All posts in Lično

  • Ne postoji tačan odgovor

    Photo: Duncan Hull

    Često tako sa snajkom (bratovom ženom za one sa slabijim poznavanjem) pričam o izborima koje smo napravili. O porodici u njenom slučaju i karijeri u mom. O lepim stvarima i teškoćama, kompromisima i onome što dolazi. I uvek dođemo do istog odgovora – a to je da pravi odgovor ne postoji. 

    U našoj prirodi je da stalno želimo više – da budemo vredniji, pametniji, bogatiji; da vidimo svet i formiramo porodicu, kupimo stan i pošaljemo decu u najbolje škole. Problem ovog pristupa je što se to više izražava u brojevima bez kraja, a dešava u vremenu gde dan i dalje traje 24 sata. Uspeh leži u odlukama koje donesemo, a koje opet ne mogu uvek biti dobre jer ne zavise samo od nas. Kao što za dilemu iz uvoda nema pravog odgovora tako je i sa odlukama.

    Sve se svodi na to da svaki put ima svoje prednosti i mane. Lepota je u balansu nesavršenosti i nemogućnosti da imate sve. Nekima je to frustracija, a nekima motiv da postanu bolji. Meni prvom je bila frustracija, a onda sam upoznao one ka kojima sam stremio i video stvari koje im nedostaju. Ovo mi je pomoglo da cenim svoje mane i budem opušteniji zbog toga što jesam (i nisam) i šta imam (i nemam). Niko od nas nije savršen i uvek će biti onih kojima će smetati vaš put, ali to je život i na njega ne postoji univerzalno tačni odgovor. Umesto toga treba težiti da frustracija preraste u motiv da uvek težite boljem.

    Kada vas kritikuju i dele savet više, saslušajte ali i setite se da ne postoji tačan odgovor na pitanje zvano život. Ali ono što postoji, u moru svih tih netačnih odgovora, su odgovori koji su dovoljno dobri. I to je valjda suština, naučiti da uživaš u dovoljno dobrom. Da shvatiš da sreća nije sve, već dovoljno. Nekima su to prijatelji i porodica, nekome karijera i novac. Nekome sve po malo. A lepota, kao što rekoh, upravo u tom nesavršenom balansu koji se svojstven samo nama. Lepota jer je motiv da budemo još bolji, a ne frustracija.

  • Protiv sebe

    Postoje ti neki tekstovi koji se pišu mesecima. Ovaj je započet u septembru i dobijao rečenicu po rečenicu u danima koji su dolazili. Praktično je biografija jedne godine ili recept kako da preživite. Godine u kojoj sam uradio nešto što možda nije bilo pametno, ali je i vredelo svakog izgubljenog nerva. U kojoj sam izgubio mnogo bitaka ali i još jednom potvrdio da je sreća uvek tu negde iza ćoška.

    603150_480546025336775_108086391_n

    Prošlo je više od godinu dana kako sam u Americi. Pokušavam da procesiram taj podatak ali ne ide to baš tako lako. Vreme leti kada ste zauzeti poslom, problemima ili zabavom, a osim prvog meseca kada sam tek došao, ostali dani bili su ništa drugo do neprestano smenjivanje ova tri. Borba za lovu, prihvatanje, ocene… i najvažnije – borba protiv sebe.

    Prerastanje

    Osoba X: Zašto si otišao, tebi je u Srbiji bilo strava?

    Ja: Da bih bio bolji.

    Osoba X: Bićeš bolji i ovde, samo treba da se malo uozbiljiš i više radiš.

    Ja: Neću, jer ne moram.

    Pravi razlog mog odlaska je stalni strah da ću sam sebe oterati na tamnu stranu lenjošću i neodgovornošću. Ne znam da li je to neka bolest ili opsesija, ali koliko god me drugi hvalili oduvek sam znao da to nije dovoljno dobro. Cela misija Amerika bila je posledica toga što nikada nisam uradio nešto dovoljno veliko da bih time bio ponosan. Nisam se dovoljno trudio, nije mi dovoljno stalo. A opet, ljudi su prepoznali nešto u tome što radim. Objašnjenje za ovo opet leži u brojevima, u zemlji u kojoj ima 7.5 miliona stanovnika i nije teško istaknuti se u nečemu. Rizikujem da budem stavljen na crnu listu, ali pogledajte ko su u našoj zemlji poznate ličnosti, političari pa i tviteraši. Koliko njih zaista ima kvalitete da bude tu gde jeste. Ne svi, ali su ipak tu gde jesu zato što su se potrudili malo više od ostalih. U zemlji gde je većina ljudi pasivna, malo cimanja vas može dovesti na vrh. 

    To prerastanje je sasvim normalna stvar i postoji u svim sferama života. Šteta je što niko sportiste ne ubraja u odliv mozgova, ali taj proces je identičan onom u kome mladi ljudi odlaze iz zemlje u potrazi za nečim većim. Kada prerastete klub u kome igrate idete na sledeći nivo. Ako ste dovoljno dobri idete dalje, ako ne vraćate se kući. I dok su sportisti koji odu nacionalni heroji, studenti su obično tu da budu neprijatna strana statistike.

    Dovoljno dobar

    Dobra stvar kod studiranja u inostranstvu je u tome što je integracija u društvo značajno brža nego u slučaju kada dođete na slepo. Kroz školovanje i rad sa profesorima shvatite razlike u društvima i načinu na koji se radi, i one su zaista dosta velike i teško je to shvatiti na osnovu nekoliko filmova. Na novom terenu gde me ljudi ne znaju, gde se priča drugi jezik i gde je konkurencija jača nego bilo gde drugo verovatno je najbolje tražiti odgovor na pitanje – da li sam dovoljno dobar.

    Odgovor je možda. Talentovan svakako, ali isto tako i sirov, nestruktuiran, dete provincije koje je nekom ludom srećom ušlo u veću ligu. Škola je bila sjajan način da odlučim na koju stranu idem. Godinu dana kasnije verujem da sam uspeo. Dobio sam šta sam hteo – strukturu, bolji jezik, ime za sve one stvari koje su delovale logično a nisam znao kako se zovu i, najvažnije, samopouzdanje. Nismo mi loši, ali sve ono što radimo je jednostavno previše malo da bismo to i globalno dokazali. Ili makar, sve ono što sam ja radio.

    Lako je to

    Put do saznanja o tome da li sam dobar ili ne bio je u najmanju ruku neugodan. Ostavio dosta toga što neki drugi nikada ne bi ostavili, zatvorio dosta vrata i ozbiljno naljutio porodicu koja je bila sigurna da se nikada neću vratiti. Ali i uvek vrteo u glavi da se sreća nalazi negde izvan zone komfora.

    Međutim, ono što me zapravo držalo sve vreme iznad vode je moja detinjasta naivnost i ignorisanje problema sve dok on ne počne zaista da ujeda pravo za srce. Posle prva 3 meseca neko od kolega sa faksa je rekao da je sa mnom malo nezgodno raditi jer imam pristup – lako je to i ako to zaista nema nikakvu osnovu u realnosti. Kada sam upisivao školu i odlučio na ovaj put, verovao sam da cela ova avantura zaista i jeste laka. Odeš, završiš školu, nađeš posao sa strane i sve 5. Realnost je nažalost bila mnogo drugačija. Previše puta sam bio bez para, bez stana, posao me baš i nije puno hteo jer bih time rizikovao svoj status u zemlji. Imam neverovatne prijatelje koji su bili tu da pomognu, ali posle nekog vremena shvatite i da pozajmljivanje nije rešenje. Ne rešava ništa dugoročno, već stvara nove stvari o kojima morate da mislite. A kad ste sami, lako se pukne. Živci su imali dobar trening.

