• slika

    Ostavi se sine tvitovanja

    Da mi je neko pre 6 godina rekao da je Tviter glupa ideja koju treba da ostavim i posvetim nečemu pametnijem pitanje je gde bih danas bio. Verovatno provodio dane čekajući 5 sati i odlazak na još jednu beskonačnu kafu. Pitanje je… Kako se to nije desilo, srećan sam da danas tu gde jesam, i sa ciljem da budem što je moguće bolji, i nadam se napravim nešto što će nekim ljudima pomoći da ostvare i svoje snove. Naravno, nije Tviter jedini koji je uticao na tako nešto, ali ima veliku ulogu. Pre svega sa aspekta broja ljudi koje sam uspeo da upoznam, i različitih mišljenja koje sam uspeo da čujem. Odavde, taj put od 10.000 km mi se i nije učinio tako veliki, i odluka da dođem na Tvitomaniju postala je logična.

    Postoji još jedan razlog, koji je onako pomalo sebične prirode. U svojoj predavačkoj karijeri, retko koje predavanje je bilo toliko značajno za mene lično kao predavanje na prvoj Tvitomaniji. Od prve posete Zagrebu, pa sve do danas prošlo je 5 godina, a region je od zatvorene i pomalo zaplašene postao jedna zajednica. Neki će je nazvati Tvitoslavija. Slovenija i Hrvatska prate startup dešavanja u Srbiji, a mi se rado prošetamo do zapadnih komšija da uživamo u lepotama ovog regiona. Razlikuju se države i dijalekti ali u suštini mi smo mnogo sličniji jedni drugima nego što je to slučaj sa ostatkom sveta. A kada pređete na ovu stranu bare, te minorne razlike postanu još manje. Stvari su se očigledno promenile, a veliki deo zasluga ide i društvenim medijima.

    Pa eto, došlo je izgleda vreme i da se cela zajednica okupi. Nije da nismo i mi to probali. Malo ljudi zna da je Robert, koji je tada bio jedan od najpraćenijih ljudi u lokalnoj zajednici, pokušao to da uradi još 2009. godine. Ne sećam se šta se desilo posle sa tim, ali većina pokušaja da se okupi cela ekipa nekako nije urodila plodom. Delimično smo se skupljali u Srbiji ili Hrvatskoj po raznim dešavanjima ali nikada u broju kao do sada. Odatle i ovoliko nestrpljenje.

     

    O čemu ću pričati

    Zoran je izrazio želju da pričam o budućnosti društvenih medija, što je nešto o čemu lično volim da razmišljam. Medium prvenac u velikoj meri priča o tome. Ono što je dobro kod života u San Francisku je što živite na izvoru novih tehnologija, i imate priliku da probate neke stvari značajno ranije od drugih ljudi. To daje perspektivu neophodnu svima onima koji planiraju da se bave novim medijima i tehnologijama. Kako je većina onih koji vole da koriste Twitter upravo iz ovog sveta, verujem da će biti više nego interesatno.

    Imate neka pitanja ili voleli biste nešto da čujete? Predavanje je još uvek u nastajanju i imate priliku da utičete na to kako će izgledati. Postavite pitanje, podelite kako biste voleli da predavanje bude struktuirano a ja ću dati sve od sebe da vam izađem u susret. I, vidimo se sledeće nedelje u Novom Vinodolskom. Odbrojavanje je odavno počelo.

    PS. Ne zezam se, stvarno dolazim :)

     

  • Za 28

    Za početak – ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim.

    U utorak sam imao jedan od najtežih dana od kako sam ovde. Nekako uvek kada se približi taj 12. april osetim se malo poljuljano jer starim, i ako sam za mnoge još uvek duboko na početku puta. Ovaj put je to bilo utoliko veće što sam po prvi put gotovo sam, daleko od onih koje zaista volim i zbog kojih ću uvek na pitanje da li sam bogat čovek odgovoriti sa – da. Ovo je zapravo i jedno od najvažnijih otkrića tokom mog boravka u Americi. Ja sam zaista srećna osoba. Moja porodica, koliko god na trenutke bila disfunkcionalna, je ipak bila porodica. Dvoje roditelja koje kako tako funkcionišu. Koji su i pored svog sivila okolo bili dovoljno hrabri i veliki da ne staju mojim snovima na put. Već da ih pomognu, makar onoliko koliko razumeju.

    A prijatelji. Očito 10.000 kilometara nije dovoljno daleko da pokoleba ono što gradite godinama i ono na šta ste ponosni. I dok možda nisam sposoban da dođem kući na vikend i provedem sate u tom prijatnom ćutanju, tu je Skajp, a pivo ima gotovo isti ukus kao kada delite istu prostoriju. Srećan sam čovek i to je nešto što ne smem da zaboravim. Uradio sam puno toga u životu, za dosta njih mnogo više nego što su ikada očekivali. Ali pravi uspeh bio je u tome, što sam uvek oko sebe imao dobre ljude, koji su spremni da istrče dodatnju milju radi prijateljstva koje im znači. Ni ja se nisam štedeo.

    Za kraj, hvala vam. I kao što rekoh. Ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim. Nemojte da čekate da ih izgubite da biste shvatili koliko vam znače.

    Vaš Eniac.

  • 6-months

    6 meseci kasnije

    Kada je prošlo mesec dana mog boravka u Americi, obećao sam da ću nastaviti sa ovim periodičnim izveštajima. Svaki mesec bi bilo previše, jer se ne dešava toliko puno stvari, a i meni je bilo potrebno malo više vremena da napravim presek svega što sam ovde doživeo i na kraju sve to stavim u jedan tekst. Tako smo i došli na pola moje US avanture, u šesti mesec. Pa da počnemo. 

    Pomalo rasut kakvo mi je i pisanje, počeću zaključkom. Ovo je verovatno najbolje iskustvo koje sam mogao sebi da priuštim u životu. Činjenica je da se poklopilo nekoliko želja u isto vreme i da je to razlog zašto sam došao. Međutim, kako to obično biva, retko kada su očekivanja koja imate jednaka onima koja zaista budu na kraju. Imao sam velika očekivanja, i ona su donekle ispunjena, ali stvari koje su se desile van njih učinile su ovu avanturu jednim od značajnijih dešavanja u mom životu. Ako se setite pogleda iz tuđih cipela, shvatićete da je proširena perspektiva, koju dobijete životom u drugoj zemlji jedan od najvećih benefita koje možete dobiti. Izgubite predrasude, gledate stvari iz drugog ugla, razumete zašto se neke stvari drugačije rade. To nije promena koja se oseti, ona se jednostavno desi, a onda mesecima kasnije dok prevrćete po godini koja je iza vas shvatite da je promena koja se desila zaista drastična. Vrlo lekovito deluje i na ličnu frustraciju koje, ovako gledano sa strane, kod nas ima i previše.

    Da li su onda putovanja i odlazak univerzalni lek?

