Photo: Normality Relief

Nisam siguran, ali kapiram da ima neke veze sa Internetom.

Photo: Stephen Mitchell

Nekada sam znao blog da posetim i 20 puta dnevno, spavam nad statistikama gledajući koliko ljudi je pročitalo ono što sam celog tog dana pisao i dobar deo vremena mislio o tome šta ću sledeće napisati. Sa godinama taj blogerski entuzijazam odumre, pišete ređe i verovatno kvalitetnije a kumulativno sve dođe na isto. Međutim pomalo me je sramota činjenice da 5-10 dana nisam bio na svom blogu i da Ribaro nije primetio ko zna do kad bi ostao neaktivan. Hteo sam čak i da pišem, na lageru imam i nekoliko dosta zanimljivih draftova ali kada dođete u fazu da vam fale reči bolje i ništa da ne objavljujete.

Nije to razočaranje ili neka depresija, više plod zaista čudnog januara. Još uvek se borim sa činjenicom da je bleja period iza mene i da me u narednih par 10tina godina čeka ništa do suvi rad. Nije da mi smeta rad, štaviše prija mi osećaj koji imate kada završite neku veliku stvar i onako puni entuzijazma čekate da krenete dalje, ali mi smeta nedostatak slobode. Kada postanete deo institucije, sva ona šetanja po Srbiji i regionu gotovo kada god to zaželite, ili dani kada se sakrijete od ostalog sveta, ugasite telefon i gledate ceo dan serije postanu samo razloge za nerviranje, svoj život ste posvetili nekom drugom i ostaje vam da se prepustite. Nema dinamike, koliko god kreativni bili čeka vas sudbima Čaplinovih Modernih vremena. Strana firma, odlični radni uslovi i povoljna atmosfera za rad, ne znače i savršene radne uslove  već bolje od tužnih domaćih, sanjaju se velike plate i žive mali životi. Izdvojite se na sekund sa strane i zapitate čemu sve to, dok u ogledalu vidite žrtvu kapitalizma sa izraženim životinjskim nagonom prema novcu.

Šta nam uopšte ostaje? Ne znam, verovatno mesta poput ovog da budu epitaf minulog nezadovoljstva, odrasli smo u suviše malim sredinama da bismo bili dovoljno smeli da istupimo napred i pokušamo ponovo ili sami. Oni koji trebaju da te podrže uvek ćete odgovarati i biti za sigurnu varijantu, a svaki pokušaj buntovnog života pozivaće na onu – šut sa rogatim ne može…

Jedno je sigurno, fakultet otvara vrata. To smo utvrdili i u gorespomenutoj diskusiji, a i evaluirano je na DPTu.  Kada završite fakultet, naučite koješta, pokažete drugima da ste u stanju da stvari koje zahtevaju malo veći trud izgurate do kraja (ipak ovo zahteva 4+ godina konstantnog rada), steknete veliki broj kolega i šta već… Ali da li je to dovoljno? Da li je to nešto što pravi razliku na putu do velikih snova? Mislim da ne…

Većina fakultetlija nađe ok posao, sa platom iznad proseka, dovoljnom za kredit za kola, ili u boljem slučaju stan, na 20 godina, pa šta bude. Nije da smo država koja je sinonim za stabilnost, ali kad već plaćate kiriju 300 eur što ne izdvojiti i za stan isto toliko. Dobrodošli u novi prosek. Onaj malo bolji, ali opet prosek.

Problem kod mene je nastao što sam se poredio sa bratom. Brat nije upisivao fakultet, opredelio se za posao sa ćaletom posle srednje škole, nije ga previše interesovalo školovanje i krenuo je da se bavi špedicijom. Nije posao, koji će svileni nazvati “gospodskim” ali na kraju meseca vam dođe da se zapitate. Završavam fakultet, četiri godine se aktivno bavim kojekakvim poslovima, neki kažu da sam i darovit, ali opet i sa najvećom platom koji mi je neko nekada ponudio, ispada da je bolje da vozim kamion :) Karikiram pomalo, ali u ovom slučaju mojih 4-5 godina studiranja, u slučaju mog brata, predstavljalo je temelj za građenje ličnog biznisa, sa kojim nekoliko godina kasnije može da kaže da ima vidljiv plod svog rada,  koji daje osnovu za dalje razvijanje biznisa ali i izgradnju porodičnog života.

