U celoj situaciji nije lako biti pojedinac, a sve ređe se prepoznaju oni koji bi vas razumeli i koji će umesto ustaljenog kukanja pokušati da se pokrenu, nešto promene, podele i poguraju društvo napred onda kada su svi od njega digli ruke. Tako stopljeni u društveni plićak, u kome je najmasovniji sport bežanje od odgovornosti potrebno vam je dešavanje, upoznavanje ili motiv da istupite i kreirate pozitivnu promenu. Srećom, taj okidač postoji i vreme je da se desi drugi put međ Srbima – Šer konferencija.

Setiću se samo prvog dana prošlogodišnjeg Šera, koji se poput oaze budućnosti spustio u sam centar Beograda i okupio neke nove, lepe, šarene, usudiću se reći i čudne ljude. Moja sreća bila je utoliko veća što sam među tim ljudima video svoje prijatelje iz drugih zemalja po prvi put u Beogradu, nasmejane i oduševljene onim što ih je u sledeća dva dana čekalo. Dnevni program koji se prepričavao i noći koje nisu davale priliku za puno sna. Restart realnosti i poziv na pokret, promenu i deljenje baš kako i ime konferencije kaže. Komentari posle svega potvrdili su samo da su organizatori u tome itekako i uspeli.

Retki su oni koji znaju da je to šerovsko prodrmavanje i mene donekle motivisalo da krenem u svoju Arigato priču, da iskoristim svoju poziciju i uradim nešto dobro, nauštrb svog vremena ali u znak zahvalnosti prema određenom društvu koje poštujem. Nisam jedini, promene su krenule da se dešavaju a ekipa koja se okupila oko Šera tog aprila nastavila da radi u punom sastavu, dobrim delom i na How To Web konferenciji, Exitu i svemu što se tog leta desilo. A onda je došlo hladno vreme.

Share 2 dolazi!

Kao što vizual iz gornjeg paragrafa kaže – Šer nam dolazi! Poslednja nedelja aprila, tik pred izbore, da uskomeša društvo opterećeno najnegativnijom izbornom kampanjom u prethodnoj deceniji, i kaže da promene leže u ličnoj incijativi. On je tu da nauči, motiviše, inspiriše, kreira i predstavi nas drugom delu istomišljenika kroz teme koje su bliske prošlogodišnjim, ali sa drugim predavačima i kroz prikaz svega onoga što se desilo prošle godine. A desilo se – od Wikileaksa, do skorašnjih ACTA, SOPA i sličnih inicijativa koje se suprostavljaju revoluciji deljenja znanja koja nam se odvija pre očima.

Ne sumnjam da će biti zanimljivo, očekivanja svih su posle prošle godine prevelika, a period koji nas posle toga čeka sigurno intezivan. Dobre priče, pametni ljudi, zabava i inicijative su nam nikad potrebnije a Šer nam ih sve nudi na jednom mestu. I moram priznati, ne mogu da dočekam. Vidimo se u tamo!

foto: teen.hr

Patetična razrada

Uzbudljivo, emotivno i još više otežava odgovor na pitanje da li bismo one 1992. pobedili DreamTeam zajedno. Pogledajte svakako film, super je ono što sam napisao pre nego što je tekst dobio ovu formu, ali na kraju sam rešio da ipak sve obrišem i ostavim vas da sami izvučete zaključak. Voleo bih da čujem vaš komentar.

Napomena: Pirati su ćao! Film nema da se kupi, skinite sa torenata

I onda, vraćam se na ružnije teme i gorespomenuto sranje, da nije istog HP bi mi verovatno bio omiljeni bend iz mladosti. Dok smo se gušili u salvama turbo kulture jedini dodir sa izvođačima sa one strane grane bili su nam oni koji su se na neki način tu uklapali, što njanjavim melodijama, što činjenicom da su bili deo slike iz osamdesetih, koje su tim bakama mamile osmeh. Boris Novković i Kolonija možda, to je bio vrh onoga što sam imao prilike čuti. Kasnije se hvala bogu sve promenilo, došla je i MTV Adria, i ovaj prostor, makar u pogledu mladih se otvorio, dobre vibracije su se nesmetano širile i ovaj koncert je najbolji dokaz za to.

Moramo priznati da je Hladno Pivo, pored Seke Aleksić, verovatno jedini muzički entitet koji se može pohvaliti činjenicom da može napuniti sale u bilo kojoj državi bivše nam domovine (uz dužno poštovanje prema Siddharti, jedan od mojih omiljenih bendova, ali jezička barijera je ta koja ih sputava u njihovom pohodu na Balkan). Kvalitetan pristup, bez preterane mržnje o svemu i svačemu karakterističan za punk bendove, već sa konceptom pesma za svakog, i kontinuitet uz harizmu Mileta Kekina, doveli su ih ovde gde jesu, na tron regionalne punk rock scene.