    Verovatno nisu. Ali doprinose mentalnom zdravlju . I ono što je značajnije, obesmišljavaju generalizaciju. Generalizacija je verovatno jedno od najopasnijih zamki u koju možete da upadnete. Iz perspektive studiranja u školi u kojoj studiraju ljudi iz 100 zemalja širom sveta shvatite da smo svi mi manje više isti. Možda više plavi, drugačijeg akcenta ali jednako budalasti i sa pregrštom istih mana. Videćete i Nemce koji kasne, visoke Azijate i Amere koji znaju više geografiju od vas samih. Shvatićete da iste boljke imaju studenti i ovde i da ne padaju poslovi  sa neba baš tako lako. Sve zavisi od lične inicijative, i oni koji čekaju posao ni ovde ne prolaze baš tako sjajno. Razlika je samo da postoji alternativa.

    Drugi problem sa putovanjima ili, ekstremnije, studijama u inostranstvu je u tome, što smo na kraju dana mi jako siromašna nacija. Iznutra nam to tako ne izgleda, ali je to vrlo realna činjenica. Voleo bih i sam da sam proputovao 100 zemalja, ali istina je da je moj prvi izlazak iz zemlje bio kada sam imao 21 godinu. To nije zbog toga što mene moji roditelji ne vole, već je naša hermetičnost posledica i  hronične nemoćnosti da se ekonomski pomerimo sa mrtve tačke. Jedini spas je internet, ali opet, velika je razlika između napisanog ili pregledanog i doživljenog.

    Velikost Američkog sna

    Da li je Amerika (aka SAD) najveća ili najuspešnija zemlja na svetu? Nije. Po prihodima po glavi stanovnika je tu negde između šestog i osmog mesta. Ipak, mašinerija koja stoji iza promocije Amerike čini ovu zemlju najpoželjnijom destinacijom na svetu. Mnogo je velikih stvari izmišljeno u ovoj zemlji, ali je preteča svih veliki Američki san. Ta mogućnost da dođeš kao niko u novu zemlju i ostvariš se lično i profesionalno, i odsustvo straha od neuspeha čini ovu zemlju tako poželjnom i ogovaranom. Većina ih dolazi bez previše toga iza sebe. Rizikuju sve u potrazi za dobrim životom, a konstanta je da se uvek mogu vratiti kući. Oni koji su dovoljno vredni i uporni uspeju, budu nagrađeni od društva time što postanu deo srednje klase, koja je ovde vrlo pristojna i o čemu većina nas može samo da sanja.

    Odlazak nije lak

    Pisao sam i o tome. Razlika između odlaska kad nemate ništa iza sebe, i onog kada imate prijatelje, porodicu, karijeru se u mnogome razlikuje. Kada nemate ništa, krećete od nule, kada imate mnogo toga krećete iz minusa koji je ovde teško nadoknaditi. Nisam slučajno pomenuo Američki san. Između filma i realnog života u Americi ima puno razlika. Ponajveća, i ona na koju je jako teško videti u filmovima jeste drastična razlika u načinu na kome se uspostavljaju odnosi i tretira slobodno vreme. Nikada u životu nisam imao problema da uspostavljam prijateljstva, ali ovde je to jednostavno drugačije. Poslovno i privatno je (uglavnom, da se zaštitim od generalizacije) neverovatno polarizovano. Kada je posao u pitanju saznaćete sve što vas interesuje. Kada je privatno u pitanju naići ćete na prvobitni sloj kurtoazije, u čemu Ameri zaista nemaju premca, a posle toga na zid koji retko ko preskače. Odavde i nema puno problema kada su u pitanju poslovne odluke. Dok se kod nas razmatraju potencijalni odnosi tri kolena unazad i smišljaju razne okolne priče kako bi se donela neka odluka, ovde je to hladno, argumentovano i bez previše teških osećanja. Sve u cilju rasta. Ako niste makar delimično materijalista, postoji mogućnost da vam ova zemlja uopšte neće odgovarati.

    Ne postoji nešto kao što je savršena zemlja

    Ovo nas dovodi do zaključka da ne postoji nešto kao što je savršena zemlja. San Francisko je blizu tome. Vreme je jako lepo, na par sati vožnje/leta možete da zadovoljite bilo koju potrebu koja vam padne na pamet. Havaji, Taho, LA pa ni Njujork nije tako daleko. Ljudi su fini i ovde imate priliku da upoznate neke od najpametnijih ljudi koji hodaju ovom planetom. Ovde se ne priča o problemima, ljudima, komšijinoj kravi. Već o idejama, poslu, putovanjima. Ali to je isto razlika u društvima koju je teško videti u filmovima. Ovaj grad je sedište preduzetničke kulture u ovom delu Amerike. Pričati o osnivanju kompanije, startapima, idejama i tehnologiji je isto kao kod nas kada pričate o politici. Apsolutno identično. Čak je i nivo iritiranja sličan, jer svi žele da promene svet i svako ima sledeću veliku ideju.

    Bolje je, ali nije savršeno. Potrebno je puno vremena da se naviknete na drugu zemlju i neke stvari će vam beskonačno nedostajati. Kao neko ko je odrastao u kulturološki drugim uslovima, život u Americi može biti priličan šok. Ovde mislim na Evropljane kao grupu pre nego na naš mali region. Pored uspostavljana prijateljstava, interesantno je izvrnut i odnos prema uživanju. Sve je dosta brzo, hibridno i pop. Na putu ka uspehu, stvari poput uživanja u dobroj kafi ili hrani su marginalizovane. Opet, možda je i to što previše ulažemo i razlog što smo tu gde jesmo. I veći Evrope takođe.

    Ponosni Evropljanin

    I pored toga, vrlo sam ponosan što sam Evropljanin. Zvučaće vam smešno što ne kažem Srbin, već se kitim titulom većom od sebe, ali iz ovog ugla Srbija je samo jedno predgrađe Njujorka. Ono što odrastanje i sazrevanje u Evropi sa sobom donosi jeste širina i multidisciplinarnost. Hteli ili ne mi smo od malena učeni da radimo više od jedne stvari, dok se ovde većina stvari svoji na brzinu i specijalizaciju koje po pravilu znače i uže vidike. Odatle i optuživanje Amera da su glupi ili plitki, i ako je to jedno od najgorih generalizovanja koje možete čuti za ovu zemlju. Kada funkcionišete u sistemu koji za svakoga ima nešto da ponudi nema potrebe da svaštarite, dovoljno je da se bavite onime što volite i od toga ćete moći solidno da živite.

    Specijalizacija sa druge strane ima svoje mane kada su u pitanju vrlo brza i ekonomski turobna vremena kao što je današnje. Opisi poslova se jako puno menjaju i morate da budete spremni da se adaptirate. Stoga se u poslednje vreme sve više priča o hibridnom razmišljanju i potrebi sagledavanja problema iz viših uglova. Kad odrastete u zemlji u kojoj vam je sve snalaženje i presipanje iz šupljeg u prazno, prelazak u sistem koji funkcioniše vaš može lansirati vrlo visoko.

