Let us rejoice therefore
While we are young.
After a pleasant youth
After a troublesome old age
The earth will have us.

Gotovo je. Možda ne ovako ceremonijalno kako to obično izgleda u filmovima, uz čuvenu Gaudeamus igitur na koju me Ana podsetila, a koju sam iskoristio za početak ovog posta, ali to je to, misija zvana fakultet je uspešno okončana, i ako toga verovatno još nisam svestan.

Kada sam krenuo da napišem ovaj post, kao neku rekapitulaciju svega što mi se desilo u proteklih 5.5 godina ostao sam zalepljen za Gaudeamus igitur. Pesma koju sam toliko puta čuo u raznoraznim prilikama, a koja bi me uglavnom podsećala na četvorougaonu kapu koja bi se prilikom scene diplomiranja vinula u vazduh označavajući kraj jedne i početak neke druge ere u životima tek svršenih studenata, krila je neku poruku koju ću tek danas u potpunosti shvatiti. Život je zaista kratak…

Prošlo je pet i po godina od datuma kada sam se prvi put izgubio u Beogradu (naravno prvog dana), besomučno tražeći ulaz od svoje crvene zgrade na Banjici (a ko je živeo na Banjici zna da su tamo sve zgrade crvene i iste) ne znajući ni broj telefona, ni broj zgrade, što mi je na vreme stavilo do znanja da će ovo biti neko novo odrastanje. Novi grad, novi ljudi, drugačiji običaji i akcenat koji te pri svakoj izgovorenoj reči podseća da ne pripadaš u potpunosti tu gde jesi. Nula… Nema nazad.

Sećam se i onih detalja koji su prethodili pre toga. Prijemni, i reputacija neuspeha koja me ispratila od kuće, niko nije verovao da ću proći na budžet u prijemnom i to se i desilo. Upao sam na drugom fakultetu koji mi se nije sviđao bez problema (saobraćajni), i sve je išlo ka tome da ću do kraja života “popravljati krive Drine”, dok se, ono što će neki nazvati sudbinom nije poigralo sa mnom. Razlog “odlaska na drugi fax” je bilo 1200 eur školarine, tada cifre koja je bila prilično nepremostiva za mene (šljakao se web i tad ali manje i za još manje para), a ceo kapital koji sam mogao da obezbedim bio je nekih 200tinjak eur i to ako prodam telefon, i sve što imam lične imovine. Opet bi mi falilo 400 eur, a taj sudbinski faktor bili su prijatelji kojima sam čuvao dete tokom srednje škole, koji su mi uleteli kintu par sati pre sedanja na bus za Bg i upisivanja Saobraćajnog fakulteta. Za mene je to bio onaj korak bio onaj čuveni push move, koji me je naterao da kažem, jebite se svi, ja ovo mogu a koji je potreban svima na putu odrastanja…

Šta mi je doneo fax?

Samostalnost, sazrevanje, odrastanje, prilike, društvo, poštovanje onog što imam… Odvajanje od matorih je jedan od najbitnijih koraka ličnog sazrevanja. Nisu oni neko ko će vam nauditi, ali jedino samostalni možete da se naučite na realne uslove života, i to je verovatno najveći gubitak studenata koji su iz Beograda. Ograničen budžet i učenje kako da raspolažete sa istim, samostalno rešavanje svih problema koji ti nastaju, bez leđa keve i ćaleta koji su uvek tu da uskoče kada je vama frka, i generalno sticanje saznanja za koje do tada verovatno nikad niste znali (pranje, peglanje, kuvanje, popravljanje bele tehnike, otpušavanje sudopere i sl.). Sve je to deo realnog života, a život sa roditeljima vas nekako svega toga poštedi, u početku vam to smeta i nedostaje, ali kasnije vas ojača i budete ponosni na sebe jer ste uspeli nešto u životu. I ne, nisam postao još jedan lažni Beograđanin, zavoleo sam sve ono što mi isti pruža ali i sve više bio srećan što sam odrastao u manjem mestu poput Ivanjice.

Možda na faxu nisam previše naučio (o tome ću posle) ali sam imao sreće da upišem fax koji pohađaju osobe sa kojima sam delio jako puno osobina. Fonovci verovatno nisu najveći radnici na Beogradskom univerzitetu, ali su uvek u prvim redovima kad je neko akcijanje u pitanju. O Kabezi i danas Puzzle-u su mnogi čuli, meni su predstavljali i prvi izlazak iz Srbije, ekipu za bilo koji sport smo uvek mogli da sastavimo za manje od pola sata, a uz sve to imao sam i priliku da budem deo glumačke trupe, pa čak i postanem maskota benda na faxu :D Ali i radilo se pakleno kada je trebalo, što iz ove perspektive to i nije bilo tako strašno. Bleja i PES sa Paunom, Bokicom i Ristom, Savine kulinarske majstorije i cimanje da se uvek sve završi na vreme (i ako me to pakleno smaralo da nije njega bilo kapiram da bih još koju godinu studirao, hvala Savo :)), deljenje hrane sa Šomijem i Darkom i pojedinci koji vam uvek stave do znanja da možete više poput plavog Nemanje, koji je verovatno najbrilijantniji um koji sam upoznao u našoj generaciji, ili crnog Nemanje i njegove konstantne gladi za znanjem… Those were the days…

