Baš kada se davimo u pokušajima da zaboravimo ono što nam naše dve države nikako ne dozvoljavaju, desi se muzika, i baci sve ono čega se stidite pod noge, podseti vas na one starije dame koje ste imali prilike sresti na ulicama Zagreba, i njihov prijatni osmeh kada čuje vaš akcenat. Verovatno se seća da nekad nije sve nužno moralo biti drugačije, da su neka vremena i bila bolja za sve nas. Muzika nas opet ujedinjuje.
Desili se Hladno pivo, u Beogradu, prepuna Hala sportova, vazduh u deficitu, bol u nogama! 150 nezaboravnih minuta, sa rukama u vazduhu i glasnim žicama na izdisaju, ali vredelo je.

I onda, vraćam se na ružnije teme i gorespomenuto sranje, da nije istog HP bi mi verovatno bio omiljeni bend iz mladosti. Dok smo se gušili u salvama turbo kulture jedini dodir sa izvođačima sa one strane grane bili su nam oni koji su se na neki način tu uklapali, što njanjavim melodijama, što činjenicom da su bili deo slike iz osamdesetih, koje su tim bakama mamile osmeh. Boris Novković i Kolonija možda, to je bio vrh onoga što sam imao prilike čuti. Kasnije se hvala bogu sve promenilo, došla je i MTV Adria, i ovaj prostor, makar u pogledu mladih se otvorio, dobre vibracije su se nesmetano širile i ovaj koncert je najbolji dokaz za to.

Moramo priznati da je Hladno Pivo, pored Seke Aleksić, verovatno jedini muzički entitet koji se može pohvaliti činjenicom da može napuniti sale u bilo kojoj državi bivše nam domovine (uz dužno poštovanje prema Siddharti, jedan od mojih omiljenih bendova, ali jezička barijera je ta koja ih sputava u njihovom pohodu na Balkan). Kvalitetan pristup, bez preterane mržnje o svemu i svačemu karakterističan za punk bendove, već sa konceptom pesma za svakog, i kontinuitet uz harizmu Mileta Kekina, doveli su ih ovde gde jesu, na tron regionalne punk rock scene.

Kao što rekoh, 150 minuta hitova, prisećanja, skakanja, guranja i čega već. Verovatno 40 pesama, što novih što onih starijih, hit do hita i zadovoljna lica svih koji su bili u onoj konzervi od Hale sportova. Zamerke idu samo organizatorima na činjenicu da je pivo bile previše nedostupno onima na parteru i da ventilacije nije bilo na vidiku, ali i pohvala za neverovatno ozvučenje, jedno od najboljih u mojoj koncertnoj karijeri.

Za kraj, kao i za početak, muzika je pobedila. Dobre poruke koje se prenose kroz istu nadilaze linje u atlasu, interese onih odozgo koje baš i ne volimo i sve što time ide. Biću prozvan Hrvatoljubom, po ko zna koji put, ali, kao što rekoh države mi ništa ne znače već ljudi. Sami smo svedoci da ne znamo ni kako nam se zemlja zove tako da, ako budem morao da se svrstam u neku kategoriju neka to bude ona u kojoj su ljudi koji vole da žive, uživaju u prijateljstvima širom sveta, kulturi i muzici. Ne, to nije hedonizam, to je samo normalan način življenja.

Hladno pivo, hvala, očekujem vas opet!

EKV je nešto poput prve ljubavi. Beg iz klišeiziranog turbo folk društva u neku alternativniju svest, gde nam vetar u lice nije smetao. Bend koji je nestajao zajedno sa našom državom, došao vinuo se u zvezde, a zatim i nestao smrću svog frontmena Milana Mladenovića, jednim od najvećih muzičara koje ovi prostori pamte. Vreme je da se nekima koje smo voleli posveti malo više od reči…

Dok sam se ja topio u rifovima Van Goga, stariji brat me je uvek opominjao na EKV, i na činjenicu da VG je samo bleda kopija istog, ali nisam mu verovao. Kasnije, sazrevanjem nekako svi dodjemo i do EKVa, da li sami nekako izbunarimo pesme koje smo kao deca slušali na radiju, ili od nekog starijeg druga dobijemo toplu preporuku za istim. Onda se uvučemo u krug, zamenimo dan za noć i onih par godina za nas provedemo uz muziku ovog benda. Sećam se, kada mi je Dule, jedan od najdražih prijatelja rekao, umrla je Magi… Nisam shvatio težinu tih reči, ali ljudima koji su odrastali krajem 80tih EKV je bio sve.

No, kraj je bio davno pre Magi, tačnije 8 godina kasnije, kada je Milan Mladenović, posle raspada benda i kratke brazilske avanture, otkrio da boluje od raka pankreasa, te je ubrzo, u 36-oj godini života i okončao isti i otišao u legendu.

Svoju karijeru počeo je u kultnom Šarlu Akrobati, zajedno sa Kojom i Vdom, da bi po raspadu istog, početkom 1982. godine formirao bend Katarina II, neki odlaze iz benda, novi dolaze i isti dobija svima poznato ime Ekatarina velika. Bend je zaslužan za 6 vrlo uspešnih albuma nastalih u periodu izmedju 1984. i 1994. godine, albuma na kojima su se nizali hitovi koje i dan danas pamtimo. Poslednji nastup bend je održao na budvanskom festivalu 1994. godine nakon kog je Milanu pozlilo, i izmedju ostalog ustanovljeno da ima rak pankreasa, od kog je u novembru iste godine preminuo. Pored rada u gorespomenutim grupama, ostaće zapamćeno i delo Angels breath snimljeno u leto pre smrti tokom boravka u Brazilu.

Bolji tekst od onoga napisanog na grupi na Facebooku teško da ću napisati:

Ne treba trošiti puno reči na to ko je bio (i ostao) Milan Mladenović.
Ako je postojala osoba koja je htela ”da promeni svet do kraja pesme”, to je bio on. Ako je ikada na našoj sceni, sceni Ex-Yu bilo talentovanih muzičara, koji su muziku obogatili književnošću, ako je bilo ljudi koji su hteli da zaustave ludnicu i ratove,pesmom i da sve ”pretvore u ružan san”, sve se može pripisati upravo njemu. Odradio je svoju misiju za svojih 36 godina i otišao da ne gleda horor koji sledi.

Pre nas, to su učinili Zagreb i Podgorica, a ovih dana čujemo neke stidljive inicijative od strane članova grupe Van Gogh, i Bajage, da bi Milanu trebala pripasti zaslužena ulica.

Dakle, kako tekst kaže, vreme je da se pridružimo ovoj inicijativi i svojim potpisom podržimo inicijativu za ulicu Milana Mladenovića u Beogradu. Datumi skupljanja potpisa su:

Petak, 7.11.2008, 19h na Trgu Republike
Subota 8.11.2008, 14h na Trgu Republike (postoji mogućnost da štand bude i kod Ruskog Cara)

a mozete više informacija o samom dešavanju videti i na Facebooku. Očekujem vas i obećavam da će moj potpis biti medju prvima!