    Kako da postanemo bolji

    Verovatno najveći zaključak koji možete da donesete posle posle par meseci života jeste da postoji neverovatna količina negativne energije koja izbija iz svih ljudi koji trenutno žive u regionu. Odustao sam od Twittera zbog činjenice da sve što mogu tamo da vidim je samo negativna energija, pljuvanje, kritika i ismevanje. Kulminacija toga je bio dolazak kući u decembru kada su mi svi izjavljivali kako treba da me boli ona stvar jer sam zapalio i kako ne treba nikad da se vraćam. Svima je jako loše i problemi kao takvi izgledaju da su ekskluzivitet Srba samo i nikoga više na ovoj planeti. Onda pročitate ovako nešto i shvatite da to baš i nije tako. Postoje uspešni i u Srbiji, ali oni ne kukaju već pokušaju nešto da urade, a ako su dovoljno uporni izguraju to do kraja. Svakako da je lakše ako se rodite u Kaliforniji, ali mogli ste da se rodite u Africi. Imate apsolutno sve uslove da budete uspešni, ali traženje izgovora je uvek bilo značajno lakše nego pokušaj da se nešto uradi.

    Radom dokazujete da cenite sebe i da ste spremni da investirate vreme kako biste ostvarili svoj potencijal. Isto tako pokazujete kako cenite ljude oko sebe i državu u kojoj živite. Jer je ona ta u kojoj ste se rodili, i dok možda vlast nije idealna radom možete da napravite mikrosvet u kome ćete da promenite neka od pravila. Jer država nije uspešna ako ima tri svetski poznata tenisera, već ako svaki grad ima 3 uspešna preduzetnika. A o ljubavi prema državi, prema kojoj sam i sam bio vrlo kritičan je verovatno najlepše Pupin napisao u knjizi Od imigranta do inovatora za koju je dobio Pulicerovu nagradu (koliko ljudi zna ovo uopšte?!?). Kao razlog propasti Austrougarskog carstva navodi:

    Ljubav stanovnika prema državi je počela na bledi da bi na kraju i nestala. Onog trenutka kada ljubav nestane, nestaje i država…

    Ne znam. Razmislite malo. Otputujte ako imate vremena i novca i vidite kako to izgleda i negde druge. Nije strašno otići i ako će vam to svi reći. Strašno je ne vratiti nikakvu vrednost u društvo koje vas je dovelo do toga. U idealnom slučaju će taj odlazak otvoriti neke nove vidike i kreirati vrednost na obe strane. Dobro je spajati dva sveta, našu domišljatost i zapadnu efikasnost. Ne treba pokušavati da ga ispravite, već iskoristiti ono najbolje od njega. Mislim da ima nečega u tome, a ja ću dati sve od sebe da to u narednih 6 meseci i dokažem. Stvari se lepo odvijaju, ali da ne ureknemo bezveze. Do sledećih vesti…

    Vaš @eniac

    PS. Moram da se zahvalim i Vladi Đačiću koji mi je poklonio Pupinovu knjigu pre nego što sam odleteo za Ameriku. Sjajna knjiga koja je došla u pravom trenutku. Ako imate vremena najtoplija preporuka da je pročitate.

  • brojevi

    U brojevima je istina

    U poslednjih nekoliko nedelja, moje nemarno praćenje lokalnih zbivanja se uglavnom svodi na primećivanje neki teorije zavere, o ljubavi ili mržnji, večnim neprijateljima i saveznicima koji su nas izdali. Retko kad vidim bilo kakvu argumentaciju u tim diskusijama. I, ako su neuspeh i konflikt  na čelu tih velikih razlika između dva društva koja me okružuju, argumentacija je sigurno prva pratilja.

    Neverovatno je koliko će vam se shvatanje svih dešavanja oko vas promeniti kada ih prebacite u brojeve. Razlog svetske nezainteresovanosti našim postojanjem je upravo činjenica da smo mi po veličini sasvim marginalna grupa ljudi. 7.5 miliona, nešto više od pola na Internetu, od kojih je možda neki milion i nešto kupio. Menjaju se stvari na bolje prirodno, na isti način kao što inflacija smnanjuje vrednost novca iz godine u godinu.  Evo nekih klasičnih situacija koji vam mogu objasniti zašto je nešto takvo kakvo jeste.

    3D projekcija u Berlinu

    Da ne prozivam sad lično, ideja za tekst je nastala kada sam video ovaj status na Facebooku. U pitanju je osoba koju jako cenim i zbog toga ne bih da je stavljam na tapet, više je način razmišljanja taj koji je bitan a ne osoba.

    Screen Shot 2013-02-02 at 11.58.49 PM

    Šupak od zemlje predstavljaju ove brojke od gore –  7.5 miliona ljudi, nešto više od pola na Internetu, od kojih je možda neki milion i nešto kupio. Prema podacima sa Interneta, prosečna plata ljudi u Srbiji je 360 eur.

    Berlin sa druge strane predstavljaju sledeći brojevi – 3.5 miliona ljudi.  Prosečna plata u Berlinu je, opet prema podacima sa Interneta, oko 4000 eur, ali recimo i da je 2000 eur. 83% stanovnika Nemačke koristi Internet. Preslikano na Berlin to je gotovo 3 miliona ljudi. Značajno veći broj njih kupuje preko Interneta i ima makar 6x veću platežnu moć. Na stranu to što se stvari poput ove prenose na celo nemačko tržište, koje broji 81 milion ljudi. Kada stavite sve ovo na papir shvatite zašto LG nije napravio ovakvu fasadu u Beogradu.

    Novak Đoković zarađuje manje od Federera, Nadala i Šarapove

    I ako je dobar deo godine bio broj 1, Novak nije bio i najplaćeniji teniser u 2012-toj godini. Štaviše, bio je četvrti po zaradama iza gore navedene trojke. Adidas je isto tako odlučio da ne zadrži Đokovića i sponzorski ugovor ponudi Mareju, dok je Đoković završio sa Uniqlom. Ne sumnjam da je uzeo dovoljno novca, ali marka koju predstavljate isto tako govori o veličini igrača. Za one koji ne znaju, Uniqlo je japanski H&M, dakle cheap designer clothing. Vratimo se na brojeve.

    Federer je Švajcarac. Po cenama i primanjima, Švajcarska je verovatno u top 3 najskuplje zemlje u Evropi. Švajcarci su neutralna država i kao takvi imaju relativno dobre odnose sa većinom evropskih zemalja. Automatski tržište sa švajcarskih 8 miliona se penje na makar 200 miliona koje predstavljaju i Francuska, Nemačka i Italija.

    Nadal je Španac. Na ovo dodajte i zemlje koje pričaju španski jezik. 405 miliona ljudi prema Wikipediji.

