresiju jer igračke kojima sam vladao više nisu bile zanimljive. Opet, kada imate ovakav stav svi će vas optužiti da širite defetizam, da odustajete od Srbije, Beograda, zajednice i svega onoga što vas je napravilo. Ali to nijednog trenutka nije bio moj motiv, kopkalo me je nešto drugo što nisam znao da definišem, a znao sam da mi smeta. Trajao je ovaj osećaj duži period, da bih 2011. godine u prolazu sreo Plamena iz Bugarske koji me je pitao šta se dešava novo kod mene:

    - Na prekretnici sam. Ovo sa agencijom ide ok, ali nisam siguran da je to dugoročno dobar posao. Cene na tržištu su pale, radi se bud zašto, posao nije skalabilan i tražim neku drugu priču. Po mogućnosti globalnu, da se malo oprobam i na tom polju, steknem više iskustva, učim, napredujem…

    Odgovor koji je usledio srušio je sve…

    Pa to si mi rekao i prošle godine.

    I poput šamara koji mi je odavno trebao, probudio sam se i shvatio da sam u prethodnih godinu dana zapravo izgubio 365 dana. Problemi i frustracije koje sam i tada osećao ostale su iste, možda sam zarađivao više novca, ali zapravo nikuda nisam išao, stajao sam u mestu i rastao onoliko koliko je to prirodno očekivano zbog godina i tržišta, ne onoliko koliko bi i neko u mojim godinama trebao. Danas na kafi je Viktor to jako lepo definisao:

    Ako stojiš u mestu, a referentni sistem se kreće ti zapravo ne stagniraš, već nazaduješ, jer vreme odlazi, a ti postaješ sve manje konkurentan.

    Stagnacija je zapravo i moj najveći strah. Zavisnik sam od znanja – volim da znam sve i ako znam da to nit je dobro, nit je moguće. A dozvolio sam sebi da godinu dana ništa ne naučim.

    Probao sam

    … da se zaposlim negde na strani. I pomalo pun sebe konkurisao za najveće – Google i Facebook, koji nisu baš imali puno razumevanja za moje iskustvo. Verovatno me je potrebno poznavati da biste shvatili kako mogu da doprinesem, a to intervju i CV nisu mogli da dočaraju. Probao sam i SoundCloud, pričao sa nekim britanskim firmama ali sve se svodilo na to da bi mogao da krenem od neke nule i da završim možda negde, nekad. Famozno iskustvo, i vredne kampanje na koje sam se ponosio njima su bile mesečne plate, a pokušaji da impresioniram završavali u trash folderu. Nisam dovoljno dobar, jer sam tu, jer me ne poznaju.

    Srbija oaza

    U isto vreme u Srbiji se dešava jedna potpuna druga situacija – zahvaljujući “twitter revoluciji” prestaje i potreba da se borim za posao. Dobijamo status nekih kvazi zvezdica koje žele svi u svojim timovima, kampanjama, gde već sve ne. Ušuškavaju nas u nezdravo salo, koje samo čeka svojih 5 minuta da te proguta. A upravo najveći rizik za mladu osobu jeste da se ušuška, da kaže sebi dobro mi je, i da prestane da misli o tome kako da postane bolja. Dobro mi je, moram nešto da promenim. Sreća je uvek izvan zone komfora.

    Lokacija je sve

    Jedna od velikih istina vezanih za moju karijeru jeste da se ništa od toga ne bi desilo da sam ostao u Ivanjici. Internet jeste globalna pojava kojoj lokacija nije bitna za vaše delovanje, ali školovanje, poslovno okruženje i kontakti jesu vezani za lokaciju i u velikoj meri utiču na to šta ćete postati u budućnosti. Scena iz Dobrog Vil Hantinga lepše to dočarava.

    Neke stvari jednostavno ne možete da naučite i dočarate ako ih ne doživite. Ako učite španski jezik, verovatno je najbolje da to radite u Španiji. Ako se bavite modom verujem da je znači da odrastate i učite u Parizu ili Milanu… Lokacija je sve, i ako želim da se bavim onlajn biznisom, shvatio sam da je verovatno najbolje da iskustvo stičem tamo odakle on velikim delom potiče – Americi, Silicijumskoj dolini. Ne zato što mislim da sam prerastao Srbiju, već zato što želim da budem bolji, a to je moje osnovno ljudsko pravo.

    Život je sinusoida

    Stvari u životu se ponavljaju, gore ste, dole ste, pa onda negde u sredini. Srećni dok se penjete, depresivni dok padate. Odluka na kraju pala je da posle 8 godina, na sličan način nastavim svoje školovanje, verujući da će na isti način doprineti mom razvoju kao i prvi put.