Shvatite na kraju da je samostalan rad taj koji pravi razliku. Korporacije su odlične za mlade ljude, daju neophodnu podlogu za kasnije osamostaljenje, građenje mreže poslovnih kontakata, “kapiranje” administracije i slično… ali za veći uspeh ipak je potrebno ići samostalno. 

Zašto?

1) Korporacije su spore, i kao pojedinac imate moć mnogo bržeg reagovanja na promene u okruženju, koje ako iskoristite na pravi način predstavljaju killer combo. Pre par meseci sam radio na planiranju jedne viralne kampanje koja je umalo propala zbog toga što je proces odobravanja iste trajao preko mesec dana, a tajming je jako bitan u ovakvim situacijama.

2) Često se dešava da prilikom rada za drugog niste svesni svog doprinosa u organizaciji te se time ne vezujete za istu. Ovo stvara vremenom otuđenost i nezadovoljstvo što vodi do manjka motivacije a time i gubitka ambicije za dalji napredak. Rad za sopstveni cilj je neprestan izvor motivacije, stalno pred vas stavlja nove zidove koje morate da preskočite a ne postoji korporacija da se na nju naslonite i olako preskočite isti, ili pak krijete usled pada. Rezultati dolaze uz mnogo truda.

3) Korporacije često znaju da budu nefleksibilne. Retke su one koje vam daju da se ponašate kako vama odgovara i shodno tome ostvarite najvišu produktivnost. U ovoj industriji imate najveće anomalije što se tiče životnog stila. Od klasičnih noćnih ptica do onih koji se budeu 4 ujutru. Doduše pojavom kompanija koje se bave webom, ovo se dosta promenilo, što je i kod mene slučaj.

Naravno nije lako raditi sam,  niti to može svako, ali vredi probati. Fakultet u ovom slučaju služi kao ulaznica u korporativni svet, koji treba da obezbedi temelj za vaš kasniji razvoj. U slučaju da odmah krećete sami, on vam daje određeni kredibilitet u zajednici oko vas no u oba slučaja rezultati su ispred zvanja.

Eventualni savet za prelaz iz korporativnog u samostalne vode jeste pokretanje side businessa. Bilo da je to neki posao koji obavljate po povratku sa posla ili vikend biznis, treba težiti ka razvijanju istog i onog trenutka kada postane isplativ osamostaliti se i u potpunosti posvetiti se svom biznisu. Srećno!

Neki će to nazvati nemilosrdnim komunizmom, a ja bih dodao da je ovo možda i jedini način da se u Srbiji neke stvari dovedu u red, kretanje društva zavisi od kretanja pojedinaca, a ako svi sedimo, teško da ćemo krenuti napred… a priznaćete, mnogo je onih koji sede…

Prošle godine sam se baš raspisao, brojka je stala na 150ak postova (sa citatima i weburgerijom) :D. Desilo se toliko toga lepog u mom životu, ali i na internetu generalno te su tim povodom i nicali postovi, blog je od nekih ličnih kapi uma mnogo više prešao u Internet priču, možda izgubio neki svoj šmek iz davnina ali ipak dobio i neki novi.

Godina je počela zaista veselo, brat mi je javio da se ženi, te se i ostatak godine odvio u tom nekom ritmu. Zatim je krenula frka sa hostingom, i menjanje servera tri puta da bih na kraju završio kod Flajka na GuruServe i mogu reći da sam super zadovoljan, trebalo je vremena da se sve vrati na staro stanje (Technorati rank mi je pukao, Google me zaboravio) ali je sada sve ok. Upao sam čak i u listu top10 regionalnih blogera, što svakako prija.