    Šarapova je iz Rusije. Ako je Švajcarska u top 3 najskuplje zemlje, Rusija je verovatno broj jedan. Ogromno tržište od 140 miliona ljudi. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da joj ni fizički izgled sigurno ne odmaže u ostvarivanju ove zarade.

    Tako da Đokoviću, na dobrom danu ostaje nekih 20ak miliona Slovena širom sveta koji će biti srećni da poseduju neki proizvod sa njegovim imenom. Među ovima, a zbog platežne moći, verovatno je i ponajmanje ljudi iz Srbije. Ne mislim da je ovo fer, jer je on zaista sjajan momak i ponosan sam što dolazim iz iste zemlje kao i on, ali je odluka vrlo finansijski opravdiva.

    Krah košarke

    Ostajemo na sportu. U kojim smo sportovima skorije osvojili medalje. Tekvondo, plivanje, tenis? Sve individualni sportovi u zemlji košarke, vaterpola, fudbala, rukometa, odbojke i čega sve već. Šta se desilo sa ovim sportovima? Vratimo se na brojeve:

    Poslednji veliki uspesi naše košarke beleženi su u drugoj polovini 90tih i početkom 2000tih. Košarkaški tim Jugoslavije pa kasnije Srbije i Crne Gore činili su i delom igrači koji su rođeni na teritoriji stare SFRJ a izjašnjavali su se kao Srbi/Crnogorci. Stojaković je rođen u Hrvatskoj. Danilović, Savić i Radmanović u BiH. Drobnjak i Šćepanović u Crnoj Gori. Dakle, gotovo pola tima. U današnjoj postavci, ovi ljudi bi igrali za zemje u kojima su rođeni kao što se i dešava.  Svaka od pojedinačnih zemalja od gore sada ima po nekoliko vrhunskih igrača. Ali niko nema dovoljno da napravi ekipu koja bi pravila razliku na svetskom nivou.

    Jednostavno, 7.5 miliona je jako mali broj ljudi i bez ozbiljnog truda i infrastrukture teško je imati vrhunske rezultate u sportovima u kojima se vrti jako puno novca. Vaterpolo nije jedan od njih. Odbojka i rukomet ga prate.

    Neka brojevi rade za vas

    I da ne ubijam nacionalni ponos činjenicom da nismo previše značajni na svetskoj mapi, moram da primetim da ipak postoje neke stvari koje celu igru brojki mogu da preokrenu nama u prilog. Od uspeha vas deli samo dovoljno veliko tržište. Imate tu prednost da ste Evropljani i da pričate jezik koji je relativno sličan, sa aspekta izgovora, engleskom ili španskom. Kada studirate sa Azijatima shvatite kolika je to prednost. U ovom kontekstu Istok je u potpunosti u pravu u svom tekstu gde priča o Internetu kao šansi za samozaposlenje. Kada pravite proizvod na engleskom jeziku uplivavate u jedno ogromno more u kome je teško biti prepoznat, ali u kome ima i jako puno novca.

    Hoćete da znate jedan od glavnih uspeha Amera?

    Pa oni sve što naprave je automatski globalno. Umesto 300 miliona (što uopšte nije mala brojka) oni ciljaju nekoliko milijardi ljudi. Svi pričaju engleski, svi koriste računar i jako puno njih ima kartice. Ne zvuči toliko nemoguće.

    Tražite brojeve, a ne zavere

    Da se vratim na inicijalnu ideju i zaključim da nismo toliko omraženi koliko smo podložni da verujemo raznim zaverama. Opravdanja su sladak kolač koji mi često i rado jedemo. Ali treba biti analitičan i videti u čemu je problem. Znate za onu da je prepoznavanje problema pola puta u njegovom rešavanju. U Americi postoji još jedna koja ide uz tu i koja kaže:

    If is not measurable, then it is not managable.

    Sačuvajte je negde za budućnost.Važi u biznisu, ali vrlo često i u životu o čemu ću nekom drugom prilikom. Ne treba vam znanje Eksela ili skupi digitron da biste sabrali dva broja, a može vam pomoći u mnogim dilemama koje imate. A ako vam treba još malo inspiracije u ovom procesu, topla preporuka da pročitate i Otkačenu ekonomiju (Freakonomics) kao i nastavak Superfreakonomics, neće škoditi.

    UPDATE: Nekoliko vas je primetilo da brojke nisu 100% proverene i u nekim slučajevima najtačnije, ali njihova suština nije da znate koliki je GDP neke zemlje nego da primetite odnos između dve strane.

  • Photo: Lambert Wolterbeek Muller

    Odgovor

    Moje jako blisko okruženje od ovog meseca bogatije je za dva doktora nauka. Obojica su inženjeri, ponos svog društva, oni u koje su svi verovali i naravno – obojica žive van Srbije. Tužno, ali i sasvim logično.

    O odlivu mozgova se puno priča ovih dana. Uspeo sam da izignorišem Dobricino patriotsko pismo, znao sam da će se neko drugi naći da odgovori ovom čoveku koji je ćutao kada nije bilo prekasno. Odliv mozgova jeste problem, ali se plašim da je gledište na ovaj problem izmešteno ka studentima, umesto ka izvoru problema – državi. Malo je prilika ovde, i što je još tužnije malo je onih koji vole ovu državu i žive u njoj. Mislim da to brojka o tome koliko bi ljudi volelo da se rodilo van Srbije nadmašuje čak i sramne statistike o odlivu. Ljudi su jednostavno izgubili nadu, a to najbolje vidite i po klincima koji vam tako prilaze i govore – Ne budi lud da se vraćaš.

    Ko će da gradi ovu zemlju ako svi odete?

    Čim sam došao kući pokrenula se ova dilema povodom diskusije o tome hoću li ostati u Americi ili se vratiti u Srbiju. Dilema je uvek ista – ako svi odete, ko će da gradi ovu zemlju? I pitanje je sasvim na mestu. Ako svi mladi ljudi koji imaju potencijala da naprave neku promenu odu – zaista se neće puno toga desiti, osim što ćemo rasti nekako po inerciji okruženja. Srbija će u ovom slučaju propasti poput njenih gradova koji su poklekli pod blagodetima većih centara. Zašto bi se neko mučio u Majdanpeku ako sasvim normalan život može da vodi u Beogradu?

    Ovde se teško šire krila

    Paradoks vezan za prethodno pitanje je to što sam prethodne dve godine razmišljao o istom. I verovao da sve što napravim treba da se desi ovde. Ali, prirodna potreba svake iole ambiciozne osobe je da se lično usavršava. U nekom trenutku vi dosegnete maksimum koji vam okruženje dozvoljava, i vreme je da idete dalje. Jeste, ova odluka je u suprotnosti sa gornjom idejom ali onda pogledate sportiste i setite se da su oni svima ponos i dika, a ostali mladi sramota koja napušta zemlju prodavajući dušu za dinar. Koja je razlika između mladog košarkaša i tek diplomiranog studenta? Osim što sportisti gledaju na svaki način da ne plaćaju porez u Srbiji?

