Dok bih prethodne godine počinjao nekom kuknjavom, za ovu predsmaksmetovsku zaista ne bih smeo da delim previše nezadovoljstva. Jer, bila je teška, ali se ne može reći da nije bila dobra. Odrastanje verovatno to i nalaže, da više cenite put a manje konkretne stvari, saznanja iz prethodnih perioda koja su vas slamala, danas čine da ste tu gde jeste i, i dalje hitate napred. Ključna reč za tu 2011. godinu bila bi verovatno više, brže, jače ali i naravno teže.

Twitter u Srbiji je otišao u mainstream

2011. će verovatno najviše obeležiti količina medijske pažnje koju je Twitter dobio, a i samim tim pažnja koja je usmerena ka svim starosedeocima istog otišla u neslućene visine. Došli su tu neki novi ljudi, poznati po dobrim ili lošim stvarima i koji su odjednom postali, lepi, pametni i izgubili prošlost koju smo svi pljuvali. Neki su tu pažnju iskoristili da prebace vodu na svoju vodenicu, drugi da se slikaju sa par poznatih treći za nešto treće, a umesto pozitivne slike još jednom se stekao utisak koliko se sa nama, kao masom, lako manipuliše i kako nam se lako zatvore usta. Nauk, koji trebamo da nosimo svuda sa sobom. Ovo nije univerzalno loša stvar, jer će možda, ali samo možda, aktivnošću te medijski obasjane zajednice, biti odrađeno i par nekih dobrih stvari. Oko uvoza, poslovanja pa i tog pitaj-boga-čemu-služi PayPala.

Novi talas 2.0

Kao nikada do sad, osetili smo dobre vibracije. Da se neke stvari zaista kreću napred, da se u Srbiji kriju neki lepi, pametni i talentovani ljudi spremni da stvari pomere od nule. Share konferencija bila je ozbiljno razmrdavanje svega onoga u šta smo verovali. Dešavanje koje je okupilo ono najbolje iz Srbije i predstavilo je u svetlu koje želim da sija zauvek. Optimističnom, proaktivnom i željnom da ovo sivilo pretvori u nešto bolje. A onda je došao i How To Web Beograd, koji je na mikro nivou isto to uradio za domaću startup zajednicu, i otkrio možda najveći biser domaće scene koji je obeležio ostatak prethodne godine – Nordeus.  Poverovali smo makar na tih par dana da možemo da prebrodimo tu, previše puta spomenutu, krizu samoinicijativno – pokazavši svetu da se odavde prave dobre stvari. Priča o startapima se nastavila, od dešavanja do dešavanja i pokazala put, ali i nedovoljno hrabrih da istim krenu.

Znam da ništa ne znam

Protekla godina bila je neverovatno intezivan proces učenja. Shvatio sam da me učenje čini jačim, ali ujedno i depresivnijim. Drugi LeWeb pokazao je da sam za godinu dana, izgubio oko 365 dana, i da su sve moje prošlogodišnje ideje i entuzijazam ostale tamo negde gde sam ih i smislio. U Beogradu, izgubljene među 1001 dnevnom obavezom. Snovi su izostali među računima za kiriju.

Protiv tog znanja naučio sam da se borim radom. Zauzet mozak je i mozak koji najbolje funkcioniše, razmišljanja i previše šta ako, vode vas do još više šta ako, sedite, radite i grešite, samo nemojte previše razmišljati. Odvešće vas u pogrešnom pravcu, i to je verovatno najveći razlog svih mojih balona u prethodnih par godina. Fokusirajte se, radite, napravite neki novac da možete da se udaljite na neko vreme i pogledate na situaciju iz daljine. A onda, donesite odluku šta dalje.

Lepo je imati nekoga uz sebe

Prijatelji imaju jedno ograničenje u odnosu na ljubav. Previše su tolerantni. Ljubav je verovatno najbolje ogledalo vaše ličnosti, jedina realna prilika da sebe vidite kroz prizmu druge ličnosti i shvatite gde se zapravo toliko saplićete. Probao, ne i uspeo ali shvatio da nešto moram da promenim u životu ako ne želim jednog dana da ostanem potpuno sam. Ostavite vreme za sebe.

Trud se isplati

Ako radite dovoljno pametno, rad će se u nekom trenutku isplatiti. Meni je trebalo 5 godina da konačno imam jednu godinu u kojoj nemam problema sa finansijama. Kada kažem nemam problema, ne mislim da sam imao novca da kupim stan ili pak novi automobil, ali da obezbedim sebi neke osnovne stvari poput računara, stana iz kog mogu normalno da funkcionišem i ponekog putovanja za kojima sam toliko patio. Stvari se zaista ne dešavaju preko noći, osim ako niste u industriji gde i nestajete preko noći. Trudite se, priključite se i pokrećite dobre stvari i ako nećete zaraditi ogroman novac iz toga. Investirajte u sebe, svaki nova stavka koju saznate može vas kasnije prodati dobro. Investirajte i u ljude oko sebe, jer će vam oni biti najbolji prodajni kanal. I ove godine sam održao previše predavanja ko zna gde, pokušavajući da pokrenem ljude da pokrenu nešto dobro i nešto svoje. Ako je jedan od njih to i uradio, samim tim je i uvećao moju vrednost. Uz dovoljno vremena, sve se to na kraju vrati.

