Kako je dolazio kraj oktobra i prijemni za upis master studija na FONu nekako sam sve više odustajao od ideje da upišem isti, što se na kraju i desilo. FON počinje da gubi svoj kredibilitet, previše su otišli u komercijalu i količina opranih diploma na godišnjem nivou čini da ovaj fakultet sve ređe i ređe srećete na listama poželjnih prilikom izbora posla. Kap koja je prelila čašu su i iskustva moje generacije, koji su master studije shvatili kao puko davanje novca fakultetu bez neke povratne vrednosti, par ispita koji su tu pro forme i prevelika školarina koja je tu pro šarenijih zidova na fakultetu. U tom periodu se negde pojavila i zainteresovanost za nekim drugim vidom školovanja te sam isti i definitivno preskočio i ostavio narednih 365 dana za razmišljanje.

Izbor se sve više sužavao na opciju MBA studija, iz razloga što je moje preširoko obrazovanje trebalo malo biznis definicije. Klasično obrazovanje vam daje okvir ali ne i konkretne taktike koje korporacije očekuju. Da neki od nas su na faksu pisali biznis planove, strategije i planove komunikacije ali prečesto se to svodilo na copy/paste formi koje zadovoljavaju predavače ali ne i biznis klijentelu. Godinu dana rada bi mi dalo kvalitetniji uvid u tržište i biznis procese a mala pauza prijala za nastavak školovanja. Problem koji se javljao sa internacionalnim biznis studijama jeste novac, školovanje na HULT-u recimo košta oko 15.000 eur godišnje, a da ne pričamo o tome koliko košta 12 meseci života u Londonu. Prednosti su velike ali je pristupačnost istih vrlo upitna kada su građani Srbije u pitanju. Drugo rešenje se svodilo na jurenje stipendija (Francuska redovno stipendira naše studente) ili apliciranje na univerzitetima u USA koji finansiraju određeni broj studenata a koji pak imaju dosta kvalitetne studije. Imam sreću da je i jako dobar prijatelj prošle godine prošao kroz selekcijun prošle godine i toplo preporučio da probam tako da postoji realna mogućnost da to bude neki od sledećih mojih poteza.

Onda se svaki odlazak opet stavlja u kontekst priče o odlivu mozgova (136 na listi od 139 zemalja, mrtva trka sa BIH, Svazilendom i Kirgizijom) pa odavde nije loše predstaviti i treću opciju u vidu internacionalno priznatih biznis škola koje imaju svoja predstavništva u Beogradu. Jedna od njih je London School of Commerce koja je ove godine prisutna i kod nas. Odakle motiv za otvaranjem lokalnih odeljenja ove škole saznajemo od njihovog menadžemta:

“Mi smo britanski fakultet koji je došao u Srbiju, kako ljudi ne bi morali da idu van nje da stiču dalje znanje. Razumeli smo da tržište želi nešto ovde i da je ljudima preko glave toga da moraju da idu u inostranstvo ako hoće da dobiju neko pristojno kvalitetno obrazovanje. Upravo iz tog razloga smo mi to obrazovanje doveli njima, i to po veoma pristupačnoj ceni, a ideja nam je da ljudi ostaju ovde – a ipak da budu kvalifikovani, stručni i pripremljeni za posao. “

Pored klasičnih MBA studija, London School of Commerce od oktobra nudi osnovne studije iz biznisa i menadžmenta kao i MBA for Executives.

Upis na MBA studije se odvija kontinuirano, a program se moze započeti od svakog modula, odnosno na svakih 6 nedelja. Trenutno je ponuđena promotivna cena od 3,450 EUR, što je nešto skuplje od master studija na FONu a opet teško je porediti ova dva vida edukacije i kvantitativno i kvalitativno. Za kraj, ako Vam se sviđa ova priča posetite sajt http://www.lsc.edu.rs/mbabelgrade i saznajte sve informacije o istoj.