    Fale nam prilike

    U trenutku kada dođete do Master nivoa i želite da idete dalje, tu se vaša mogućnost za usavršavanje uglavnom završava. Nisu studenti ti koji su problem, i njihova želja sa odlaskom koliko država i nepostojanje inicijative da se tim mladim ljudima ponudi prilika da ostanu. Ako ste master elektronike i želite da idete dalje, sumnjam da će se to desiti u Srbiji. Logičan je odlazak, a osmeliću se da kažem i nije loš. Ono što je loše je što se stečeno znanje ne vraća nazad u zemlju.

    Pričao sam sa desetak ljudi o tome zašto se nisu vratili posle studija. Uglavnom je razlog to što morate da se prilagodite na znatno lošiji način života, manje plate, lošije okruženje i međuljudske odnose od kojih vam se ne živi. Zapad je možda hladan i manje ličan, ali onog trenutka kada se to naviknete, inicijalno stanje počinje da vam smeta. Naviknete se na bolje, pronađete sreću u nekom novom životu a onda i upadnete u tzv. Hedonic Treadmill koji vas tera da ostanete na istom nivou potreba. Jako je teško vratiti se unazad.

    Internet je najbolja stvar koja nam se desila

    Ako idemo još malo napred shvatićete da je Internet najbolja stvar koja je mogla da nam se desi. Nažalost, nismo previše zaslužni za nju, ali to nas ne brani da je masovno eksploatišemo. Sa Internetom u svojoj kući, pomalo zakinuti geografskom lokacijom, odjednom postajemo jednaki kao i bilo koji drugi stanovnik ovog sveta. Dostupno nam je sve znanje ovog sveta i samo je pitanje lične inicijative na koji način će to biti iskorišćeno. Lokacija je sve manje bitna, fokus je na veštinama koje mi možemo da pružimo svetu.

    Ujedno on je i idealan alat da se nekako svi koji su otišli ujedine i vrate deo vrednosti koji su dobili od države. Ono što me kopka u poslednje vreme jeste način na koji to može i da se konkretizuje u neki proizvod. Zamislite mogućnost da našim klincima omogućimo sve to znanje i poslovno iskustvo koje se dobije na strani. I to sve u obliku neke mreže mentora koji će par sati mesečno ulagati u naše klince kako bi izgradili neku vrednost u samoj zemlji. Logično je, baš kao i odlazak. Na kraju dana, jedina konkurentska prednost svakog ko dolazi sa ovih prostora je razumevanje ovog tržišta. Investiranje u njega i vraćanje vrednosti nazad jedini način da pokrenete neke stvari napred, da potencijal koji ste ostvarili napolju vratite i zemlji iz koje dolazite  bez napuštanja svoje zone komfora.

    Razmišljaću još o ovome a vama, bilo da ste kritičar ili neko ko podržava odlazak, poručujem da ne postoji pravilan odgovor. Odlazak je težak i predstavlja jedan odvratan osećaj gde ostavljate sve iza sebe i odlazite u svet u kome ste mesecima potpuno bespomoćni. Ostanak, sa druge strane, zna da vas pretvori u grudvu nezadovoljstva koja sve brže kliže niz planinu. Nijedno od ova dva nije ispravno. Ono što verovatno jeste je da svako od nas treba da postane najbolji što može i iskoristi svoj potencijal. U zemlji u kojoj se rodio ili van nje. I da se potrudi da ga podeli sa onima kojima su inspiracija i znanje potrebni. Jer znanje i iskustvo za sebe ne znače ništa, osim još jednu medalju na zidu koji niko drugi neće pogledati. Oni su mnogo vredniji kad žive kroz druge kojima ste ih preneli i verujem da to treba i da bude neka ideja kojom se vodimo. Ili makar kojom ću se ja voditi.

    Srećni praznici drugari!

    @eniac

     

  • Photo: Jaclyn Auletta

    Pogled iz tuđih cipela

    Sve što se sada dešava kao državi je sublimat dešavanja koja su se desila drugim državama u prethodnom periodu. Istorija je ciklična, pojave dolaze i odlaze i naša posebnost je samo u tome što se određene pojave događaju u baš tom trenutku.

    Povod ovog razmišljanja je proizašao iz jednog Bluzovog tvita danas u kome je kritikovao onaj znak o blokiranju raskrsnice. Nisam aktivan vozač ali teško da možete da ne primetite ogromnu crvenu fleku na raskrsnicama u Beogradu. Međutim ovo nije zaista tačno, i ta kritika proizilazi iz toga što vi najviše vremena provodite na toj lokaciji i, prirodno, primećujete stvari koje vama smetaju. To što su one unikatne vama samima, ne znači da su unikatne i u celom svetu.

    Koliko ste samo puta otišli nervozni van kuće zbog kose koja ne liči ni na šta, ili u izgužvanoj odeći, a da to niko nije primetio? Verujem, mnogo. Razlog je u tome što najviše detalja primećujete na sebi, i ako te iste detalje nikada nećete primetiti na drugima. Dva para istih čarapa u dva dana. Duks koji nosite isti put ove nedelje. Ili fenomen kada želite da kupite neki automobil, pa samo njega viđate na ulicama.

    Dignite ovo na primer grada. Ako upitate stanovnika Ivanjice, o kojoj sada već stalno pišem, on će vam obavezno reći:

    • Ivanjica ima najgore policajce na svetu. Svi su lopovi i prepuni su para.
    • Najviše droge u Srbiji ima u Ivanjici. Eventualno će spomenuti Arilje, jer dotle dopire njihov pogled.
    • Niti manjeg grada, niti više kafića.
    • Najgori su vozači iz susednog grada

    Razlog je isti. Gledate problem iz svoje perspektive i ne vidite kako je tamo negde gde je gore nego ovde.