Poruke za 2012-tu

• Napišite obavezno novogodišnje odluke. One su sjajna stvar, mnoge sam od prošle godine ostvario. Mini podsetnik za stvari o kojima inače ne mislite.
• Internet menja stvari na bolje – poruka koju sam hteo da prenesem na ovogodišnjoj tvitomaniji i koju bih voleo da zapamtite. Jedno od retkih predavanja koje sam tako dugo čekao da ispričam. Možda nije najbolje, ali mi je itekako drago.
• Za promene je potrebno vreme. Ne očekujte da će vas shvatiti ljudi oko vas. Oni će uvek verovati da stvari mogu brže i bolje, a zapravo neće ni znati u kojoj se fazi nalazite. Dugo mi je trebalo da ovo shvatim. Nekako, imam osećaj, da svi oko mene imaju potrebu da mi udele 1001 savet a zapravo ne znaju koji su moji problemi. I to je ok, ljudima je stalo do vas, ali nemojte dozvoliti da vas neki saveti i poremete. Verujte u svoj put i ostavite vreme za sve promene. Rim nije sagrađen za dan, kako kaže poznata pesma.
• I za kraj – birajte avanturu pre nego novac. Avantura je ta koja vas zaista čini bogatijim. Novac dođe i ode. Na račune, kiriju i 1001 stvar koju sam gore spomenuo. A avantura vas čini bogatijim i spremnijim da mnogo otvoreniji i spremniji ulazite u nove priče. Vi biste trebalo da ste najbolji proizvod vašeg rada. Automobili, stanovi i šta već sve ne su prolazne vrednosti, i ako znaju da budu neophodne.

U poslednje vreme, a često nekako podstaknuti likom i delom gospodina Zuckerberga previše se govori o tome kako zaraditi prvi milion pre 30-te godine. Preduzetništvo, Internet, startapi, avioni, kamioni… šta već sve ne. I to jeste ok kao motivator, sa aspekta guranja društva napred, pogotovu kada je ono u banani poput našeg.

Ali, previše priče o istim obično dovodi do kontra efekta. Ljudi se forsiraju sanjajući o svetskoj slavi i novcu koji im zapravo i ne treba, koriste quick fix-eve poput previše kafeina, nikotina ili čak droge da bi ostali čitavi u toj jurnjavi, dok im zapravo negde uz sve u drugi plan otpada život. Kliču se i parole – kome treba život kada nisi na vrhu, ili – ako nisi dovoljno umoran, znači da nisi dovoljno posvećen celoj priči…

A onda neko umre u 21 godini. Od čega god. Kako god. Nije vredno života.

Da imam dovoljno novca, voleo bih da svakom od vas dam mogućnost da zarađujete onoliko koliko biste želeli a da za to radite 16 sati dnevno. Shvatili biste pre ili kasnije da to zapravo nije ono što ste želeli. Tražili ste tron a na putu zaboravili sve zbog čega ste hteli da budete gore.

I pre nego što započnete radnu nedelju razmislite malo i o ovome. Uspeh i novac nemaju nikakvog smisla kada ste u situaciji u kojoj se oni zapravo ne broje. Mislite malo i o sebi, uspeh će doći i ako mnogo manje radite ali verujete u sebe i istrajni ste da to izgurate do kraja.

“One of the things Ford Prefect had always found hardest to understand about humans was their habit of continually stating and repeating the very very obvious.”

Pretočeno u nama blizak jezik to mogu biti reči tipa – Jao vidi papir. Ili još bliže u Srbiji je sranje. Verovatno i jeste, ali samim primećivanjem nećemo mnogo toga promeniti. Najčešće će samo na tome ostati, a iz razloga opisanog naslovom ovog teksta plašim se da to postaje permanetno stanje. Ovo je moj pokušaj da se sa tim izborim.

Možda ne možemo da promenimo državu, ali možemo da promenimo sebe

Podnaslov opet govori sve. On je verovatno i odgovor na većinu naših pitanja. Problemi postoje, ali nisu nepremostivi. Volja je ta na kojoj treba raditi.

Imam tu sreću da mogu sebi da priuštim da s vremena na vreme odem iz ove zemlje i upoznam neke druge sredine i ljude. Mustra je uvek ista – političari prave sranja, zloupotrebljavaju položaj, nesposobni su i lažu. U manjoj ili većoj meri. Ali mera ne pravi razliku, nego posvećenost pojedinaca da izguraju svoju stvar, ignorisanje spoljašnjih faktora i preuzimanje odgovornosti. Zemlje u kojima su ljudi posvećeniji i žele da uspeju su po pravilu uspešnije. One poput naše, leže izvrnute u lokvi pesimizma i samosažaljenja.

Ono što je mustra jeste i oduševljenje svih onih koji nas upoznaju. Oduševljene otvorenošću, stavovima, znanjem. Razbijanje predrasuda u realnom vremenu. Promocija koja poput domino efekta natera sve one okružene oko nas da oduševljeno prenose priču o tome, kako neke stvari nisu onakve kakvi ste ih zamišljali. A onda dođu. Posete neki Share, Webfest, BlogOpen i vide ono najbolje što možemo da ponudimo, a što ovi pre zareza iz podnaslova ne žele da istaknu ni u kom slučaju. Dakle lepi primeri postoje, samo su skriveni od očiju pesimizmom zatrovane javnosti.

Hajde da kažemo…

Moguće je i ako nismo sigurni da jeste. Hajde da pronađemo dobre priče, koje su uspele da se otrgnu od teške ruke države i naprave nešto dobro nešto svoje. Svako od nas zna makar jednu takvu pozitivnu priču. Oni koji su posetili HowToWeb i malo više.  Pogača nastaje od mnogo zrna.