Posao

Furka je super rasla, u decembru je krenula lavina i do februara smo stigli do 18.000 dnevnih poseta što je tri puta više nego kad sam krenuo da radim u novembru i rezultat kojim sam se zaista ponosio (do te mere da sam dizao nos :)). No kako svaka sreća ima vek trajanja tako je i ta dobila svoju tamnu stranu u vidu DDOS napada koji su me dokrajčili kao individuu u tom periodu. Kada sve što mesecima radite bude bukvalno uništeno u 7 dana, zbog ličnog hira ili frci u glavi, nazovite kako god hoćete, teško dobijate motiv da bilo šta više radite. Napadi su trajali sa pauzama ceo mart i april, sajt je nekako živnuo u maju i vratio se na stare slave ali i prestao rast koji je imao. Sa time, smanjivala se i zainteresovanost vlasnika da se preterano cimaju oko nje i i ako je poseta rasla u nekom periodu, problemi sa serverom i nezainteresovan pristup razvoju sajta učinio je svoje, a i mene naterao da razmislim o promeni posla, što se na kraju i desilo krajem godine.

Putovanja i konferencije

Posetio sam i Zagreb po prvi put u životu i vratio se pun utisaka, a time i ostvario jednu od želja za 2008. godinu. Generalno je ova godina bila u znaku putovanja, koliko prošla u znaku koncerata. Krenuo sam sa team buildingom u Kraljevu, bio kod matorih par puta u Ivanjici, posetio Sarajevo, Jahorinu, Apatin, Kragujevac, Bor, Kruševac, Vrnjačku Banju, Niš i Suboticu više puta, Novi Sad mnogo više puta. Nije bilo puno inostranstva ali sam makar išao na mesta koja ranije nisam posetio a na dohvat ruke su mi. Lepo je poznavati zemlju u kojoj živite.

Deo ovih putovanja je bio zahvaljujući konferencijama koje sam posetio. Ove godine sam imao priliku i da predajem na tri konferencije o Internetu, lepo priznanje za sve ono što sam do sada radio. Krenulo je sa godišnjom konferencijom Američkih kornera u Subotici, sa bazičnim predavanjem o upotrebi web kamere i web 2.0 tehnologijama u radu biblioteka, da bi se nastavilo sa B-Linkom, i zaokružilo sa E-PR seminarom. Posetio sam još i gore-spomenuti FuturAD, po prvi put uživao u eTrgovini, skoknuo i na BlogOpen, TMT Ventures, BizBuzz i još nekoliko ne-internet AIESEC konferencija što mi je donelo nezvaničnu titulu inventara na domaćim konferencijama :)

I još

2008 ću pamtiti još po tome što je Aca Lukas spomenuo mail u svojoj pesmi, i na taj način dokazao da Internet više nije geek tema, Facebook pojeo sve ostale društvene mreže a moguće i ostale sajtove u Srbiji po posećenosti, ali i u svetu uz Twitter postao centralna tema diskusija i zajednica dobila svog čoveka u ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo. Otpočeli smo i sa OpenCoffee klubom u Beogradu i održali već dva okupljanja, na šta sam posebno ponosan.

Moja trogodišnja karijera u AIESECu se završila, jedan predivan period koji bi svakome ko sada upisuje fakultet poželeo da ima.

Malo sam i pisao, tekst o društvenim mrežama je izašao u Minglu, Miloje me citirao u eMagazinu, izašao nam je intervju u Ilustrovanoj politici, zatim tu su bili i neki manje poznati tekstovi za studetski newsletter Proctor&Gamble-a, i nekoliko preuzimanja za ostale časopise. Afirmacija blogera se osetila i u sve većem broju poziva za prisustvo konferencijama za štampu što svakako ide u prilog novim medijima. Svoju neminovnu popularnost :) najbolje pokazuje činjenica da su pored sajta Ane Ivanović i Jelene Janković, albanski hakeri digli i moj sajt, ali hvala Bogu sve je brzo rešeno.