U međuvremenu je usledio i posao, stara ljubav web se reaktivirala negde na pola faxa i sigurno učinila da studiram jednu godinu duže (mada nije ni ovako loše), ali mi i obezbedila mogućnost da sa mnogo manje straha uđem u ono što dolazi posle fakulteta. Priznaću da mi je zaposlenje u Adria Mediji sa 4 ispita do kraja verovatno bila velika greška, jer sam napravio klasičnu multitasking grešku i umesto da budem dobar na jednom polju bio vrlo loš na dva, te i pravio nekoliko pauza da bih završio fakultet, a onda i napustio posao jer nisam bio onakav kakav bi trebalo, a previše voleo te ljude da bih nastavio sa radom u kom neko trpi zbog moje nemotivisanosti. Multitasking je verovatno najveća laž savremenog društva, one thing at a time vrši pos’o, sve ostalo je bullshit.

Verovatno je i taj posao učinio da oko celog diplomskog ne bude toliko emocija koliko se očekuje, dok je većini to put u gomilu pitanja koja se mogu sublimirati u Šta dalje, mene je sledeći dan vraćao na obaveze koje sam propustio zbog slobodnog dana.

Koliko znači fakultetska diploma?

Fakultetske obaveze u poslednjih godinu dana su mi obično bile predmet podsmeha, jer su mi svi govorili ali i sam sam to donekle znao da mi neće puno pomoći u poslu, ali i pored svega hteo sam to da završim. Većina ljudi sa kojima sam sada poslovno okružen i za koje mogu da kažem da su uspešni u tome što rade nisu studirali, ili nisu završili studije pa im ipak to nije smetalo da budu tu gde jesu. Tu su i IT idoli poput Džobsa i Gejtsa koji će onima koji nemaju dovoljno volje za studiranjem biti kec iz rukava prilikom odustajanja, ali naprosto to nije bila moja vizija – hteo sam da završim fakultet. Znao sam da ću imati mnogo manje od mog burazera, koji je to vreme kvalitetno iskoristio da pokrene svoj biznis, ali nekada lična satisfakcija mnogo više vredi od novca. Pogotovu što iza mene, između ostalog, stoji i imidž osobe koja ne dovršava stvari, ali i večita sumnja roditelja u moje mogućnosti (zato valjda postoje) što nekako daje dodatni motiv da u nečemu istrajem. S tim u vezi, fakultet mi je verovatno najveći uspeh koji sam postigao do sada u životu. I naravno, ovde se moje školovanje ne završava.

Da se vratim na pitanje iz podnaslova o tome koliko vredi fakultetska diploma. Odgovor je – ne onoliko koliko se o tome priča. Na fakultetu ćete steći malo ili nimalo znanja koje će vam biti potrebno kasnije u životu/poslu. Jednostavno, fakultet je ustanova koju svaka prosečno inteligentna osoba može da završi samo ako je dovoljno uporna. Teorijska znanja koja tamo stičete vas ne razlikuju mnogo od osobe koja pročita par stručnih knjiga godišnje, ali one stvari koje pokupite sa strane su te koje vas stavljaju u poželjnije kadrove od onih koji nemaju fakultetsko obrazovanje. Naučite da filtrirate informacije i učite, shvatite vrednost širenja mreže ličnih poznanstava i timskog rada, osamostalite se i shvatite da se niko za vas neće boriti ako vi to sami ne uradite. Praksa na fakultetu možda ne postoji, ali ova znanja koja pokupite između redova su ta koja će vam pomoći na putu do uspeha.

Zašto se onda ceni toliko fakultetska diploma? Ona je filter. Na razgovoru za posao ona vam daje vrednost, utoliko što ste uspeli neku, ne tako malu stvar, da izgurate do kraja. Ona je ulaznica u drugi krug, a dalje utiču one stvari koje ste pokupili sa strane. Volim još da kažem da je diploma za studente, isto što i nepovratna karta za Holivud za one koji žele da okušaju svoju sreću u svetu glume. Ulaznica za mesto velikih mogućnosti, a koliko ćete daleko stići na putu ka uspehu zaviši od vašeg talenta i upornosti da se borite za svoj san. Upornost je ta koja ima presudni značaj.

A gde su tu sex, droga i rokenrol, smorio si sa ovom patetikom?

