Obzirom da je kraj ove godine, i da će sutra sigurno uslediti neka retrospektiva ove 2008. godine, koja je bila zaista dobra, red je da spomenem nešto što većina vas zna ali opet, nigde nije bilo javno objavljeno. Da, da, zaposlio sam se.

Kao što rekoh ovo je vest koji većina ljudi koje znam lično zna, a preko njih i dobar deo srpskog Interneta, ipak smo mi dosta malo tržište. Možda je malo začuđujuća obzirom na sve planove koje sam imao ali iza svega ovoga je bila lepa doza razmišljanja, nerviranja čega već i mislim da je ovako najbolje a to ću ovde i elaborirati. Sit back and relax, kao uz instalaciju Windowsa.

Primarna ideja za 2009. godinu mi je bila da završim fakultet negde početkom godine i da se otisnem u Maleziju na stručno usavršavanje u jednoj Internet kompaniji, gde bih ostao najmanje godinu dana ovisno o tome koliko im se budem svideo i koliko se budem navikao na sredinu. Logika je bila sledeća: imam 23 godine, nemam ženu niti nešto preteranu ozbiljnu vezu, nemam planiranu niti neplaniranu decu, niti bilo šta što ne mogu da ostavim na nešto duži period van sebe. 23 godine sobom nose i onaj studentski duh spreman da uradi i kojekakvu glupost za kakvu kasnije ni motkama ne mogu da vas nateraju ali i ne zahtevaju konstantan VIP tretman već im je više odgovarajući studentski način života. Čak sam i matore pripremio za tako nešto što je krajnji stadijum donošenja neke odluke… Ali eto to se po svoj prilici neće desiti.

Zašto odlazak u Maleziju a ne recimo ovde? Prva dilema tokom ove godine bila je, da li nastaviti baviti se Internetom. Bio sam malo razočaran u sve, u činjenicu da je srpski Internet još uvek provincijska kafana, sa poznatim licima tokom godine, i onima sa strane koji svrate za praznike sa svojim velikim pričama. Dovoljno mala da ne izgleda prazno kada se skupi lokalna svita, i dovoljno velika da konstantno izgara i stvara nove neistine, mašta o velikim novcima uz velike reči poput investicija, WC (da da WC) fondova ili čega već. Sa druge strane mogao sam da nađem solidan posao i u ne-internet sektoru, ipak sam na FONu, što sobom nosu određenu težinu a da se ne lažemo i AIESEC mi je doneo dosta toga u dosadašnjoj karijeri, moglo bi tu da se napreduje i radi na sopstvenom razvoju. Ali kontam da bih bio kao pijanista koji radi kao taksista. Tu se odlazak u Maleziju učinio kao buffer, odnosno mogućnost da odem u neku drugu sredinu gde zaista mogu da napredujem i sačekam godinu dana da ovo tržište još malo zaživi tako da bih sa svojim kompetencijama mogao da relativno lepo živim.

Tokom poslednjih par meseci intezivirale su se ponude i ovde za posao, nikako slabe, ali opet Malezija se činila kao mesto gde najpotpunije mogu da se razvijem, a te ponude bih filtrirao i odabrao jednu za nastavak svoje karijere ovde. Izabrao sam jednu, ali eto ispalio sam ih na kraju jer se pojavio neko ko je ponudio više od svih.

Da ne okolišam previše u pitanju je domaća medijska kuća, Adria Media. Kompanija, korporacija, prodao sam dušu đavolu, izdao freelance družinu itd… Jeste ali sve ima svoje razloge. Kada imate dvadeset i neku godinu, koliko god mislili da ste pametni morate ulagati u sebe, jer jedino tad imate dovoljno energije da stičete znanje 20 sati dnevno, i nije vam dosadno to da radite, koje bi trebalo da unovčite u 30-tim i 40-tim godinama svog života. Obzirom da je AM nastala udruživanjem 2 velike medijske kuće Gruner und Jahr AG&CO i Sanoma Magazines International B. V. koje imaju zaista impozantan Internet portfolio, firma predstavlja riznicu know-howa koji sam, što vremenski, što novčano nikada ne bih mogao da dosegnem. Edukacija zaposlenih je dosta visoko pozicionirana među vrednostima kompanije tako da ne sumnjam da će biti prilike da se dosta napreduje. Takođe, odnos prema mom nezavršenom fakultetu je takođe bio više nego korektan, iz razloga što nemam još puno do kraja i ne bi baš svako tolerisao moje ispitne obaveze te je u odnosu na isti u formirano moje uključivanje u rad kompanije. Trenutno sam uglavnom aktivan od kuće shodno mojim obavezama, a po završetku fakulteta, verujem u prvoj polovini ove godine, biću full time zaposlen, ustajati rano, redovno se kupati :-P i šta sve već ide uz to. Obzirom da postoje neke pričice da moram da završim fakultet po potpisanom ugovoru, to nije tačno, fleksibilan sam po tom pitanju ali prvo meni samom će biti lakše da ga završim što pre, jer nije baš lako biti aktivan na 2 fronta.