Lično uz malo sporta i muzike

Bratova svadba je ipak nešto što ću najduže pamtiti, divan je osećaj kada ste svi zajedno kao porodica i uživate makar jednom u nekoliko godina. To je ono što se, bojim se, sve više gubi ovim novim vremenima. Nije bilo uvek baš tako lepo, pao sam i u blagu depresiju krajem septembra, slomljen od svega što se izdešavalo ali i činjenicom da sam odmor proveo radno ali po selidbi i završenom ispitnom roku i to se rešilo.

Neke stvari sam dobio, neke izgubio kao i uvek, muziku sam malo zapostavio recimo, tako da sam išao samo na nekoliko koncerata ove godine (Franz Ferdinand, Hladno Pivo) ali nauštrb toga se recimo više bavio sportom (što se ne da baš primetiti), odgledao sve utakmice košarkaške reprezentacije u Areni i blago povratio veru u istu i finala NBA playoffa, jednog od najzanimljivijih u istoriji.

Da se vratim na muziku, lista se nije mnogo promenila od 2006-te, Kanye West je razočarao, Coldplay standardno prijatno njanjav, Killersi standardno dobri, eventualno sam se malo više navukao na Foo Fighterse i odlični Travis. Za chillout momente se pobrinuo sjajni Plej a priznajem da sam i novu Metallicu sa uživanjem preslušao.

Baš se raspisah, ali valjda je to najbolji dokaz da je ova godina ipak bila dosta dobra. Usponi, padovi, smeh, druženje, lenčarenje, nespavanje, šta već… Bitno je da kada podvučete crtu ostane nešto iza svega toga. Zadovoljan sam, možda nisam bogatiji materijalno, ali 2008. je donela toliko toga lepog da je to najmanje bitno. Prijatelji, znanje, iskustvo pa i ljubav. Nije li to dovoljno za dobru godinu?

Kao što rekoh ovo je vest koji većina ljudi koje znam lično zna, a preko njih i dobar deo srpskog Interneta, ipak smo mi dosta malo tržište. Možda je malo začuđujuća obzirom na sve planove koje sam imao ali iza svega ovoga je bila lepa doza razmišljanja, nerviranja čega već i mislim da je ovako najbolje a to ću ovde i elaborirati. Sit back and relax, kao uz instalaciju Windowsa.

Primarna ideja za 2009. godinu mi je bila da završim fakultet negde početkom godine i da se otisnem u Maleziju na stručno usavršavanje u jednoj Internet kompaniji, gde bih ostao najmanje godinu dana ovisno o tome koliko im se budem svideo i koliko se budem navikao na sredinu. Logika je bila sledeća: imam 23 godine, nemam ženu niti nešto preteranu ozbiljnu vezu, nemam planiranu niti neplaniranu decu, niti bilo šta što ne mogu da ostavim na nešto duži period van sebe. 23 godine sobom nose i onaj studentski duh spreman da uradi i kojekakvu glupost za kakvu kasnije ni motkama ne mogu da vas nateraju ali i ne zahtevaju konstantan VIP tretman već im je više odgovarajući studentski način života. Čak sam i matore pripremio za tako nešto što je krajnji stadijum donošenja neke odluke… Ali eto to se po svoj prilici neće desiti.

Zašto odlazak u Maleziju a ne recimo ovde? Prva dilema tokom ove godine bila je, da li nastaviti baviti se Internetom. Bio sam malo razočaran u sve, u činjenicu da je srpski Internet još uvek provincijska kafana, sa poznatim licima tokom godine, i onima sa strane koji svrate za praznike sa svojim velikim pričama. Dovoljno mala da ne izgleda prazno kada se skupi lokalna svita, i dovoljno velika da konstantno izgara i stvara nove neistine, mašta o velikim novcima uz velike reči poput investicija, WC (da da WC) fondova ili čega već. Sa druge strane mogao sam da nađem solidan posao i u ne-internet sektoru, ipak sam na FONu, što sobom nosu određenu težinu a da se ne lažemo i AIESEC mi je doneo dosta toga u dosadašnjoj karijeri, moglo bi tu da se napreduje i radi na sopstvenom razvoju. Ali kontam da bih bio kao pijanista koji radi kao taksista. Tu se odlazak u Maleziju učinio kao buffer, odnosno mogućnost da odem u neku drugu sredinu gde zaista mogu da napredujem i sačekam godinu dana da ovo tržište još malo zaživi tako da bih sa svojim kompetencijama mogao da relativno lepo živim.