    Biću dovoljno kliše i reći bio sam gladan i budalast. Ali i zahvalan jer sam u isto vreme živeo godinu iz snova. Shvatio sam da je to “lako je” više vrlina nego mana. Da nisam razmišljao tako unapred, da sam mislio o novcu i problemima nikada ne bih doživeo ono što sam doživeo. Nekada je ta naivnost potrebna da biste napravili velike stvari jer problemi manje strašno izgledaju kada se sa njima suočite nego kada razmišljate o istima nekoliko meseci unapred. Previše razmišljanja obično dovede i do odustajanja.

    Strpljenje

    .. je ključ. Zvuči trivijalno ali vrlo često treba biti vredan i čekati. Bićete odbijeni, bez novca i svega na šta ste se već odavno navikli. Ali ako ste strpljivi i dalje vredno radite dobre stvari će vas iznenaditi. Stvari se ne dešavaju preko noći, ako se dese upravo tako i odu. Štagod da se desi u životu ostaje vam znanje i ljudi koji poznajete, a za oba je potrebno nešto više od samo te jedne noći.

    Biće vam teško. Pući ćete. Misliti kako ništa nema smisla. Najbolje što mogu da vam savetujete je da prespavate. A onda ustanete i nastavite da radite. Najveći problem kod nedostatka strpljenja je što počnete da gubite samopouzdanje. A ono je sve. Bez vere da nešto možete da uradite, često to i ne uradite. Pročitajte biografije dragih vam ljudi i shvatićete da gotovo nikom od njih nije falilo samopouzdanje. Možda su bili malo ludi, asocijalni ili na drogama. Ali svi su verovali da su oni ti koji mogu da promene stvari. Samopouzdanje je onaj nevidljivi sastojak koji vas razdvaja o drugih. Ono što vas čini privlačnim kada ste tek ušli u vezu posle dugog vremena posta i ono što se oseti u vazduhu kada ljudi donose odluku da rade sa vama. Verujte u sebe i shvatićete da se sjajne stvari kriju iza ćoška.

    Protiv sebe

    Problemi i izmena okruženja vas teraju na stalnu bitku protiv sebe. Retko kada pobedite, ali godinu dana kasnije to je i poraz na koji sam posebno ponosan. Prevelika zona komfora pretvorila se u rupu. Morao sam da se naviknem na život sa puno manje stvari i malih luksuza na koje sam navikao. Zvuči kao propast, ali istina je da manje stvari ostavi prostora za mnogo iskustava i da vreme da razmislim o tome šta je to što zaista volim. Da shvatim ko su ljudi koji su ostali iza mene i koji mi nedostaju. Vidim koliko su neke navike i život koji sam imao zapravo destruktivni, a više cenim one koje sam zbog gužve u svom ormaru stavljao u drugi plan.

    Istina je i da je ovo bitka koju ćete stalno gubiti ali i verovatno poraz iz kojeg ćete najviše dobiti. I dalje gubim, ali sam srećan što sada znam mnogo više, što sam okružen i radim sa ljudima koje volim kao porodicu i što imam prijatelje širom sveta. Mogao sam istu tu energiju da utrošim boreći se sa drugima, isteravajući pravdu ili dokazujući neke stvari koje nisu ispravne. Ali razlika između ova dva je u tome što u borbi protiv sebe vi ste ti koji odlučujete i ako odlučite da nešto promenite to sigurno i možete.

    Budite vredni, radite na tome da postanete osoba sa više iskustava a manje stvari, cimajte se da budete bolji u onome što radite i uz malo vere u sebe postaćete dovoljno dobri. Testirajte sebe. Oduzmite sebi stvari koje volite na trenutak da biste stavili koliko su mnoge od njih zapravo beznačajne. Umesto tih stvari fokusirajte se na ljude koje volite i koji vas inspirišu i držite ih u svom okruženju. Budite gladni i budalasti. Izgubićete mnogo bitaka, proći kroz mnogo teških trenutaka, prečesto stajati na tlu koje nije baš stabilno. Ali i postati bolji čovek, zadovoljni sobom i sposobni da menjate ljude oko sebe. Znam da u zemlji velikih ratnika porazi i nisu tako popularni, ali isto tako i verujem da je ovo jedan od onih za koji se vredi boriti.

  • Za 28

    Za početak – ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim.

    U utorak sam imao jedan od najtežih dana od kako sam ovde. Nekako uvek kada se približi taj 12. april osetim se malo poljuljano jer starim, i ako sam za mnoge još uvek duboko na početku puta. Ovaj put je to bilo utoliko veće što sam po prvi put gotovo sam, daleko od onih koje zaista volim i zbog kojih ću uvek na pitanje da li sam bogat čovek odgovoriti sa – da. Ovo je zapravo i jedno od najvažnijih otkrića tokom mog boravka u Americi. Ja sam zaista srećna osoba. Moja porodica, koliko god na trenutke bila disfunkcionalna, je ipak bila porodica. Dvoje roditelja koje kako tako funkcionišu. Koji su i pored svog sivila okolo bili dovoljno hrabri i veliki da ne staju mojim snovima na put. Već da ih pomognu, makar onoliko koliko razumeju.

    A prijatelji. Očito 10.000 kilometara nije dovoljno daleko da pokoleba ono što gradite godinama i ono na šta ste ponosni. I dok možda nisam sposoban da dođem kući na vikend i provedem sate u tom prijatnom ćutanju, tu je Skajp, a pivo ima gotovo isti ukus kao kada delite istu prostoriju. Srećan sam čovek i to je nešto što ne smem da zaboravim. Uradio sam puno toga u životu, za dosta njih mnogo više nego što su ikada očekivali. Ali pravi uspeh bio je u tome, što sam uvek oko sebe imao dobre ljude, koji su spremni da istrče dodatnju milju radi prijateljstva koje im znači. Ni ja se nisam štedeo.

    Za kraj, hvala vam. I kao što rekoh. Ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim. Nemojte da čekate da ih izgubite da biste shvatili koliko vam znače.

    Vaš Eniac.

  • 6 meseci kasnije

    6-months

    Kada je prošlo mesec dana mog boravka u Americi, obećao sam da ću nastaviti sa ovim periodičnim izveštajima. Svaki mesec bi bilo previše, jer se ne dešava toliko puno stvari, a i meni je bilo potrebno malo više vremena da napravim presek svega što sam ovde doživeo i na kraju sve to stavim u jedan tekst. Tako smo i došli na pola moje US avanture, u šesti mesec. Pa da počnemo. 

