“One of the things Ford Prefect had always found hardest to understand about humans was their habit of continually stating and repeating the very very obvious.”

Pretočeno u nama blizak jezik to mogu biti reči tipa – Jao vidi papir. Ili još bliže u Srbiji je sranje. Verovatno i jeste, ali samim primećivanjem nećemo mnogo toga promeniti. Najčešće će samo na tome ostati, a iz razloga opisanog naslovom ovog teksta plašim se da to postaje permanetno stanje. Ovo je moj pokušaj da se sa tim izborim.

Možda ne možemo da promenimo državu, ali možemo da promenimo sebe

Podnaslov opet govori sve. On je verovatno i odgovor na većinu naših pitanja. Problemi postoje, ali nisu nepremostivi. Volja je ta na kojoj treba raditi.

Imam tu sreću da mogu sebi da priuštim da s vremena na vreme odem iz ove zemlje i upoznam neke druge sredine i ljude. Mustra je uvek ista – političari prave sranja, zloupotrebljavaju položaj, nesposobni su i lažu. U manjoj ili većoj meri. Ali mera ne pravi razliku, nego posvećenost pojedinaca da izguraju svoju stvar, ignorisanje spoljašnjih faktora i preuzimanje odgovornosti. Zemlje u kojima su ljudi posvećeniji i žele da uspeju su po pravilu uspešnije. One poput naše, leže izvrnute u lokvi pesimizma i samosažaljenja.

Ono što je mustra jeste i oduševljenje svih onih koji nas upoznaju. Oduševljene otvorenošću, stavovima, znanjem. Razbijanje predrasuda u realnom vremenu. Promocija koja poput domino efekta natera sve one okružene oko nas da oduševljeno prenose priču o tome, kako neke stvari nisu onakve kakvi ste ih zamišljali. A onda dođu. Posete neki Share, Webfest, BlogOpen i vide ono najbolje što možemo da ponudimo, a što ovi pre zareza iz podnaslova ne žele da istaknu ni u kom slučaju. Dakle lepi primeri postoje, samo su skriveni od očiju pesimizmom zatrovane javnosti.

Hajde da kažemo…

Moguće je i ako nismo sigurni da jeste. Hajde da pronađemo dobre priče, koje su uspele da se otrgnu od teške ruke države i naprave nešto dobro nešto svoje. Svako od nas zna makar jednu takvu pozitivnu priču. Oni koji su posetili HowToWeb i malo više.  Pogača nastaje od mnogo zrna.

Dobro je da u ovome i nismo sami. Zajednica se probudila, ovo je sad postalo zajednički cilj. Svako ima svoju ulogu, od Torbicinog senzacionalizma, do Ivanovog sjajnog preduzetničkog sata. Vukašin i drugari su sada tu da nam dovuku i one sa strane koji će reći ponešto dobro o celoj priči. Takvi smo mi, tražimo odobravanje nekog sa strane da bismo bili sigurni da radimo dobru stvar. Jer je sve ovo sada novo i čudno. A i sam sam tu, da svojom suicidnom željom odem na još više mesta i upoznam još više ljudi. Da se formira platforma, a inicijativama daju krila za velike razdaljine. Sledeća stanica je How To Web, pa LeWeb, pa ko zna gde…

I to je to. Pozitiva. Neodustajanje. Ignorisanje onoga što nam crpi životnu energiju i čini nas konstantno nezadovoljnim. A na šta ne možemo da utičemo.

Ako odem.

Ipak ću možda otići, sami znate da moja potreba za odlaskom iz ove zemlje nikada nije bila sporna. Povod je taj koji jeste. Jer povod nije nezadovoljstvo, nego želja. Probati nešto više, izazvati nešto veće, doživeti nešto drugačije. Srbija je lepa ali ima svojih ograničenja. Na kraju krajeva i sportisti odu iz zemlje pa se vrate, ličnom napretku ne treba stajati na put a stečena iskustva treba primeniti pri povratku. I verovatno će se to nekada desiti. Možda odem razočaran, ali ono što ne želim jeste da odem, a da ništa nisam učinio da promenim neke stvari na bolje. I verovatno ću i dalje kukati. I verovatno ću i dalje padati u depresije. Ali ne i izgubiti veru u to da nešto mogu da promenim. Možda kao nacija nismo primeri dobrih ljudi, ali jesmo dobrih ratnika što je i baština koju moramo iskoristiti u dobre svrhe.

Postavlja se pitanje reakcije naroda u Srbiji koji još uvek Kosovo smatra svetom srpskom zemljom. Da li ćemo zbog linija u atlasu i ovog puta praviti koncerte od 300.000 ljudi ispred narodne skupštine, gde oni na bini neće pevati, ostaje da se vidi. Sve u svemu ja sam malo zbunjen, ali i ponosan na svoju administraciju što je ipak uspela da napravi iskorak u svom razmišljanju, da shvati da nije pitanje Kosova jednako pitanju stolice, već da je pitanje Kosova jednako pitanju života. Štaviše mislim da ću izaći na sledeće izbore. Konačno imam za šta da dam glas.