Takođe, ako imate neka pitanja o MBA studijama nekolicina prijatelja je širom sveta na istim pa mogu da ih zamolim da Vam izađu u susret sa odgovorima. A pratite i Financial Times koji je jedan od najreferentnijih izvora kada je ova tema u pitanju.

Napomena: Tekst je sponzorisan od strane London School of Commerce.

Gotovo je. Možda ne ovako ceremonijalno kako to obično izgleda u filmovima, uz čuvenu Gaudeamus igitur na koju me Ana podsetila, a koju sam iskoristio za početak ovog posta, ali to je to, misija zvana fakultet je uspešno okončana, i ako toga verovatno još nisam svestan.

Kada sam krenuo da napišem ovaj post, kao neku rekapitulaciju svega što mi se desilo u proteklih 5.5 godina ostao sam zalepljen za Gaudeamus igitur. Pesma koju sam toliko puta čuo u raznoraznim prilikama, a koja bi me uglavnom podsećala na četvorougaonu kapu koja bi se prilikom scene diplomiranja vinula u vazduh označavajući kraj jedne i početak neke druge ere u životima tek svršenih studenata, krila je neku poruku koju ću tek danas u potpunosti shvatiti. Život je zaista kratak…

Prošlo je pet i po godina od datuma kada sam se prvi put izgubio u Beogradu (naravno prvog dana), besomučno tražeći ulaz od svoje crvene zgrade na Banjici (a ko je živeo na Banjici zna da su tamo sve zgrade crvene i iste) ne znajući ni broj telefona, ni broj zgrade, što mi je na vreme stavilo do znanja da će ovo biti neko novo odrastanje. Novi grad, novi ljudi, drugačiji običaji i akcenat koji te pri svakoj izgovorenoj reči podseća da ne pripadaš u potpunosti tu gde jesi. Nula… Nema nazad.

Sećam se i onih detalja koji su prethodili pre toga. Prijemni, i reputacija neuspeha koja me ispratila od kuće, niko nije verovao da ću proći na budžet u prijemnom i to se i desilo. Upao sam na drugom fakultetu koji mi se nije sviđao bez problema (saobraćajni), i sve je išlo ka tome da ću do kraja života “popravljati krive Drine”, dok se, ono što će neki nazvati sudbinom nije poigralo sa mnom. Razlog “odlaska na drugi fax” je bilo 1200 eur školarine, tada cifre koja je bila prilično nepremostiva za mene (šljakao se web i tad ali manje i za još manje para), a ceo kapital koji sam mogao da obezbedim bio je nekih 200tinjak eur i to ako prodam telefon, i sve što imam lične imovine. Opet bi mi falilo 400 eur, a taj sudbinski faktor bili su prijatelji kojima sam čuvao dete tokom srednje škole, koji su mi uleteli kintu par sati pre sedanja na bus za Bg i upisivanja Saobraćajnog fakulteta. Za mene je to bio onaj korak bio onaj čuveni push move, koji me je naterao da kažem, jebite se svi, ja ovo mogu a koji je potreban svima na putu odrastanja…

Šta mi je doneo fax?

Samostalnost, sazrevanje, odrastanje, prilike, društvo, poštovanje onog što imam… Odvajanje od matorih je jedan od najbitnijih koraka ličnog sazrevanja. Nisu oni neko ko će vam nauditi, ali jedino samostalni možete da se naučite na realne uslove života, i to je verovatno najveći gubitak studenata koji su iz Beograda. Ograničen budžet i učenje kako da raspolažete sa istim, samostalno rešavanje svih problema koji ti nastaju, bez leđa keve i ćaleta koji su uvek tu da uskoče kada je vama frka, i generalno sticanje saznanja za koje do tada verovatno nikad niste znali (pranje, peglanje, kuvanje, popravljanje bele tehnike, otpušavanje sudopere i sl.). Sve je to deo realnog života, a život sa roditeljima vas nekako svega toga poštedi, u početku vam to smeta i nedostaje, ali kasnije vas ojača i budete ponosni na sebe jer ste uspeli nešto u životu. I ne, nisam postao još jedan lažni Beograđanin, zavoleo sam sve ono što mi isti pruža ali i sve više bio srećan što sam odrastao u manjem mestu poput Ivanjice.