Dobro je da u ovome i nismo sami. Zajednica se probudila, ovo je sad postalo zajednički cilj. Svako ima svoju ulogu, od Torbicinog senzacionalizma, do Ivanovog sjajnog preduzetničkog sata. Vukašin i drugari su sada tu da nam dovuku i one sa strane koji će reći ponešto dobro o celoj priči. Takvi smo mi, tražimo odobravanje nekog sa strane da bismo bili sigurni da radimo dobru stvar. Jer je sve ovo sada novo i čudno. A i sam sam tu, da svojom suicidnom željom odem na još više mesta i upoznam još više ljudi. Da se formira platforma, a inicijativama daju krila za velike razdaljine. Sledeća stanica je How To Web, pa LeWeb, pa ko zna gde…

I to je to. Pozitiva. Neodustajanje. Ignorisanje onoga što nam crpi životnu energiju i čini nas konstantno nezadovoljnim. A na šta ne možemo da utičemo.

Ako odem.

Ipak ću možda otići, sami znate da moja potreba za odlaskom iz ove zemlje nikada nije bila sporna. Povod je taj koji jeste. Jer povod nije nezadovoljstvo, nego želja. Probati nešto više, izazvati nešto veće, doživeti nešto drugačije. Srbija je lepa ali ima svojih ograničenja. Na kraju krajeva i sportisti odu iz zemlje pa se vrate, ličnom napretku ne treba stajati na put a stečena iskustva treba primeniti pri povratku. I verovatno će se to nekada desiti. Možda odem razočaran, ali ono što ne želim jeste da odem, a da ništa nisam učinio da promenim neke stvari na bolje. I verovatno ću i dalje kukati. I verovatno ću i dalje padati u depresije. Ali ne i izgubiti veru u to da nešto mogu da promenim. Možda kao nacija nismo primeri dobrih ljudi, ali jesmo dobrih ratnika što je i baština koju moramo iskoristiti u dobre svrhe.

Zapravo je vrlo prosto. Koji je moj benefit od odlaska na neko dešavanje/konferenciju. Pritom benefite možemo podeliti na biznis i lične, odnosno kako moje prisustvo može uticati na moj posao (novi klijenti, kontakti, saznanja, predavanje) i kako može uticati na moj lični deo života (odmor, druženje, podrška).

Iskreno o prvim benefitima nisam puno razmišljao dok u jednom razgovoru sa Darkom nisam shvatio koliko je zapravo suludo o istim ne misliti. Konferencije koštaju, koliko god bilo lepo da se vi negde pojavite ako nemate neki konkretniji benefit verovatno je bolje da se ne pojavite. Budimo realni, dobar deo domaćih konferencija predstavlja okupljanje ekipe koju i ovako viđate tokom godine, a ne i gomilu potencijalnih klijenata. Odatle se sa konferencija uglavnom i prepričavaju off conference aktivnosti (alkohol i žurke). Saznanja na domaćim konferencijama vrlo često padaju u drugi plan, tako da se poseta sa ovog aspekta uglavnom svodi na konferencije na kojima me pozovu kao predavača, na kojima se opet ne zadržavam toliko dugo ako nemam priliku za sticanje gore-spomenutih benefita. Zvuči malo kao manifest sujete ali je zapravo čista cost benefit analiza.

Lični aspekat dolazi onda u obzir kada ne razmišljate o poslu već idete zato što znate da ćete se negde fino odmoriti. Palić je jako lep, a Niš u jesen se ne propušta jer imate gomilu dragih ljudi sa kojima znate da ne može biti loše. Ovde uključujem u činjenicu da postoje ljudi čija ću sva dešavanja rado posetiti (Vita i Flajko, IT Događaji ekipa) jer znam da interes iz kojeg to rade nije isključivo šakalski (finansijski) već radi opšte dobrobiti zajednice, čime su zaslužili moje prisustvo kada god sam to fizički u mogućnosti.

Treće ne postoji. Konferencije na kojima ću se videti sa ljudima koje mogu da vidim i na bilo kom tvitapu, nisam siguran koliko ću biti u prilici da posećujem. Postoje izuzeci, kada Vas organizatori pozovu ili budete recimo angažovani na neki način u organizaciji ali pravila su relativno jasna. I to nema veze sa tim da li je konferencija plaćena ili ne, ako postoji dovoljan benefit sa strane dešavanja najmanji problem je izdvojiti određeni novac za isto.

PS. Imao sam tu sreću da najavim IAB Srbija još 2009. godine na osnovu informacije koju sam dobio iz Tridenta koji je jedan od osnivača, lepo je biti prvi na Googleu za tu informaciju :D

photo: Sarah Camp

Krenuo sam u ovaj pohod čitanjem teksta o prethodnoj godini, baš iz razloga praćenja svega što se promenilo.  Lep osećaj kada shvatite da ste neke pouke iz te godine zapravo i primenili i učinili novi krug na drvetu života boljim. Odustajao sam polako ali sigurno od multitaskinga, što je možda dovelo i do nekih ružnih odnosa sa prijateljima ali sve je to deo poslovnog odrastanja. Kao rezultat završio sam fakultet, položio vožnju ali i promenio 3 posla u tom periodu, sve u cilju postizanja što optimalnijeg životnog stila (od kog sam još uvek daleko).

Jebiga, očito je nemoguće da te svi vole, u toj situaciji si ujedno i everyone’s bitch a pre ili kasnije, ako želiš nešto u životu moraš i da pokažeš zube. S jedne strane se razočaraš u sebe jer vidiš kako umire nešto u šta si se kleo dok si sa druge ponosan jer je bilo vreme da tako nešto uradiš.