    I tako 8 godina kasnije postao sam student međunarodne poslovne škole HULT u San Francisku. Sve je počelo posetom u Londonu kada su me pozvali da budem zvaničan bloger sa njihovog Global Case Challenge takmičenja. Bez nekog konkretnog cilja u tom trenutku i sa primamljivim programom u San Francisku shvatio sam da bi to možda mogao da bude moj sledeći korak. Lokacija se uklopila, a biznis znanja su ono što nam ovde debelo fali za razvoj više uspešnih kompanija. Pored toga škola bi mi dala i sjajan network, kako su polaznici pojedinci iz celog sveta, koji imaju uspešne poslove u svojim matičnim zemljama. Godinu dana kasnije neću samo dobiti nova znanja, već i mogućnost da poslujem sa celim svetom. Nešto što naše konzerve od univerziteta neće skoro nuditi.

    Ova sjajna priča imala je samo jedan problem, petocifrenu školarinu u evrima koja ne počinje baš brojem jedan i to u trenutku u kome, kao i svaki normalni građanin Srbije, nemam niti jedan dinar svoje ušteđevine. Ali makar sam znao da želim to.

    Trenutak istine

    Znate šta, muka mi je više da me hvale. Da govore kako sam dobar, najbolji, drugačiji, neponovljiv, a da većina ne zna ni čime se ja bavim. Znam da mogu dosta toga da uradim, ali ako sam zaista dobar da li mogu i da zaradim za 6 meseci od trenutka kada odlučujem da upišem školu “makar” 20 hiljada evra koliko mi je potrebno za prvi deo školarine i život za prvih par meseci u Americi. Da li mogu, sada kada imam cilj po prvi put u životu, i da dam sve od sebe da ga ostvarim?

    Rekao sam sebi da mogu i krenuo da radim, ne spavam, ne jedem, dam više od sebe, trpim prozivke i kritike jer znam da su u korak sa “višim ciljem”. I dalje radim, ne odustajem i ako cilj nije ni malo realan. Jer, upravo to sam i uradio pre osam godina. Puno mlađi, i u Ivanjici u kojoj je ceo moj život bio mobilni telefon sa Bluetoothom preko kog sam koristio besplatan internet.  Jer, ovo je prilika da sebi pokažem da li vredim ili ne, i da li sam toliko dobar koliko neki tvrde. Jer će ovo onda biti moja velika pobeda, ili moj veliki poraz, a ne još jedna prilika da mi ideja izvisi jer sam je izgustirao u pozitivnim komentarima svih vas. I konačno, prilika da dokažem da završavam stvari koje sam započeo, i još jednom pobedim sebe.

    Iznad svega

    Ne želim da se moj odlazak na studiranje tretira kao odustajanje od Srbije, i napuštanje ideje da od nje napravimo jedno super mesto za razvoj mladih tehnoloških kompanija. Znam da je to moguće, ali u ovoj situaciji više ne mogu da pomognem. I to je glavni motiv zašto idem dalje – da naučim, isprobam, pogrešim pa na kraju možda i uspem i sve to prenesem na ljude kod nas i u regionu. Fale nam takvi ljudi, makar su meni falili i znam da neću samo otići, već da će sve ovo biti još jedna prilika da napravimo nešto zaista veliko. I možda, ali samo možda, jednog dana i promenimo svet. Kliše za koji sam srećan da živim.

     

     

  • Nemam pojma

    Postoje ti neki tekstovi koje bih najradije napisao i bacio, jer su previše otrovni da bih ih delio sa drugima. Šire negativnu energiju, promovišu odustajanje, defetizam i dodaju crnilo u ono što je već odavno izgubilo obrise sive. Ali, više ni ne znam čemu sve ovo… Umesto neke prilike za izražavanje i deljenje misli sa prijateljima, sve se ovo pretvorilo u jedan veliki Trumanov šou, u kome se biraju ljudi i reči, a beži od uživanja i opuštenije atmosfere. Postali smo ono protiv čega smo se borili, a verovatno sam i sam najveći krivac za takav tok dešavanja.

    I, jako mi je teško poslednjih dana. Teško jer se iz sekunda u sekund sve slama i ruši. Negativizam podstaknut predizbornom kampanjom, o kome sam i toliko pričao na Twitteru, sada je dostigao i vrhunac, a umesto optimizma, nade i zadovoljstva, svi smo se pretvorili u bezvoljne zombije. Oni su opet pobedili…

    Pitate se možda i zašto je nekome poput mene teško, kada mi život na sve liči samo ne na to. Putovanja, poslovi, dovoljno novca, “ugled”… gotovo sve čemu jedan čovek teži, pa opet gomila nezadovoljstva izbija iz mene.  Sve ovo zapravo ništa ne znači kada ste u okruženju gde će vas, umesto talentovanog pojedinca, gledati kao skorojevića koji je tu gde jeste zbog bogatih roditelja, ili veza koje oni nisu imali. Pritisak koji niste zaslužili, a koji morate da živite sa svakim pogledom sa kojim se susretnete na ulici. Jer, budimo realni, Srbija nije onih par stotina žrtava konzumerizma koji srećno kupuju u Ušću, već propala i siromašna, zavidna, neokupana i bez posla. Ona nije tu da nagradi trud, već da osudi uspeh. Kada ste u takvoj situaciji, optimizam vrlo često biva i sinonim ludosti. Potrebno je da se pogledamo u ogledalo, ali da bismo videli odraz potrebno je i malo svetlosti za koju se plašim da je odavno pobegla.