    Najveća prednost internacionalnih škola je upravo činjenica da upoznate ljude iz celog sveta i shvatite i njihove probleme. Ne postoji novac kojim se ovo može kupiti. A saznanje koje vas gotovo uplaši nije činjenica da smo mi svi različiti, koliko činjenica da smo 80% isti. Potpuno isti, i da onih 20% koji čine kultura, tradicija i jezik samo predstavljaju drugačiju dekoraciju jedne iste torte. Tako ćete u istoj toj školi videti a životom u drugom zemlji i saznati:

    • Da i Nemci kada uprljaju jaknu čokoladom pljunu na prst i krenu da je očiste
    • Da je život u Venecueli danas identičan životu u Srbiji devedesetih. Uništena je uspešna privreda i vlada kriminal. I svi čekaju da se smeni diktator, da bi došli do boljeg života. Izvoz sportista im nije stran, prednjači bejzbol za razliku fudbala i košarke kod nas.
    • Da sva post-socijalistička društva imaju neverovatnu potrebu za isticanjem. Odavde i neukusno ponašanje Rusa ili Kineza koji su prepuni novca. Identično onom koje ćete videti i kod naših tajkuna.
    • Da i u Americi koja je jako liberalna na kraju se uvek sve svede na izbor demokrata ili republikanaca. Liberali nikad ne uđu u završnicu. Elita se vidi, ali se na kraju uvek masa pita.
    • Da kada god pomislite da je zajebano zato što ste Srbin, i da svi misle da ste kriminalac, treba da izađete u grad sa nekim od Arapa ili Muslimana. Naši makar rade svuda na vratima…

    I tako dalje. Nismo savršeni, ali nismo ni najgori. Ako uporedite uspešne od neuspešnih zemalja, shvatite da pored tog neuspeha o kom sam pisao, ali i uspeha (sjajan tekst u Politici) razliku zapravo pravi sistem koji pogoni celo društvo. A ove dve stvari su inkorporirane u njega. Treba malo razmisliti o tome. Kada pogledam sa strane sve ono što se napiše u Srbiji, pomalo mi bude i žao što sam pisao sve što sam pisao dok sam bio tamo. Ali, nisam mogao da vidim drugačije, jer sam previše gledao u jedan isti odraz. Nije tajna da se duh devedesetih ozbiljno oživeo svime što se skorije desilo, nije tajna ni da nismo u top 50 zemalja u svetu. Ali nismo ni najgori, i ima tu dovoljno prostora za napredak.

    Ako imate mogućnosti putujte da biste videli više i čitajte da biste shvatili i druge.  I umesto još jednog kukanja o tome kako je sve sranje, pokušajte da razumete zašto je to tako. A onda krenite da radite. Jedino tada možete da očekujete da će neke stvari i krenuti na gore. Nije lako i traje, ali vaš život je u pitanju i teško da će vam pomoći neko drugi ako ne pomognete sami sebi.

    Pratite me i na Twitteru:


  • Photo by: Sixth Lie

    Neuspeh i konflikt

    Dve ključne reči u analizi balkanskog i američkog iskustva su neuspeh i konflikt. Posle nekog vremena shvatite da srž svih naših problema ali i ovdašnjeg uspeha leži u načinu na koji se društvo ophodi prema stvarima o kojima se ređe priča.

    Iz čuvene Ferise knjige “4-hour work week” zapamtio sam samo jednu rečenicu – Uspeh je direktno proporcionalan broju neugodnih razgovora koje ste obavili. I u principu jeste tako. Kada god imate neki problem koji traje duže vreme u poslu, razlog je obično činjenica da niste spremni da se suočite sa izvorom problema. Razlog je izbegavanje konflikta.

    U velikoj meri smo nacija koja izbegava konflikt po svaku cenu. Problemi se stavljaju pod tepih i rešavaju se tako što problem eskalira do te mere da je jedino rešenje amputacija. Sa druge strane, ovde smo makar dva časa predavanja posvetili samo konfliktu, a gotovo na svakom pričali o istom. O načinu na koji se rešava i zašto je zdrav konflikt neophodan za svakodnevni život, ne samo za posao. Zdrav konflikt podrazumeva da kritikujete ideje i akcije a ne ljude. Podrazumeva da ostavite ego kod kuće i otvoreno pričate o svemu. Nije lako, i vrlo je atipično za nas, ali bi u neki situacijama rešilo mnogo problema koje imamo.

    Jedan od klasičnih primera ovakvog ponašanja jesu ljudi koji međusobno ne pričaju. U Ivanjici, gde sam odrastao, mislim da svaka porodica ima makar jednu “neprijateljsku” porodicu sa kojojm ne priča. Gotovo uvek je razlog činjenica da se nijednog trenutka nije pojavila situacija u kojoj bi neka od strana pozvala drugu stranu da porazgovaraju o problemu. Ovako zajedno tonu u živom blatu malograđanštine. Ovo, naravno, nije jedini primer izbegavanja konflikta. Generalno smo reaktivni prema problemima, i ovakav stav utiče na sve ostale segmente našeg društva. Neizlazak na izbore? Drakonsko oporezivanje zaposlenih? Ili porez na besmisao? U dovoljno dugačkom vremenskom okviru razviju nezadovoljstvo zbog koga najbolji i odlaze. I tako, do sledeće revolucije, u kojoj se ne desi baš ništa.

    Strah od neuspeha

    Zašto se izbegava konflikt? Zbog straha od neuspeha. Ako nekako i pređemo preko konflikta, zid koji se ređe prelazi je upravo neuspeh. Srbija ne prašta neuspeh, već ga izvrgava ruglu i diže na stub srama. Dete ti nema sve petice? Posao ti nije uspešan? Nemaš najbolji auto u kraju? Ili onaj malo više ekstreman poput dece sa posebnim potrebama, ili “daleko bilo” osoba homoseksualne orijentacije. Univerzalno rešenje u ovom slučaju je dovoljno veliki tepih.

    Za razumevanje neuspeha potrebno je i malo empatije i želje da se uđe u tuđe cipele. Zamislite sebe u poziciji neke druge osobe koju smatrate neuspešnom? I gledajte na pozitivnu stranu cele priče, šta je to što dobijate od svega toga i šta je to što ste naučili. Neuspeh je samo drugačiji ishod, saznanja koja pokupite usput su u oba slučaja ista. Ili čak na strani neuspeha. Neuspešne ne treba diskriminisati već podržavati da na iskustvu, koje su pokupili u tom procesu, baziraju svoj veliki uspeh. Ako ne verujete u ovo, pogledajte brojke koje se vrte u Silicijumskoj dolini. Onda se ponovo zapitajte.

    O neuspehu se ovde priča. Kaže se i – greši na vreme, greši brzo i greši često. Sa tom mantrom se živi i raste. Neuspeh je samo usputna stanica do uspeha. O tome treba pričati, neuspeh treba ohrabriti. Kada prestanete da se plašite vode naučite i da plivate.

    Ne kažem da je lako. Naše ponašanje jeste određeno društvom u kom smo odgojeni, ali je i promenljivo ukoliko postoji vreme i želja. Razmislite o ovome. Ne savetujem vas da izazivate konflikte odmah po čitanju ovog teksta, ali makar da sledećeg puta kada prepoznate neku od ovih situacija razmislite o tome. Makar zbog tog društva, koje želite da ide napred. Znate kako kažu, za uspeh preko noći potrebne su godine.

    Javna napomena: Ako me Mileusna isproziva što citiram Ferisa duguje mi pivo

  • PayPal-Shopping-Showcase

    Uskoro PayPal u Srbiji

    Svet je lepše mesto kada se koriste Naslovi.

    2008

    Politika: Srbija, zabit internet-trgovine

    - U NBS tvrde da ne postoji zakonska prepreka poslovanju „Pejpala” kod nas.

    2009

    Economy: Srbija u sistemu PayPal 2010.

