U celoj situaciji nije lako biti pojedinac, a sve ređe se prepoznaju oni koji bi vas razumeli i koji će umesto ustaljenog kukanja pokušati da se pokrenu, nešto promene, podele i poguraju društvo napred onda kada su svi od njega digli ruke. Tako stopljeni u društveni plićak, u kome je najmasovniji sport bežanje od odgovornosti potrebno vam je dešavanje, upoznavanje ili motiv da istupite i kreirate pozitivnu promenu. Srećom, taj okidač postoji i vreme je da se desi drugi put međ Srbima – Šer konferencija.

Setiću se samo prvog dana prošlogodišnjeg Šera, koji se poput oaze budućnosti spustio u sam centar Beograda i okupio neke nove, lepe, šarene, usudiću se reći i čudne ljude. Moja sreća bila je utoliko veća što sam među tim ljudima video svoje prijatelje iz drugih zemalja po prvi put u Beogradu, nasmejane i oduševljene onim što ih je u sledeća dva dana čekalo. Dnevni program koji se prepričavao i noći koje nisu davale priliku za puno sna. Restart realnosti i poziv na pokret, promenu i deljenje baš kako i ime konferencije kaže. Komentari posle svega potvrdili su samo da su organizatori u tome itekako i uspeli.

Retki su oni koji znaju da je to šerovsko prodrmavanje i mene donekle motivisalo da krenem u svoju Arigato priču, da iskoristim svoju poziciju i uradim nešto dobro, nauštrb svog vremena ali u znak zahvalnosti prema određenom društvu koje poštujem. Nisam jedini, promene su krenule da se dešavaju a ekipa koja se okupila oko Šera tog aprila nastavila da radi u punom sastavu, dobrim delom i na How To Web konferenciji, Exitu i svemu što se tog leta desilo. A onda je došlo hladno vreme.

Share 2 dolazi!

Kao što vizual iz gornjeg paragrafa kaže – Šer nam dolazi! Poslednja nedelja aprila, tik pred izbore, da uskomeša društvo opterećeno najnegativnijom izbornom kampanjom u prethodnoj deceniji, i kaže da promene leže u ličnoj incijativi. On je tu da nauči, motiviše, inspiriše, kreira i predstavi nas drugom delu istomišljenika kroz teme koje su bliske prošlogodišnjim, ali sa drugim predavačima i kroz prikaz svega onoga što se desilo prošle godine. A desilo se – od Wikileaksa, do skorašnjih ACTA, SOPA i sličnih inicijativa koje se suprostavljaju revoluciji deljenja znanja koja nam se odvija pre očima.

Ne sumnjam da će biti zanimljivo, očekivanja svih su posle prošle godine prevelika, a period koji nas posle toga čeka sigurno intezivan. Dobre priče, pametni ljudi, zabava i inicijative su nam nikad potrebnije a Šer nam ih sve nudi na jednom mestu. I moram priznati, ne mogu da dočekam. Vidimo se u tamo!

No to nije bio razlog da se ne uključim u jedan projekat usko povezan sa izborima. Studentska unija Srbije je okupila gomilu organizacija širom Srbije, da bi podstakla mlade da izadju na glasanje, i makar malo podignu taj mizerni procenat (10.2% mladih izlazi na izbore), lansirala sajt Izbori nisu lutrija, koji izlazi iz mog dizajnerskog pera.