Tokom poslednjih par meseci intezivirale su se ponude i ovde za posao, nikako slabe, ali opet Malezija se činila kao mesto gde najpotpunije mogu da se razvijem, a te ponude bih filtrirao i odabrao jednu za nastavak svoje karijere ovde. Izabrao sam jednu, ali eto ispalio sam ih na kraju jer se pojavio neko ko je ponudio više od svih.

Da ne okolišam previše u pitanju je domaća medijska kuća, Adria Media. Kompanija, korporacija, prodao sam dušu đavolu, izdao freelance družinu itd… Jeste ali sve ima svoje razloge. Kada imate dvadeset i neku godinu, koliko god mislili da ste pametni morate ulagati u sebe, jer jedino tad imate dovoljno energije da stičete znanje 20 sati dnevno, i nije vam dosadno to da radite, koje bi trebalo da unovčite u 30-tim i 40-tim godinama svog života. Obzirom da je AM nastala udruživanjem 2 velike medijske kuće Gruner und Jahr AG&CO i Sanoma Magazines International B. V. koje imaju zaista impozantan Internet portfolio, firma predstavlja riznicu know-howa koji sam, što vremenski, što novčano nikada ne bih mogao da dosegnem. Edukacija zaposlenih je dosta visoko pozicionirana među vrednostima kompanije tako da ne sumnjam da će biti prilike da se dosta napreduje. Takođe, odnos prema mom nezavršenom fakultetu je takođe bio više nego korektan, iz razloga što nemam još puno do kraja i ne bi baš svako tolerisao moje ispitne obaveze te je u odnosu na isti u formirano moje uključivanje u rad kompanije. Trenutno sam uglavnom aktivan od kuće shodno mojim obavezama, a po završetku fakulteta, verujem u prvoj polovini ove godine, biću full time zaposlen, ustajati rano, redovno se kupati :-P i šta sve već ide uz to. Obzirom da postoje neke pričice da moram da završim fakultet po potpisanom ugovoru, to nije tačno, fleksibilan sam po tom pitanju ali prvo meni samom će biti lakše da ga završim što pre, jer nije baš lako biti aktivan na 2 fronta.

Zašto ne više freelance?

Freelance je super za one koji su disciplinovani. Ja baš i nisam do te mere. Poslovni život se pretvorio u privatni preteći da će da ga uništi, kasno leganje, još kasnije ustajanje, par kilograma viška i za kraj, ali nikako najmanje bitan, finansijski deo priče. X puta sam bio u situaciji da mi duguju par K eur a ja jedem paštetu, znam da je smešno ali tako je, to je freelance, ukoliko niste superstar ili nemate konkretan proizvod, onda to obično znači nesigurnost i večito cimanje za keš, možda i više keša mesečno ali kada uzmete u obzir da kompanija brine o Vama (penzijsko, socijalno, topli obrok, prevoz, šta već) to mu dođe na isto. Pritom kako je u Srbiji izigravati Internet marketing menadžera često ravno ludilu, freelance podrazumeva da imate i širok spektar aktivnosti, od kung-fua do optimizacije za pretraživače :) Tu gubite vreme i umesto da se usavršavate u jednoj oblasti završite dizajnirajući plakate za žurku.

Furka

Već sam spominjao da sam dao otkaz na Furci, pa sam se iz poštovanja prema vlasnicima i činjenici da sajt nije baš isti bez mene vratio, ali sa mnogo manje aktivnosti na istoj. Razlozi otkaza su bili dosta jasni, prvo previše vremena sam gubio na komunikaciju sa krajnjim korisnicima a drugo nisam dobijao baš najadekvatniju podršku sa druge strane u pogledu razvoja sajta, što je doprinelo tome da sajt već duže vreme stagnira, a čim nema rezultata dođei do razočarenja. Biću na neki način uključen u rad sajta ali nikako kao ranije, niti imam vremena, niti živaca.