Prati svoje snove

Čudan je to osećaj kada shvatite da ste izneverili sebe. Osećate se kao govno, a to nije osećaj koji tako možete da podelite sa drugima. Ne pričam ovde o ideji da budem astronaut, ili tako nešto retko dostižno o čemu smo sanjali kada smo bili u pelenama, već o onim manjim, lakše dostižnim ciljevima koji nas čine zadovoljnim.

Sećam se da sam pretprošle jeseni opet burnoutovao, bio olupina od čoveka neko vreme jer sam opet pao pod previše pritiska (posao, nedovršen faks, preskočen odmor…) i dao sebi obećanje – u 2010. ovo ne sme da se ponovi, idi na more makar i pozajmljivao lovu ali MORAŠ da odeš. To se nije desilo…

Došao je septembar i potpuno sam se smorio. Mnogi koji znaju ovu priču su u fazonu WTF? koji ti je sa tim morem? A suština je da sam tokom celih studija uvek imao nešto preče od sebe, preskakao odmore ne bih li zadovoljio neke druge. More je samo pojavni oblik neostvarene želje, koja se gomila godinama a nije neostvariva, već je više oblik ličnog nepoštovanja. Ovo je uticalo na to da dalje krenem sam, više posvećen sebi nego poslu jer verujem da dobre stvari mogu da budu samo produkt dobrog raspoloženja, dok u suprotnom dobijamo kuknjavu, depresiju, rano priznavanje poraza, želju za emigracijom i uvek polupraznu čašu. Rezultat – preživela se 2010. sa mnogo pouka i pozitivnim stavom o budućnosti, a pale su i prve novogodišnje rezolucije ikada.

Projekti, projekti, projekti

Neverovatno koliko je stvari (u)rađeno tokom ove godine. Oslobađanje fakultetskih obaveza me ozbiljnije “stavilo u promet”, tako da sam imao prilike da radim i šta je trebalo i šta ne. Dosta stvari ljudi i ne znaju da sam (u)radio, ali dobro, nije mi to toliko ni bitno koliko da oni žive i daju ljudima neku vrednost.

U AMS, gde sam bio do kraja aprila prošle godine pokrenuli smo SvetskoPrvenstvo.com, sa Ivanom u Bureku sam već početkom godine krenuo sa SeksiPrice.com, na leto smo malo sredili VelikiKuvar.com, pokrenuli TotalCar.rs, pripremljen je još jedan sajt za launch ali ozbiljan deficit vremena koji je nastao zbog okretanja ka Internet marketing delu priče učinio je svoje da taj sajt ne ugleda svetlost dana. Obzirom na Ivanovu upornost ne sumnjam da hoće. Spomenuo sam Internet marketing deo, koji će većim delom činiti i moj posao u ovoj godini – pomogli smo pokretanje Kolektive u prva tri meseca rada, Grand kafa je bila dovoljno hrabra da nam ukaže poverenje i u potpunosti posveti svoje onlajn prisustvo (mislim da su prilično zadovoljni zbog tog rizika sada :)), urađene su dve simpatične Facebook aplikacije za jedan poznati pivski brend u kombinaciji sa Brankom, a na spisku klijenata sa kojima sam sarađivao u prošloj godini verujem da bi neki i pozavideli. (Pardon my ego :D)

Pokrenut je i Pik.rs, koji trenutno čeka sledeću fazu razvoja u vidu proširenja tima radi ozbiljnijeg rasta servisa, a ne zaboravimo i Njuz, čiji se neverovatan uspeh nikako ne može pripisati meni ali opet bio sam tu od samog pokretanja inicijative i pomogao da se pokrene cela priča kojoj se očito ne vide granice.

Godina se završila malim stvarima, mini projektom koji je trebao na simboličan način da čestita praznike svima onima koji su mi učinili 2010. lepom godinom ali kako to nisam nigde pojasnio :D ostao je cool ideja koja i danas živi.

Usput, malo nam je falilo da pokrenemo i lokalne verzije 140.mk (završen prevod) i drustvenimediji.com (uneta baza strana ali nije lokalizovan).

Konferencije, predavanja i tako to

Već sam spominjao par puta da gubim entuzijazam za predavanjem na konferencijama. Razlog pre svega leži u činjenici da su teme o kojima bih mogao da pričam poprilično ispošćene, a pritom vrlo je nezgodno kako ljudi uvek očekuju sveže i cool primere, po mogućnosti lokalne, a naše tržište nema kapacitete da tako nešto i isprati. Ponavljanje ubije i faktor interesantnosti, tako da sumnjam da ću biti nešto značajnije aktivan u 2011. godini, osim ukoliko se ne desi neki case zanimljiv za prezentovanje.

Što se posete samim konferencijama tiče, svakako highlight godine je odlazak u Pariz na LeWeb. Konferencija me onako dostojno išamarala i poslala kući sa previše pitanja čije odgovore sumnjam da ću ovde naći. Fenomenalno iskustvo, i iskreno se nadam da će me pozvati i ove godine da budem njihov gost.

Još jednom za kraj

Kada sam prvi put razmišljao o ovoj godini, mislio sam – jebote, koji pakao od godine, nikad gora. Ali, kada se malo preispitate i pogledate šta se sve desilo shvatite da smo možda ponekad malo nezahvalni i previše kuknjavi po defaultu. Bila je teška, naporna, nestabilna ali i drugačija i ne treba se ustručavati reći bolja. Iza mene će i dalje ostati gomila negativnih epiteta i kritika, rećićete kako ne završavam stvari, kako iskačem iz wc šolje, kako sam … ali niko se ne menja za dan, pa ni ja. 2010-ta je jedan ogroman korak napred, a tu nikako nemam nameru da se zadržim.  Naprotiv…

Gotovo je. Možda ne ovako ceremonijalno kako to obično izgleda u filmovima, uz čuvenu Gaudeamus igitur na koju me Ana podsetila, a koju sam iskoristio za početak ovog posta, ali to je to, misija zvana fakultet je uspešno okončana, i ako toga verovatno još nisam svestan.

