photo: Sarah Camp

Krenuo sam u ovaj pohod čitanjem teksta o prethodnoj godini, baš iz razloga praćenja svega što se promenilo.  Lep osećaj kada shvatite da ste neke pouke iz te godine zapravo i primenili i učinili novi krug na drvetu života boljim. Odustajao sam polako ali sigurno od multitaskinga, što je možda dovelo i do nekih ružnih odnosa sa prijateljima ali sve je to deo poslovnog odrastanja. Kao rezultat završio sam fakultet, položio vožnju ali i promenio 3 posla u tom periodu, sve u cilju postizanja što optimalnijeg životnog stila (od kog sam još uvek daleko).

Jebiga, očito je nemoguće da te svi vole, u toj situaciji si ujedno i everyone’s bitch a pre ili kasnije, ako želiš nešto u životu moraš i da pokažeš zube. S jedne strane se razočaraš u sebe jer vidiš kako umire nešto u šta si se kleo dok si sa druge ponosan jer je bilo vreme da tako nešto uradiš.

Prati svoje snove

Čudan je to osećaj kada shvatite da ste izneverili sebe. Osećate se kao govno, a to nije osećaj koji tako možete da podelite sa drugima. Ne pričam ovde o ideji da budem astronaut, ili tako nešto retko dostižno o čemu smo sanjali kada smo bili u pelenama, već o onim manjim, lakše dostižnim ciljevima koji nas čine zadovoljnim.

Sećam se da sam pretprošle jeseni opet burnoutovao, bio olupina od čoveka neko vreme jer sam opet pao pod previše pritiska (posao, nedovršen faks, preskočen odmor…) i dao sebi obećanje – u 2010. ovo ne sme da se ponovi, idi na more makar i pozajmljivao lovu ali MORAŠ da odeš. To se nije desilo…

Došao je septembar i potpuno sam se smorio. Mnogi koji znaju ovu priču su u fazonu WTF? koji ti je sa tim morem? A suština je da sam tokom celih studija uvek imao nešto preče od sebe, preskakao odmore ne bih li zadovoljio neke druge. More je samo pojavni oblik neostvarene želje, koja se gomila godinama a nije neostvariva, već je više oblik ličnog nepoštovanja. Ovo je uticalo na to da dalje krenem sam, više posvećen sebi nego poslu jer verujem da dobre stvari mogu da budu samo produkt dobrog raspoloženja, dok u suprotnom dobijamo kuknjavu, depresiju, rano priznavanje poraza, želju za emigracijom i uvek polupraznu čašu. Rezultat – preživela se 2010. sa mnogo pouka i pozitivnim stavom o budućnosti, a pale su i prve novogodišnje rezolucije ikada.

Projekti, projekti, projekti

Neverovatno koliko je stvari (u)rađeno tokom ove godine. Oslobađanje fakultetskih obaveza me ozbiljnije “stavilo u promet”, tako da sam imao prilike da radim i šta je trebalo i šta ne. Dosta stvari ljudi i ne znaju da sam (u)radio, ali dobro, nije mi to toliko ni bitno koliko da oni žive i daju ljudima neku vrednost.

U AMS, gde sam bio do kraja aprila prošle godine pokrenuli smo SvetskoPrvenstvo.com, sa Ivanom u Bureku sam već početkom godine krenuo sa SeksiPrice.com, na leto smo malo sredili VelikiKuvar.com, pokrenuli TotalCar.rs, pripremljen je još jedan sajt za launch ali ozbiljan deficit vremena koji je nastao zbog okretanja ka Internet marketing delu priče učinio je svoje da taj sajt ne ugleda svetlost dana. Obzirom na Ivanovu upornost ne sumnjam da hoće. Spomenuo sam Internet marketing deo, koji će većim delom činiti i moj posao u ovoj godini – pomogli smo pokretanje Kolektive u prva tri meseca rada, Grand kafa je bila dovoljno hrabra da nam ukaže poverenje i u potpunosti posveti svoje onlajn prisustvo (mislim da su prilično zadovoljni zbog tog rizika sada :)), urađene su dve simpatične Facebook aplikacije za jedan poznati pivski brend u kombinaciji sa Brankom, a na spisku klijenata sa kojima sam sarađivao u prošloj godini verujem da bi neki i pozavideli. (Pardon my ego :D)