    Pomalo rasut kakvo mi je i pisanje, počeću zaključkom. Ovo je verovatno najbolje iskustvo koje sam mogao sebi da priuštim u životu. Činjenica je da se poklopilo nekoliko želja u isto vreme i da je to razlog zašto sam došao. Međutim, kako to obično biva, retko kada su očekivanja koja imate jednaka onima koja zaista budu na kraju. Imao sam velika očekivanja, i ona su donekle ispunjena, ali stvari koje su se desile van njih učinile su ovu avanturu jednim od značajnijih dešavanja u mom životu. Ako se setite pogleda iz tuđih cipela, shvatićete da je proširena perspektiva, koju dobijete životom u drugoj zemlji jedan od najvećih benefita koje možete dobiti. Izgubite predrasude, gledate stvari iz drugog ugla, razumete zašto se neke stvari drugačije rade. To nije promena koja se oseti, ona se jednostavno desi, a onda mesecima kasnije dok prevrćete po godini koja je iza vas shvatite da je promena koja se desila zaista drastična. Vrlo lekovito deluje i na ličnu frustraciju koje, ovako gledano sa strane, kod nas ima i previše.

    Da li su onda putovanja i odlazak univerzalni lek?

    Verovatno nisu. Ali doprinose mentalnom zdravlju . I ono što je značajnije, obesmišljavaju generalizaciju. Generalizacija je verovatno jedno od najopasnijih zamki u koju možete da upadnete. Iz perspektive studiranja u školi u kojoj studiraju ljudi iz 100 zemalja širom sveta shvatite da smo svi mi manje više isti. Možda više plavi, drugačijeg akcenta ali jednako budalasti i sa pregrštom istih mana. Videćete i Nemce koji kasne, visoke Azijate i Amere koji znaju više geografiju od vas samih. Shvatićete da iste boljke imaju studenti i ovde i da ne padaju poslovi  sa neba baš tako lako. Sve zavisi od lične inicijative, i oni koji čekaju posao ni ovde ne prolaze baš tako sjajno. Razlika je samo da postoji alternativa.

    Drugi problem sa putovanjima ili, ekstremnije, studijama u inostranstvu je u tome, što smo na kraju dana mi jako siromašna nacija. Iznutra nam to tako ne izgleda, ali je to vrlo realna činjenica. Voleo bih i sam da sam proputovao 100 zemalja, ali istina je da je moj prvi izlazak iz zemlje bio kada sam imao 21 godinu. To nije zbog toga što mene moji roditelji ne vole, već je naša hermetičnost posledica i  hronične nemoćnosti da se ekonomski pomerimo sa mrtve tačke. Jedini spas je internet, ali opet, velika je razlika između napisanog ili pregledanog i doživljenog.

    Velikost Američkog sna

    Da li je Amerika (aka SAD) najveća ili najuspešnija zemlja na svetu? Nije. Po prihodima po glavi stanovnika je tu negde između šestog i osmog mesta. Ipak, mašinerija koja stoji iza promocije Amerike čini ovu zemlju najpoželjnijom destinacijom na svetu. Mnogo je velikih stvari izmišljeno u ovoj zemlji, ali je preteča svih veliki Američki san. Ta mogućnost da dođeš kao niko u novu zemlju i ostvariš se lično i profesionalno, i odsustvo straha od neuspeha čini ovu zemlju tako poželjnom i ogovaranom. Većina ih dolazi bez previše toga iza sebe. Rizikuju sve u potrazi za dobrim životom, a konstanta je da se uvek mogu vratiti kući. Oni koji su dovoljno vredni i uporni uspeju, budu nagrađeni od društva time što postanu deo srednje klase, koja je ovde vrlo pristojna i o čemu većina nas može samo da sanja.

    Odlazak nije lak

    Pisao sam i o tome. Razlika između odlaska kad nemate ništa iza sebe, i onog kada imate prijatelje, porodicu, karijeru se u mnogome razlikuje. Kada nemate ništa, krećete od nule, kada imate mnogo toga krećete iz minusa koji je ovde teško nadoknaditi. Nisam slučajno pomenuo Američki san. Između filma i realnog života u Americi ima puno razlika. Ponajveća, i ona na koju je jako teško videti u filmovima jeste drastična razlika u načinu na kome se uspostavljaju odnosi i tretira slobodno vreme. Nikada u životu nisam imao problema da uspostavljam prijateljstva, ali ovde je to jednostavno drugačije. Poslovno i privatno je (uglavnom, da se zaštitim od generalizacije) neverovatno polarizovano. Kada je posao u pitanju saznaćete sve što vas interesuje. Kada je privatno u pitanju naići ćete na prvobitni sloj kurtoazije, u čemu Ameri zaista nemaju premca, a posle toga na zid koji retko ko preskače. Odavde i nema puno problema kada su u pitanju poslovne odluke. Dok se kod nas razmatraju potencijalni odnosi tri kolena unazad i smišljaju razne okolne priče kako bi se donela neka odluka, ovde je to hladno, argumentovano i bez previše teških osećanja. Sve u cilju rasta. Ako niste makar delimično materijalista, postoji mogućnost da vam ova zemlja uopšte neće odgovarati.

    Ne postoji nešto kao što je savršena zemlja

    Ovo nas dovodi do zaključka da ne postoji nešto kao što je savršena zemlja. San Francisko je blizu tome. Vreme je jako lepo, na par sati vožnje/leta možete da zadovoljite bilo koju potrebu koja vam padne na pamet. Havaji, Taho, LA pa ni Njujork nije tako daleko. Ljudi su fini i ovde imate priliku da upoznate neke od najpametnijih ljudi koji hodaju ovom planetom. Ovde se ne priča o problemima, ljudima, komšijinoj kravi. Već o idejama, poslu, putovanjima. Ali to je isto razlika u društvima koju je teško videti u filmovima. Ovaj grad je sedište preduzetničke kulture u ovom delu Amerike. Pričati o osnivanju kompanije, startapima, idejama i tehnologiji je isto kao kod nas kada pričate o politici. Apsolutno identično. Čak je i nivo iritiranja sličan, jer svi žele da promene svet i svako ima sledeću veliku ideju.

    Bolje je, ali nije savršeno. Potrebno je puno vremena da se naviknete na drugu zemlju i neke stvari će vam beskonačno nedostajati. Kao neko ko je odrastao u kulturološki drugim uslovima, život u Americi može biti priličan šok. Ovde mislim na Evropljane kao grupu pre nego na naš mali region. Pored uspostavljana prijateljstava, interesantno je izvrnut i odnos prema uživanju. Sve je dosta brzo, hibridno i pop. Na putu ka uspehu, stvari poput uživanja u dobroj kafi ili hrani su marginalizovane. Opet, možda je i to što previše ulažemo i razlog što smo tu gde jesmo. I veći Evrope takođe.

    Ponosni Evropljanin

    I pored toga, vrlo sam ponosan što sam Evropljanin. Zvučaće vam smešno što ne kažem Srbin, već se kitim titulom većom od sebe, ali iz ovog ugla Srbija je samo jedno predgrađe Njujorka. Ono što odrastanje i sazrevanje u Evropi sa sobom donosi jeste širina i multidisciplinarnost. Hteli ili ne mi smo od malena učeni da radimo više od jedne stvari, dok se ovde većina stvari svoji na brzinu i specijalizaciju koje po pravilu znače i uže vidike. Odatle i optuživanje Amera da su glupi ili plitki, i ako je to jedno od najgorih generalizovanja koje možete čuti za ovu zemlju. Kada funkcionišete u sistemu koji za svakoga ima nešto da ponudi nema potrebe da svaštarite, dovoljno je da se bavite onime što volite i od toga ćete moći solidno da živite.