Kada sam krenuo da napišem ovaj post, kao neku rekapitulaciju svega što mi se desilo u proteklih 5.5 godina ostao sam zalepljen za Gaudeamus igitur. Pesma koju sam toliko puta čuo u raznoraznim prilikama, a koja bi me uglavnom podsećala na četvorougaonu kapu koja bi se prilikom scene diplomiranja vinula u vazduh označavajući kraj jedne i početak neke druge ere u životima tek svršenih studenata, krila je neku poruku koju ću tek danas u potpunosti shvatiti. Život je zaista kratak…

Prošlo je pet i po godina od datuma kada sam se prvi put izgubio u Beogradu (naravno prvog dana), besomučno tražeći ulaz od svoje crvene zgrade na Banjici (a ko je živeo na Banjici zna da su tamo sve zgrade crvene i iste) ne znajući ni broj telefona, ni broj zgrade, što mi je na vreme stavilo do znanja da će ovo biti neko novo odrastanje. Novi grad, novi ljudi, drugačiji običaji i akcenat koji te pri svakoj izgovorenoj reči podseća da ne pripadaš u potpunosti tu gde jesi. Nula… Nema nazad.

Sećam se i onih detalja koji su prethodili pre toga. Prijemni, i reputacija neuspeha koja me ispratila od kuće, niko nije verovao da ću proći na budžet u prijemnom i to se i desilo. Upao sam na drugom fakultetu koji mi se nije sviđao bez problema (saobraćajni), i sve je išlo ka tome da ću do kraja života “popravljati krive Drine”, dok se, ono što će neki nazvati sudbinom nije poigralo sa mnom. Razlog “odlaska na drugi fax” je bilo 1200 eur školarine, tada cifre koja je bila prilično nepremostiva za mene (šljakao se web i tad ali manje i za još manje para), a ceo kapital koji sam mogao da obezbedim bio je nekih 200tinjak eur i to ako prodam telefon, i sve što imam lične imovine. Opet bi mi falilo 400 eur, a taj sudbinski faktor bili su prijatelji kojima sam čuvao dete tokom srednje škole, koji su mi uleteli kintu par sati pre sedanja na bus za Bg i upisivanja Saobraćajnog fakulteta. Za mene je to bio onaj korak bio onaj čuveni push move, koji me je naterao da kažem, jebite se svi, ja ovo mogu a koji je potreban svima na putu odrastanja…

Šta mi je doneo fax?

Samostalnost, sazrevanje, odrastanje, prilike, društvo, poštovanje onog što imam… Odvajanje od matorih je jedan od najbitnijih koraka ličnog sazrevanja. Nisu oni neko ko će vam nauditi, ali jedino samostalni možete da se naučite na realne uslove života, i to je verovatno najveći gubitak studenata koji su iz Beograda. Ograničen budžet i učenje kako da raspolažete sa istim, samostalno rešavanje svih problema koji ti nastaju, bez leđa keve i ćaleta koji su uvek tu da uskoče kada je vama frka, i generalno sticanje saznanja za koje do tada verovatno nikad niste znali (pranje, peglanje, kuvanje, popravljanje bele tehnike, otpušavanje sudopere i sl.). Sve je to deo realnog života, a život sa roditeljima vas nekako svega toga poštedi, u početku vam to smeta i nedostaje, ali kasnije vas ojača i budete ponosni na sebe jer ste uspeli nešto u životu. I ne, nisam postao još jedan lažni Beograđanin, zavoleo sam sve ono što mi isti pruža ali i sve više bio srećan što sam odrastao u manjem mestu poput Ivanjice.

Možda na faxu nisam previše naučio (o tome ću posle) ali sam imao sreće da upišem fax koji pohađaju osobe sa kojima sam delio jako puno osobina. Fonovci verovatno nisu najveći radnici na Beogradskom univerzitetu, ali su uvek u prvim redovima kad je neko akcijanje u pitanju. O Kabezi i danas Puzzle-u su mnogi čuli, meni su predstavljali i prvi izlazak iz Srbije, ekipu za bilo koji sport smo uvek mogli da sastavimo za manje od pola sata, a uz sve to imao sam i priliku da budem deo glumačke trupe, pa čak i postanem maskota benda na faxu :D Ali i radilo se pakleno kada je trebalo, što iz ove perspektive to i nije bilo tako strašno. Bleja i PES sa Paunom, Bokicom i Ristom, Savine kulinarske majstorije i cimanje da se uvek sve završi na vreme (i ako me to pakleno smaralo da nije njega bilo kapiram da bih još koju godinu studirao, hvala Savo :)), deljenje hrane sa Šomijem i Darkom i pojedinci koji vam uvek stave do znanja da možete više poput plavog Nemanje, koji je verovatno najbrilijantniji um koji sam upoznao u našoj generaciji, ili crnog Nemanje i njegove konstantne gladi za znanjem… Those were the days…

U međuvremenu je usledio i posao, stara ljubav web se reaktivirala negde na pola faxa i sigurno učinila da studiram jednu godinu duže (mada nije ni ovako loše), ali mi i obezbedila mogućnost da sa mnogo manje straha uđem u ono što dolazi posle fakulteta. Priznaću da mi je zaposlenje u Adria Mediji sa 4 ispita do kraja verovatno bila velika greška, jer sam napravio klasičnu multitasking grešku i umesto da budem dobar na jednom polju bio vrlo loš na dva, te i pravio nekoliko pauza da bih završio fakultet, a onda i napustio posao jer nisam bio onakav kakav bi trebalo, a previše voleo te ljude da bih nastavio sa radom u kom neko trpi zbog moje nemotivisanosti. Multitasking je verovatno najveća laž savremenog društva, one thing at a time vrši pos’o, sve ostalo je bullshit.