Pokrenut je i Pik.rs, koji trenutno čeka sledeću fazu razvoja u vidu proširenja tima radi ozbiljnijeg rasta servisa, a ne zaboravimo i Njuz, čiji se neverovatan uspeh nikako ne može pripisati meni ali opet bio sam tu od samog pokretanja inicijative i pomogao da se pokrene cela priča kojoj se očito ne vide granice.

Godina se završila malim stvarima, mini projektom koji je trebao na simboličan način da čestita praznike svima onima koji su mi učinili 2010. lepom godinom ali kako to nisam nigde pojasnio :D ostao je cool ideja koja i danas živi.

Usput, malo nam je falilo da pokrenemo i lokalne verzije 140.mk (završen prevod) i drustvenimediji.com (uneta baza strana ali nije lokalizovan).

Konferencije, predavanja i tako to

Već sam spominjao par puta da gubim entuzijazam za predavanjem na konferencijama. Razlog pre svega leži u činjenici da su teme o kojima bih mogao da pričam poprilično ispošćene, a pritom vrlo je nezgodno kako ljudi uvek očekuju sveže i cool primere, po mogućnosti lokalne, a naše tržište nema kapacitete da tako nešto i isprati. Ponavljanje ubije i faktor interesantnosti, tako da sumnjam da ću biti nešto značajnije aktivan u 2011. godini, osim ukoliko se ne desi neki case zanimljiv za prezentovanje.

Što se posete samim konferencijama tiče, svakako highlight godine je odlazak u Pariz na LeWeb. Konferencija me onako dostojno išamarala i poslala kući sa previše pitanja čije odgovore sumnjam da ću ovde naći. Fenomenalno iskustvo, i iskreno se nadam da će me pozvati i ove godine da budem njihov gost.

Još jednom za kraj

Kada sam prvi put razmišljao o ovoj godini, mislio sam – jebote, koji pakao od godine, nikad gora. Ali, kada se malo preispitate i pogledate šta se sve desilo shvatite da smo možda ponekad malo nezahvalni i previše kuknjavi po defaultu. Bila je teška, naporna, nestabilna ali i drugačija i ne treba se ustručavati reći bolja. Iza mene će i dalje ostati gomila negativnih epiteta i kritika, rećićete kako ne završavam stvari, kako iskačem iz wc šolje, kako sam … ali niko se ne menja za dan, pa ni ja. 2010-ta je jedan ogroman korak napred, a tu nikako nemam nameru da se zadržim.  Naprotiv…

Kako je poslednji dan godine verovatno ste već nadobijali gomilu neverovatnih čestitki koje zajedno šalju manje više istovetnu poruku, želeći vam jako srećnu novu godinu. Tako da ova moja čestitka nema nikakvog smisla, štaviše možda će vas i smoriti jer ih je bilo previše ovih dana. Ipak, zaslužili ste da vam čestitam pa sam se potrudio da malo iskočim iz klišea i umesto jelke, zeka i leptirića stavim Marvina, depresivnog robota iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju čije ponašanje i osećanja ponajbolje opisuju godinu iza mene. No, ovo nije mesto za rekapitulaciju već samo za čestitku, ovo prvo ću za vikend uz kafu kad se otreznim.

Šta reći sem u sledećoj godini samo bez panike, na kraju krajeva to je samo još jedna godina, i u najgorem slučaju može biti gora od ove. Navićićemo se nekako, ali bi bilo bolje da makar jednu godinu odahnemo od izigravanja kameleona.

Ako ne bude neki smak sveta ili porani ova 2012-ta čitamo se i narednih 365 dana. Dankešen!

Nebojša Radović Eniac