Kada smo se selili u novi stan zatekli smo ga bez televizora. Ok, kupićemo/nabavićemo neki nije frka, ok je stan i to je najbitnije. Međutim kad je prošla selidba i svo cimanje oko nje nismo nabavili TV, a razlog je što u doba Interneta isti nam možda i nije toliko neophodan.

Photo credit: Just Luh

TV i nije nešto puno keša danas, već za 100 eur možete kupiti nov TV, ali kada se selite obično vas zgaze kojekakvim troškovima, kirija unapred, depoziti, nameštaj koji je neophodan i šta već, te je to uticalo na odluku da o kupovini TV-a razmislim nešto kasnije. Ispostaviće se da me je to razmišljanje dovelo do odluke da uopšte ne kupujem TV jer mi nije potreban.

U prethodnom stanu TV sam koristio isključivo za gledanje utakmica i da brže zaspim, obzirom da sam jedno vreme imao neviđenu nesanicu. MTV ili VH1 desetak minuta uspešno su rešavali taj problem. I to je to. TV kao sredstvo informisanja gotovo da mi nikad nije služio, više sam voleo da čitam novine, a i tokom svih gluposti koje su se dešavali devedesetih prizvuk vesti i dnevnika terao bi me od TV-a napolje. I dan danas ne čitam vesti iz Srbije, i dobrim delom sam apolitičan, i ako kažu da neko mojih godina to nikako ne bi smeo da bude. Smara me sve to, čak ću čitati i vesti o privredi i ekonomiji ali od života i dela političara mi se pegla. Tu funkciju informisanja, sada kada više ne kupujem novine, preuzeo je naravno Internet, te kroz news agregatore, specijalizovane sajtove za teme koje me interesuju, društvene mreže ili blogove dobijam i više informacija nego što mi je potrebno.

Kako već duže nemam TV ispostaviće se da je ovo bio sjajan potez. TV zna da bude neviđeni gutač vremena kada imate pametnijih stvari da radite, pogotovu ako imate i Internet kao dodatnu opciju. Sećam se da sam znao da odgledam ceo US-Open samo da ne bih učio tokom septembra i ako nisam neki veliki ljubitelj tenisa. A da ne pričam o NBA playoffu kada sam redovno znao da ostanem do 8 ujutru gledajući utakmice što zna da vam uništi ceo sledeći dan. Super je to što imate mogućnost, ali nekada kada nemate previše vremena bolje je da ta mogućnost ne postoji.

Ostaje pitanje kako pokriti sve ona aktivnosti za koje je TV zaista neophodan. Livescore zaista teško da može da zameni ugođaj gledanja utakmice. Ali, tu su moderne tehnologije i servisi poput Justin.TV-a ili UStreama na kojima možete naći većinu aktuelnih prenosa, ili na kraju krajeva ovo je i odlična prilika da, umesto da se odvojite od jednog i pređete za drugi ekran, protegnete malo noge i prošetate sa društvom do obližnje bašte i pogledate zajedno utakmicu ili šta vas već interesuje. Vreme trajanja utakmice biste svejedno proveli odvojeni od učenja/rada zašto onda isto ne provesti sa prijateljima. Čak i ako za to nemate vremena, uvek je tu mogućnost odloženog gledanja, zahvaljujući različitim legalnim (video sharing sajtovi) ili ilegalnim (torenti, rapidshare) servisima.

Naravno, kako živite u Srbiji uvek će postojati onaj faktor iščuđavanja, jbt nemate TV u stanu kako živite, a verovatno i neki misle da smo prodali TV u zamenu za pivo. Nismo, nemamo TV i nećemo ga imati u skorije vreme, veliki monitor nam je sasvim dovoljan.