    Specijalizacija sa druge strane ima svoje mane kada su u pitanju vrlo brza i ekonomski turobna vremena kao što je današnje. Opisi poslova se jako puno menjaju i morate da budete spremni da se adaptirate. Stoga se u poslednje vreme sve više priča o hibridnom razmišljanju i potrebi sagledavanja problema iz viših uglova. Kad odrastete u zemlji u kojoj vam je sve snalaženje i presipanje iz šupljeg u prazno, prelazak u sistem koji funkcioniše vaš može lansirati vrlo visoko.

    Kako da postanemo bolji

    Verovatno najveći zaključak koji možete da donesete posle posle par meseci života jeste da postoji neverovatna količina negativne energije koja izbija iz svih ljudi koji trenutno žive u regionu. Odustao sam od Twittera zbog činjenice da sve što mogu tamo da vidim je samo negativna energija, pljuvanje, kritika i ismevanje. Kulminacija toga je bio dolazak kući u decembru kada su mi svi izjavljivali kako treba da me boli ona stvar jer sam zapalio i kako ne treba nikad da se vraćam. Svima je jako loše i problemi kao takvi izgledaju da su ekskluzivitet Srba samo i nikoga više na ovoj planeti. Onda pročitate ovako nešto i shvatite da to baš i nije tako. Postoje uspešni i u Srbiji, ali oni ne kukaju već pokušaju nešto da urade, a ako su dovoljno uporni izguraju to do kraja. Svakako da je lakše ako se rodite u Kaliforniji, ali mogli ste da se rodite u Africi. Imate apsolutno sve uslove da budete uspešni, ali traženje izgovora je uvek bilo značajno lakše nego pokušaj da se nešto uradi.

    Radom dokazujete da cenite sebe i da ste spremni da investirate vreme kako biste ostvarili svoj potencijal. Isto tako pokazujete kako cenite ljude oko sebe i državu u kojoj živite. Jer je ona ta u kojoj ste se rodili, i dok možda vlast nije idealna radom možete da napravite mikrosvet u kome ćete da promenite neka od pravila. Jer država nije uspešna ako ima tri svetski poznata tenisera, već ako svaki grad ima 3 uspešna preduzetnika. A o ljubavi prema državi, prema kojoj sam i sam bio vrlo kritičan je verovatno najlepše Pupin napisao u knjizi Od imigranta do inovatora za koju je dobio Pulicerovu nagradu (koliko ljudi zna ovo uopšte?!?). Kao razlog propasti Austrougarskog carstva navodi:

    Ljubav stanovnika prema državi je počela na bledi da bi na kraju i nestala. Onog trenutka kada ljubav nestane, nestaje i država…

    Ne znam. Razmislite malo. Otputujte ako imate vremena i novca i vidite kako to izgleda i negde druge. Nije strašno otići i ako će vam to svi reći. Strašno je ne vratiti nikakvu vrednost u društvo koje vas je dovelo do toga. U idealnom slučaju će taj odlazak otvoriti neke nove vidike i kreirati vrednost na obe strane. Dobro je spajati dva sveta, našu domišljatost i zapadnu efikasnost. Ne treba pokušavati da ga ispravite, već iskoristiti ono najbolje od njega. Mislim da ima nečega u tome, a ja ću dati sve od sebe da to u narednih 6 meseci i dokažem. Stvari se lepo odvijaju, ali da ne ureknemo bezveze. Do sledećih vesti…

    Vaš @eniac

    PS. Moram da se zahvalim i Vladi Đačiću koji mi je poklonio Pupinovu knjigu pre nego što sam odleteo za Ameriku. Sjajna knjiga koja je došla u pravom trenutku. Ako imate vremena najtoplija preporuka da je pročitate.

  • #mesecdana

    Screen Shot 2012-10-07 at 11.56.24 AM

    Upravo sam se setio da je prošlo mesec dana kako sam u Americi. Čudno. Obzirom na broj problema koje smo imali u prvih nedelju dana za rešavanje, imam osećaj da sam ovde makar tri, ako ne i šest meseci. Ali kada prođu te neke najteže prepreke, sednete na terasu, pogledate na Coit Tower ili Bay bridge i shvatite – jebote, živim u San Francisku. Lud osećaj. Baš, kakav je i sam grad.

    I kako ti je u Americi?

    … je pitanje koje sam čuo oko 200 puta u prethodnih mesec dana. Odgovor je vrlo kratak – dobro je. Jer, stvarno je dobro. I nema to toliko veze sa mojim afinitetima prema drugoj zemlji, koliko sa činjenicom da je nekada u životu dobro napraviti korak dalje, i krenuti iz početka. Poteškoće postoje kada ovo uradite, pogotovu u poslu, ali upravo taj osećaj da ste ponovo na nuli vam da snagu da sve to izgradite iz početka. I osvrnete se malo na život iza sebe i shvatite gde ste i kako grešili.

    “Novi život” vam nametne i neke nove navike. Ili samo pomogne da steknete one koje tamo nikako niste uspevali da učinite dovoljno redovnim. Naprimer:

    • Rano ustajanje – ovde nije toliko divlje kao u Beogradu, ili još ne znam dovoljno ljudi. Imao sam ogromnih problema sa spavanjem tamo. Nisam znao ni kad ležem, ni kad ustajem i to je trajalo predugo. Ovde vas nekako ceo sistem unormali, od škole koja počinje rano do klubova koji rade do 2. Rezultat, svako jutro oko 8, pola 9 sam na nogama, naspavam i spreman za rad. I zaista uživam u tome, prvi put posle 10 godina.
    • Čitanje – svi žele da čitaju više, to je nekako kliše svih klišea. Ali kada se ni ne naspavate kako treba, teško je očekivati da ćete čitati. Štreber sam, i to me jako frustriralo. Ovde je to nekako prirodno došlo sa školom, ali i sa potrebom da usavršim svoje pisanje na engleskom. Puno čitam i to mi daje neverovatnu energiju. Doduše, nisam jedini. Ceo grad je ovde u fazonu čitanja i pisanja i to je deo te neke “umetničke” atmosfere koja prekriva ovaj grad.
    • Vežbanje – čudna stvar vezana za SF jeste da je to ustvari jako mali grad, za čiju su poznatost uglavnom zaslužne snažne istorijske reference vezane za ovo područje. Veličina u ovom slučaju vas “tera” da veći deo dana provedete hodajući umesto u kolima/prevozu, tako da ste manje više svakog dana aktivni. I ceo grad je u istom fazonu. Svi vežbaju, trče, voze bicikle i ovo nije Amerika debelih ljudi o kojoj vam svi pričaju.

    Šta je zaista dobro u Americi?

    Osim stvari koje sam gore nabrojao, verovatno što bih prvo pohvalio vezano za ovu zemlju, a posebno Kaliforniju i San Francisko, jeste neopterećenost ljudi drugim životima. Iako je ovo mač sa dve oštrice u trenutku kada ste u nekom problemu zapravo vam bude mnogo lakše da funkcionišete kada vam se život ne svodi na objašnjavanje drugima zašto i kako nešto radite. Takav je sistem, imate prijatelje ali se oni ne upuštaju previše u vaš život ako vi to zaista ne tražite. Promena koja neverovatno prija.