Možda na faxu nisam previše naučio (o tome ću posle) ali sam imao sreće da upišem fax koji pohađaju osobe sa kojima sam delio jako puno osobina. Fonovci verovatno nisu najveći radnici na Beogradskom univerzitetu, ali su uvek u prvim redovima kad je neko akcijanje u pitanju. O Kabezi i danas Puzzle-u su mnogi čuli, meni su predstavljali i prvi izlazak iz Srbije, ekipu za bilo koji sport smo uvek mogli da sastavimo za manje od pola sata, a uz sve to imao sam i priliku da budem deo glumačke trupe, pa čak i postanem maskota benda na faxu :D Ali i radilo se pakleno kada je trebalo, što iz ove perspektive to i nije bilo tako strašno. Bleja i PES sa Paunom, Bokicom i Ristom, Savine kulinarske majstorije i cimanje da se uvek sve završi na vreme (i ako me to pakleno smaralo da nije njega bilo kapiram da bih još koju godinu studirao, hvala Savo :)), deljenje hrane sa Šomijem i Darkom i pojedinci koji vam uvek stave do znanja da možete više poput plavog Nemanje, koji je verovatno najbrilijantniji um koji sam upoznao u našoj generaciji, ili crnog Nemanje i njegove konstantne gladi za znanjem… Those were the days…

U međuvremenu je usledio i posao, stara ljubav web se reaktivirala negde na pola faxa i sigurno učinila da studiram jednu godinu duže (mada nije ni ovako loše), ali mi i obezbedila mogućnost da sa mnogo manje straha uđem u ono što dolazi posle fakulteta. Priznaću da mi je zaposlenje u Adria Mediji sa 4 ispita do kraja verovatno bila velika greška, jer sam napravio klasičnu multitasking grešku i umesto da budem dobar na jednom polju bio vrlo loš na dva, te i pravio nekoliko pauza da bih završio fakultet, a onda i napustio posao jer nisam bio onakav kakav bi trebalo, a previše voleo te ljude da bih nastavio sa radom u kom neko trpi zbog moje nemotivisanosti. Multitasking je verovatno najveća laž savremenog društva, one thing at a time vrši pos’o, sve ostalo je bullshit.

Verovatno je i taj posao učinio da oko celog diplomskog ne bude toliko emocija koliko se očekuje, dok je većini to put u gomilu pitanja koja se mogu sublimirati u Šta dalje, mene je sledeći dan vraćao na obaveze koje sam propustio zbog slobodnog dana.

Koliko znači fakultetska diploma?

Fakultetske obaveze u poslednjih godinu dana su mi obično bile predmet podsmeha, jer su mi svi govorili ali i sam sam to donekle znao da mi neće puno pomoći u poslu, ali i pored svega hteo sam to da završim. Većina ljudi sa kojima sam sada poslovno okružen i za koje mogu da kažem da su uspešni u tome što rade nisu studirali, ili nisu završili studije pa im ipak to nije smetalo da budu tu gde jesu. Tu su i IT idoli poput Džobsa i Gejtsa koji će onima koji nemaju dovoljno volje za studiranjem biti kec iz rukava prilikom odustajanja, ali naprosto to nije bila moja vizija – hteo sam da završim fakultet. Znao sam da ću imati mnogo manje od mog burazera, koji je to vreme kvalitetno iskoristio da pokrene svoj biznis, ali nekada lična satisfakcija mnogo više vredi od novca. Pogotovu što iza mene, između ostalog, stoji i imidž osobe koja ne dovršava stvari, ali i večita sumnja roditelja u moje mogućnosti (zato valjda postoje) što nekako daje dodatni motiv da u nečemu istrajem. S tim u vezi, fakultet mi je verovatno najveći uspeh koji sam postigao do sada u životu. I naravno, ovde se moje školovanje ne završava.