Napomena: Ne znam koliko je ovo primenljivo za devojke, jer one baš i nisu veliki fanovi utakmica, i konzumacija TV sadržaja je verovatno u mnogome drugačija od mojih, te u tom slučaju verovatno svi ovi razlozi nemaju nikakve veze. Kako god tu su komentari, pa podelite svoje mišljenje :)

Verovatno ste imali prilike u domaćoj blogosferi da čitate o iskustvima sa Telenor internetom, kako je nekolicina nas blogera bila počastvovana da isti koristi, red je bio i ja da bacim koje slovo…

Kako je prethodnih par sedmica bilo zaista zanimljivo na poslu sa aspekta novih stvari (lansiranje novog sajta, migracija postojećih), a još uvek nemam tu kulturu odbijanja zanimljivih freelance projekata, tokom sedmice bih bio u poptunosti zauzet ovim prvim, a vikend bi mi bih posvetio drugim. Zabio bih se u kuću i posle ove duge zime se trudio da ne promolim eventualno glavu kroz prozor shvatajući šta propuštam. Ovo naravno zna i da dolije ulje na vatru životnog nezadovoljstva, te sam, pomalo i zapao u depresiju opisanu jednim prostim pitanjem Čemu sve to. Odgovor naravno nemam, volim da radim x stvari i ako već moram da radim, malo inovativnosti tokom istog bi verovatno i eliminisalo nezadovoljstvo.

U pravom trenutku mi je stigao i Telenor Internet, dobio sam ga u prošli četvrtak a u subotu, dva dana kasnije, je svanuo najlepši dan ove godine u Beogradu i bilo je zaista greh ostati u kući. Naoružan mališom, zaputio sam se na kafenisanje sa prijateljima u jednoj od najsunčanijih beogradskih terasa. Malo promene nije na odmet, a upriličio sam i malo testiranje protoka (u centru grada postoji 3G mreža te je protok dosta jači) te sam uz pomoć svog BlogTV naloga i strimovao, što je Miloje i dokumentovao, a povela se i zanimljiva diskusija o protoku koji se troši za ovaj, nazovimo, egzibicionizam. U istom maniru nastavio sam i ove subote, ali ovog puta na prepunoj Adi, jutarnja kafa i sladoled i rad subotom nekako brže prođe a nabaci se i malo boje za nadolazeće toplije vreme.

Svidelo mi se kako sve ovo funkcioniše, te sam sproveo i malo istraživanje o količini protoka koji trošim u toku jednog radnog dana. Uobičajne aktivnosti su korespodencija (e-mail, facebook, twitter) i neki minimalni download (fotke, doc, pdf i ppt prezentacije) i u za jedan dan potrošio sam oko 35mb download protoka i 8 mb upload protoka tako da verujem da bi mi za mesec dana oko 1,5 gb protoka bilo dovoljno za rad kada bih 100% radnog vremena proveo u ovim uslovima. Cena ovog paketa je nešto oko 2000 din ali da se ne lažemo, ovo su nerealni uslovi obzirom da ukoliko kojim slučajem radimo iz nekog kafića, dosta često postoje hotspotovi, te u tom slučaju isti ne bismo koristili. Telenor Internet je više za backup varijantu, da ga nosite svuda i budete sigurni da nećete ostati bez Interneta onda kada Vam baš zatreba. Nekoliko puta sam se našao u takvoj situaciji (tipa kako naći Internet kafe nedeljom u 9 uveče u Apatinu) a da ne pričamo odlascima kod roditelja, u Ivanjicu gde sam kao bez ruku tokom nekoliko dana boravka, kada na jako lošem dial upu pokušavam da uradim nešto za posao (vraćamo se na uzroke depresije :P). Ako budem u prilici da odem do kraja testiranja kod njih podeliću i neka iskustva o tome kako net funkcioniše i u ovakvim uslovima, ako bude sve ok nema dileme da ću ga kupiti.

Na kraju krajeva ovo je odlična prilika za sve ITevce poput mene da izađu malo napolje i svoju prepoznatljivu belu kožu izlože malo suncu, zdravo je a i svakako manja je verovatnoća da će provaliti čime se bavite sa 300 metara :)

Skorašnjim postom o planiranju troškova otvorio sam priču o ličnim finansijama. Nekima cela ova priča može da ispadne kao kukumakanje o novcu, ali to nije namera autora. Finansije su realan problem svih nas, imali ih dovoljno ili nedovoljno i sa godinama postaju sve ozbiljniji predmet razmišljanja. Tim povodom se i postavlja pitanje, koliko platiti osobu koja se bavi webom kod nas, bilo kao menadžer nekog web sajta poput mene, programera, dizajnera, šta već. Pokušaću da evaluiram taj problem u donjem postu, a Vi ste naravno pozvani na diskusiju.