U pitanju je jedan dosta olakšani interfejs, dosta inspirisan Markovim minimalizmom, i insistiranjem na informaciji pre svega. Nadam se da sam u tome koliko toliko uspeo, neke stvari su maaalko razj**ane, pre svega što je samo layout izašao iz moje ruke, ne i cela implementacija. No u svakom slučaju, eto i nekih vesti iz moje radionice, čisto da ne bude da smrdim po ceo dan :)

Nova godina ili novi predsednik? Šta je to što Vam je više servirano u prethodnih nekoliko dana putem mainstream medija, iz kojih isključujem Internet? Eh ti izbori…

Imaćemo još jednu mrtvu trku, još jednom ćemo iskulirati maksimalno izbore, jer je moje izborno mesto 220km od mog trenutnog prebivališta, a nikako da omoguće studentima da glasaju i na fakultetima. Opet ćemo stisnuti zube kada shvatimo da su radikali jači u prvom krugu i dati sve od sebe (znači eventualno razmisliti o izlasku na izbore), da bi kakav takav demokratski kandidat pobedio i vodio nas poput Domanovićevog vodje, negde gde ni on sam ne zna, spominjući kojekakvu Evropejsku uniju, bolji standard i šta već sve potpada pod kategoriju aviona-kamiona. Izlaznost će opet biti oko 50% plus koji preminuli gradjanin čisto da ne idu pare uzalud i tako kroz četiri godine opet.

I zašto ja sad sve ovo pišem? Zbog sebe? Da, ali i ne… Više zbog Interneta, i zbog želje da se pokaže moć nečega što ovi “odozgo” nikako da potpomognu. Palo mi je na pamet da izaberemo prvog user-generated-presidenta, osobu koja će svoju kandidaturu zasnivati isključivo na Internetu, i kao takvu jasno staviti do znanja svima na njihovu moć. Ne verujem da će UGP pobediti ali će svakako navesti na razmišljanje o tome šta treba još uraditi, i na koji način pomoći ljudima da postanu zadovoljniji. Prosto se posramite kad pogledate kampanje za američkog predsednika koja se u istoj meri kao i offline vodi i online, sa snažnim učešćem na društvenim mrežama, pa čak i izgradnjom ličnih (kao što je to slučaj sa Barak Obamom). Kako učiniti ljude zadovoljnijim? Tako što će svako znati koji je njegov deo u piti zvanoj država, i na kom on delu aktivno radi. Interaktivnost, svako ima pravo da kaže ono što misli, i ako je to notorna glupost, jer na kraju krajeva ne znamo svi sve. Kada ste svesni da vas je neko saslušao, da je možda iskoristio to nekada kasnije, mnogo ste svesniji i motivisaniji da delujete u pravcu u kome svima nama može da bude bolje. A, nije li Internet, najbolji za ostvarivanje interaktivnosti, pa makar i prividne, ali cilj ne bira sredstvo? Neće li ljudi pisati na myspace strani Borisa Tadića ili koga već i ako znaju da iza tih strana sigurno ne sedi drug predsednik lično u pidžami i kikoćući se dopisuje sa 17 godina starom devojčicom koja se loži na starije momke. Nooot :)

Postavlja se pitanje, da li je moguće skupiti 10.000 potpisa, za kandidaturu UGP-a, i to od ljudi koji su na Internetu. Mislim da jeste, i ono što je najvažnije mislim da bi takav potez, za promociju samih izbora i njihovu važnost, mnogo više doprineo nego li same kampanje ovdašnjih mi-smo-tu-da-sačuvamo-svet-i-operemo-koji-dinar nevladinih organizacija. E sad ostaje pitanje 00, tj naći osobu koja bi sve to mogla da izvuče, da predstavi ljudima drugačiji i zanimljiviji stav, da napravi pravu priču koja bi se predstavila medijima, i da bude spreman da iz prljave trke koju politika zasigurno obezbedjuje, izadje kao totalni gubitnik, i kao neko ko će biti predmet opštenarodnog “pozlaćivanja”, do sledećih izbora. Eventualno kao nadoknadu štete, vlada će obezbetiti nešto novca za potrebe predsedničke kampanje, što ukoliko se družimo sa gorespomenutim (NGO), može relativno lako da se pretvori u stan, hranu i Internet priključak do sledećih izbora. Pa, postavite sebi pitanje da li imate 00 za tako nešto?