Ko je ustvari u pravu? Verovatno niko, oni koji stoje iza novog doba uvek će glasno klicati prednosti istog, oni koji žive u nekim starijim dobima, isticaće svoje prednosti, pozivaće se na društvenost, bogatstvo življenja i taj neki šmek koji danas ne postoji. Jasno je da se dosta toga promenilo, ali oko dve stvari sam nekako najviše zadržavam a to su fotografije i rodjendani, ove dve stvari su nekako imale dovoljno brz period evolucije da i mi, ne tako dugog veka, primetimo da su se neke stvari promenile, da i sami osetimo tu setu na neke prošle dane.

Koliko ljudi Vam je čestitalo rodjendan? Neću Vas slagati ako Vam kažem da sam ove godine dobio oko 500 čestitki, uglavnom standardne forme, Srećan rodjendan, sve najlepše. Tih 500 ljudi potiču sa sledećih mesta: društvene mreže (a ja sam jelte društven lik), forumi i ostale Interenet zezalice, mobilni operater i na kraju prijatelji. Da, prijatelji su došli na kraj. Od onog radosnog trenutka, kada vas neko koga godinama niste čuli okrene na taj famozni dan, kada vas posete neki dragi ljudi i izvuku vam uši, a usput i čušnu neku kintu za sladoled, došao je trenutak da te iste ljude usled hiperčestitanja stavite na kraj i zaboravite, a rodjendan shvatite kao 8. mart, gde će ti kurtoazije radi udeliti oronuli karanfil, čisto ne bi li ti tražili protiv-uslugu nekoliko dana kasnije. Moguće je da je i ovo još jedan žal za detinjstvom i tim bezbrižnim vremenom, kada je sve bilo pufnasto i šareno, ali odbijam da priznam da sve što postane masovno može održati onaj isti stari osećaj, kome se radujete 365 dana u godini. Ove godine osećaj je bio, u jbt pa treba se svima zahvaliti…

Kada ste poslednji put seli sa nekim, izvadili tako posebnu kutiju iz svog ormara, oduvali ono malo prašine koju je vreme nanelo, otvorili i počeli vaditi slike koje vas podsećaju na neke drage ljude, mesta i dešavanja. Možda skoro, pa bih trebao da preformulišem pitanje, koliko imate gigabajta slika na vašem računaru? Fotke… još jedna žrtva hiperprodukcije… Letovanje se pamtilo po one 24 fotografije koje je ogromnim Zenithom tata uspevao da ovekoveči, često totalno pozerske, skačemo u vodu, plivamo sa gumom, ili sedimo u čamcu. Ali i takve su znale da budu predmet prepričavanja izmedju brata i mene i sveopšteg hvaljenja po komšiliku, na kako smo opasnom letovanju bili, i ako su realno to bile jako soc varijante. No, tada nam je to predstavljalo skoro sve…

Kako mi danas izgleda odmor? Nosim 2 kartice od po 2gb, i prenosivi HDD za svaki slučaj, ima negde oko 800 slika, treba da se prečiste ali naravno retko se to kad desi, a treba da se čujem i sa osobama X Y i Z da pokupim i od njih slike. Jer ipak treba znati gde si bio i šta si radio… Ali šta je sa one 24 slike od ranije, da li se težina svake od njih može meriti sa bilo kojom od tih 800, i pored svih tih fokusa, polarizacionih filtera, wide objektiva i čega već što čini slike neverovatno cool… Opet mogući žal za detinjstvom… Ili još jedan očit primer hiperprodukcije… Slike su lepo narezane na DVD i stoje negde, a ako se izgube neću ih žaliti, dok svaku od one 24 pažljivo čuvam, uredno složenu u albumu i kutiji, da odoli što duže zubu vremena i katkada okupi porodicu ili društvo i podseti na davno prošlo vreme.

Žaliću za tim, i ovim novim naraštajima kojima će to biti normalno ću verovatno zvučati kao, gore-spomenuta Zorica Tomić, ali generation gap još niko nije izlečio pa je možda vreme da se i sam pripremim za njega…