    PersonalMag: Srbija na listi PayPal-a za 2010. godinu

    2010

    B92: “PayPal“ od sledeće godine u Srbiji

    2011

    B92: Prvi korak za dolazak PayPal-a

    PersonalMag: PayPal uskoro i u Srbiji

    Vesti Online: “PayPal” počinje da radi i u Srbiji

    Benchmark: NBS: Nema više prepreka za rad PejPala u Srbiji

    2012

    PayPal stiže iduće godine

    “Paypal” u Srbiji sledeće godine

    Menja se zakon, ali i dalje ostaju prepreke za dolazak PayPal-a

    Nastaviće se…

    Jer sreća je lepa samo dok se čeka

  • Smrt društvenih medija

    Veliku pompu pre par meseci je izazvao App.net sa idejom da su se društveni mediji pretvorili u previše šuma i da treba napraviti poseban komercijalni servis a koji bi u potpunosti rešio sve boljke svojih “besplatnih” konkurenata. Premisa koja je zasmetala svima jeste upravo finansijski momenat, u kome je ova društvena mreža pravo manjine, a ne svih kako je do sada bio slučaj. Elitizam nije najomiljenija reč kada su društveni mediji u pitanju.

    Društveni mediji kakve znamo doneli su potpuno revoluciju u načinu na koji dolazimo do informacija. Po prvi put u ljudskoj istoriji dobili smo jedno novo, potpuno decentralizovano, javno mnenje koje je u stanju da izgura i mnogo veće stvari od sređivanja parka u komšiluku. Pali su zakoni, vlasti, taman smo pomislili da smo našli lek za sve i da istina više nikada ne može biti zaustavljena.

    Pobeda autentičnog

    Bezbroj puta sam dobio pitanje na koji način da biti uspešan i popularan na Internetu. Bilo kao brend ili pojedinac. Postoji isto toliko i napisanih saveta o tome, ali retko i pravi odgovor. Jer je jednostavan, a teško opisiv – budite autentični. Društveni mediji su slavili autentičnost kao niko do sada. Umesto onih dosadnih, glasnih i nametnutih pobedili su oni autentični, koje svakog dana vidimo ispred prodavnice kako ispijaju sa društvom pivo. Kojima se svi smeju, i koje svi rado slušaju. Heroji ulice. Autentičnost je postala tražena roba u društvu u kome ima previše svega i u kome ima sve da se kupi. O autentičnosti će tek da se priča.

    Šta je sledeće?

    Letos sam sedeo sa Šararom, jednim od prvih heroja te društvene revolucije, neposredno pošto je obrisao svoj nalog na twitteru. Dilema je bila – šta je sledeće posle Twittera i Facebooka? Neviđeni entuzijazam koje su ove dve mreže proizvele u početku, nestao je onog trenutka kada je previše otišlo u mainstream. To je valjda standardni razvoj bilo koje platforme. Onog trenutka kada postane cool, svi žele biti deo iste, a nepravednu prednost dobiju oni koji su finansijski u mogućnosti da preskoče sve ono što ste gradili mesecima ili godinama. Setite se samo svih kupovina fanova i followera kada su “poznati otkrili Internet”.

    Svi šute niko da prizna

    Sa aspekta onog ko omogućava platformu ovo predstavlja i odličnu priliku za zaradu. Na koncu, i ako će vam svi reći da su oni tu da bi promenili svet, oni i dalje više žele da budu Stiv Džobs nego Mahatma Gandi. A onda dođe i smrt.

    Photo: Jack Crawford

    Smrt nastupa onda kada, zbog profita, ubijate ono što predstavlja vašu glavnu prednost. U ovom slučaju to je mogućnost da budu svi jednaki i da u takvoj poziciji nesmetano komuniciraju i emituju informacije. Nije problem u oglašavanju, niti u želji da se na neki način naplati to što koristite servis. Problem je u tome što nešto što je dvosmerno i društveno, prerasta u jednosmerno i kontrolisano. U situaciji u kojoj novac diktira ono što ćete pročitati na društvenim medijima, oni sve manje postaju društveni a sve više mediji. Oni postaju isključivo pravo manjine, gde ste vi samo publika koja između sebe može da komentariše. Ili u slučaju App.net-a samo da posmatra. To je protivno svemu onome što je društvene mreže učinilo popularnim. Nož u leđa našem autentičnom junaku.

    Paradoks besplatnog

    Međutim, davno je neko rekao. Kada je nešto besplatno, onda ste vi proizvod koji se prodaje. I jeste tako. Bilo je lepo dok je trajalo, i dok ne dođe nešto novo. A sigurno hoće, jer revolucije nas možda uvek vrate na iste probleme, ali i donesu neko novo saznanje koje nam pomogne da na kraju dana ipak budemo bolji.

  • Screen Shot 2012-10-07 at 11.56.24 AM

    #mesecdana

    Upravo sam se setio da je prošlo mesec dana kako sam u Americi. Čudno. Obzirom na broj problema koje smo imali u prvih nedelju dana za rešavanje, imam osećaj da sam ovde makar tri, ako ne i šest meseci. Ali kada prođu te neke najteže prepreke, sednete na terasu, pogledate na Coit Tower ili Bay bridge i shvatite – jebote, živim u San Francisku. Lud osećaj. Baš, kakav je i sam grad.

    I kako ti je u Americi?

    … je pitanje koje sam čuo oko 200 puta u prethodnih mesec dana. Odgovor je vrlo kratak – dobro je. Jer, stvarno je dobro. I nema to toliko veze sa mojim afinitetima prema drugoj zemlji, koliko sa činjenicom da je nekada u životu dobro napraviti korak dalje, i krenuti iz početka. Poteškoće postoje kada ovo uradite, pogotovu u poslu, ali upravo taj osećaj da ste ponovo na nuli vam da snagu da sve to izgradite iz početka. I osvrnete se malo na život iza sebe i shvatite gde ste i kako grešili.

    “Novi život” vam nametne i neke nove navike. Ili samo pomogne da steknete one koje tamo nikako niste uspevali da učinite dovoljno redovnim. Naprimer:

    • Rano ustajanje – ovde nije toliko divlje kao u Beogradu, ili još ne znam dovoljno ljudi. Imao sam ogromnih problema sa spavanjem tamo. Nisam znao ni kad ležem, ni kad ustajem i to je trajalo predugo. Ovde vas nekako ceo sistem unormali, od škole koja počinje rano do klubova koji rade do 2. Rezultat, svako jutro oko 8, pola 9 sam na nogama, naspavam i spreman za rad. I zaista uživam u tome, prvi put posle 10 godina.
    • Čitanje – svi žele da čitaju više, to je nekako kliše svih klišea. Ali kada se ni ne naspavate kako treba, teško je očekivati da ćete čitati. Štreber sam, i to me jako frustriralo. Ovde je to nekako prirodno došlo sa školom, ali i sa potrebom da usavršim svoje pisanje na engleskom. Puno čitam i to mi daje neverovatnu energiju. Doduše, nisam jedini. Ceo grad je ovde u fazonu čitanja i pisanja i to je deo te neke “umetničke” atmosfere koja prekriva ovaj grad.
    • Vežbanje – čudna stvar vezana za SF jeste da je to ustvari jako mali grad, za čiju su poznatost uglavnom zaslužne snažne istorijske reference vezane za ovo područje. Veličina u ovom slučaju vas “tera” da veći deo dana provedete hodajući umesto u kolima/prevozu, tako da ste manje više svakog dana aktivni. I ceo grad je u istom fazonu. Svi vežbaju, trče, voze bicikle i ovo nije Amerika debelih ljudi o kojoj vam svi pričaju.