Prošle sedmice sam razmišljao o problemima sa kojima se suočavam u izvršavanju svojih aktivnosti, i po prvi put u životu verovatno, poželeo da imam službeni auto. Činjenica da za neke poslove moram da odem u relativno udaljene delove grada će me vrlo često navesti na razmišljanje, da li zaista moram da odem do tog dela grada, a zatim nedoumica preći i u odbijanje. Tako da će taj posao biti odložen za neku drugu priliku, ili se neće desiti. Da li ovo znači da sam ja neodgovoran? Da, ali činjenica da postoje stvari kao što je službeni auto govore da nisam jedini. Ljudi ne vole da gube vreme na ono što ne moraju, i postojanje službenog auta je jedna od činjenica koje obezbedjuju konfor u obavljanju posla a samim tim i kvalitetnije obavljanje istog.  Naravno, nemaju svi situaciju u kompaniji da kupe zaposlenima automobil, ali tako nešto se može rešiti povećanjem plate recimo, čime dolazimo do centralne teme današnjeg posta.

Read more »

Ko ne plati na mostu platiće na ćupriji! Tako stara izreka a tako sveprimenljiva. Često korišćena da nas zaplaši o tome kako trebamo celog života činiti dobro kako bi nas dobro i pratilo u daljem životu, kako trebamo biti pošteni i sve ono što ovo vreme tako vešto izvrće. No, ova izreka, pored one čuvene engleske, Nisam toliko bogat da bi kupovao jeftine stvari, verovatno predstavlja suštinu ličnih finansija, glavobolje većeg dela članova ove naše simpatične planete.

Uskoro menjam stan, usled kadrovske promene u ovom stanu ali i dosta izmenjenih životnih potreba od dana kada sam se uselio u ovaj stan i danas. I cimer se zaposlio i Banjica mu je zaista daleko od novog radnog mesta, a sat vremena spavanja, i to u 6 ujutru nije nešto što se tek tako baca. Razumem ga, zakup stanova u gradu jeste dosta skuplji, medjutim, da li je to i slučaj sa ukupnim mesečnim troškovima vezanim za mesto stanovanja. Ako pametno birate mesto stanovanja, NIJE!

Razmislite malo i stavite troškove na papir

Igrom slučaja stan na Banjici nam je odgovarao, kako je fakultet na koji ne idemo dosta blizu, nekih 20 minuta peške, što je za lokaciju na kojoj bi trebalo da provodim dobar deo vremena zaista luksuz u Beogradu. Medjutim u poslednje vreme, kako se i sve češće bavim nekim relativno ozbiljnijim poslovima ali i više blejim po gradu, troškovi su mi se poprilično uvećali. Kako? Prosto! Neka je zakup stana 100 eur, koliko je prosečna suma koju izdvajaju studenti za život u Beogradu. Neka su i troškovi režija (struja, kablovska, infostan, Internet) 25 eur, koliko takodje recimo može biti prosek za jedan osrednji stan. To je 125 eur mesečnih troškova stanovanja. Nije puno, priznajem.

Ali!

Obzirom da živim na 30+ minuta od centra grada klasičnim GSP prevozom, često pribegavam ili taksiju ili ekspres busevima. U slučaju ekspres buseva to i prodje koliko toliko normalno, vožnja je dosta brža klima je tu a to zadovoljstvo u 2 pravca košta 160 din ili 2 eur. No nema uvek i svuda ekspres buseva, a i ja baš volim da spavam tako da mi često ne gine da platim taksi koji je od mene do centra grada 600 din, plus kako ima kučića u kraju često ni kraće destinacije noću ne pešačim već se koristim opet taksijem što je obično oko 300 din.