I za kraj, kao što naslov kaže, zadovoljan sam. Lepo se završilo, na kraju ako mi se ovo ne svidi, ili se ja ne svidim uvek mogu da odem u Maleziju, makar do 30-te godine. Važno je znati da nikada nikome ne trebate zatvarati dupetom vrata prilikom ponude za posao jer nikad ne znate kada će Vam trebati. Koliko god sam se radovao novom poslu toliko sam i bio uplašen saopštiti tu vest ljudima koje volim a koje sam na ovaj način ispalio. Ako su vam zaista prijatelji shvatiće i hvala im na tome. Razmišljajte o svojoj karijeri jer dok ste mladi, činjenica da ste mladi vam je glavna konkurentska prednost i to ne smete prokockati. Ako imate više ponuda stavite ih na sto, vidite koje su krajnje dobiti iz cele priče, razmislite gde sebe vidite za 5 godina i nemojte se zaletati za novac primarno. Lepo je imati pare kao mlad, ali imajte isto tako na umu da recimo 90% sportista bankrotira 6 godina posle okončavanja sportske karijere. Ipak treba razmišljati dugoročno. Zahvaliću se još onima koji su mi pomogli u celoj priči, neću da ih imenujem sami će se prepoznati, ali i ekipi sa novog posla koja je imala dovoljno živaca da me primi ovako čudnog. Nadam se da ih neću izneveriti.

Obzirom na prethodno iskustvo sa ovim blogom, ali i drugim sajtovima ispostavilo se da druga polovina jula i bogami ceo avgust nisu period kada se treba preterano cimati oko Interneta, ljudi jednostavno uzimaju pauzu od svega i idu svojim putem, dok se na web to odrazi padom posecenosti od 10-20 pa nekad i po 100%, ako su recimo studentski portali u pitanju.

Drugo, i da nije svega ovoga, valja malo iskoristiti ovu pauzu izmedju ispitnih rokova i otici do matorih, Ivanjica je manje više Internet-less zona, imam više vremena za sebe, pre svega mislim na sport, gde ću nadam se i skinuti koji mukom stečen kilogram ali i za neke knjige koje nisam imao vremena do sada da pročitam. I, za kraj, to vreme moram iskoristiti na razmišljanja o budućnosti. Prilično sam siguran da ovo zvuči malo “lame” ali poenta je u tome da ću u vrlo skorijem periodu završiti fakultet i biti u prilici da donesem odluku šta dalje. Freelance ili corporate sektor, odlazak u inostranstvo ili Srbija, šta uraditi dalje sa studijama… Možda to nekima izgleda kao ne toliko veliki problem, ali treba imati u vidu da 23 godine predstavljaju moj ključni selling point trenutno, sa jedne strane ukoliko bih otišao u corporate sektor verovatno bih imao dosta manje novca, ali i bolje uslove za razvijanje i koliko toliko redovniji život što, u freelance životu nikako nemam. Poznati su Vam verovatno neredovan san, kasni obroci, problem sa viškom kilograma, očajan time-management i šta već… Freelance ima svojih prednosti, pogotovu dok studiram, mogu da radim kad imam vremena i od toga da živim ali je pitanje kako to izgleda kada imam full time raspoloživost. Ovime, možda malo pljujem na preduzetnički duh činjenicom da možda favorizujem odsustvo indivudualnosti pristupanjem nekom velikom sistemu, ali pre bih rekao da upravo taj potez može da doprinese razvoju moje individue u nekim kasnijim pohodima na svet.