Njih sam ostavio za one uporne koji dođu do ovde. Ljudi, fax je jebeno najbolja stvar koja vam se može dogoditi u životu. Jeste ima da se uči, jeste nema love uvek koliko treba, ali studentski duh je nešto za čime se žali i čega se sećate onda kad omatorite. Posleponoćna akcijanja, žurke, putovanja, deljenje klope, poneki sex (nije sad da ga ima kao u američkim filmovima al zabode se nekad nešto), koncerti, dvocevka piva, i fudbal na Soniju – meni je dovoljno. Ima vremena za odrastanje, lovu i velike planove, što se pre posvetite tome ranije ćete upasti u samo da petlju…

Za kraj, najbolje je da završim onako kako sam i počeo, Gaudeamusom… Kolege koji ovo čitate, hvala vam, ovog ću se sećati i za ovim žaliti do kraja života, makar tako svi kažu, dok na meni ostaje da to i lično saznam.

Let sadness perish!
Let haters perish!
Let the devil perish!
Let whoever is against our school
Who laughs at it, perish!

Danas je tačno 10 godina kako imam računar. I danas se sećam, 11. mart 2000. godine, 21:34 uveče i burazov profesor informatike mi donosi jaku Pentium dvojku na kućni prag. Verovatno sam jedini tada znao da će taj dan da mi promeni celokupni život od tada, i zbog toga brižno zapamtio datum i vreme ne bih li nekada u budućnosti to slavio kao neki jubilej. 10 godina to svakako jeste.

I zaista promenio mi se promenio život. Računar bih kad tad dobio to stoji, ali tajming kupovine računara je bio idealan kako su se tek javljale tehnologije koje su omogućavale da kreiramo sve i svašta. Krenuli su prvi sajtovi, tezge, online prijateljstva, Internet je postajao sve brži i jeftiniji, a danas smo tu gde jesmo i bavimo se čime se bavimo a sve je to usko povezano sa računarima. Verovatno se sećate onih priča s početka 2000tih, gde su svi spominjali računare kao posao budućnosti i kako će tu biti para. Sećam se i da sam, kako nisam nikom mogao da objasnim šta je to FON, obično govorio Informatika, računari, nešto oko kompjutera i svi su kapirali da je to nešto od čega će moći pristojno da se živi. Danas živimo tu budućnost, poznavanje rada na računaru je ekvivalent pismenosti u savremenom društvu, kao što je Facebook mlađim generacijama pandan ličnoj karti (ako nisi tamo ne postojiš neki vole da kažu).

Druga lična revolucija je nastala u trenutku kada sam kupio “mališu“? Netbookovi su bili potpuni hit prošle godine, te sam se i ja podvrgnuo trendu, a zajedno sa Telenor internetom ispunio i svoju LWP (laptop wireless priroda) filozofiju. Ležaljka na Adi, ledena kafa i posao svakako deluju mnogo više motivišuće od svakodnevne kancelarijske atmosfere. Kreativa traži promenu, a mobilnost je upravo i omogućava.

Tehnologija nas je promenila, dala nam ono svoje najbolje i uvukla duboko u svoje okrilje. Kad sam menjao paket sad na mobilnom (a to sam radio u petak što je klasičan fail), četiri dana sam bio bez mobilnog. Dovoljno vremena da shvatite koliko ste vi zavisni od ovih stvarčica. Sa kevom se nikad ne bih čuo jer nikad nisam kući, a nisam siguran ni da bih uspeo da sa nekim dogovorim gde i kako da se nađemo, jer mobilni su nam dali tu fleksibilnost da u svakom trenutku možemo da menjamo planove, što verovatno i nije toliko dobro. A da ne pričam kako bi bilo bez nevidljive braće Googlea i Wikipedije onda kada se sa ortacima kladimo u pivo ko je kad rođen, koliko je visok ili koliko je poena da na nekoj tekmi… Znam da ima sve ovo i svojih mana, ali neka, ne bih da se menjam, volim svoje spravice :)

Ispričaj tvoju laptop priču

Obzirom da je jubilej red je da se počastimo kako dolikuje. Zajedno sa Toshibom, u okviru njihove akcije “Bez obzira na sve garancija” podeliću 4 Toshiba S20 Camileo kamere onima koji ispričaju najzanimljiviju laptop priču u komentarima. Akcija se nekako super pogodila sa ovim jubilejom, a pored mene učestvuju i Goran i Miloš pa bilo bi cool da učestvujete samo na jednom mestu da se ne biste ponavljali. Priča treba da ima 1000-1500 karaktera, dakle ne previše ali opet da dočara neki zanimljivi trenutak sa svojim laptopom. Bilo da je to ono čuveno padanje sa stomaka dok ste zaspali gledajući omiljenu seriju, nevolje sa flat kablom, ili iskopavanje blaga iz tastature totalno je na vama, a siguran sam da imate neku zanimljivu anegdotu. Akcija traje od danas do 5. aprila kada ću iščitati sve komentare i odrediti pobednike, pa onda zajedno uz piće negde da proslavimo. Možda 7 dana kasnije, kada budem slavio još jedan jubilej, a vi pogodite koji je ;)

