Pozdrav generaciji
Posted on June 14, 2008 by Eniac in Kapi uma 
Nekad chain letteri znaju biti jako zanimljivi i da nije onog dela, umreces ako ne posaljes 15 osoba, verovatno i puno efikasniji. Ovaj me je nasmejao, ali i naveo da razmislim oko nekih stvari, da li je zivot koji zivimo zivot 2.0 ili mozda -1?
Za svu decu koja su rođena 70-tih i 80-ih !!
Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do poslednjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes.
U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu “Čuvati daleko od dohvata dece” na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima. Kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e. Piškili smo u krevet.
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolerima.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu Cocte i Coca Cole sa našim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga!
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato sto smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU!
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici, žmurke, planova, klisa, jurke, partizana i nemaca, 1-2-3, kauboja i indijanaca, lozinke, džamije, fantoma i svega ostalog sto je samo dečija mašta bila u stanju smisliti.
Neretko, nas niko nije mogao naći po celi dan. I nikad nije bilo problema…
Provodili smo cele dane praveći trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako rešiti problem.
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole…
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, Internet, chat rooms.. …..
MI SMO IMALI PRIJATELJE, I MI SMO IŠLI NAPOLJE DA SE DRUŽIMO S NJIMA !
Padali smo s drveća, znali se poseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se s lukom i strelom, pravili katapulte i bacali petarde za Novu godinu i sve smo to preživeli bez posedica!
Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo živeti s tim!
I ti pripadaš toj generaciji?
ČESTITAM!
MOŽDA ĆEŠ ŽELETI DA PODELIŠ OVO S OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA
ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELI ODREĐIVATI KAKO TREBA ŽIVETI !
A možda bi trebalo ovo poslati i današnjoj deci, da vide kako smo mi odrastali…
Pozdrav generaciji!
–
Mozda i malo pateticno, ali sa druge strane, kad stanes i razmislis… Sta je to sto ti najvise nedostaje u zivotu, mozda je gornji spisak jedan od resenja. Postali smo mozda previse deadline orijentisani, trazimo sirenu u svakoj zivotnoj situaciji da bi smo cesto svojim dragima rekli da nam se sklone sa puta … Mislite o tome!
Napomena uz sliku: daa to sam ja, u prvom razredu sam imao 17 kg takoreci dete Biafre :)
Dragana Vukajlovic says:
Post Author 14/06/2008 at 18:24Prvo – presladak si na slici! :)
Drugo – jako sam srecna zbog svog detinjstva, i u mnogo cemu sam se pronasla u ovom tekstu (obozavala sam da se pentram po drvecu sa kojih nikad nisam padala, ali sam zato pala sa gelendera gde se tresu tepisi… ne pitaj me sta sam tamo radila :)).
Imam mladjeg brata i vidim kako se sad deca igraju… uglavnom je svako za svojim racunarom. Kao super, napredni su… ali socijalni efekat izostaje poprilicno.
Zato Nebojsa, da uzmes svoje dete u ruke i da mu pokazes kako treba da zivi! :) Naravno, kad budes imao dete, da ne pomisle neki da znam nesto vise. :)))
Walker says:
Post Author 14/06/2008 at 22:45Haha, i ja sam kao mali bio “iz Bijafre” i imao crvene kupaće gaće i žutu kosu. Kevu uvek bilo sramota što sam jako mršav, uvek se plašila da će ljudi reći da mi ne daju da jedem, a još me teraju. Ali da, bio sam po ceo dan napolju, i često ni ja nisam znao gde sam a kamo li oni XD
Ludo vreme danas, šta da kažem.
Eniac says:
Post Author 15/06/2008 at 07:17Gojenje i ispadanje zuba nas svakako jednog dana doceka, tako da najmanje cime treba u detinjstvu da se opterecujemo jeste to :)
Ratko says:
Post Author 15/06/2008 at 09:17Nismo imali playstation, ali je uvek tu bio neki klinac sa commodorom 64 :)
I otkud oni znaju da sam piskio u krevet. Nisam bre stvarno… :D
momsab says:
Post Author 15/06/2008 at 09:28ma ovo vise vazi za decu rodjenu 50ih i 60ih ;)
ja sam od malih nogu okruzen racunarima :D
Eniac says:
Post Author 15/06/2008 at 09:48Hahah to je zato sto ste Vas dvojica izrodi :) Zasto uopste pokusavam da probudim osecaje u geekovima? To samo Spektrum ZX moze :)
Kristina says:
Post Author 15/06/2008 at 13:48Super sličica, a ja sam već u prvom, ako se ne varam, imala 35 kg :lol: i broj cipela 37.
Sve ostalo je baš kao iz ovog teksta, s tim što mama nije pušila a izostanak toga danas ja brižljivo nadoknađujem :P
Eniac says:
Post Author 15/06/2008 at 18:06Heheh pa dobro devojchice brze sazrevaju od nas muskaraca :) to je “vazda” tako bilo
Goran says:
Post Author 16/06/2008 at 03:19Da je tu još i jedan crveni bicikli pomisli bih da sam ja na slici. :) Jebote, bilo nas je tuga pogledati. :)
Eniac says:
Post Author 16/06/2008 at 05:17hehe, pa ko nam je kriv sto nismo ulazili u kucu :)