Verovatno je i taj posao učinio da oko celog diplomskog ne bude toliko emocija koliko se očekuje, dok je većini to put u gomilu pitanja koja se mogu sublimirati u Šta dalje, mene je sledeći dan vraćao na obaveze koje sam propustio zbog slobodnog dana.

Koliko znači fakultetska diploma?

Fakultetske obaveze u poslednjih godinu dana su mi obično bile predmet podsmeha, jer su mi svi govorili ali i sam sam to donekle znao da mi neće puno pomoći u poslu, ali i pored svega hteo sam to da završim. Većina ljudi sa kojima sam sada poslovno okružen i za koje mogu da kažem da su uspešni u tome što rade nisu studirali, ili nisu završili studije pa im ipak to nije smetalo da budu tu gde jesu. Tu su i IT idoli poput Džobsa i Gejtsa koji će onima koji nemaju dovoljno volje za studiranjem biti kec iz rukava prilikom odustajanja, ali naprosto to nije bila moja vizija – hteo sam da završim fakultet. Znao sam da ću imati mnogo manje od mog burazera, koji je to vreme kvalitetno iskoristio da pokrene svoj biznis, ali nekada lična satisfakcija mnogo više vredi od novca. Pogotovu što iza mene, između ostalog, stoji i imidž osobe koja ne dovršava stvari, ali i večita sumnja roditelja u moje mogućnosti (zato valjda postoje) što nekako daje dodatni motiv da u nečemu istrajem. S tim u vezi, fakultet mi je verovatno najveći uspeh koji sam postigao do sada u životu. I naravno, ovde se moje školovanje ne završava.

Da se vratim na pitanje iz podnaslova o tome koliko vredi fakultetska diploma. Odgovor je – ne onoliko koliko se o tome priča. Na fakultetu ćete steći malo ili nimalo znanja koje će vam biti potrebno kasnije u životu/poslu. Jednostavno, fakultet je ustanova koju svaka prosečno inteligentna osoba može da završi samo ako je dovoljno uporna. Teorijska znanja koja tamo stičete vas ne razlikuju mnogo od osobe koja pročita par stručnih knjiga godišnje, ali one stvari koje pokupite sa strane su te koje vas stavljaju u poželjnije kadrove od onih koji nemaju fakultetsko obrazovanje. Naučite da filtrirate informacije i učite, shvatite vrednost širenja mreže ličnih poznanstava i timskog rada, osamostalite se i shvatite da se niko za vas neće boriti ako vi to sami ne uradite. Praksa na fakultetu možda ne postoji, ali ova znanja koja pokupite između redova su ta koja će vam pomoći na putu do uspeha.

Zašto se onda ceni toliko fakultetska diploma? Ona je filter. Na razgovoru za posao ona vam daje vrednost, utoliko što ste uspeli neku, ne tako malu stvar, da izgurate do kraja. Ona je ulaznica u drugi krug, a dalje utiču one stvari koje ste pokupili sa strane. Volim još da kažem da je diploma za studente, isto što i nepovratna karta za Holivud za one koji žele da okušaju svoju sreću u svetu glume. Ulaznica za mesto velikih mogućnosti, a koliko ćete daleko stići na putu ka uspehu zaviši od vašeg talenta i upornosti da se borite za svoj san. Upornost je ta koja ima presudni značaj.

A gde su tu sex, droga i rokenrol, smorio si sa ovom patetikom?

Njih sam ostavio za one uporne koji dođu do ovde. Ljudi, fax je jebeno najbolja stvar koja vam se može dogoditi u životu. Jeste ima da se uči, jeste nema love uvek koliko treba, ali studentski duh je nešto za čime se žali i čega se sećate onda kad omatorite. Posleponoćna akcijanja, žurke, putovanja, deljenje klope, poneki sex (nije sad da ga ima kao u američkim filmovima al zabode se nekad nešto), koncerti, dvocevka piva, i fudbal na Soniju – meni je dovoljno. Ima vremena za odrastanje, lovu i velike planove, što se pre posvetite tome ranije ćete upasti u samo da petlju…

Za kraj, najbolje je da završim onako kako sam i počeo, Gaudeamusom… Kolege koji ovo čitate, hvala vam, ovog ću se sećati i za ovim žaliti do kraja života, makar tako svi kažu, dok na meni ostaje da to i lično saznam.

Let sadness perish!
Let haters perish!
Let the devil perish!
Let whoever is against our school
Who laughs at it, perish!

I zaista promenio mi se promenio život. Računar bih kad tad dobio to stoji, ali tajming kupovine računara je bio idealan kako su se tek javljale tehnologije koje su omogućavale da kreiramo sve i svašta. Krenuli su prvi sajtovi, tezge, online prijateljstva, Internet je postajao sve brži i jeftiniji, a danas smo tu gde jesmo i bavimo se čime se bavimo a sve je to usko povezano sa računarima. Verovatno se sećate onih priča s početka 2000tih, gde su svi spominjali računare kao posao budućnosti i kako će tu biti para. Sećam se i da sam, kako nisam nikom mogao da objasnim šta je to FON, obično govorio Informatika, računari, nešto oko kompjutera i svi su kapirali da je to nešto od čega će moći pristojno da se živi. Danas živimo tu budućnost, poznavanje rada na računaru je ekvivalent pismenosti u savremenom društvu, kao što je Facebook mlađim generacijama pandan ličnoj karti (ako nisi tamo ne postojiš neki vole da kažu).