Osvoji Toshiba s20 camileo kameru i na FB

Konačno posle nekoliko dana neaktivnosti blog je ponovo up and running, promenjen je hosting zahvaljujući Mileusni pa se nadam da ovakvih ispada u budućnosti neće biti. Ono što svakako zabrinjava jeste da više od mesec dana ništa nisam napisao, a verovatno to ne bih ni primetio da blog nije radio neko vreme i da me baš vi niste obavestili o istom. Čudna vremena…

Photo: Stephen Mitchell

Nekada sam znao blog da posetim i 20 puta dnevno, spavam nad statistikama gledajući koliko ljudi je pročitalo ono što sam celog tog dana pisao i dobar deo vremena mislio o tome šta ću sledeće napisati. Sa godinama taj blogerski entuzijazam odumre, pišete ređe i verovatno kvalitetnije a kumulativno sve dođe na isto. Međutim pomalo me je sramota činjenice da 5-10 dana nisam bio na svom blogu i da Ribaro nije primetio ko zna do kad bi ostao neaktivan. Hteo sam čak i da pišem, na lageru imam i nekoliko dosta zanimljivih draftova ali kada dođete u fazu da vam fale reči bolje i ništa da ne objavljujete.

Nije to razočaranje ili neka depresija, više plod zaista čudnog januara. Još uvek se borim sa činjenicom da je bleja period iza mene i da me u narednih par 10tina godina čeka ništa do suvi rad. Nije da mi smeta rad, štaviše prija mi osećaj koji imate kada završite neku veliku stvar i onako puni entuzijazma čekate da krenete dalje, ali mi smeta nedostatak slobode. Kada postanete deo institucije, sva ona šetanja po Srbiji i regionu gotovo kada god to zaželite, ili dani kada se sakrijete od ostalog sveta, ugasite telefon i gledate ceo dan serije postanu samo razloge za nerviranje, svoj život ste posvetili nekom drugom i ostaje vam da se prepustite. Nema dinamike, koliko god kreativni bili čeka vas sudbima Čaplinovih Modernih vremena. Strana firma, odlični radni uslovi i povoljna atmosfera za rad, ne znače i savršene radne uslove  već bolje od tužnih domaćih, sanjaju se velike plate i žive mali životi. Izdvojite se na sekund sa strane i zapitate čemu sve to, dok u ogledalu vidite žrtvu kapitalizma sa izraženim životinjskim nagonom prema novcu.

Šta nam uopšte ostaje? Ne znam, verovatno mesta poput ovog da budu epitaf minulog nezadovoljstva, odrasli smo u suviše malim sredinama da bismo bili dovoljno smeli da istupimo napred i pokušamo ponovo ili sami. Oni koji trebaju da te podrže uvek ćete odgovarati i biti za sigurnu varijantu, a svaki pokušaj buntovnog života pozivaće na onu – šut sa rogatim ne može…

Godina je vrlo glup vremenski period. Naizgled dovoljno duga da pokrenete revoluciju, a u stvarnosti tih 365,25 dana prođe i da se ne osvrnete, a muka zbog navikavanja na novu brojku koju pišete pored školskog rada zna da potraje i mesecima. Jedino dobro je u tome, što i ako zaglibite u prethodnoj godini, ovaj brzi prolazak nekako i da novu nadu, natera vas da postavite neke novogodišnje rezolucije u nadi da će jedna brojka promeniti i vas. Placebo je čudo.

Postavlja se pitanje da li ova godina, kao epski glupava uopšte zaslužuje rekapilutaciju. Većina bi je najradije zaboravila, kriza, gripovi, navijači i ostale velike stvari, treba ih zaboraviti. Međutim, zaboravljanje je ovde bežanje od realnosti, izbegavanje dragocenih pouka koje nas teraju da oprženi mlekom duvamo u jogurt.

Multitasking fail

Verovatno najdragocenija pouka koju sam izvukao iz ove godine jeste da ne postoji nešto kao multitasking. Svevišnja osobina koju svaki wannabe-menadžer mora imati u CV-u je jedna od većih zabluda savremenog društva. Jedina stvar koja fercera jeste one-thing-at-a-time a da sam to ranije shvatio verovatno bih sad bio dipl. ing. Godina je počela sa novim poslom i 4 zaostala ispita, a leto sam dočekao u istoj poziciji. Priče o vašim rođacima koji su sa 10kama završavali fakultete i radili svakodnevno noćnu smenu Prve Petroletke su savremene bajke, možda su oni zaista postojali, i možda je Napoleon zaista radio 16 stvari u isto vreme, ali ja kao običan čovek nisam u stanju to da radim. Freelance je OK, daje vam određenu fleksibilnost u usklađivanju aktivnosti te i nekako stignete da uradite više stvari odjednom ali svakodnevni odlasci na posao ne ostavljaju vam puno vremena do da odremate ili odgledate neku seriju. I tako sam srljao cele godine, prestao da radim da bih završio fax i započeo vožnju, krenuo opet da radim a nisam diplomirao itd. Kao preskakanje prepona u stiplu, možeš da skočiš koliko god u vis, na kraju ćeš završiti u bari.