Zašto ne više freelance?

Freelance je super za one koji su disciplinovani. Ja baš i nisam do te mere. Poslovni život se pretvorio u privatni preteći da će da ga uništi, kasno leganje, još kasnije ustajanje, par kilograma viška i za kraj, ali nikako najmanje bitan, finansijski deo priče. X puta sam bio u situaciji da mi duguju par K eur a ja jedem paštetu, znam da je smešno ali tako je, to je freelance, ukoliko niste superstar ili nemate konkretan proizvod, onda to obično znači nesigurnost i večito cimanje za keš, možda i više keša mesečno ali kada uzmete u obzir da kompanija brine o Vama (penzijsko, socijalno, topli obrok, prevoz, šta već) to mu dođe na isto. Pritom kako je u Srbiji izigravati Internet marketing menadžera često ravno ludilu, freelance podrazumeva da imate i širok spektar aktivnosti, od kung-fua do optimizacije za pretraživače :) Tu gubite vreme i umesto da se usavršavate u jednoj oblasti završite dizajnirajući plakate za žurku.

Furka

Već sam spominjao da sam dao otkaz na Furci, pa sam se iz poštovanja prema vlasnicima i činjenici da sajt nije baš isti bez mene vratio, ali sa mnogo manje aktivnosti na istoj. Razlozi otkaza su bili dosta jasni, prvo previše vremena sam gubio na komunikaciju sa krajnjim korisnicima a drugo nisam dobijao baš najadekvatniju podršku sa druge strane u pogledu razvoja sajta, što je doprinelo tome da sajt već duže vreme stagnira, a čim nema rezultata dođei do razočarenja. Biću na neki način uključen u rad sajta ali nikako kao ranije, niti imam vremena, niti živaca.

I za kraj, kao što naslov kaže, zadovoljan sam. Lepo se završilo, na kraju ako mi se ovo ne svidi, ili se ja ne svidim uvek mogu da odem u Maleziju, makar do 30-te godine. Važno je znati da nikada nikome ne trebate zatvarati dupetom vrata prilikom ponude za posao jer nikad ne znate kada će Vam trebati. Koliko god sam se radovao novom poslu toliko sam i bio uplašen saopštiti tu vest ljudima koje volim a koje sam na ovaj način ispalio. Ako su vam zaista prijatelji shvatiće i hvala im na tome. Razmišljajte o svojoj karijeri jer dok ste mladi, činjenica da ste mladi vam je glavna konkurentska prednost i to ne smete prokockati. Ako imate više ponuda stavite ih na sto, vidite koje su krajnje dobiti iz cele priče, razmislite gde sebe vidite za 5 godina i nemojte se zaletati za novac primarno. Lepo je imati pare kao mlad, ali imajte isto tako na umu da recimo 90% sportista bankrotira 6 godina posle okončavanja sportske karijere. Ipak treba razmišljati dugoročno. Zahvaliću se još onima koji su mi pomogli u celoj priči, neću da ih imenujem sami će se prepoznati, ali i ekipi sa novog posla koja je imala dovoljno živaca da me primi ovako čudnog. Nadam se da ih neću izneveriti.

Pričam sad sa Gavrom, drugarom iz AIESEC-a koji je pre par meseci počeo da radi u P&G-u u Rumuniji, kukam kako mi je očajan Internet i kako je dobar deo kose sa leve strane osedeo zbog lošeg uploada i on mi je podelio neka svoja iskustva oko Interneta u komšiluku.

Naime, za 13 eura, on ima 12mb eksterni i 100mb internog linka (lokalna mreža među korisnicima ali ne samo jednog, već svih većih provajdera), prvi mesec i svaki četvrti su besplatni, uz to naravno ide i VoIP koji je jeftiniji od razgovora mobilnim telefonom u Srbiji, pritom je, što je manje više standard za EU razgovor sa većinom zemalja iz ove zajednice besplatan.

