Photo: Smilons12

Jedno vreme furali smo onu priču ne postojiš ako nisi na Facebooku i to se u poslednjih godinu nekako i ostvarivalo. Tetke, strine, babe, stričevi “primili” su se na novi hit idealan za povraćaj kontakta sa starim prijateljima, ubijanje vremena i preispitivanje svojih zavodničkih mogućnosti skriven u ekranu računara koji su kupili deci da uče školu (što se opet nekako nije desilo). Neki od nas, koji su “na vreme” krenuli sa Facebook životom počeli su isti da koriste i u poslovne svrhe kao i pomažu drugima da poboljšaju svoje online prisustvo. Krenulo se stidljivo sa profilima, grupama pa i stranama, a onda smo rešili i da se uozbiljimo i pljunemo neku kintu na oglašavanje. I sve se to fino odvijalo, dok nismo počeli da doživljavamo intezivne promene koje su počele sve više da nam kopaju oči, a Facebook-ova nebriga o korisnicima postala nešto što će osnovcima zameniti temu Jesen u mom kraju za koju godinu. Zašto bi uopšte i brinuli kad i dalje imaju ludački rast – pola milijarde korisnika kojima smo promenili život, dovoljno je valjda to zar sad moramo i da se brinemo o njima? Znam da je teško, radio sam tako nešto slično ali opet, da li bi bilo svega toga da nije nas?

Tako, jedne večeri surfujući naglo sam bio izlogovan, a svaki sledeći pokušaj da se ulogujem bio je sankcionisan obaveštenjem – Account disabled. U međuvremenu je stigao i mail sledeće sadržine:

Hi,

The Facebook Team

Naravno ništa od ovoga nisam radio ali nešto je morao biti razlog. Ispostaviće se da su to bile fan strane koje sam kreirao, ali ne i održavao a sadržaj na njima otišao u pogrešnom pravcu. Nisam ih moderisao jer nisam imao toliko vremena a ispostaviće se da je to bila pogrešna odluka. No svako normalan bi očekivao neko upozorenje…

Čuo sam već u međuvremenu da je Istok imao sličnih problema i uspeo zahvaljujući upornosti i slanju jednog istog maila beskonačno puta da povrati nalog, ali tek posle 20 dana. Po Internetu je uglavnom moguće naći tekstove koji kažu da ako niste Robert Scoble vrlo verovatno nećete ni vratiti nalog, postoje i spiskovi e-mailova na koje možete pisati ali sve se uglavnom svodi na ignorisanje ili eventualno odgovore nekih botova koji vas ubeđuju da ste uradili nešto što zaista i niste. Naravno da nisam kačio eksplicitne slike (osim ako se ne računaju one iz kupatila), imao sam previše normalnih ljudi tamo da bih to radio, o govoru mržnje verujem da nije potrebno komentarisati, self violence sam im objasnio svojim narcisoidnim ponašanjem a za droge čak i nudio urin. Međutim ni jedan od odgovora nije našao svog čitaoca, jbg nebitan sam.

To nebitan zna malo da zaboli kada pogledate poslednje 3 godine i svaku moguću konferenciju na kojoj sam spomenuo Facebook, preporučio ljudima da se aktiviraju na istom, pozvao ih da se druže, pokazao kako pametno da ulože novac. Daleko od toga da mislim da sam sad Bog sam kome trebaju da ljube cipele, ali makar malo poštovanja su mogli da pokažu prema ljudima koji ih “guraju”. Naravno oni to ne znaju.

I onda se desi da sve što ste sticali u prethodne tri godine najednom nestane. Gomile konferencija i putovanja, poznanstava, prijatelja iz detinjstva koje ste jedva čekali ponovo da vidite ali i poslovnih detalja nestalo je tek tako. Facebook disabled kažu.

Posledice

Ok, najmanji problem je vratiti prijatelje. Štaviše nije loše vratiti se na početke i malo bolje reorganizovati svoje virtualne drugare ali postoje neke stvari preko kojih nije tako lako preći. Profesionalne, pre svega, jer kada se bavite društvenim medijima najmanje što vaš klijent očekuje je da vam nalog bude obrisan zbog nedozvoljenog korišćenja. Svaki normalan čovek upitaće se: “Ako nije mogao da sačuva svoj profil, da li će uspeti da sačuva i naš”. To znatno povećava rizik ulaganja. Uz sve to, deaktivacijom profila gubite i sve strane na kojima ste samo vi bili administrator, što nije bio redak slučaj te je tako nestala i Facebook strana ovog bloga (napravio sam novu večeras) ali i strana nekih klijenata koji su ovako dobili nebranjen ugao da mi upute packu. Odatle i topao savet da podelite svoja administratorska prava sa klijentima, ili makar lažnim profilima.