The rise of hate

Mnogi su u poslednje vreme komentarisali kako sam postao neopevani hejter. I to definitivno stoji, postao sam užasno negativan po pitanju mnogih stvari koje se dešavaju u Srbiji da sam više puta pomišljao da odem u toku ove godine. A onda sam razmislio malo i shvatio da nije to samo problem do mene već do većine ljudi ovde. Koliko ljudi znate koji imaju optimističnu sliku o domaćem tržištu? Malo, jako malo…

Pored toga ova zemlja te tera da budeš namrgođen, negativan i nadrkan jer izgleda da samo to prolazi. Brže ćeš stići kući ako voziš žutom trakom, bolje ćeš proći ako podmićuješ, nasilje je još uvek najefikasniji oblik pregovaranja u nas… Ako nisi takav postaješ mlakonja, i zicer varijanta za iskorišćavanje. Jedan od razloga što nisam položio vožnju je i u tome što sam vozio časove 4 meseca, a to zbog činjenice da sam bio fleksibilan sa instruktorom. On će naravno uvek imati nešto bitnije, i neke učenike koji polažu u narednih 7 dana, a tebi kao nekom ko želi da ispadne fer sledi patka.

Blog, konferencije i tako to

Blog sam malo zapostavio ove godine kada je intezitet pisanja u pitanju. Ali, gledajući sve tekstove iz 2009. godine shvatam da je možda i tako bolje. Dobar deo tekstova je bio solidno ispraćen kako sa posetom tako i sa brojem komentara a nekoliko meseci je bilo i preko 10.000 mesečnih poseta. Verovatno to nije najviše ikada, ali ne mogu da kažem da nisam zadovoljan.

Što se konferencija tiče ove godine sam malo iskulirao sa tim segmentom, te sam išao samo na one na kojima sam predavao. A verujem da će i toga u budućnosti biti sve manje da ne bih smorio ljude svojim senzacionalističkim predavanjima o društvenim medijima. eTrgovina, BizBuzz i Tweetokracija, dosta od mene, vreme je neko novi da stupi na scenu.

I za kraj

Nemojte dopustiti da vam godina prođe bez odmora. Meni je ovo druga godina u kojoj nisam išao na odmor, i nekako sam preživeo taj čuveni depresivni novembar ali što duže odlažete to vam se sve više nezadovoljstva skuplja i postajete pretnja po porodicu, prijatelje i širu okolinu. Ako nemate novac, postoji mnogo varijanti tipa odlazak na selo ili kod prijatelja na vikendicu gde se možete sasvim solidno odmoriti za isto novca koliko bi vam trebalo za život u mestu gde živite. Kao što sam gore spomenuo za multitasking često precenimo svoje mogućnosti a posledice mogu biti vrlo neprijatne po okolinu. Dajte sebi oduška, na kraju krajeva ako ste preživeli 2009. teško da vas može bilo šta sprečiti.

Kako je poslednji dan godine verovatno ste već nadobijali gomilu neverovatnih čestitki koje zajedno šalju manje više istovetnu poruku, želeći vam jako srećnu novu godinu. Tako da ova moja čestitka nema nikakvog smisla, štaviše možda će vas i smoriti jer ih je bilo previše ovih dana. Ipak, zaslužili ste da vam čestitam pa sam se potrudio da malo iskočim iz klišea i umesto jelke, zeka i leptirića stavim Marvina, depresivnog robota iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju čije ponašanje i osećanja ponajbolje opisuju godinu iza mene. No, ovo nije mesto za rekapitulaciju već samo za čestitku, ovo prvo ću za vikend uz kafu kad se otreznim.

Šta reći sem u sledećoj godini samo bez panike, na kraju krajeva to je samo još jedna godina, i u najgorem slučaju može biti gora od ove. Navićićemo se nekako, ali bi bilo bolje da makar jednu godinu odahnemo od izigravanja kameleona.

Ako ne bude neki smak sveta ili porani ova 2012-ta čitamo se i narednih 365 dana. Dankešen!

Nebojša Radović Eniac

Rajko je mitsko stvorenje оdgojeno, sazrelo i prvi put vodilo ljubav u Nišu, a otelotvorenje iste sazdalo u obliku kafane kod Rajka, jednog od najpoznatijih lokala u čuvenom Kazandžijskom sokačetu, i tvornice čuvenih rebaraca u kajmaku koji su uvek motiv više da svake godine posetim BizBuzz.

I dok sam tražio prigodnu fotku rebaraca u kajmaku da istom ukrasim ovaj blog post, shvatio sam da google images uglavnom daje slike sa mog bloga na taj keyword. Na prvi pogled čudno, ali obzirom da svake godine lamentiram o istim, shvatam da BizBuzz meni znači više nego što i ja sam mislim. Zašto?