I dok mi furamo naokolo priču o tome kako smo osamdesetih za kutiju žvaka u Rumuniji mogli biti sa najboljim ribama i pogrdno nazivajući sve one koji se bave fizičkim poslovima Rumunima, komšije manje pričaju i izigravaju mangupe (sa sve zvukom Morandija u ušima), a više rade na sopstvenoj dobrobiti. Nemam sada statistike nezaposlenosti, ali znam da broj nezaposlenih u Rumuniji se može slobodno nazvati statističkom greškom, a najbolje o tome govori i činjenica da je sve više ljudi odavde koji upravo tamo idu da rade.

Znam da zvučim previše negativno, ali na neka pitanja jednostavno sebi ne mogu da nađem logičan odgovor…

Za vinare dobra godina je ona u kojoj je rod taj koji ce se pamtiti godinama, i na dostojanstven način predstavljati njegovu kuću, za ratara bogat prinos, za programera gomila uspešnog koda, za marketara gomila leadova. Za mene dobra godina je ona u kojoj sam bio okružen dobrim ljudima, ljudima koje volim, sa kojima radim i sa kojima se zajedno razvijam kao individua. Da… prethodnih 365 dana je bila moja dobra godina…

Da li ste ikada bili deo tima, tima u kome svako zna koji je tačno njegov zadatak, u kome znate svako na koji način diše, u kome možete prepoznati kada je nekome teško i izaći mu u susret, i očekivati da će taj isti tim izaći i tebi u susret kada se nađeš u sličnoj situaciji? Tim je danas predmet sveopšteg glorifikovanja, svi traže timske igrače, svi traže dobro snalaženje u timu, a retko i sami nude jedan. S pravom kažem da sam bio deo jednog jako dobrog tima, tima kome si svi odgovori na gornja pitanja DA, i tima koji će verujem biti poput neke dobre bivše devojke, biti role model na osnovu koga ću birati sve ostale.

365 dana, kao što sam rekao, je prošlo i samim tim moj mandat, IS managera u AIESECu Srbije. Za one neupućene AIESEC je najveća studentska organizacija na svetu, i makar u Srbiji najprofesionalnija, sa ozbiljnim projektima, ozbiljnim ljudima i naravno ozbiljnim partnerima a samim tim i rezultatima. Biti IS manager u takvoj organizaciji daje Vam jedan bird perspective na veliku organizaciju, makar približan uvid na način na koji funkcionišu velike korporacije, i iz dana u dan Vas uči kako da na što efikasniji način rešavate probleme. Kroz rad u ovoj organizaciji shvatite koliko je IT problem u društvu generalno, koliko sam rast zavisi od istog, i koliko nestašica ITjevaca može nepovoljno da utiče na razvoj jedne od kancelarija. Za mene ovo je neverovatno iskustvo, od ITjevca - hejtera do osobe koja je spremna da gine za tim, od osobe kojoj posvećenost obavezama predstavlja deficitarnu kategoriju, do nekoliko neprospavanih noći i radovanje nakon istih… A kako je tekao taj razvoj…

U AIESEC sam ušao na svom fakultetu (FON), navodno zbog moje drugarice Lidije, a zaista zbog moje neverovatne potrebe da budem svuda i da iskopam neko novo znanje. Napredovao sam jako brzo, kao neko ko izgleda da zna nešto, bio koordinator za Informacione sisteme u svojoj lokalnoj kancelariji, odmah potom i project manager Open IT projekta. Projekat je bio relativno uspešan, finansijski opravdan, okupio neke od najvećih IT kompanija u nas (Microsoft, Oracle, IBM, MFC, Pexim, Yutro), iznedrio nekoliko jako talentovanih osoba koji su danas dosto visoko pozicionirani u AIESECu Srbije, naučio me mnogo više o pregovaranju, promociji i ostalim tzv. soft skillsima a ponajviše napravio realan odraz u ogledalu ko sam to zapravo ja. Po prvi put u životu, od supertalentovanog deteta, postao sam ranjivi pojedinac, pao na testu iz realnog života, i doživeo veliko razočarenje pored svih lepih rezultata. Nisu bili svi rezultati povoljni, i pukao sam… Povukao se, i očekivao da neko dodje na moj prag i pozove me nazad, kleči ili moli za mojim prisustvom ili šta već. Moj ego je bio veći i od mene samog… Rešio sam da izadjem iz AIESEC-a i bavim se nečim pametnijim u životu. I izašao sam, prestao da se “smaram” sa tim nekim AIESEC obavezama. No, kažu jednom AIESECovac, uvek AIESECovac… I, bilo je tako. Tih nekih 6 meseci sam jako puno radio, ali i bio nezadovoljan načinom života. Kao klasičan “computer guy” previše sam se povukao u sebe, izgubio dodir sa bilo kakvim socijalnim životom, onim koji sam dok sam bio u AIESEC-u makar 2x sedmično imao.