    Sve je orijentisano ka maksimalnom ispunjenju vaših potencijala i na vama je da to ispunite ili ne. Takav je sistem. I nije problem naći posao, već je problem odabrati onaj koji je pravi. Sistem te gura da napreduješ, da budeš bolji da se penješ gore. Već druge nedelje smo uspeli da budemo drugi na ovdašnjem Startup Weekendu. Tu shvatiš da svima trebaju dobri ljudi, i da nema puno zime za posao ako znaš i želiš da napreduješ. I ne, nisu oni puno bolji od nas. Naprotiv! Oni su samo spremniji na poraz, spremniji su da iz istog izađu pametniji i da idu dalje. Ovde se niko ne smeje poraženima, jer svi znaju da ti isti sutra mogu biti pobednici. To je nešto što se u ovom okruženju desilo toliko puta.

    Ne treba zaboraviti okean, parkove u kojima možeš da se izležavaš do mile volje, a da te niko ne gleda popreko i krovove. Kada bih se sada vratio u Beograd jako bi mi nedostajala ta mogućnost da blejiš na krovu zgrade. Sa vrha je lakše sanjati zvezde.

    Šta mi nedostaje?

    Polako mi se kristališe slika u kojoj je Beograd grad sa najboljim ugostiteljskom uslugom. Ovde se sve polaže na customer service-u, preljubazni su i možete da ih maltretirate koliko hoćete, da vraćate stvari, menjate ih i šta sve već ne. Pisao je i Nino već o tome. Ali više je to deo šablona neko nekog rada po osećaju. Zaista je teško naći mesto gde možete da sednete i normalno popijete kafu. Da vas ne opterećuju, da vam je posluže onako lepo sa keksićem i šećerom koji nije nešto najslađe na svetu što ste probali. Jednostavno nisam još uvek uspeo da nađem dobru kafu. A i kada sam već spomenuo šećer, nedostaje mi slana hrana. Sve je preslatko. U kafu ne stavljam šećer jer nema previše smisla. Burgeri su slatki, pomfrit je sladak.

    I naravno – prijatelji i roditelji. Bio sam spreman na to da će mi nedostajati, ali na to nikad niste dovoljno spremni. Našao sam tekst koji sam davno pisao za 365 dana koji je baš govorio o tome, i koji se mi se vratio pravo u lice 18 meseci kasnije.

    Obrazovanje u US

    Na kraju je ostalo i obrazovanje, kao glavni razlog mog dolaska ovde. I kada se osvrnem na tih 30-ak dana ovde, i na sve što sam prošao u školi i oko škole, mogu da kažem da je ovo verovatno najbolja odluka koju sam doneo u životu. Možda je prerano da to tvrdim i možda će mi se vratiti u lice isto kao i onaj tekst gore, ali trenutni osećaj mi govori da to moram da napišem. Obrazovanje ovde je nešto što smo svi mi proživeli kroz američku kinematografiju. Od onog čuvenog Class of 2013, do mogućnosti da igrate fudbal za tim fakulteta ili radite u okviru nekog kluba. Sve je podređeno pojedincu, i piramida je u potpunosti obrnuta u odnosu na onu kod nas. Profesori su ti koji se cimaju oko vas, zovu vas, teraju da dolazite na konsultacije, daju vam zanimljive članke za čitanje. Oni su više mentori nego diktatori.

    Jako puno se pridaje značaj praktičnom i timskom radu. Sve se radi kroz tim, a pokušavaju da nas ubace u neke projekte od samog starta. Ako pritom primete i da imate ličnu inicijativu to vas diže na sledeći nivo. Infografika koju sam crtao za školu je privukla pažnju zaposlenih i sada smišljamo na koji način mogu da pomognem školi u predstavljanju na Internetu.

    Ako bih trebao da nađem neku manu ovom sistemu, ona bi se ogledala u sporosti. Sistem je prilagođen svima i prati i najprosečnije studente. I onda sve zna da se odvija sporije nego što biste želeli. Ovome ne pomaže činjenica i da sam malo mator u odnosu na ostale studente (prosek je oko 25.). Uz to udžbenici su jako skupi ako ih legalno nabavljate. Knjige koštaju i po 200 dolara i nije vam baš prijatno kada morate da ih kupite. Pritom, torenti i nisu najpametnije rešenje, kako je ovo država čije se bogatstvo u velikoj meri bazira na jakom zakonu o autorskim pravima.

    Ako mi je dobro, onda ništa

    Ovo je put koji traje najmanje 11 meseci i možda je prerano da donosim bilo kakve zaključke. Zadovoljan sam, i verujem da to jeste bitno posle svega što mi se dešavalo poslednjih par meseci. Nije sjajna situacija finansijski, ali polako kapiram sistem i gledam kako će se to promeniti u narednom periodu. Iako bih trebao da budem zabrinut, neobično sam hrabar za situaciju u kojoj se nalazim. Pre ili kasnije shvatite da ako vas od nečega što zaista želite i što doprinosi da budete bolja osoba deli samo novac, to zapravo i ne predstavlja neki problem. Motiv je taj koji je problem. Sa motivom i sampouzdanjem doći će i novac. Možda ćete pozajmiti, možda istovarati brodove sa rakovima ali sve se to da rešiti dok postoji cilj koji želite da rešite. San, na čijem ste putu da ga ostvarite. I dok budete čitali ovaj tekst, uz nedeljnu kafu koju ste priželjkivali prethodnih dana, poručiću vam samo da ne dajete da vam diraju snove. Shvatićete koliko su važni kada ostvarite jedan.

     

  • Sada, kada je dosta toga prošlo

    U Amsterdamu sam trenutno gde čekam let za Njujork, odakle će i početi moja avantura. Raspao sam se jutros, i jedno osamsto puta pitao sebe da li mi je to zaista potrebno. Svi znamo da je to dobra odluka, ali kada vidite ljude koji vas vole, i kojima je na neki način žao što odlazite, ni knedle vas ne poštede. Ipak, na sve sam se to pripremio, i želeo bih samo, pre nego što krenem dalje da podelim sa vama misao koja me je gonila ovih par meseci.

    Nemojte nikada, nikome, dozvoliti da stane na put vašoj želji da postanete bolji čovek

    Od kad sam jednom prilikom kod Ferisa pročitao definiciju uspeha kao kumulativ svih neprijatnih razgovora i situacija koje imate u životu, nekako mi je lakše da stremim ka ovom cilju. Mislim da je postati bolji pojedinac, na kraju krajeva, zadatak svakog od nas dok smo ovde gde jesmo. Put ka tome će često biti nerealan i pretežak ali iz ove pozicije tvrdim da vredi. Ljudi oko su zadovoljnijii kada smo i sami zadovoljni, i oni će ići ka istom cilju. Neće uvek razumeti, nekada će delovati i previše sebično, ali ovo ne proizilazi iz zavisti, već iz proste ljubavi i želje da malo više vremena provodite sa njima. Ovo važi i za roditelje, i za prijatelje, i za sve one kojima je zaista stalo do vas.

    Čuvajte ljude oko vas, dajte im i malo fore, i radite na tome da svi zajedno postanemo puno bolji. Setite se, samo tako svi zajedno idemo napred. Volim vas, i čitamo se intezivnije uskoro nadam se.