I ako sam siguran da sam već trulio o tome u ranijim najavama BizBuzza, neke stvari volim da ponavljam jer sam siguran da su mi promenile tok života. 2006. godine, seminar Savremene web tehnologije, koji je kasnije dobio avioni kamioni ime – BizBuzz, a koji sam posetio da pokradem fore za svoju konferenciju, je probudio onu web stranu u meni i naterao me da opet pišem blog, da se opet bavim web dizajnom, a onda i krenem sa svim onim čime sam se bavio prethodne 2 godine. Ljudi koje sam tada sa strahopoštovanjem slušao iz klupa elektronskog fakulteta su danas moji prijatelji, kolege, saradnici, a svi zajedno smo tu da svedočimo o usponima i padovima srpskog Interneta u proteklih nekoliko godina.

Spomenuh padove, i ako možda statistički to ne mogu da potvrdim, ali imam osećaj da je entuzijazam kada je u pitanju Internet biznis u poslednje vreme malo splasnuo. U igru se upliću neki veliki biznismeni ili oni koji žele da ulože par K eur da dobiju kroz koju godinu milion, a sve je manje incijative od onih koji su sada tamo gde sam ja bio pre 3 godine. Tada Internet biznis bio je ekvivalent optimizma a danas… to je nešto malo drugačije i verovatno realnije.

Možda je vreme da to promenimo, da uz rebarca, kafane, druženja ali i predavanja motivišemo sebe ali i neke nove klince da se pokrenu i iskoriste kreativni mladalački puls koji nesumnjivo imaju. Verovatno neće postati milioneri time što će napraviti novu revolucionarnu društvenu mrežu ( a i bolje je što ne žive u tom ubeđenju ) ali će napraviti lični iskorak, steći iskustvo i upoznati ljude sa kojima ubuduće mogu sarađivati. To je valjda, suština ovakvih konferencija, a rebarca… ona su samo added value celoj priči :P

Predavanje

Igrom slučaja imaću svojih 20 minuta slave na ovoj konferenciji. Znate svi da je to neverovatno kratko vreme kad se ja raspričam ali potrudiću se da ga lepo iskoristim. O svemu po malo, real time webu, društvenim medijima, korporativnom prisustvu i svim tim ključnim rečima koje svi očekujete da čujete. Trudiću se da bude zabavno, a ako nešto naučite utoliko bolje. Radni naziv predavanja je Istoriju pišu zavisnici, a ako imate neke ideje u vezi sa istim, ili biste želeli nešto da čujete sa moje strane više nego rad sam da čujem.

I, nadam se da se vidimo tamo!

Na kraju svake konferencije nekako zaključimo da su predavanja u drugom planu, u odnosu na networking, druženje štagod. A sam kvalitet ekipe koja se okuplja na nekoj konferenciji, direktno određuje i kvalitet konferencije. Međutim, šta se dešava ako ste u poziciji da budete predavač na konferenciji?

Photo by: Sarah Walker

U svojoj, ne tako bogatoj, predavačkoj karijeri, imao sam prilike da predajem pred različitim tipovima publike. Od studenata do ljudi iz poslovne sfere (eTrgovina) i stalno bih, prilikom sastavljanja predavanja bio u jednoj te istoj dilemi – šta da pričam? Zvuči smešno, kao predavač morao bih da znam tačno šta da pričam, i kako i gde itd itd, ali nije u tome fora. Problem prilikom sastavljanja predavanja je u tome kako prilagoditi isto šarolikoj publici. I tu prepoznajem neka 2 pristupa:

1) Ispričati nešto što će svi da razumeju, osnove, blage smernice za naprednije korišćenje i par slučajeva korišćenja čisto da daju jasniju sliku o tome kako to zaista funkcioniše.

2) Ispričati nešto totalno novo, cool i kompleksno ali i rizikovati da te niko ne razume.

I u toj nekoj nazovi-karijeri obično sam išao po prvom pristupu. Ideja je bila da WOW efekat leži u poistovećivanju sa temom koju obrađujete. Znate onaj osećaj, whoa ja sam ovo radio/hteo da radim, a mogu i da poboljšam. Ili, whoa pa ovo nije teško, jedva čekam da dođem kući i probam. Sa druge strane primenjivanjem drugog principa uvek rizikujete da izgubite negde na pola predavanja celu publiku jer više nije u stanju da pohvata sve vaše novospomenute koncepte, i umesto da vas sluša traži priliku da ubije vreme do kraja predavanja gledanjem u plafon, ili u koleginicu prekoputa.