Vremena imam, ostaje da donesem pravu odluku, a Vama želim da se lepo provedete na ovom raspustu ako ga imate, ili ako ne, makar da se odmorite od svih onih, često suvišnih informacija, koje Vam se svakodnevno plasiraju ovim putem. Zaslužili ste to…

No to nije bio razlog da se ne uključim u jedan projekat usko povezan sa izborima. Studentska unija Srbije je okupila gomilu organizacija širom Srbije, da bi podstakla mlade da izadju na glasanje, i makar malo podignu taj mizerni procenat (10.2% mladih izlazi na izbore), lansirala sajt Izbori nisu lutrija, koji izlazi iz mog dizajnerskog pera.

U pitanju je jedan dosta olakšani interfejs, dosta inspirisan Markovim minimalizmom, i insistiranjem na informaciji pre svega. Nadam se da sam u tome koliko toliko uspeo, neke stvari su maaalko razj**ane, pre svega što je samo layout izašao iz moje ruke, ne i cela implementacija. No u svakom slučaju, eto i nekih vesti iz moje radionice, čisto da ne bude da smrdim po ceo dan :)

Posao

Mislim da je ova godina, osim ako izuzmemo neke sitnice, bila pravi boom za mene što se tiče poslovne strane. Radio sam i više nego što sam mogao, uključivao se u 1000 projekata na 1000 strana, upoznao jaako puno ljudi, dobio jako puno saveta, i sve ostalo što ide uz jako puno, i na kraju zbratimio sa Furkom :), i na taj način zaokružio jednu sjajnu godinu. Furka fino gura, koliko je to moguće za naše prostore, i što je mnogo bitnije za mene, ona mi predstavlja najbolji proces učenja koji na webu mogu da doživim. Sa njom se i ja razvijam, doživljavam pobede i poraze, i to je ono najvrednije u celoj priči.

E sad pomisliće mnogi da sam pun keša :P Pa i nisam baš, pre svega jer je taj čuveni cash flow kod mene totalna kanta, redovno imam dovoljno novca onda kad ne mogu da ga trošim i obratno. Ali dobro, valjda je i to deo tog čuvenog procesa učenja…

Fakultet

E sad, nahvalio sam sebe sa poslovne strane, ali nije to baš bilo toliko sjajno koliko je moglo da bude. Moje bistvovanje u Beogradu, direktno zavisi od mog fakulteta, i koliko god ja želeo milion stvari u životu, to je u neku ruku bilo nemoguće, zbog ispitnih obaveza rokova i slično. Dobro je to što sam i pored svega uspeo da upišem 4. godinu u roku (dakle bez obnova :nerd:), i polako počeo da privodim kraju priču zvanu fakultet. Jer bez obzira na sve one koji misle da je diploma nevažna u IT industriji, moje mišljenje je da je to totalna glupost. Fakultet služi za učenje, ali mnogo više za učenje stvari van knjige, nego iz same knjige. To je način života, način da naučite gomilu stvari putem ljudi koji svakodnevno upoznajete, i prilika da upoznate gomilu ljudi sa sličnim interesovanjima. Na kraju krajeva, neki od tih ljudi će za 5-10 godina verovatno biti na nekim pozicijama, što vam može prilično poslužiti u vašoj poslovnoj karijeri. Ovo naravno sve dobija veću dimenziju ako se muvate po organizacijama poput AIESEC-a koji ujedinjuje ambiciozne ljude sa više fakulteta, i koji vam pomaže da tu mrežu kontakata u većoj meri obogatite. Pričam iz iskustva, jer imam prilike da se muvam u istoj, i ono što je ona meni pružila, i ako sam imao karijeru poput feniksa, je nemerljivo.

Blog

14. maja ove godine sam prestao da pilićarim sa Bloggerom, kupio svoj domen i hosting, i započeo ovu lokaciju na kojoj se vi sada nalazite. Blog mi je puno pomogao u gorepomenutim stvarima. Na kraju krajeva na osnovu nekih tekstova o društvenim mrežama, sam dospeo na Furku, a i imao priliku da budem predavač na fakultetu na temu Blogovi, u više navrata. Za ovih 7 meseci eniax.net je imao oko 14.000 unikatnih poseta, i zahvaljujući Miloju, čak i nekoliko pojavljivanja u štampanim medijima. Najčitaniji tekst bio je izveštaj sa BizBuzz-a, sa nekih 400 čitanja.

