Danas je jako teško, pre svega zahvaljujući društvenim medijima, da ostanete neobavešteni o nekoj novoj cool stvari koja se pojavila među nama. Pogotovu kada su to stvari od opšteg interesa poput filmova, a kašnjenje od sedam dana može u potpunosti od silnih prepričavanja i da ubije čar. I upravo tako u prethodnih sedam dana bio sam bombardovan o tome kako je Avatar stigao i mnogima promenio živote, poglede na kinematografiju itd, itd. Došlo se i do pomalo pretencioznih izjava da je to najbolji film ikada, pa se postavlja pitanje da li je zaista tako?

Kada se samo progovori ime Džejmsa Kamerona, i u uvodnom trejleru navede par filmova koje je radio (Terminator, Titanik…) shvatite da baja nije za zezanje, već da je u pitanju kralj Holivuda, čovek koji zna da potroši puno ali i zaradi mnogo više para, i Avatar je po svemu sudeći sledeći impresivni naslov u njegovoj biografiji.

Međutim, problem sa senzacionalnim filmovima poput Avatara je što će retko ljudi reći nešto protiv njega, svi će govoriti o tome kako je life-changing experience, nešto najlepše što su videli u životu i kako će još 14 puta otići u bioskop. No, plašim se da  ljudi po konformizmu vole da prate druge i dele neko opšte razmišljanje, te i odavde uglavnom savršeno pozitivni komentari.

Da se odmah ogradim, ovo ne znači da je Avatar loš film, naprotiv, revolucionaran je, ono što donosi sa tehničke strane u potpunosti menja način konzumiranja filmova, te verujem da će u budućnosti Avatar za efekte biti ono što je Matrix bio pre 10 godina. Prvi put sam gledao 3D film u bioskopu i zaista je očaravajuće, a na trenutke i nemoguće, pratiti gomile detalja koje su integrisane u Pandoru, imaginarni svet na kome živi rasa Na’vi, koji su i glavni junaci ove priče. Avatar tako postaje na trenutke najlepša bajka ikada ekranizovana, predstavlja otelotvorenje našeg sveta iz mašte, svetlog, šarenog, lepšeg, drugačijeg te ne sumnjam da je ovo zakucan pik kada je Oskar za vizuelne efekte u pitanju.

Priča je korektna i dinamična. 162 minuta koliko traje film zaista brzo prođe ne ostavljajući vam vremena za dosadu. Dovoljno je plitak da ga shvate široke narodne mase i dovoljno poučan da ostavi neku poruku iza sebe. Opet, priča po sebi nije revolucionarna, lepa je, ima sve elemente jako komercijalnog filma, fensi predele, patetične ljubavne scene, kul leteće objekte i naravno tuču sa glavnim na kraju filma. Naravno, dobar deo toga je već viđen, deo priče podseća čak i na Pokahontas, a o ksenofobiji ljudskog roda postoji toliko snimljenih filmova, ali ono što razdvaja Kamerona od ostalih jeste način na koji on sklapa sve ove priče u jednu celinu. Film naprosto šeta vaša osećanja od gorčine zvane korporativni svet, do ponosa što bunt nikada ne umire, i što će se uvek pojaviti iznenada sila koja rešava stvar.

Baš ta činjenica da dobro nekako pobeđuje mi je nekako umrljalo celu sliku o ovom filmu. Pouka da ćemo se i pored svih sranja koje pravimo nekako izvući, kako dobro i prave vrednosti uvek pobeđuju je previše ofucana. Verujem da bi mnogo jači efekat ostavio šok zbog uništenja jednog sveta. Poruka koja pokušava tokom celog filma da se prenese, o značaju prirodnog balansa i opštih vrednosti gubi svoju jačinu na samom kraju, umesto šamara ljudskom ponašanju doživljavamo happily ever after, i na sve to ona patetična ala Celine Dion pesma. Ali, ko sam ja tu da se pitam, kada je pola milijarde dolara u pitanju pouka je manje bitna od onoga šta ljudi žele da vide.