  • Čeličnom pticom preko velike vode

    Postoji jedna stvar koju manje više svi već sada znate, a o kojoj još uvek nisam javno nigde pisao. Razlog je bio u tome što se prema idejama prečesto odnosim kao prema određenoj dozi sreće koju mi donose, a koju vrlo brzo ispraznim usled pozitivnih komentara, često i do te mere da je nikada ne ostvarim. Pre ili kasnije, pojave se te neke želje ili ideje, koje ipak poželite da ostvarite, jer od njih može da zavisi sve…

    U Beogradu sam već 8 godina. Napustio sam Ivanjicu da bih upisao fakultet, prvi u porodici koji je to uradio. Na dosta nerealan način, posle neuspeha na prijemnom i unapred otpisan od strane svih da ću ikada završiti. Niko nikada nije sporio da sam ja talentovani klinac, ali moje radne navike i nesposobnost da završavam stvari govorile su da neću daleko stići. Ipak imao sam podršku bliskih prijatelja, koji su mi tada pozajmili 400 eur za školarinu da bih se obreo na fakultetu čiju danas diplomu pomalo nezainteresovano držim u dnevnoj sobi, uglavnom zbog tih koji nisu verovali u mene. To leto 2004. godine prodao sam sve što sam imao – telefon, skener, cedeove i proveo paklenih 40 dana pomažuću bratu u otkupljivanju malina, što je popularna letnja aktivnost među ivanjičkom omladinom. To je i bilo dovoljno da onaj dug, koji je promenio toliko toga, vratim i uputim se u veliki beli grad koji će me u tih poslednjih 8 godina u potpunosti formirati i lično i profesionalno. Fakultet me je pre svega osamostalio, stavio u neprijatnu situaciju u kojoj moram sam da se snalazim, i ubivši Edipa u meni stavio na put ubrzanog sazrevanja. Bilo mi je to potrebno, koliko god sam prvih par godina patio zbog svoje razmaženosti. Napredovao sam, a prvog trenutka kada sam to shvatio ti dečji problemi su i nestali.

    Problem ovog puta jeste u tome što vaša potreba za napretkom u jednom trenutku prevaziđe okruženje u kome se nalazite. Desilo se to sa Ivanjicom i Beograd je bio logičan korak, koji nikada nisam verovao da ću preskočiti, sve do početka ove godine. U tih osam godina desilo se toliko toga – vodio sam Furku koja je bila jedan od najposećenijih sajtova u Srbiji početkom 2008. godine, radio u Adria Mediji kao jedan od prvih onlajn marketing menadžera u Srbiji, bio jedan od pionira social media marketinga u regionu. Stvari su se smenjivali kao na traci, a umesto uzbuđenja zbog svega što se dešava, ja sam sve više padao u depresiju jer igračke kojima sam vladao više nisu bile zanimljive. Opet, kada imate ovakav stav svi će vas optužiti da širite defetizam, da odustajete od Srbije, Beograda, zajednice i svega onoga što vas je napravilo. Ali to nijednog trenutka nije bio moj motiv, kopkalo me je nešto drugo što nisam znao da definišem, a znao sam da mi smeta. Trajao je ovaj osećaj duži period, da bih 2011. godine u prolazu sreo Plamena iz Bugarske koji me je pitao šta se dešava novo kod mene:

    - Na prekretnici sam. Ovo sa agencijom ide ok, ali nisam siguran da je to dugoročno dobar posao. Cene na tržištu su pale, radi se bud zašto, posao nije skalabilan i tražim neku drugu priču. Po mogućnosti globalnu, da se malo oprobam i na tom polju, steknem više iskustva, učim, napredujem…

    Odgovor koji je usledio srušio je sve…

    - Pa to si mi rekao i prošle godine.

    I poput šamara koji mi je odavno trebao, probudio sam se i shvatio da sam u prethodnih godinu dana zapravo izgubio 365 dana. Problemi i frustracije koje sam i tada osećao ostale su iste, možda sam zarađivao više novca, ali zapravo nikuda nisam išao, stajao sam u mestu i rastao onoliko koliko je to prirodno očekivano zbog godina i tržišta, ne onoliko koliko bi i neko u mojim godinama trebao. Danas na kafi je Viktor to jako lepo definisao:

    - Ako stojiš u mestu, a referentni sistem se kreće ti zapravo ne stagniraš, već nazaduješ, jer vreme odlazi, a ti postaješ sve manje konkurentan.

    Stagnacija je zapravo i moj najveći strah. Zavisnik sam od znanja – volim da znam sve i ako znam da to nit je dobro, nit je moguće. A dozvolio sam sebi da godinu dana ništa ne naučim.

    Probao sam

    … da se zaposlim negde na strani. I pomalo pun sebe konkurisao za najveće – Google i Facebook, koji nisu baš imali puno razumevanja za moje iskustvo. Verovatno me je potrebno poznavati da biste shvatili kako mogu da doprinesem, a to intervju i CV nisu mogli da dočaraju. Probao sam i SoundCloud, pričao sa nekim britanskim firmama ali sve se svodilo na to da bi mogao da krenem od neke nule i da završim možda negde, nekad. Famozno iskustvo, i vredne kampanje na koje sam se ponosio njima su bile mesečne plate, a pokušaji da impresioniram završavali u trash folderu. Nisam dovoljno dobar, jer sam tu, jer me ne poznaju.

    Srbija oaza

    U isto vreme u Srbiji se dešava jedna potpuna druga situacija – zahvaljujući “twitter revoluciji” prestaje i potreba da se borim za posao. Dobijamo status nekih kvazi zvezdica koje žele svi u svojim timovima, kampanjama, gde već sve ne. Ušuškavaju nas u nezdravo salo, koje samo čeka svojih 5 minuta da te proguta. A upravo najveći rizik za mladu osobu jeste da se ušuška, da kaže sebi dobro mi je, i da prestane da misli o tome kako da postane bolja. Dobro mi je, moram nešto da promenim. Sreća je uvek izvan zone komfora.

    Lokacija je sve

    Jedna od velikih istina vezanih za moju karijeru jeste da se ništa od toga ne bi desilo da sam ostao u Ivanjici. Internet jeste globalna pojava kojoj lokacija nije bitna za vaše delovanje, ali školovanje, poslovno okruženje i kontakti jesu vezani za lokaciju i u velikoj meri utiču na to šta ćete postati u budućnosti. Scena iz Dobrog Vil Hantinga lepše to dočarava.

    Neke stvari jednostavno ne možete da naučite i dočarate ako ih ne doživite. Ako učite španski jezik, verovatno je najbolje da to radite u Španiji. Ako se bavite modom verujem da je znači da odrastate i učite u Parizu ili Milanu… Lokacija je sve, i ako želim da se bavim onlajn biznisom, shvatio sam da je verovatno najbolje da iskustvo stičem tamo odakle on velikim delom potiče – Americi, Silicijumskoj dolini. Ne zato što mislim da sam prerastao Srbiju, već zato što želim da budem bolji, a to je moje osnovno ljudsko pravo.

    Život je sinusoida

    Stvari u životu se ponavljaju, gore ste, dole ste, pa onda negde u sredini. Srećni dok se penjete, depresivni dok padate. Odluka na kraju pala je da posle 8 godina, na sličan način nastavim svoje školovanje, verujući da će na isti način doprineti mom razvoju kao i prvi put.