Kao što rekoh, 150 minuta hitova, prisećanja, skakanja, guranja i čega već. Verovatno 40 pesama, što novih što onih starijih, hit do hita i zadovoljna lica svih koji su bili u onoj konzervi od Hale sportova. Zamerke idu samo organizatorima na činjenicu da je pivo bile previše nedostupno onima na parteru i da ventilacije nije bilo na vidiku, ali i pohvala za neverovatno ozvučenje, jedno od najboljih u mojoj koncertnoj karijeri.

Za kraj, kao i za početak, muzika je pobedila. Dobre poruke koje se prenose kroz istu nadilaze linje u atlasu, interese onih odozgo koje baš i ne volimo i sve što time ide. Biću prozvan Hrvatoljubom, po ko zna koji put, ali, kao što rekoh države mi ništa ne znače već ljudi. Sami smo svedoci da ne znamo ni kako nam se zemlja zove tako da, ako budem morao da se svrstam u neku kategoriju neka to bude ona u kojoj su ljudi koji vole da žive, uživaju u prijateljstvima širom sveta, kulturi i muzici. Ne, to nije hedonizam, to je samo normalan način življenja.

Hladno pivo, hvala, očekujem vas opet!

Dok sam se ja topio u rifovima Van Goga, stariji brat me je uvek opominjao na EKV, i na činjenicu da VG je samo bleda kopija istog, ali nisam mu verovao. Kasnije, sazrevanjem nekako svi dodjemo i do EKVa, da li sami nekako izbunarimo pesme koje smo kao deca slušali na radiju, ili od nekog starijeg druga dobijemo toplu preporuku za istim. Onda se uvučemo u krug, zamenimo dan za noć i onih par godina za nas provedemo uz muziku ovog benda. Sećam se, kada mi je Dule, jedan od najdražih prijatelja rekao, umrla je Magi… Nisam shvatio težinu tih reči, ali ljudima koji su odrastali krajem 80tih EKV je bio sve.

No, kraj je bio davno pre Magi, tačnije 8 godina kasnije, kada je Milan Mladenović, posle raspada benda i kratke brazilske avanture, otkrio da boluje od raka pankreasa, te je ubrzo, u 36-oj godini života i okončao isti i otišao u legendu.

Svoju karijeru počeo je u kultnom Šarlu Akrobati, zajedno sa Kojom i Vdom, da bi po raspadu istog, početkom 1982. godine formirao bend Katarina II, neki odlaze iz benda, novi dolaze i isti dobija svima poznato ime Ekatarina velika. Bend je zaslužan za 6 vrlo uspešnih albuma nastalih u periodu izmedju 1984. i 1994. godine, albuma na kojima su se nizali hitovi koje i dan danas pamtimo. Poslednji nastup bend je održao na budvanskom festivalu 1994. godine nakon kog je Milanu pozlilo, i izmedju ostalog ustanovljeno da ima rak pankreasa, od kog je u novembru iste godine preminuo. Pored rada u gorespomenutim grupama, ostaće zapamćeno i delo Angels breath snimljeno u leto pre smrti tokom boravka u Brazilu.

Bolji tekst od onoga napisanog na grupi na Facebooku teško da ću napisati:

Ne treba trošiti puno reči na to ko je bio (i ostao) Milan Mladenović.
Ako je postojala osoba koja je htela ”da promeni svet do kraja pesme”, to je bio on. Ako je ikada na našoj sceni, sceni Ex-Yu bilo talentovanih muzičara, koji su muziku obogatili književnošću, ako je bilo ljudi koji su hteli da zaustave ludnicu i ratove,pesmom i da sve ”pretvore u ružan san”, sve se može pripisati upravo njemu. Odradio je svoju misiju za svojih 36 godina i otišao da ne gleda horor koji sledi.

Pre nas, to su učinili Zagreb i Podgorica, a ovih dana čujemo neke stidljive inicijative od strane članova grupe Van Gogh, i Bajage, da bi Milanu trebala pripasti zaslužena ulica.

Dakle, kako tekst kaže, vreme je da se pridružimo ovoj inicijativi i svojim potpisom podržimo inicijativu za ulicu Milana Mladenovića u Beogradu. Datumi skupljanja potpisa su:

Petak, 7.11.2008, 19h na Trgu Republike
Subota 8.11.2008, 14h na Trgu Republike (postoji mogućnost da štand bude i kod Ruskog Cara)

a mozete više informacija o samom dešavanju videti i na Facebooku. Očekujem vas i obećavam da će moj potpis biti medju prvima!