I na kraju, da li je Avatar najbolji film svih vremena? Sigurno ne, ali to nikako ne znači da je loš, štaviše potrebno je odgledati ovaj film da biste bili deo onoga što dolazi. Tehnološki revolucionaran probudiće geeka u svakom od nas, a pitkost i zanimljivost učiniće da ovaj obori sve rekorde gledanosti u domaćim i svetskim bioskopima. I pored svega toga ovo nije dovoljno da ovakav film poredite recimo sa Kumom. No možda sam i ja odveć mator, pa poput mojih starijih kolega koje poštuju zvuk jedino sa vinila, ne želim da priznam film u kome glavni glumci predstavljaju zapravo 3D animaciju. Moguće, na kraju mišljenje je subjektivna kategorija a neće mi biti ni prvi put da grešim, na vama je da doživite ovu avanturu na svoj način.

Moram priznati da su bioskopi poput Stera i Koloseja (pogotovu ovaj drugi) vratili film u moj život na velika vrata. U poslednjih nekoliko meseci odgledao sam većinu “hitova” koji nam dolaze preko bare, ponet utiskom posle Star Treka sam vam i pisao, a posle Prokletnika (Inglorious bastards) nije mi padalo na pamet da zaspim a da ne prenesem utiske sa vama.

Kada sam ogledao Kuma prvi put, skovao sam izraz čulna renesansa, koji je trebao da označi ono stanje svesti u kojoj vam sva čula uživaju, film koji vas u potpunosti ispuni pričom, scenografijom i muzikom i natera da ga gledate iznova i iznova. Međutim takvi filmovi se retko rađaju, filmska industrija se bazira na recikliranju klišea, koji se stalno vrte  i tek poneko iskakanje od istih vam privuče pažnju i oduševi vas. Dvojica se u tome itekako izdvajaju, jedan je Gaj Riči bez Madone a drugi, junak naše današnje teme Kventin Tarantino.

I zaista Prokletnici su drugačiji film. Propraćeni uvek dobrim odabirom muzike karakterističnom za Tarantina, drugačijom, često POV kamerom koja se savršeno uklapa u pojedine bizarne scene, na početku u najmanjem slučajem obećavaju dobar film. A onda, ulazite u priču kroz gomilu minijatura, usporenih scena koje vam pružaju priliku da uđete detaljnije u psihologiju likova ali i shvatite besmislenost pojedinih situacija. One šaraju ceo film, daju mu dinamiku  i savršeno se uklapaju u jednu celinu. Naravno detalje neću otkrivati jer ipak trebate sami da doživite ceo film.

Glumačka ekipa blago rečeno pere! Nisam neko ko prati karijeru Bred Pita, ali mislim da je ovim filmom, još jednom dokazao da je mnogo više od Barbikinog Kena, i da je tu gde jeste sasvim opravdano. Njegov lik u filmu je u isto vreme morbidan i komičan i on to nosi bez problema kroz ceo film. Sjajnu podršku u tome mu pruža i Kristofer Valc, za mene totalno nepoznat glumac, koji je oprao glumeći “Lovca na Jevreje” nemačkog generala Hansa Landa.

Pre nego što sam pogledao film, kružile su neke priče da je film pun krvi i nasilja, sa čime se ne bih složio (ili je moj prag tolerancije jako visok), u filmu ima krvi, skidanja skalpova, razbijanja glave bejzbolkom… itd ali je i pored toga mala maca za Ramba IV :P Krv je prisutna da bi pojedine scene predstavila realnijim, a i nije nešto što je nesvojstveno Tarantinu.

Da sumiram, ja sam zaista oduševljen filmom, i dao bih mu dobru 9/10 ocenu jer sam se zabavio, video neku drugu priču, shvatio da Bred Pit možda i zna da glumi i još više zaljubio u gledanje filmova u Koloseju. Međutim film ima zaista podeljene kritike, ima onih kojima se poput mene jako svideo, i onih kojima je film totalno sran*e.  Kritika može da ode na dužinu filma, 153 minuta i nije baš malo, pogotovu ako uzmete da neke od gornjih minijatura (poput ispijanja mleka) besmisleno traju po minut dva. I pored toga zabavićete se, nasmejati, ali i zgroziti, videti neko drugo viđenje završetka drugog svetskog rata i pričati kako je film strava/sranje svima oko vas. Bez reakcije sigurno nećete ostati.

I ako sam uredno objavio slike unboxinga, utiske svom prvom netbooku sam ostavio za kasnije. Što zbog perioda u kom sam bio jako zauzet (odavno nisam imao ovoliku pauzu u pisanju), što zbog činjenice da je ovo parče hardvera ipak potrebno provući kroz ruke da biste mogli da date neki objektivniji utisak.