    I tako 8 godina kasnije postao sam student međunarodne poslovne škole HULT u San Francisku. Sve je počelo posetom u Londonu kada su me pozvali da budem zvaničan bloger sa njihovog Global Case Challenge takmičenja. Bez nekog konkretnog cilja u tom trenutku i sa primamljivim programom u San Francisku shvatio sam da bi to možda mogao da bude moj sledeći korak. Lokacija se uklopila, a biznis znanja su ono što nam ovde debelo fali za razvoj više uspešnih kompanija. Pored toga škola bi mi dala i sjajan network, kako su polaznici pojedinci iz celog sveta, koji imaju uspešne poslove u svojim matičnim zemljama. Godinu dana kasnije neću samo dobiti nova znanja, već i mogućnost da poslujem sa celim svetom. Nešto što naše konzerve od univerziteta neće skoro nuditi.

    Ova sjajna priča imala je samo jedan problem, petocifrenu školarinu u evrima koja ne počinje baš brojem jedan i to u trenutku u kome, kao i svaki normalni građanin Srbije, nemam niti jedan dinar svoje ušteđevine. Ali makar sam znao da želim to.

    Trenutak istine

    Znate šta, muka mi je više da me hvale. Da govore kako sam dobar, najbolji, drugačiji, neponovljiv, a da većina ne zna ni čime se ja bavim. Znam da mogu dosta toga da uradim, ali ako sam zaista dobar da li mogu i da zaradim za 6 meseci od trenutka kada odlučujem da upišem školu “makar” 20 hiljada evra koliko mi je potrebno za prvi deo školarine i život za prvih par meseci u Americi. Da li mogu, sada kada imam cilj po prvi put u životu, i da dam sve od sebe da ga ostvarim?

    Rekao sam sebi da mogu i krenuo da radim, ne spavam, ne jedem, dam više od sebe, trpim prozivke i kritike jer znam da su u korak sa “višim ciljem”. I dalje radim, ne odustajem i ako cilj nije ni malo realan. Jer, upravo to sam i uradio pre osam godina. Puno mlađi, i u Ivanjici u kojoj je ceo moj život bio mobilni telefon sa Bluetoothom preko kog sam koristio besplatan internet.  Jer, ovo je prilika da sebi pokažem da li vredim ili ne, i da li sam toliko dobar koliko neki tvrde. Jer će ovo onda biti moja velika pobeda, ili moj veliki poraz, a ne još jedna prilika da mi ideja izvisi jer sam je izgustirao u pozitivnim komentarima svih vas. I konačno, prilika da dokažem da završavam stvari koje sam započeo, i još jednom pobedim sebe.

    Iznad svega

    Ne želim da se moj odlazak na studiranje tretira kao odustajanje od Srbije, i napuštanje ideje da od nje napravimo jedno super mesto za razvoj mladih tehnoloških kompanija. Znam da je to moguće, ali u ovoj situaciji više ne mogu da pomognem. I to je glavni motiv zašto idem dalje – da naučim, isprobam, pogrešim pa na kraju možda i uspem i sve to prenesem na ljude kod nas i u regionu. Fale nam takvi ljudi, makar su meni falili i znam da neću samo otići, već da će sve ovo biti još jedna prilika da napravimo nešto zaista veliko. I možda, ali samo možda, jednog dana i promenimo svet. Kliše za koji sam srećan da živim.

     

     

  • Nemam pojma

    Postoje ti neki tekstovi koje bih najradije napisao i bacio, jer su previše otrovni da bih ih delio sa drugima. Šire negativnu energiju, promovišu odustajanje, defetizam i dodaju crnilo u ono što je već odavno izgubilo obrise sive. Ali, više ni ne znam čemu sve ovo… Umesto neke prilike za izražavanje i deljenje misli sa prijateljima, sve se ovo pretvorilo u jedan veliki Trumanov šou, u kome se biraju ljudi i reči, a beži od uživanja i opuštenije atmosfere. Postali smo ono protiv čega smo se borili, a verovatno sam i sam najveći krivac za takav tok dešavanja.

    I, jako mi je teško poslednjih dana. Teško jer se iz sekunda u sekund sve slama i ruši. Negativizam podstaknut predizbornom kampanjom, o kome sam i toliko pričao na Twitteru, sada je dostigao i vrhunac, a umesto optimizma, nade i zadovoljstva, svi smo se pretvorili u bezvoljne zombije. Oni su opet pobedili…

    Pitate se možda i zašto je nekome poput mene teško, kada mi život na sve liči samo ne na to. Putovanja, poslovi, dovoljno novca, “ugled”… gotovo sve čemu jedan čovek teži, pa opet gomila nezadovoljstva izbija iz mene.  Sve ovo zapravo ništa ne znači kada ste u okruženju gde će vas, umesto talentovanog pojedinca, gledati kao skorojevića koji je tu gde jeste zbog bogatih roditelja, ili veza koje oni nisu imali. Pritisak koji niste zaslužili, a koji morate da živite sa svakim pogledom sa kojim se susretnete na ulici. Jer, budimo realni, Srbija nije onih par stotina žrtava konzumerizma koji srećno kupuju u Ušću, već propala i siromašna, zavidna, neokupana i bez posla. Ona nije tu da nagradi trud, već da osudi uspeh. Kada ste u takvoj situaciji, optimizam vrlo često biva i sinonim ludosti. Potrebno je da se pogledamo u ogledalo, ali da bismo videli odraz potrebno je i malo svetlosti za koju se plašim da je odavno pobegla.

  • Rekapitulacija godine pre smaka sveta

    Čudna je stvar ovaj blog, nekako sam zaključio dok sam menjao About stranu pre par meseci sa redizajnom. Lupetate tu nešto dok godine prolaze, a iza vas ostaju tragovi promene, promene iz dana u dan, iz godine u godinu. Promene koje su vas formirale u ono što danas jeste, bilo to dobro ili loše i koje niste mogli tek tako da pretpostavite. Stoga, lepo je pročitati kako se i moj život menjao u prethodnih 6 godina, kako su se razvijale misli, karijera ali i problemi, kako sam često voleo da kukam na ovom blogu. Zbog sebe ali i nekih od vas, dužan sam da i ovog januara rekapituliram godinu 2011.

    Dok bih prethodne godine počinjao nekom kuknjavom, za ovu predsmaksmetovsku zaista ne bih smeo da delim previše nezadovoljstva. Jer, bila je teška, ali se ne može reći da nije bila dobra. Odrastanje verovatno to i nalaže, da više cenite put a manje konkretne stvari, saznanja iz prethodnih perioda koja su vas slamala, danas čine da ste tu gde jeste i, i dalje hitate napred. Ključna reč za tu 2011. godinu bila bi verovatno više, brže, jače ali i naravno teže.

    Twitter u Srbiji je otišao u mainstream

    2011. će verovatno najviše obeležiti količina medijske pažnje koju je Twitter dobio, a i samim tim pažnja koja je usmerena ka svim starosedeocima istog otišla u neslućene visine. Došli su tu neki novi ljudi, poznati po dobrim ili lošim stvarima i koji su odjednom postali, lepi, pametni i izgubili prošlost koju smo svi pljuvali. Neki su tu pažnju iskoristili da prebace vodu na svoju vodenicu, drugi da se slikaju sa par poznatih treći za nešto treće, a umesto pozitivne slike još jednom se stekao utisak koliko se sa nama, kao masom, lako manipuliše i kako nam se lako zatvore usta. Nauk, koji trebamo da nosimo svuda sa sobom. Ovo nije univerzalno loša stvar, jer će možda, ali samo možda, aktivnošću te medijski obasjane zajednice, biti odrađeno i par nekih dobrih stvari. Oko uvoza, poslovanja pa i tog pitaj-boga-čemu-služi PayPala.