Izgubljeni su i podaci o kampanjama koje su vođene (a za koje je nekad trebalo dati i izveštaje) te sam tim povodom kontaktirao i FB Ads, odgovorili su ali već posle trećeg maila dobijate odgovor da to nije u njihovoj jurisdikciji. Žao mi je, ali vi ste “disabled”.

Ne smem da zaboravim i hvaljeni Facebook Connect koji dobija novi smisao onda kada izgubite nalog preko kog ste se “connectovali”. Super laka registracija za slučaj da vam Facebook ne stane na žulj, u tom slučaju predstavlja super lako izgubljene podatke.

I na kraju kad preživite sve ovo i pomirite se nekako da više nemate stari profil (Nesta fejsa, nesta prijatelja) dobijete pitanja od vama bliskih ljudi zašto ste iz izbrisali sa Facebooka i koji problem imate sa njima. Oduvek sam voleo scenu kako se ruše domine…

Šta raditi na kraju? Verovatno ništa, probajte, šaljite mailove, sličice, pesmice, sve što vam padne na pamet pa možda vas i primete… Meni nije uspelo ali svakako nije nemoguće, samo treba da vas pogledaju oni odozgo. Umesto toga krenuo sam od početka jer mi to obaveze nalažu, ali i mnogo opreznije. Naravoučenije je valjda da se nikada ne treba u potpunosti oslanjati na nekog drugog, kako nikada ne znate kad će da vas izda i u najmanju ruku pomuti ono što ste do sada radili. Pomutili jesu, ali proći će već i to, na kraju bili smo ovde i pre Facebooka verujem da ćemo preživeti i bez njega…

PS. Zaboravio sam da dodam da sam u sličnom periodu pisao Twitteru oko @grandkafa naloga koji je bio zauzet sa jasnom porukom koja ukazuje da je cilj prodati vlasniku brenda. Odgovorili su mi isti dan, kroz 2 dana je vraćen nalog. Ne zaboravite da i oni imaju skoro 150 miliona korisnika, pa ipak mogu.

Dobro je što se kod nas pojavila svest o dobrim stranama i neophodnosti računarske pismenosti u savremenom društvu, bilo za lične ili poslovne svrhe. Možda razlog kupovine nije potkovan ovim motivima (često je to i zavist/novostečena potreba kao u gorespomenutim primerima televizora i videorekordera), ali je ono što bi trebalo da je krajnji ishod svakako nešto približno tome. 

Prva dilema koja se kod mene javljala jeste vreme za kupovinu računara detetu. Na ovo pitanje je jako teško odgovoriti. I ako sam bio protivnik kupovine računara pre recimo 7-8 razreda osnovne škole, to je gotovo sada nemoguća misija jer je informatika sastavni deo osnovnoškolskog obrazovanja i u tom kontekstu računar je neophodno nabaviti ranije. Razlog mog odugovlačenja nabavke računara bio je lični primer. Da sam ranije dobio računar, bez stečenih radnih navika što se skole tiče, verovatno nikada ne bih došao do stadijuma da upišem fakultet. Sa druge strane, ljudi kojima sam branio da nabave detetu ranije računar, i koji me nisu poslušali, sada su svedoci upravo takve situacije, a to je da dete provodi dobar deo dana za računarom, a učenje istorije, biologije i tih predmeta koji su često puni detalja i neomiljeni, uz postojanje Interneta čak i nama nemaju smisao, a kako to tek objasniti detetu.

Sa druge strane, korišćenje računara od malih nogu doprinosi boljem shvatanju funkcionisanja računara, klinci počinju da hvataju osnovne cake, upoznaju radno okruženje što im kasnije mnogo znači prilikom naprednijeg korišćenja. Deca se oslobađaju od fobije koje stariji korisnici računara imaju, i novu tehnologiju doživljavaju kao nešto jednostavno i primereno njima.

No, druga dilema, i ujedno razlog ovog posta jeste razlog kupovine računara detetu. Ono što mi je neoprostivo u ovom slučaju jeste činjenica da se kompjuter često tretira kao bilo koja druga igračka koja služi da smanji vreme koje provodite sa detetom, time što ćete mu pružiti ono što ono želi. Ovo poseban značaj ima u slučaju ako detetu, sve u paketu sa računarom nabavite i Internet i date mu pristup u potpuno novi svet, paralelan sa onim realnim, što vrlo često dovodi do alarmantnih situacija poput skorašnjeg skanadala sa pedofilom. 

