Photo: Smilons12

Jedno vreme furali smo onu priču ne postojiš ako nisi na Facebooku i to se u poslednjih godinu nekako i ostvarivalo. Tetke, strine, babe, stričevi “primili” su se na novi hit idealan za povraćaj kontakta sa starim prijateljima, ubijanje vremena i preispitivanje svojih zavodničkih mogućnosti skriven u ekranu računara koji su kupili deci da uče školu (što se opet nekako nije desilo). Neki od nas, koji su “na vreme” krenuli sa Facebook životom počeli su isti da koriste i u poslovne svrhe kao i pomažu drugima da poboljšaju svoje online prisustvo. Krenulo se stidljivo sa profilima, grupama pa i stranama, a onda smo rešili i da se uozbiljimo i pljunemo neku kintu na oglašavanje. I sve se to fino odvijalo, dok nismo počeli da doživljavamo intezivne promene koje su počele sve više da nam kopaju oči, a Facebook-ova nebriga o korisnicima postala nešto što će osnovcima zameniti temu Jesen u mom kraju za koju godinu. Zašto bi uopšte i brinuli kad i dalje imaju ludački rast – pola milijarde korisnika kojima smo promenili život, dovoljno je valjda to zar sad moramo i da se brinemo o njima? Znam da je teško, radio sam tako nešto slično ali opet, da li bi bilo svega toga da nije nas?

Tako, jedne večeri surfujući naglo sam bio izlogovan, a svaki sledeći pokušaj da se ulogujem bio je sankcionisan obaveštenjem – Account disabled. U međuvremenu je stigao i mail sledeće sadržine:

Hi,

The Facebook Team

Naravno ništa od ovoga nisam radio ali nešto je morao biti razlog. Ispostaviće se da su to bile fan strane koje sam kreirao, ali ne i održavao a sadržaj na njima otišao u pogrešnom pravcu. Nisam ih moderisao jer nisam imao toliko vremena a ispostaviće se da je to bila pogrešna odluka. No svako normalan bi očekivao neko upozorenje…

Čuo sam već u međuvremenu da je Istok imao sličnih problema i uspeo zahvaljujući upornosti i slanju jednog istog maila beskonačno puta da povrati nalog, ali tek posle 20 dana. Po Internetu je uglavnom moguće naći tekstove koji kažu da ako niste Robert Scoble vrlo verovatno nećete ni vratiti nalog, postoje i spiskovi e-mailova na koje možete pisati ali sve se uglavnom svodi na ignorisanje ili eventualno odgovore nekih botova koji vas ubeđuju da ste uradili nešto što zaista i niste. Naravno da nisam kačio eksplicitne slike (osim ako se ne računaju one iz kupatila), imao sam previše normalnih ljudi tamo da bih to radio, o govoru mržnje verujem da nije potrebno komentarisati, self violence sam im objasnio svojim narcisoidnim ponašanjem a za droge čak i nudio urin. Međutim ni jedan od odgovora nije našao svog čitaoca, jbg nebitan sam.

To nebitan zna malo da zaboli kada pogledate poslednje 3 godine i svaku moguću konferenciju na kojoj sam spomenuo Facebook, preporučio ljudima da se aktiviraju na istom, pozvao ih da se druže, pokazao kako pametno da ulože novac. Daleko od toga da mislim da sam sad Bog sam kome trebaju da ljube cipele, ali makar malo poštovanja su mogli da pokažu prema ljudima koji ih “guraju”. Naravno oni to ne znaju.

I onda se desi da sve što ste sticali u prethodne tri godine najednom nestane. Gomile konferencija i putovanja, poznanstava, prijatelja iz detinjstva koje ste jedva čekali ponovo da vidite ali i poslovnih detalja nestalo je tek tako. Facebook disabled kažu.

Posledice

Ok, najmanji problem je vratiti prijatelje. Štaviše nije loše vratiti se na početke i malo bolje reorganizovati svoje virtualne drugare ali postoje neke stvari preko kojih nije tako lako preći. Profesionalne, pre svega, jer kada se bavite društvenim medijima najmanje što vaš klijent očekuje je da vam nalog bude obrisan zbog nedozvoljenog korišćenja. Svaki normalan čovek upitaće se: “Ako nije mogao da sačuva svoj profil, da li će uspeti da sačuva i naš”. To znatno povećava rizik ulaganja. Uz sve to, deaktivacijom profila gubite i sve strane na kojima ste samo vi bili administrator, što nije bio redak slučaj te je tako nestala i Facebook strana ovog bloga (napravio sam novu večeras) ali i strana nekih klijenata koji su ovako dobili nebranjen ugao da mi upute packu. Odatle i topao savet da podelite svoja administratorska prava sa klijentima, ili makar lažnim profilima.