Da se vratim na pitanje iz podnaslova o tome koliko vredi fakultetska diploma. Odgovor je – ne onoliko koliko se o tome priča. Na fakultetu ćete steći malo ili nimalo znanja koje će vam biti potrebno kasnije u životu/poslu. Jednostavno, fakultet je ustanova koju svaka prosečno inteligentna osoba može da završi samo ako je dovoljno uporna. Teorijska znanja koja tamo stičete vas ne razlikuju mnogo od osobe koja pročita par stručnih knjiga godišnje, ali one stvari koje pokupite sa strane su te koje vas stavljaju u poželjnije kadrove od onih koji nemaju fakultetsko obrazovanje. Naučite da filtrirate informacije i učite, shvatite vrednost širenja mreže ličnih poznanstava i timskog rada, osamostalite se i shvatite da se niko za vas neće boriti ako vi to sami ne uradite. Praksa na fakultetu možda ne postoji, ali ova znanja koja pokupite između redova su ta koja će vam pomoći na putu do uspeha.

Zašto se onda ceni toliko fakultetska diploma? Ona je filter. Na razgovoru za posao ona vam daje vrednost, utoliko što ste uspeli neku, ne tako malu stvar, da izgurate do kraja. Ona je ulaznica u drugi krug, a dalje utiču one stvari koje ste pokupili sa strane. Volim još da kažem da je diploma za studente, isto što i nepovratna karta za Holivud za one koji žele da okušaju svoju sreću u svetu glume. Ulaznica za mesto velikih mogućnosti, a koliko ćete daleko stići na putu ka uspehu zaviši od vašeg talenta i upornosti da se borite za svoj san. Upornost je ta koja ima presudni značaj.

A gde su tu sex, droga i rokenrol, smorio si sa ovom patetikom?

Njih sam ostavio za one uporne koji dođu do ovde. Ljudi, fax je jebeno najbolja stvar koja vam se može dogoditi u životu. Jeste ima da se uči, jeste nema love uvek koliko treba, ali studentski duh je nešto za čime se žali i čega se sećate onda kad omatorite. Posleponoćna akcijanja, žurke, putovanja, deljenje klope, poneki sex (nije sad da ga ima kao u američkim filmovima al zabode se nekad nešto), koncerti, dvocevka piva, i fudbal na Soniju – meni je dovoljno. Ima vremena za odrastanje, lovu i velike planove, što se pre posvetite tome ranije ćete upasti u samo da petlju…

Za kraj, najbolje je da završim onako kako sam i počeo, Gaudeamusom… Kolege koji ovo čitate, hvala vam, ovog ću se sećati i za ovim žaliti do kraja života, makar tako svi kažu, dok na meni ostaje da to i lično saznam.

Let sadness perish!
Let haters perish!
Let the devil perish!
Let whoever is against our school
Who laughs at it, perish!

Kao što rekoh ovo je vest koji većina ljudi koje znam lično zna, a preko njih i dobar deo srpskog Interneta, ipak smo mi dosta malo tržište. Možda je malo začuđujuća obzirom na sve planove koje sam imao ali iza svega ovoga je bila lepa doza razmišljanja, nerviranja čega već i mislim da je ovako najbolje a to ću ovde i elaborirati. Sit back and relax, kao uz instalaciju Windowsa.