Međutim, problem prvog pristupa leži u činjenici da uvek postoji onaj deo publike kojima je vaša basic + nešto malo više priča previše mlaka i jako dosadna te će isti negodovati vaš nastup i kritikovati činjenicu da ništa novo niste rekli. I  naravno, dešavalo mi se i to… S tim u vezi navešću par smernica na šta obratiti pažnju prilikom sastavljanja i tokom samog predavanja. Naravno dodajte u komentarima još neke ako imate inspiraciju, uredno ćete biti potpisani ispod svoje stavke :)

Smernice

1. Ko je publika?

I dok sam na eTrgovini mogao nekako da prođem sa nešto opštijom pričom, uz pokoju kritiku na BizBuzzu teško da ću to uspeti. Cena kotizacije, i reputacija ove konferencije okupe mnogo više onih kojima je Internet sve, klince koji upijaju svaku reč koju napišete ili kažete, kojima je social media pretpostavka a ne neki tamo koncept. Oni hoće “meso”, trikove, tajne, nešto konkretno a ne opštu priču, i ako želim da ostavim nekakav utisam to moram i da pripremim. Po cenu  i da budem nekom delu publike nerazumljiv.

2. Primeri, primeri, primeri

Nerazumljivost se pak otklanja primerima. Kao u zbirkama iz mate, od prostijih do složenih, publiku polako uvodite u priču i na taj način povećavate broj onih koji se poistovećuju sa temom, a time i broj onih na koje će predavanje zaista uticati.

3. Spremite se za pitanja

Ne idite u ekstrem. Ako odustanete od opšte priče, to ne znači da trebate otići u drugu krajnost i ispričati sve izraze koje ste prethodnih mesec dana naučili. Neka predavanje bude kompleksnije, a za one koji žele još očekujte pitanja na kraju predavanja ili:

4. After-party

Poslednji slajd obavezno treba da sadrži kontakt podatke, a posle predavanja obavezno ostanite u blizini sale za predavanje ili u prostoru za kafe pauzu. Na ovaj način pružićete priliku onim stidljivijima da vas pitaju ono što ih interesuje. A, ako ste ostavili dobar utisak odlično je i za posao.

5. Social media is not a technology it’s a way of life

Danas ako pričate o društvenim medijima, najmanje što ljudi očekuju jeste da budete nepredustretljivi ili dosadni. Na svoje sledeće predavanje da mogu doveo bih 10 Cosmo Bikini Rekord devojaka i MC Stojana da pričaju svoj use-case ali sumnjam da će mi to dati. Ako hoćete buzz morate da izazovete reakciju, a to zahteva da budete drugačiji, inovativniji, slobodniji i predusretljiviji. Na kraju krajeva za tih 20 minuta koliko pričate, slušaoci mogu da nauče par stvari, a ono što nose sa sobom jeste utisak koji ste vi ostavili. Predavanja su elevator pitch, prilika da nekog u tom malom periodu zainteresujete da se dalje raspita o toj temi, ili o vama, dajte im razlog da to urade!

Napomena: Ne odgovaram za ponašanje ljudi koji su pročitali ovaj post na sledećim konferencijama

BlogOpen nam se približava, ovog puta je u Nišu i ne sumnjam da će otići korak dalje kada su druženje i kvalitet predavanja u pitanju. Nažalost, sumnjam da ću uspeti da budem deo istog, zbog svojih obaveza tokom septembra (ah da ispiti…) što sa druge strane, uvećava mogućnost da će sam događaj biti kvalitetniji :) Šteta, ali biće BlogOpena i prilika da se družimo.

Povod ovog kratkog posta, pored deljenja informacije o BlogOpenu je i Blogopedija, koja na svojevrstan način sublimira sve ono što se desilo u blogosferi između dva BlogOpena  i na taj način ostaje da svedoči o jednoj dobroj godini. Nažalost nijedan moj tekst se nije uvrstio u dosadašnje Blogopedije, što je meni, kao nekom ko provodi dosta vremena u blogovanju i oko blogova, izrazito žao. Problem je bio u činjenici da mi je, bez uvrede, malo glupo da ja biram tekst koji treba da me predstavlja, jer su ipak čitaoci ti koji ocenjuju neki tekst kao dobar ili ne.  Tim povodom, hteo sam da napravim malu akciju ne bih li uspeo da izdvojim neki tekst koji bi bio uvršten u Blogopediju.

Predloži tekst i osvoji Twitter background

Ideja je da predložite tekst sa ovog bloga koji je nastao u periodu od novembra 2008 do danas (novembar, decembar, i cela 2009), date komentar zašto baš taj tekst treba da bude uvršten i bićete ubačeni u bubanj iz koga će se izvlačiti dobitnici. Nagrade su simbolične čisto da vas malo motivišu da učestvujete, i to 3 unikatna Twitter backgrounda izrađena po vašoj želji, a svi koji učestvuju imaće priliku da budu deo mog prvog #followfriday-a sledećeg petka :)

Hvala svima na pomoći!