6 meseci kasnije usledio je poziv od Damjana, osobe koja mi mnogo znači u životu, i koja je bila deo OpenIT tima, a kasnije i nacionalnog tima AIESEC-a Srbije. Otvorila se pozicija za IS managera i predložio mi je da apliciram. Ivanjice (tako mi tepaju u AIESEC-u zbog geografskog porekla) da li ti želiš da budeš deo nacionalnog tima AIESEC-a Srbije? Rešio sam da razmislim, ali odmah sam znao da želim. Voleo sam svoje slobodno vreme, ali sam ga često uzaludno gubio, fakultet mi je u tom trenutku solidno išao i smeo sam da rizikujem, ali opet postojao je strah. Strah da možda neću biti dovoljno dobar, da ću se opet smoriti posle nekog vremena, da neću biti prihvaćen, da neću dobro obavljati posao… i koji sve već strahovi u tom trenutku postoje. Zatvorio sam se 7 dana u sobu, što mi nije bilo teško, i na kraju odlučio da pošaljem aplikaciju. Primljen sam, i dobra godina je krenula, krenula i donela mi toliko toga što nikada neću zaboraviti. Shvatio sam koliko je feedback poklon, koliko je bitno da budete u timu u kome su otvoreni odnosi, i u kome smete uvek da kažete onoj osobi do vas ono što mislite, i što je sputava u njenom razvoju. To pomaže prvo toj osobi, a zatim i razvija poverenje izmedju vas, omogućava vam da lakše izdržite tu neprespavanu noć, da lepše proslavite rezultate i podnesete poraze, a poraza kao i svuda zna da bude. Shvatio sam koliko je važno imati plan u svemu što radite, koliko je bitno pratiti razvoj svog poslovanja, u kraćem i dužem vremenskom periodu i koliko je generalno na osnovu svega toga lakše delovati. I pored svih tih, možda vama dosadnih biznis stvari, vezao sam se. Vezao sam se za 11 pojedinaca, koji kao što sam rekao u svakom trenutku su tu uz vas, pomažu vam da se razvijate kao pojedinac, kao deo tima, a samim tim da se razvijate i kao tim u kome delujete.

Vlada, Jaca, Mici, Dragana, Daške, Raša, Mare, Maja, Tamara, Meda, Gavra… 11 osoba, 11 ljudi koje ću uvek voleti da vidim, ne znam da li će to biti na okupu, jer život kakav je, uvek nas raštrka na neke 13-te strane, daleko od naših bližnjih, ali 11 individua koje ću uvek zagrliti kad vidim, 11 individua sa kojima ću se uvek setiti te 2007/08, svog mandata, svojih uspeha i neuspeha, svojih lupanja glavom o zid, psovanja zbog grešaka, osmeha od usta do usta, toplih momenata, ispijanja piva do rano ujutru, majice za pravljenje atmosfere, spavanja u lejzi begu sa laptopom u krilu, Vove Kuntarevića, Dragicine Grdeličke klisure, Dašketovog brendiranja i češkanja, Maretove tačnosti, Micine prodornosti, Jacinog čelendžovanja, Rašine nervoze, Mede šmekera, Gavre i double p mooda, Tamarinog dodirivanja, Majinih obraza :).

Znate onaj osećaj kad se setite nečega što vam puno znači i životu i kada shvatite da to odlazi makar na kratko iz istog. Onog osećaja koji doživite kada vam neko od bližnjih ide u vojsku, kada se po prvi put odvojite od kuće na zaista dug period. Osećaja kada vam se knedla poput kame zarije u grlu, nos snažno otrni a topla kapljica iz oka predje preko obraza. Da, tako se ja sad osećam, i ako duboko u duši postoji da nije gotovo, i ako duboko u duši verujem da ću se još jednom sastati i raditi sa ovim ljudima, verovatno to nije toliko moguće, ali nada umire poslednja. Gotovo je… Hvala Vam, možda nisam omršao :) ali sam napredovao kao individua, ako nisam mnogo toga drugog naučio, naučio sam da mogu da volim ljude sa kojima radim i da ih maksimalno poštujem bilo gde da se nalazim, bilo čime da se bavim u budućnosti… Hvala vam na svemu… Hvala…

Vaš Ivanjica…

“Don’t cry cause it’s over, smile cause it happened “

Slika govori više od 1000 reči.