I da stavimo to sve na papir. Recimo da 10x mesečno koristim ekspres bus, što je 1600 din (20 eur), 3x taksi do centra grada (1800 din - 22 eur) i nek bude 2x noćni taksi 600 din (8 eur ), što je recimo realan okvir mojih troškova transorta mesečno. To je 50 eur!

Dakle, mene moj stan, shodno mojim životnim navikama koje su se promenile tokom godina zapravo ne košta 125 već 175 eur, što nije mala razlika, plus ovi troškovi od 50 eur mogu svakako da se povećaju par puta leti recimo kada mnogo češće izlazite.

Šta raditi? Analizirati realnu situaciju i troškove koji nastaju, i ako mnogo lepše zvuči činjenica da vi plaćate stan 100 eur, to zapravo nije istina i to je verovatno onih 50 eur za koje se pitate gde svaki mesec nestaju. Umesto da lažete samog sebe možete obezbediti sebi mnogo lakši i život sa manje stresa time što ćete promeniti lokaciju življenja, možda će Vam fiksni trošak izdavanja stana biti veći ali na kraju kad pogledate rezultat je isti. Novca naravno nikad dosta, ali ne dozvolite da Vas prividno povoljne stvari zavaraju već sagledajte malo širu sliku.

Nekad chain letteri znaju biti jako zanimljivi i da nije onog dela, umreces ako ne posaljes 15 osoba, verovatno i puno efikasniji. Ovaj me je nasmejao, ali i naveo da razmislim oko nekih stvari, da li je zivot koji zivimo zivot 2.0 ili mozda -1?

Za svu decu koja su rođena 70-tih i 80-ih !!

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do poslednjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes.

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu “Čuvati daleko od dohvata dece” na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima. Kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e. Piškili smo u krevet.

Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolerima.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu Cocte i Coca Cole sa našim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga!

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato sto smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU!

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici, žmurke, planova, klisa, jurke, partizana i nemaca, 1-2-3, kauboja i indijanaca, lozinke, džamije, fantoma i svega ostalog sto je samo dečija mašta bila u stanju smisliti.

Neretko, nas niko nije mogao naći po celi dan. I nikad nije bilo problema…

Provodili smo cele dane praveći trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako rešiti problem.

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.

Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole…

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, Internet, chat rooms.. …..

MI SMO IMALI PRIJATELJE, I MI SMO IŠLI NAPOLJE DA SE DRUŽIMO S NJIMA !

Padali smo s drveća, znali se poseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.

Igrali smo se s lukom i strelom, pravili katapulte i bacali petarde za Novu godinu i sve smo to preživeli bez posedica!

Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.

I naučili smo živeti s tim!

I ti pripadaš toj generaciji?

ČESTITAM!

MOŽDA ĆEŠ ŽELETI DA PODELIŠ OVO S OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA
ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELI ODREĐIVATI KAKO TREBA ŽIVETI !

A možda bi trebalo ovo poslati i današnjoj deci, da vide kako smo mi odrastali…

Pozdrav generaciji!
–

Mozda i malo pateticno, ali sa druge strane, kad stanes i razmislis… Sta je to sto ti najvise nedostaje u zivotu, mozda je gornji spisak jedan od resenja. Postali smo mozda previse deadline orijentisani, trazimo sirenu u svakoj zivotnoj situaciji da bi smo cesto svojim dragima rekli da nam se sklone sa puta … Mislite o tome!

Napomena uz sliku: daa to sam ja, u prvom razredu sam imao 17 kg takoreci dete Biafre :)

Obzirom da verovatno predstavljam maskotu udruženja ljudi sa jako puno izgubljenog vremena jako me prijatno iznenadila ova vest kod Zire. Analizirajte na šta trošite vreme, i poboljšajte svoj time management.

Pošto sebe sve više hvatam da pričam o poslu, možda je vreme da na trenutak stanem i pomislim o smislu svega. Pročitajte ovaj zanimljivi tekstić, verujem da će Vas na trenutak naterati na razmisljanje.