Druga lična revolucija je nastala u trenutku kada sam kupio “mališu“? Netbookovi su bili potpuni hit prošle godine, te sam se i ja podvrgnuo trendu, a zajedno sa Telenor internetom ispunio i svoju LWP (laptop wireless priroda) filozofiju. Ležaljka na Adi, ledena kafa i posao svakako deluju mnogo više motivišuće od svakodnevne kancelarijske atmosfere. Kreativa traži promenu, a mobilnost je upravo i omogućava.

Tehnologija nas je promenila, dala nam ono svoje najbolje i uvukla duboko u svoje okrilje. Kad sam menjao paket sad na mobilnom (a to sam radio u petak što je klasičan fail), četiri dana sam bio bez mobilnog. Dovoljno vremena da shvatite koliko ste vi zavisni od ovih stvarčica. Sa kevom se nikad ne bih čuo jer nikad nisam kući, a nisam siguran ni da bih uspeo da sa nekim dogovorim gde i kako da se nađemo, jer mobilni su nam dali tu fleksibilnost da u svakom trenutku možemo da menjamo planove, što verovatno i nije toliko dobro. A da ne pričam kako bi bilo bez nevidljive braće Googlea i Wikipedije onda kada se sa ortacima kladimo u pivo ko je kad rođen, koliko je visok ili koliko je poena da na nekoj tekmi… Znam da ima sve ovo i svojih mana, ali neka, ne bih da se menjam, volim svoje spravice :)

Ispričaj tvoju laptop priču

Obzirom da je jubilej red je da se počastimo kako dolikuje. Zajedno sa Toshibom, u okviru njihove akcije “Bez obzira na sve garancija” podeliću 4 Toshiba S20 Camileo kamere onima koji ispričaju najzanimljiviju laptop priču u komentarima. Akcija se nekako super pogodila sa ovim jubilejom, a pored mene učestvuju i Goran i Miloš pa bilo bi cool da učestvujete samo na jednom mestu da se ne biste ponavljali. Priča treba da ima 1000-1500 karaktera, dakle ne previše ali opet da dočara neki zanimljivi trenutak sa svojim laptopom. Bilo da je to ono čuveno padanje sa stomaka dok ste zaspali gledajući omiljenu seriju, nevolje sa flat kablom, ili iskopavanje blaga iz tastature totalno je na vama, a siguran sam da imate neku zanimljivu anegdotu. Akcija traje od danas do 5. aprila kada ću iščitati sve komentare i odrediti pobednike, pa onda zajedno uz piće negde da proslavimo. Možda 7 dana kasnije, kada budem slavio još jedan jubilej, a vi pogodite koji je ;)

Osvoji Toshiba s20 camileo kameru i na FB

Photo: Stephen Mitchell

Nekada sam znao blog da posetim i 20 puta dnevno, spavam nad statistikama gledajući koliko ljudi je pročitalo ono što sam celog tog dana pisao i dobar deo vremena mislio o tome šta ću sledeće napisati. Sa godinama taj blogerski entuzijazam odumre, pišete ređe i verovatno kvalitetnije a kumulativno sve dođe na isto. Međutim pomalo me je sramota činjenice da 5-10 dana nisam bio na svom blogu i da Ribaro nije primetio ko zna do kad bi ostao neaktivan. Hteo sam čak i da pišem, na lageru imam i nekoliko dosta zanimljivih draftova ali kada dođete u fazu da vam fale reči bolje i ništa da ne objavljujete.

Nije to razočaranje ili neka depresija, više plod zaista čudnog januara. Još uvek se borim sa činjenicom da je bleja period iza mene i da me u narednih par 10tina godina čeka ništa do suvi rad. Nije da mi smeta rad, štaviše prija mi osećaj koji imate kada završite neku veliku stvar i onako puni entuzijazma čekate da krenete dalje, ali mi smeta nedostatak slobode. Kada postanete deo institucije, sva ona šetanja po Srbiji i regionu gotovo kada god to zaželite, ili dani kada se sakrijete od ostalog sveta, ugasite telefon i gledate ceo dan serije postanu samo razloge za nerviranje, svoj život ste posvetili nekom drugom i ostaje vam da se prepustite. Nema dinamike, koliko god kreativni bili čeka vas sudbima Čaplinovih Modernih vremena. Strana firma, odlični radni uslovi i povoljna atmosfera za rad, ne znače i savršene radne uslove  već bolje od tužnih domaćih, sanjaju se velike plate i žive mali životi. Izdvojite se na sekund sa strane i zapitate čemu sve to, dok u ogledalu vidite žrtvu kapitalizma sa izraženim životinjskim nagonom prema novcu.

Šta nam uopšte ostaje? Ne znam, verovatno mesta poput ovog da budu epitaf minulog nezadovoljstva, odrasli smo u suviše malim sredinama da bismo bili dovoljno smeli da istupimo napred i pokušamo ponovo ili sami. Oni koji trebaju da te podrže uvek ćete odgovarati i biti za sigurnu varijantu, a svaki pokušaj buntovnog života pozivaće na onu – šut sa rogatim ne može…

Postavlja se pitanje da li ova godina, kao epski glupava uopšte zaslužuje rekapilutaciju. Većina bi je najradije zaboravila, kriza, gripovi, navijači i ostale velike stvari, treba ih zaboraviti. Međutim, zaboravljanje je ovde bežanje od realnosti, izbegavanje dragocenih pouka koje nas teraju da oprženi mlekom duvamo u jogurt.