Kompjuter nije igračka, na njemu se mogu igrati igrice, ali pored toga, pogotovu prilikom kombinovanja sa Internetom otvara se širok spektar mogućnosti, ili je možda u slučaju dece bolje definisati pretnji, koje vrebaju i u svakodnevnom životu. Ne bih da zvučim paranoično, ali problem u ovom slučaju nije do tehnologije, već do roditeljskih odgovornosti. Rad na računaru deteta od 7 ili 10 godina treba pratiti isto tako kao što pratite dete u ostalim aktivnostima. Ne bih da zalazim u diskusiju oko tipa igrica koje se daju deci, gde je dosta kritičara za zabranu pojedinih žanrova kompjuterskih igrica među mlađom decom, iz razloga što znam da je ovo nemoguće. Klasičan primer za to je GTA, koji je ako se ne varam 18+ igrica, a nema deteta koje je ne igra. 

Boravak na Internetu, pak,  je nešto što svakako brižno treba pratiti. Kao što sam gore spomenuo, Internet sa bezbednosne strane nije mnogo manja pretnja od realnih okolnosti. Porno sajtovi (deca su radoznala a i nije teško doći do istih), kojekakve zajednice na kojima lako mogu biti obmanuti, jer ipak oni nemaju dovoljnu životnu zrelost da donose odluke, i uopšte filtriranje sadržaja koje se nudi na Internetu može dovesti u najboljem slučaju do problema sa virusima na računaru a u najgorem verovatno ni sami ne možemo naslutiti. 

Računar nije i ne sme biti zamena za vreme koje trebate provesti sa svojim detetom. U procesu odrastanja, uz sve bube i radoznalost dobro je naći se i iz prikrajka kontrolisati aktivnosti vašeg deteta da ne bi došlo do neželjenih posledica.  Za praćenje kretanja na Internetu postoji gomila parental control rešenja kojima se može kontrolisati aktivnost deteta na računaru/Internetu, naravno ne u želji da ugrozite njihovi privatnost, već da se osigurate da neće biti žrtve nečijih izopačenih umova. 

Bojim se da ovaj post ne daje odgovore već ostavlja mnogo pitanja, pa eto pozivam vas na diskusiju u komentarima. Nisam roditelj, i možda u tom slučaju nisam previše referentan da pričam o ovoj temi, ali prethodna dešavanja, kao i prilika da posmatram decu koja danas provode dane ispred računara umesto napolju (mada ovo zvuči kao klasičan generation gap problem) čini mi se da će otvoriti jednu potpuno novu dimenziju problema kod nas u budućnosti, od gojazne dece poput Amerike, do ko zna čega već što smo tamo imali prilike da vidimo. Koji su vaši utisci?

Photo credit: Mitikusa

Slika (klik za veću) se verovatno može najbolje opisati kao Facebook kroz narednih 5-6 decenija, naravno u preterujućem fazonu časopisa koji je vlasnik ove slike (FHM – hvala Goranu ), no i kroz to preterivanje verovatno možemo više saznati nego kroz kojekakve komplikovani-izrazi tekstove koje ni sami autori ne razumeju. Suština svega je valjda da se morate brinuti o tome koliko su dostupni vaši podaci, kao što deda kaže, činjenica da se krijete iza nekog nadimka neće vam pomoći da se ne sazna koje zaista autor. Nadimak vam je samo lažni privid anonimnosti, koji često kod mnogih ljudi u potpunosti oslobodi onu tamnu stranu, te ne čudi ogromna količina mržnje, psovki i čega sve ne, koje možemo naći u lokalnim online zajednicama.

Svi ti podaci vrlo lako postaju dostupni širokim masama, ne samo prijateljima već i potencijalnim firmama koje žele da vas zaposle, ili klijentima sa kojima želite neku saradnju. Ne dozvolite da vas nepromiljenost odvede do vrlo neprijatnih situacija.

Ono što je dobro, jeste da se o privatnosti sve više ljudi interesuje i piše, od toga da Google naslovljavaju velikim bratom novog doba, do opšte popularnog brisanja ličnih podataka sa Facebooka… Sve ovo navodi na činjenicu da je možda anonimnost na Internetu biznis budućnosti.