    Šta je zaista dobro u Americi?

    Osim stvari koje sam gore nabrojao, verovatno što bih prvo pohvalio vezano za ovu zemlju, a posebno Kaliforniju i San Francisko, jeste neopterećenost ljudi drugim životima. Iako je ovo mač sa dve oštrice u trenutku kada ste u nekom problemu zapravo vam bude mnogo lakše da funkcionišete kada vam se život ne svodi na objašnjavanje drugima zašto i kako nešto radite. Takav je sistem, imate prijatelje ali se oni ne upuštaju previše u vaš život ako vi to zaista ne tražite. Promena koja neverovatno prija.

    Sve je orijentisano ka maksimalnom ispunjenju vaših potencijala i na vama je da to ispunite ili ne. Takav je sistem. I nije problem naći posao, već je problem odabrati onaj koji je pravi. Sistem te gura da napreduješ, da budeš bolji da se penješ gore. Već druge nedelje smo uspeli da budemo drugi na ovdašnjem Startup Weekendu. Tu shvatiš da svima trebaju dobri ljudi, i da nema puno zime za posao ako znaš i želiš da napreduješ. I ne, nisu oni puno bolji od nas. Naprotiv! Oni su samo spremniji na poraz, spremniji su da iz istog izađu pametniji i da idu dalje. Ovde se niko ne smeje poraženima, jer svi znaju da ti isti sutra mogu biti pobednici. To je nešto što se u ovom okruženju desilo toliko puta.

    Ne treba zaboraviti okean, parkove u kojima možeš da se izležavaš do mile volje, a da te niko ne gleda popreko i krovove. Kada bih se sada vratio u Beograd jako bi mi nedostajala ta mogućnost da blejiš na krovu zgrade. Sa vrha je lakše sanjati zvezde.

    Šta mi nedostaje?

    Polako mi se kristališe slika u kojoj je Beograd grad sa najboljim ugostiteljskom uslugom. Ovde se sve polaže na customer service-u, preljubazni su i možete da ih maltretirate koliko hoćete, da vraćate stvari, menjate ih i šta sve već ne. Pisao je i Nino već o tome. Ali više je to deo šablona neko nekog rada po osećaju. Zaista je teško naći mesto gde možete da sednete i normalno popijete kafu. Da vas ne opterećuju, da vam je posluže onako lepo sa keksićem i šećerom koji nije nešto najslađe na svetu što ste probali. Jednostavno nisam još uvek uspeo da nađem dobru kafu. A i kada sam već spomenuo šećer, nedostaje mi slana hrana. Sve je preslatko. U kafu ne stavljam šećer jer nema previše smisla. Burgeri su slatki, pomfrit je sladak.

    I naravno – prijatelji i roditelji. Bio sam spreman na to da će mi nedostajati, ali na to nikad niste dovoljno spremni. Našao sam tekst koji sam davno pisao za 365 dana koji je baš govorio o tome, i koji se mi se vratio pravo u lice 18 meseci kasnije.

    Obrazovanje u US

    Na kraju je ostalo i obrazovanje, kao glavni razlog mog dolaska ovde. I kada se osvrnem na tih 30-ak dana ovde, i na sve što sam prošao u školi i oko škole, mogu da kažem da je ovo verovatno najbolja odluka koju sam doneo u životu. Možda je prerano da to tvrdim i možda će mi se vratiti u lice isto kao i onaj tekst gore, ali trenutni osećaj mi govori da to moram da napišem. Obrazovanje ovde je nešto što smo svi mi proživeli kroz američku kinematografiju. Od onog čuvenog Class of 2013, do mogućnosti da igrate fudbal za tim fakulteta ili radite u okviru nekog kluba. Sve je podređeno pojedincu, i piramida je u potpunosti obrnuta u odnosu na onu kod nas. Profesori su ti koji se cimaju oko vas, zovu vas, teraju da dolazite na konsultacije, daju vam zanimljive članke za čitanje. Oni su više mentori nego diktatori.

    Jako puno se pridaje značaj praktičnom i timskom radu. Sve se radi kroz tim, a pokušavaju da nas ubace u neke projekte od samog starta. Ako pritom primete i da imate ličnu inicijativu to vas diže na sledeći nivo. Infografika koju sam crtao za školu je privukla pažnju zaposlenih i sada smišljamo na koji način mogu da pomognem školi u predstavljanju na Internetu.

    Ako bih trebao da nađem neku manu ovom sistemu, ona bi se ogledala u sporosti. Sistem je prilagođen svima i prati i najprosečnije studente. I onda sve zna da se odvija sporije nego što biste želeli. Ovome ne pomaže činjenica i da sam malo mator u odnosu na ostale studente (prosek je oko 25.). Uz to udžbenici su jako skupi ako ih legalno nabavljate. Knjige koštaju i po 200 dolara i nije vam baš prijatno kada morate da ih kupite. Pritom, torenti i nisu najpametnije rešenje, kako je ovo država čije se bogatstvo u velikoj meri bazira na jakom zakonu o autorskim pravima.

    Ako mi je dobro, onda ništa

    Ovo je put koji traje najmanje 11 meseci i možda je prerano da donosim bilo kakve zaključke. Zadovoljan sam, i verujem da to jeste bitno posle svega što mi se dešavalo poslednjih par meseci. Nije sjajna situacija finansijski, ali polako kapiram sistem i gledam kako će se to promeniti u narednom periodu. Iako bih trebao da budem zabrinut, neobično sam hrabar za situaciju u kojoj se nalazim. Pre ili kasnije shvatite da ako vas od nečega što zaista želite i što doprinosi da budete bolja osoba deli samo novac, to zapravo i ne predstavlja neki problem. Motiv je taj koji je problem. Sa motivom i sampouzdanjem doći će i novac. Možda ćete pozajmiti, možda istovarati brodove sa rakovima ali sve se to da rešiti dok postoji cilj koji želite da rešite. San, na čijem ste putu da ga ostvarite. I dok budete čitali ovaj tekst, uz nedeljnu kafu koju ste priželjkivali prethodnih dana, poručiću vam samo da ne dajete da vam diraju snove. Shvatićete koliko su važni kada ostvarite jedan.