    Novi talas 2.0

    Kao nikada do sad, osetili smo dobre vibracije. Da se neke stvari zaista kreću napred, da se u Srbiji kriju neki lepi, pametni i talentovani ljudi spremni da stvari pomere od nule. Share konferencija bila je ozbiljno razmrdavanje svega onoga u šta smo verovali. Dešavanje koje je okupilo ono najbolje iz Srbije i predstavilo je u svetlu koje želim da sija zauvek. Optimističnom, proaktivnom i željnom da ovo sivilo pretvori u nešto bolje. A onda je došao i How To Web Beograd, koji je na mikro nivou isto to uradio za domaću startup zajednicu, i otkrio možda najveći biser domaće scene koji je obeležio ostatak prethodne godine – Nordeus.  Poverovali smo makar na tih par dana da možemo da prebrodimo tu, previše puta spomenutu, krizu samoinicijativno – pokazavši svetu da se odavde prave dobre stvari. Priča o startapima se nastavila, od dešavanja do dešavanja i pokazala put, ali i nedovoljno hrabrih da istim krenu.

    Znam da ništa ne znam

    Protekla godina bila je neverovatno intezivan proces učenja. Shvatio sam da me učenje čini jačim, ali ujedno i depresivnijim. Drugi LeWeb pokazao je da sam za godinu dana, izgubio oko 365 dana, i da su sve moje prošlogodišnje ideje i entuzijazam ostale tamo negde gde sam ih i smislio. U Beogradu, izgubljene među 1001 dnevnom obavezom. Snovi su izostali među računima za kiriju.

    Protiv tog znanja naučio sam da se borim radom. Zauzet mozak je i mozak koji najbolje funkcioniše, razmišljanja i previše šta ako, vode vas do još više šta ako, sedite, radite i grešite, samo nemojte previše razmišljati. Odvešće vas u pogrešnom pravcu, i to je verovatno najveći razlog svih mojih balona u prethodnih par godina. Fokusirajte se, radite, napravite neki novac da možete da se udaljite na neko vreme i pogledate na situaciju iz daljine. A onda, donesite odluku šta dalje.

    Lepo je imati nekoga uz sebe

    Prijatelji imaju jedno ograničenje u odnosu na ljubav. Previše su tolerantni. Ljubav je verovatno najbolje ogledalo vaše ličnosti, jedina realna prilika da sebe vidite kroz prizmu druge ličnosti i shvatite gde se zapravo toliko saplićete. Probao, ne i uspeo ali shvatio da nešto moram da promenim u životu ako ne želim jednog dana da ostanem potpuno sam. Ostavite vreme za sebe.

    Trud se isplati

    Ako radite dovoljno pametno, rad će se u nekom trenutku isplatiti. Meni je trebalo 5 godina da konačno imam jednu godinu u kojoj nemam problema sa finansijama. Kada kažem nemam problema, ne mislim da sam imao novca da kupim stan ili pak novi automobil, ali da obezbedim sebi neke osnovne stvari poput računara, stana iz kog mogu normalno da funkcionišem i ponekog putovanja za kojima sam toliko patio. Stvari se zaista ne dešavaju preko noći, osim ako niste u industriji gde i nestajete preko noći. Trudite se, priključite se i pokrećite dobre stvari i ako nećete zaraditi ogroman novac iz toga. Investirajte u sebe, svaki nova stavka koju saznate može vas kasnije prodati dobro. Investirajte i u ljude oko sebe, jer će vam oni biti najbolji prodajni kanal. I ove godine sam održao previše predavanja ko zna gde, pokušavajući da pokrenem ljude da pokrenu nešto dobro i nešto svoje. Ako je jedan od njih to i uradio, samim tim je i uvećao moju vrednost. Uz dovoljno vremena, sve se to na kraju vrati.

    Poruke za 2012-tu

    • Napišite obavezno novogodišnje odluke. One su sjajna stvar, mnoge sam od prošle godine ostvario. Mini podsetnik za stvari o kojima inače ne mislite.
    • Internet menja stvari na bolje – poruka koju sam hteo da prenesem na ovogodišnjoj tvitomaniji i koju bih voleo da zapamtite. Jedno od retkih predavanja koje sam tako dugo čekao da ispričam. Možda nije najbolje, ali mi je itekako drago.
    • Za promene je potrebno vreme. Ne očekujte da će vas shvatiti ljudi oko vas. Oni će uvek verovati da stvari mogu brže i bolje, a zapravo neće ni znati u kojoj se fazi nalazite. Dugo mi je trebalo da ovo shvatim. Nekako, imam osećaj, da svi oko mene imaju potrebu da mi udele 1001 savet a zapravo ne znaju koji su moji problemi. I to je ok, ljudima je stalo do vas, ali nemojte dozvoliti da vas neki saveti i poremete. Verujte u svoj put i ostavite vreme za sve promene. Rim nije sagrađen za dan, kako kaže poznata pesma.
    • I za kraj – birajte avanturu pre nego novac. Avantura je ta koja vas zaista čini bogatijim. Novac dođe i ode. Na račune, kiriju i 1001 stvar koju sam gore spomenuo. A avantura vas čini bogatijim i spremnijim da mnogo otvoreniji i spremniji ulazite u nove priče. Vi biste trebalo da ste najbolji proizvod vašeg rada. Automobili, stanovi i šta već sve ne su prolazne vrednosti, i ako znaju da budu neophodne.
  • Mislite o sebi

    diaspora

    Upravo je izašla vest o tome kako je jedan od osnivača Dijaspore preminuo u 21 godini. I ako razlog nije poznat, osećam se dužnim da skrenem pažnju na činjenicu da se život prečesto stavlja u drugi plan naspram uspeha i da su ovakve situacije sve manje neobične…

    U poslednje vreme, a često nekako podstaknuti likom i delom gospodina Zuckerberga previše se govori o tome kako zaraditi prvi milion pre 30-te godine. Preduzetništvo, Internet, startapi, avioni, kamioni… šta već sve ne. I to jeste ok kao motivator, sa aspekta guranja društva napred, pogotovu kada je ono u banani poput našeg.

    Ali, previše priče o istim obično dovodi do kontra efekta. Ljudi se forsiraju sanjajući o svetskoj slavi i novcu koji im zapravo i ne treba, koriste quick fix-eve poput previše kafeina, nikotina ili čak droge da bi ostali čitavi u toj jurnjavi, dok im zapravo negde uz sve u drugi plan otpada život. Kliču se i parole – kome treba život kada nisi na vrhu, ili – ako nisi dovoljno umoran, znači da nisi dovoljno posvećen celoj priči…

    A onda neko umre u 21 godini. Od čega god. Kako god. Nije vredno života.

    Da imam dovoljno novca, voleo bih da svakom od vas dam mogućnost da zarađujete onoliko koliko biste želeli a da za to radite 16 sati dnevno. Shvatili biste pre ili kasnije da to zapravo nije ono što ste želeli. Tražili ste tron a na putu zaboravili sve zbog čega ste hteli da budete gore.

    I pre nego što započnete radnu nedelju razmislite malo i o ovome. Uspeh i novac nemaju nikakvog smisla kada ste u situaciji u kojoj se oni zapravo ne broje. Mislite malo i o sebi, uspeh će doći i ako mnogo manje radite ali verujete u sebe i istrajni ste da to izgurate do kraja.