Primarna ideja za 2009. godinu mi je bila da završim fakultet negde početkom godine i da se otisnem u Maleziju na stručno usavršavanje u jednoj Internet kompaniji, gde bih ostao najmanje godinu dana ovisno o tome koliko im se budem svideo i koliko se budem navikao na sredinu. Logika je bila sledeća: imam 23 godine, nemam ženu niti nešto preteranu ozbiljnu vezu, nemam planiranu niti neplaniranu decu, niti bilo šta što ne mogu da ostavim na nešto duži period van sebe. 23 godine sobom nose i onaj studentski duh spreman da uradi i kojekakvu glupost za kakvu kasnije ni motkama ne mogu da vas nateraju ali i ne zahtevaju konstantan VIP tretman već im je više odgovarajući studentski način života. Čak sam i matore pripremio za tako nešto što je krajnji stadijum donošenja neke odluke… Ali eto to se po svoj prilici neće desiti.

Zašto odlazak u Maleziju a ne recimo ovde? Prva dilema tokom ove godine bila je, da li nastaviti baviti se Internetom. Bio sam malo razočaran u sve, u činjenicu da je srpski Internet još uvek provincijska kafana, sa poznatim licima tokom godine, i onima sa strane koji svrate za praznike sa svojim velikim pričama. Dovoljno mala da ne izgleda prazno kada se skupi lokalna svita, i dovoljno velika da konstantno izgara i stvara nove neistine, mašta o velikim novcima uz velike reči poput investicija, WC (da da WC) fondova ili čega već. Sa druge strane mogao sam da nađem solidan posao i u ne-internet sektoru, ipak sam na FONu, što sobom nosu određenu težinu a da se ne lažemo i AIESEC mi je doneo dosta toga u dosadašnjoj karijeri, moglo bi tu da se napreduje i radi na sopstvenom razvoju. Ali kontam da bih bio kao pijanista koji radi kao taksista. Tu se odlazak u Maleziju učinio kao buffer, odnosno mogućnost da odem u neku drugu sredinu gde zaista mogu da napredujem i sačekam godinu dana da ovo tržište još malo zaživi tako da bih sa svojim kompetencijama mogao da relativno lepo živim.

Tokom poslednjih par meseci intezivirale su se ponude i ovde za posao, nikako slabe, ali opet Malezija se činila kao mesto gde najpotpunije mogu da se razvijem, a te ponude bih filtrirao i odabrao jednu za nastavak svoje karijere ovde. Izabrao sam jednu, ali eto ispalio sam ih na kraju jer se pojavio neko ko je ponudio više od svih.

Da ne okolišam previše u pitanju je domaća medijska kuća, Adria Media. Kompanija, korporacija, prodao sam dušu đavolu, izdao freelance družinu itd… Jeste ali sve ima svoje razloge. Kada imate dvadeset i neku godinu, koliko god mislili da ste pametni morate ulagati u sebe, jer jedino tad imate dovoljno energije da stičete znanje 20 sati dnevno, i nije vam dosadno to da radite, koje bi trebalo da unovčite u 30-tim i 40-tim godinama svog života. Obzirom da je AM nastala udruživanjem 2 velike medijske kuće Gruner und Jahr AG&CO i Sanoma Magazines International B. V. koje imaju zaista impozantan Internet portfolio, firma predstavlja riznicu know-howa koji sam, što vremenski, što novčano nikada ne bih mogao da dosegnem. Edukacija zaposlenih je dosta visoko pozicionirana među vrednostima kompanije tako da ne sumnjam da će biti prilike da se dosta napreduje. Takođe, odnos prema mom nezavršenom fakultetu je takođe bio više nego korektan, iz razloga što nemam još puno do kraja i ne bi baš svako tolerisao moje ispitne obaveze te je u odnosu na isti u formirano moje uključivanje u rad kompanije. Trenutno sam uglavnom aktivan od kuće shodno mojim obavezama, a po završetku fakulteta, verujem u prvoj polovini ove godine, biću full time zaposlen, ustajati rano, redovno se kupati :-P i šta sve već ide uz to. Obzirom da postoje neke pričice da moram da završim fakultet po potpisanom ugovoru, to nije tačno, fleksibilan sam po tom pitanju ali prvo meni samom će biti lakše da ga završim što pre, jer nije baš lako biti aktivan na 2 fronta.