Izgubljeni su i podaci o kampanjama koje su vođene (a za koje je nekad trebalo dati i izveštaje) te sam tim povodom kontaktirao i FB Ads, odgovorili su ali već posle trećeg maila dobijate odgovor da to nije u njihovoj jurisdikciji. Žao mi je, ali vi ste “disabled”.

Ne smem da zaboravim i hvaljeni Facebook Connect koji dobija novi smisao onda kada izgubite nalog preko kog ste se “connectovali”. Super laka registracija za slučaj da vam Facebook ne stane na žulj, u tom slučaju predstavlja super lako izgubljene podatke.

I na kraju kad preživite sve ovo i pomirite se nekako da više nemate stari profil (Nesta fejsa, nesta prijatelja) dobijete pitanja od vama bliskih ljudi zašto ste iz izbrisali sa Facebooka i koji problem imate sa njima. Oduvek sam voleo scenu kako se ruše domine…

Šta raditi na kraju? Verovatno ništa, probajte, šaljite mailove, sličice, pesmice, sve što vam padne na pamet pa možda vas i primete… Meni nije uspelo ali svakako nije nemoguće, samo treba da vas pogledaju oni odozgo. Umesto toga krenuo sam od početka jer mi to obaveze nalažu, ali i mnogo opreznije. Naravoučenije je valjda da se nikada ne treba u potpunosti oslanjati na nekog drugog, kako nikada ne znate kad će da vas izda i u najmanju ruku pomuti ono što ste do sada radili. Pomutili jesu, ali proći će već i to, na kraju bili smo ovde i pre Facebooka verujem da ćemo preživeti i bez njega…

PS. Zaboravio sam da dodam da sam u sličnom periodu pisao Twitteru oko @grandkafa naloga koji je bio zauzet sa jasnom porukom koja ukazuje da je cilj prodati vlasniku brenda. Odgovorili su mi isti dan, kroz 2 dana je vraćen nalog. Ne zaboravite da i oni imaju skoro 150 miliona korisnika, pa ipak mogu.

Kada je Facebook predstavio novi izgled news feed strane, istovremeno je izgubio i ličnu notu, dozvolivši gomili aplikacija u vidu kvizova, igrica, čega već da u potpunosti nadvladaju komunikaciju, do tada primarnu funkciju istog, i pre postao mesto za zabavu i gubljenje vremena, nego mesto za prijatelje, a količina informacija i neupotrebljivost istih dovedena je do maksimuma.

Sa druge strane Twitter se držao do skora, pre svega zahvaljujući činjenici da ne morate pratiti ljude koji vas prate, čime se gorespomenuti šum koji je prisutan na Facebooku, minimalizovao i učinio Twitter verovatno social bookmarking alatom broj 1 današnjice, i ako se to po definiciji verovatno ne može reći za Twitter. Alatom koji je krajnje prilagodljiv i izmenjiv, što ne možemo reći za Digg recimo, time što sadržaj kreiraju ljudi kojima verujemo i koji su za nas relevantni, uz malu mogućnost manipulacije jer se ipak sadržaji dele unutar određene celine, a ne u okviru cele zajednice kao što je slučaj sa Diggom. ( Odatle i ne čudi javna tajna da je moguće platiti da budete no.1 na Diggu )

Međutim, time što su omogućili trećoj strani da koristi naše naloge, mislim da se Twitter bliži sudbini Facebooka kada je šum u pitanju. Juče (ili pre par dana najviše) pojavila se igrica Spymaster, koja svoju bazu korisnika gradi nad Twitterovom bazom, koristeći Twitter login. Ovo je odlična stvar sa strane ljudi koji lansiraju aplikacije, jer time dobijaju mogućnost da dođu do velikog broja ljudi za kratko vreme, manipulacijom vlasnika naloga, ali sa strane korisnika istih je pogubna, jer na taj način srozavaju svoje poverenje koje su gradili mesecima u okviru zajednice. Otuda i ogromno nezadovoljstvo proizvedeno nakon samo jedne aplikacije koja funkcioniše na ovom principu (doduše sa malo slobodnijom spam politikom slanja poruka “bez pitanja”).