Multitasking fail

Verovatno najdragocenija pouka koju sam izvukao iz ove godine jeste da ne postoji nešto kao multitasking. Svevišnja osobina koju svaki wannabe-menadžer mora imati u CV-u je jedna od većih zabluda savremenog društva. Jedina stvar koja fercera jeste one-thing-at-a-time a da sam to ranije shvatio verovatno bih sad bio dipl. ing. Godina je počela sa novim poslom i 4 zaostala ispita, a leto sam dočekao u istoj poziciji. Priče o vašim rođacima koji su sa 10kama završavali fakultete i radili svakodnevno noćnu smenu Prve Petroletke su savremene bajke, možda su oni zaista postojali, i možda je Napoleon zaista radio 16 stvari u isto vreme, ali ja kao običan čovek nisam u stanju to da radim. Freelance je OK, daje vam određenu fleksibilnost u usklađivanju aktivnosti te i nekako stignete da uradite više stvari odjednom ali svakodnevni odlasci na posao ne ostavljaju vam puno vremena do da odremate ili odgledate neku seriju. I tako sam srljao cele godine, prestao da radim da bih završio fax i započeo vožnju, krenuo opet da radim a nisam diplomirao itd. Kao preskakanje prepona u stiplu, možeš da skočiš koliko god u vis, na kraju ćeš završiti u bari.

The rise of hate

Mnogi su u poslednje vreme komentarisali kako sam postao neopevani hejter. I to definitivno stoji, postao sam užasno negativan po pitanju mnogih stvari koje se dešavaju u Srbiji da sam više puta pomišljao da odem u toku ove godine. A onda sam razmislio malo i shvatio da nije to samo problem do mene već do većine ljudi ovde. Koliko ljudi znate koji imaju optimističnu sliku o domaćem tržištu? Malo, jako malo…

Pored toga ova zemlja te tera da budeš namrgođen, negativan i nadrkan jer izgleda da samo to prolazi. Brže ćeš stići kući ako voziš žutom trakom, bolje ćeš proći ako podmićuješ, nasilje je još uvek najefikasniji oblik pregovaranja u nas… Ako nisi takav postaješ mlakonja, i zicer varijanta za iskorišćavanje. Jedan od razloga što nisam položio vožnju je i u tome što sam vozio časove 4 meseca, a to zbog činjenice da sam bio fleksibilan sa instruktorom. On će naravno uvek imati nešto bitnije, i neke učenike koji polažu u narednih 7 dana, a tebi kao nekom ko želi da ispadne fer sledi patka.

Blog, konferencije i tako to

Blog sam malo zapostavio ove godine kada je intezitet pisanja u pitanju. Ali, gledajući sve tekstove iz 2009. godine shvatam da je možda i tako bolje. Dobar deo tekstova je bio solidno ispraćen kako sa posetom tako i sa brojem komentara a nekoliko meseci je bilo i preko 10.000 mesečnih poseta. Verovatno to nije najviše ikada, ali ne mogu da kažem da nisam zadovoljan.

Što se konferencija tiče ove godine sam malo iskulirao sa tim segmentom, te sam išao samo na one na kojima sam predavao. A verujem da će i toga u budućnosti biti sve manje da ne bih smorio ljude svojim senzacionalističkim predavanjima o društvenim medijima. eTrgovina, BizBuzz i Tweetokracija, dosta od mene, vreme je neko novi da stupi na scenu.

I za kraj

Nemojte dopustiti da vam godina prođe bez odmora. Meni je ovo druga godina u kojoj nisam išao na odmor, i nekako sam preživeo taj čuveni depresivni novembar ali što duže odlažete to vam se sve više nezadovoljstva skuplja i postajete pretnja po porodicu, prijatelje i širu okolinu. Ako nemate novac, postoji mnogo varijanti tipa odlazak na selo ili kod prijatelja na vikendicu gde se možete sasvim solidno odmoriti za isto novca koliko bi vam trebalo za život u mestu gde živite. Kao što sam gore spomenuo za multitasking često precenimo svoje mogućnosti a posledice mogu biti vrlo neprijatne po okolinu. Dajte sebi oduška, na kraju krajeva ako ste preživeli 2009. teško da vas može bilo šta sprečiti.

Kako je poslednji dan godine verovatno ste već nadobijali gomilu neverovatnih čestitki koje zajedno šalju manje više istovetnu poruku, želeći vam jako srećnu novu godinu. Tako da ova moja čestitka nema nikakvog smisla, štaviše možda će vas i smoriti jer ih je bilo previše ovih dana. Ipak, zaslužili ste da vam čestitam pa sam se potrudio da malo iskočim iz klišea i umesto jelke, zeka i leptirića stavim Marvina, depresivnog robota iz Autostoperskog vodiča kroz galaksiju čije ponašanje i osećanja ponajbolje opisuju godinu iza mene. No, ovo nije mesto za rekapitulaciju već samo za čestitku, ovo prvo ću za vikend uz kafu kad se otreznim.

Šta reći sem u sledećoj godini samo bez panike, na kraju krajeva to je samo još jedna godina, i u najgorem slučaju može biti gora od ove. Navićićemo se nekako, ali bi bilo bolje da makar jednu godinu odahnemo od izigravanja kameleona.

Ako ne bude neki smak sveta ili porani ova 2012-ta čitamo se i narednih 365 dana. Dankešen!

Nebojša Radović Eniac