Sve u svemu mislim da je od bloga ispala jedna prilično lepa priča, čita se, ne nešto puno, ali brojke ni nisu cilj toliko jer nemam nameru da živim od bloga, niti mislim da bi se leba najeo. Upoznao sam dosta ljudi, kolega blogera, posetio prvi BlogOpen, i ispao totalni seronja za drugi, kao što rekoh našao i neke posliće, malo kukao, malo se radovao a povrh svega uživao, jer bez svega toga ne bi imalo smisla.

Muzika

Procvetao sam ove godine. Ko me zna, zna da ne mogu da živim bez muzike, i da mi je potrebno svega par mb da bih se oraspoložio, sa ekstenzijom .mp3. Možda nisam imao para uvek, ali za koncerte je moralo biti. Kaiser Chiefs, Exit, RHCP, Muse su svakako svetle tačke ove godine. 4 sjajna muzička dogadjaja, bez obzira na sve što ih je pratilo (pogotovu RHCP). Dovoljno govori o tome koliko sam bio srećan. Uz sve to, eksperimentisao sam sa svim i svačim, slušao sam od muzike Sahare do 60tih sve što mi je palo pod ruku, i svo vreme uživao. Upotpunio sam svoju kolekciju francuske muzike, za sve trenutke kada nisam sam :) i kada ima kvalitetnog vina.

Naravno, ako imate neke predloge ja sam otvoren za nove stvari, a ako moram da proglasim pesmu godine to će biti verovatno Kanye West – Stronger, jer je upravo onakva kakav sam i ja, i sadrži onu Što te ne ubije ojača te, koju volim redovno da citiram. Hvala Kanye…

Lično

Jebiga, ne mogu jare i pare. Ako ćete biti uspešni na planu fakulteta, posla, želite gomilu znanja, i konstantno radite na tome, moraćete da se oprostite od nekih stvari. I to nekih stvari bez kojih obični ljudi često ne mogu da žive :( Imam 92kg, najviše što sam ikad imao, i 10kg više nego prošle godine u ovo doba. Sedenje za računarom, ishrana sa nogu, stalna žurba, frka, stres čine svoje, i to se vrlo često odrazi na kilažu. Nikad manje se nisam bavio sportom, igrao basket, fudbal, išao na bazen nego ove godine. Zimovanje sam proveo bolestan, tako da mi ni to nije bilo baš po volji i sl. Normalnu vezu nisam imao više od godinu dana, i prilično sam pesimističan po tom pitanju… Traje to do prve frke a onda sve kao i prijatelji nestane. Tako je valjda, to je onaj čuveni trade off o kome stalno pričam. Kada imaš vremena nemaš para i obratno.

Da ne budem previše pesimističan, imao sam i lepe trenutke, i nekoliko presedana. Trudio se da se što češće vidjam sa prijateljima, i ako je to vrlo često bilo nemoguće, ili makar da ih okrenem jednom na telefon posle nekog vremena. Znam da nije puno, ali polako, mic po mic… Biće to jednog dana ok, važno je biti pozitivan prema svemu, i naići makar ponekad na razumevanje, ipak nije sve u novcu, letovanjima, zimovanjima, proslavama sa 15 zvezdica i slično, ima nečega i u onom suštinskom zvanom život, onoj toplini koja nas okruži ponekad, iskrenom smehu, i crvenilu usled upravo izgovorene gluposti, savetu od prijatelja koji možda ima manje iskustva ali pokušava da se prilagodi, suzi kojoj ne date da se prolije, jer ste zaboga muško i svemu ostalom… Na kraju krajeva i posle aviona kamiona ono što treba da ostanemo jeste čovek, nisu bitne brojke, godine ili lepota kovčega, zemlji je svejedno…

I na kraju, hvala… Tebi, Vama, svima… Ćeramo se još…