Problem je u tome što je ovo tek početak, Spymaster je već juče štucao sa serverima (ah, well i ja sam se malo igrao)  i verujem da će taj brzi uspeh polakomiti i ostale proizvođače sličnih aplikacija, čineći Twitter Mekom za sve one koji žele za kratko vreme da dođu do velikog broja korisnika, dovevši ga verovatno u istu poziciju kao i Facebook, sa gomilom sadržaja kreiranih od strane aplikacija, odnosno gomilom šuma u onome što zaista vredi.

I ako korisnici u regionu ovo možda neće u skorije vreme doživeti, kako je twitter još uvek, većinom servis koji koriste geekovi i oni koji to nisu a rado isprobavaju nove servise, verujem da će oni “preko bare”  i svi oni sa par 10.000 pratilaca koje su vredno skupljali, početi da traže alternativni izvor kvalitetnih informacija. Eventualni spas u ovoj situaciju su desktop aplikacije i mogućnost da grupišete određene korisnike koje smatrate relevatnim, a sve ostale pustite niz vodu.

Svrha FB Connect-a jeste povezivanje vašeg online profila sa ostalim aktivnostima na webu, poput ostavljanja komentara na blogovima. U principu ništa spektakularno, makar kada su blogovi u pitanju, umesto da unosite svoje ime, sajt i da postavljate svoj avatar ovde se ti podaci uzimaju sa Facebooka, a vaša aktivnost na istom uredno beleži praveći ovaj sajt još većim Velikim bratom, bar što se interneta tiče. Kao prednosti su još dodali i mogućnost pravljenja real-life zajednice oko Vašeg bloga (što baš i ne vidim kao prednost za manja tržišta), dinamičke privatnosti gde se podešavanja o privatnosti sa FB prenose i na druge lokacije na kojima provodite vreme i na kraju poslednja i jedina po meni prava prednost jeste mogućnost promovisanja sadržaja koji pratite na Facebooku. Ovo je posebno zanimljivo blogerima.

No ipak sam malo skeptičan prema svemu ovome. Zašto? Iz razloga što mislim da je ovo izbačeno više zbog ideje koja postoji među svim velikanima nego li iz razloga što postoji zdravo razvijen koncept. Svako ko se ozbiljnije bavi pisanjem bloga prilično je svestan činjenice koliko link u komentarima bloga ima svoju funkciju, te nikako ne mislim da ju je pametno zameniti linkom ka ličnoj profilnoj strani na Facebooku. Ok, i ako možda izgubimo to u korist viralnog efekta koji se može postići objavljivanjem aktivnosti na vašem blogu na profilima posetilaca, pitanje je koliko je taj efekat moguće ostvariti bez neke ozbiljnije kritične mase čitalaca vašeg bloga. Bilo bi cool kada bi ovo funkcionisalo tako da svi oni koji do sada nisu komentarisali naglo budu motivisani da to rade ali to naprosto nije tako. Sa druge strane ok je što postoji opcija da ne povežete sa FB-om, što automatski implicira na to da ovaj servis neće puno koristiti blogeri, koji su po pravilu neko ko prvi prihvata i promoviše novu tehnologiju.

Instalacija Facebook Connect-a na WordPressu

Sama instalacija nije preterano teška, postoji dosta dobra dokumentacija, pa čak i video kako instalirati FB Connect na vaš blog. Potrebno je instalirati plugin, zatražiti svoj API key od Facebooka preko registracione strane i na kraju kao i kod svakog plugina ubaciti mali kod u comments.php file i to je to. Obzirom na prenapumpanost svega što se tiče Facebooka, ne čudi me da možete naći bukvalno sve što vam padne na pamet vezano za ovaj plugin.

I zaključak

Koncept kao koncept nije loš ali kao što sam napomenuo ne ide puno u prilog blogerima. Trenutno mi FB Connect više liči na PR potez nego li na superkoristan alat za sve, ove priče sa dinamičkom privatnosti mi ne piju vodu, jer ipak ne bih povezivao sve svoje aktivnosti sa Facebookom, pre svega zbog dosta ličnije prirode (i pored svih podešavanja, pitanje je koliko ljudi ista koriste). Ostaje da vidimo, ne sumnjam da će se razvijati vremenom i nije ga možda loše ostaviti kao opciju onima koji nemaju blog, ili svoje lične strane u cilju eksperimenta, znate kako kažu, nikad ne reci nikad…