Zašto ne više freelance?

Freelance je super za one koji su disciplinovani. Ja baš i nisam do te mere. Poslovni život se pretvorio u privatni preteći da će da ga uništi, kasno leganje, još kasnije ustajanje, par kilograma viška i za kraj, ali nikako najmanje bitan, finansijski deo priče. X puta sam bio u situaciji da mi duguju par K eur a ja jedem paštetu, znam da je smešno ali tako je, to je freelance, ukoliko niste superstar ili nemate konkretan proizvod, onda to obično znači nesigurnost i večito cimanje za keš, možda i više keša mesečno ali kada uzmete u obzir da kompanija brine o Vama (penzijsko, socijalno, topli obrok, prevoz, šta već) to mu dođe na isto. Pritom kako je u Srbiji izigravati Internet marketing menadžera često ravno ludilu, freelance podrazumeva da imate i širok spektar aktivnosti, od kung-fua do optimizacije za pretraživače :) Tu gubite vreme i umesto da se usavršavate u jednoj oblasti završite dizajnirajući plakate za žurku.

Furka

Već sam spominjao da sam dao otkaz na Furci, pa sam se iz poštovanja prema vlasnicima i činjenici da sajt nije baš isti bez mene vratio, ali sa mnogo manje aktivnosti na istoj. Razlozi otkaza su bili dosta jasni, prvo previše vremena sam gubio na komunikaciju sa krajnjim korisnicima a drugo nisam dobijao baš najadekvatniju podršku sa druge strane u pogledu razvoja sajta, što je doprinelo tome da sajt već duže vreme stagnira, a čim nema rezultata dođei do razočarenja. Biću na neki način uključen u rad sajta ali nikako kao ranije, niti imam vremena, niti živaca.

I za kraj, kao što naslov kaže, zadovoljan sam. Lepo se završilo, na kraju ako mi se ovo ne svidi, ili se ja ne svidim uvek mogu da odem u Maleziju, makar do 30-te godine. Važno je znati da nikada nikome ne trebate zatvarati dupetom vrata prilikom ponude za posao jer nikad ne znate kada će Vam trebati. Koliko god sam se radovao novom poslu toliko sam i bio uplašen saopštiti tu vest ljudima koje volim a koje sam na ovaj način ispalio. Ako su vam zaista prijatelji shvatiće i hvala im na tome. Razmišljajte o svojoj karijeri jer dok ste mladi, činjenica da ste mladi vam je glavna konkurentska prednost i to ne smete prokockati. Ako imate više ponuda stavite ih na sto, vidite koje su krajnje dobiti iz cele priče, razmislite gde sebe vidite za 5 godina i nemojte se zaletati za novac primarno. Lepo je imati pare kao mlad, ali imajte isto tako na umu da recimo 90% sportista bankrotira 6 godina posle okončavanja sportske karijere. Ipak treba razmišljati dugoročno. Zahvaliću se još onima koji su mi pomogli u celoj priči, neću da ih imenujem sami će se prepoznati, ali i ekipi sa novog posla koja je imala dovoljno živaca da me primi ovako čudnog. Nadam se da ih neću izneveriti.

…ovladavanje faktora uticajnih na brzinu i stepen promene upotrebnog kvaliteta uz optimalizaciju troskova za odrzavanje zadovoljavajuceg kvaliteta, povezano je sa ostvarenjem veze izmedju podsistema proizvodnje i podsistema upotrebe proizvoda…

Kada shvatite da postoje ljudi koji su u stanju da provuku ovakva sranja kroz glavu, i pritom završe fakultet, shvatite da su oni i u stanju da izguraju i bilo kakve probleme druge vrste.

Aman ljudi pa da li vi nekad pročitate to što pišete, i pomislite da sve to neko treba da uči. Grrrr.

PS. Izvinjavam se onima koji ovde dolaze zbog pametnih stvari, ali sam baš pukao čitajući ovaj “udžbenik”…