Još jedan post koji počinje sa # verovatno vam odmah daje približnu sliku o čemu je reč, a ukoliko ste aktivni korisnik Twittera čini tekst besmislenim obzirom da vam je #TweetupZagreb relativno stara vest, čak od pre 2 dana. A kako se družim sve sa samim geekovima to dobrim delom i jeste slučaj, morao sam da dam sve od sebe i kreiram vcast ne bih li vas zadržao malo duže na svom blogu. Pa da krenemo…

#TweetupZagreb from Nebojsa Radovic on Vimeo.

Napomena:Ugao kamere je vrlo zanimljiv sto govori da autoru ovog filma nikad vise ne treba dati da snima

Rekreativni odlazak u Zagreb, makar na jedan dan planirao sam 100 godina te je dugo najavljivani #TweetupZagreb mirisao kao lepa prilika da se prošeta do komšiluka, malo promeni sredina i na kraju vide neki ljudi sa kojima godinama trolujete ali opet nemate prilike tako često da ih viđate. Svemu tome doprinelo je i užasno vreme u Beogradu poslednjih dana, ali ne baš produktivan period iza mene pa sam i definitivno odlučio da makar na kratko promenim sredinu. Nisam pogrešio!

Pored svih optužbi da Internet otuđuje ljude, iza kojih i ja nekada stanem, posete poput ove daju vam priliku da shvatite kako je to potpuna glupost, i nasuprot tome vam pruža priliku da bez obzira na razlike upoznate gomile ljudi sličnih interesovanja koje inače ne biste mogli tako lako pronaći u RL. Za 1 dan u Zagrebu video sam gotovo 50 ljudi, kako onih sa kojima radim ili sam radio, tako i onih sa kojima imam priliku svakodnevno da komuniciram. To su ljudi koje sam upoznao isključivo preko Interneta, što samo glorifikuje njegovu ulogu u ovom slučaju i čini sve ideologije, politike ili šta već potpuno nebitnim, stavljajući zajednička interesovanja na prvo mesto.

Dan je krenuo odlaskom u bivšu firmu, koja je većinski vlasnik Furke, potom sam imao prilike upoznati Borisa Gadgeteriju i Soffokla, da bih se vratio nazad do firme, a potom otišao do 24sata, gde sam pored kolega iz perioda Furke imao prilike ponovo videti i Berislava. Fina ekipa se okupila u web odeljenju te grupacije tako da ne sumnjam da buducnost Hr interneta pripada njima.

A potom i kulminacija, Zlatni meda i ono što ste mogli videti na vcastu. Zaista sjajno vreme provedeno sa drugovima Twitterašima i izvesnom ne-tako-malom količinom piva koja nas je navela da ipak prespavamo u Zagrebu i tek ujutru krenemo nazad za Beograd. Pale su tu ozbiljne priče, o ulozi srpskih Twitteraša u svrgavanju hrvatskog premijera, do osnivanju hrvatske piratske stranke, i podružnice u susednoj Srbiji. Opasni planovi su napravljeni videćemo kako će se to razvijati :)

Obzirom da smo morali negde da prespavamo sva zahvalnost za gostoprimstvo ide Borji. Verovatno najmanje što je očekivao jeda mu se ja “uvalim” u stan, ali nije prvi kome sam to uradio, i kako je bio dovoljno dobar da podeli sadržaj frižidera sa mnom bio sam jako fin. Zahvalnost na kraju ide jos i Blogowskom i Aurori koji su odlučili da me ipak vrate skroz do Beograda i ako je ostavljanje pored autoputa na kiši bila beksrajno zabavna opcija, hvala im, ali i svima vama koji ste učinili ovo druženje takvim ako jeste. Čekamo vas u Srbiji!

Na eTrgovini sam verovatno jedini bio bez vizit karti, sjajnog malog parčeta papira koje služi da Vam neko zapamti kontakt. Umesto istog, furao sam novi domen, www.nebojsa.tel koji bi trebao da zameni ulogu ovog parčeta papira. Većina njih je bila blago začuđena kada sam im saopštavao ovaj način borbe protiv seče šuma, ali pravi razlog nabavke .tel domena je nešto drugačiji :)

Svratio sam do ekipe iz CRI-ja na kafu i prepričavanje doživljaja iz Albanije, i Valex mi saopšti da je plasiran novi TLD, .tel koji funkcioniše bez hostinga, kao virtuelni adresar sa osnovnim podacima o vlasniku koji se unose kroz sistem. I ajd kao da pogledam i to čudo, odem na sajt TelNica i naletim na ovu reklamu. Priznajem, odavno me nijedna reklama nije na keca kupila kao ova, izmanipulisan sam ali ne žalim zbog toga :) Pogledajte…

Sledeći korak bilo je ništa drugo do kupovina www.nebojsa.tel tako da ubuduće sve moje kontakt podatke možete naći tamo.

PS. Inače mislim da su domeni jedna od gorih zaraza koja vas može snaći kad imate karticu kojom se plaća preko neta. Jeftini su ali vrlo lako vrag odnese šalu pa kad dođe renewal držite se za glavu :)