Razlog zašto ranije nisam imao i prenosni računar je vrlo jasan, mada mnogim ljudima i neshvatljiv. U uobičajenom danu provodim često i po 10 sati dnevno za kompjuterom, na šta nisam baš ponosan ali takav je posao, a i obzirom da sam se odvikao od TV-a, to mi je jedini izvor informacija. Međutim kako su se učestala putovanja u poslednje vreme, konferencije šta već, zaista je bilo neophodno da nabavim nešto, a odluka da to bude baš netbook je iz razloga što je mali, lagan, ima solidnu bateriju i na kraju nije preskup, za razliku od ranijih mini verzija laptopova.

Zašto MSI Wind?

Obzirom da cimer drži EeePc imao sam prilike da se sretnem sa nekoliko Asusovih modela, dugo sam bio za to da uzmem model 901, koji ima ludačko trajanje baterije od čak 5 sati ali se taj model nije pojavio u maloprodajama kod nas već se više furao 1000, koji mi je uzivo gledajuci, bio preveliki i dosta tezi od ostalih modela. Takodje ASUS ima dosta lošiju tastaturu od ostalih modela, tasteri su sitniji i teži za kucanje u odnosu na konkurente, Acer i MSI. Za Acer nisam imao nikakve informacije, dok mi je za MSI preporuku dao Mileusna, koji je probao uživo sva tri modela i na kraju ipak uzeo ovaj.

Utisci

MSI Wind U100 je zaista moćan mali računar i rad na njemu, pre svega mislim na neke office stvari, ne na grafiku ili nešto što zahteva mnogo veći monitor, je jako udoban. Tastatura jeste manja od standardne ali recimod a se ta razlika uopšte ne primećuje. Težak je svega oko kilogram tako da ćete često zateći sebe u situaciji da zadremate sa netbookom na stomaku :) što baš i nije preporučivo :D

Napomenuo sam da je ovo ipak računar za office rad, tako da, što zbog nezgodne rezolucije (1024×600) što zbog ne toliko kvalitetnog touchpada (ipak je manji od klasičnih, a dugmići nisu jasnije izdiferencirani) raditi recimo u Photoshopu nije baš najudobnija aktivnost. Ali ono u čemu će netbook biti Vaš nerazdvojni prijatelj jeste svakako surf, klasičan office rad (Word, Excel itd) i pregledanje multimedijalnih sadržaja. Obzirom na svoju veličinu (model od 10 incha ipak nije toliko veliki koliko sam ja mislio), vrlo je udobno nositi ga sa sobom na putovanja, manji je od A4 sveske, neptimetne težine, tako da će u rancu biti gotovo neprimetan. Svi oni koji često putuju, znaju kolika je dosada ići busom na relacije duže od 1 sata. Ovde netbook zna da bude itekako koristan mališa.

Ovde se dotičemo i baterije. Baterija za MSI Wind traje oko 2 i po sata pri standardnom režimu rada (bez muzike u pozadini, sa smanjenim osvetljenjem ekrana) što je ok, a odličan dodatak svemu je i činjenica da je moguće kupiti šesto pa čak i devetoćelijsku bateriju, koja znatno produžava rad istog. Naravno, u tom slučaju povećava se i težina i smanjuju šanse na izboru za mister netbooka, ali nije loše imati u rezervi.

Mane

Što se tiče mana, većinu sam pobrojao (touchpad, rezolucija) ostale 2 se mogu vezati za monitor. Prva je težina monitora, koja je veća od ostalog dela netbooka, tako da na mekim podlogama ne stoji ravno a druga je vezana za, čini mi se klasičnu MSI boljku, a to je da se monitor usled čestog pomeranja “olabavi” pa je potrebno naći nekog ko može da zategne navoje koji drže monitor.

Suma sumarum

MSI Wind je sjajni mali računar koji treba imati u svojoj kolekciji ako to možete da priuštite. Veliki deo svakodnevnog ne toliko zanimljivog posla moćićete da obavite sa mnogo zanimljivijih lokacija od radnog stola bez da se nervirate zbog toga što vaš računar sa sve kablovima i torbom ima 5 kilograma.

Ali, moram da priznam da su se i moje sumnje vezane za kupovinu prenosnog računara obistinile. Nekada to nije loše, kada na faxu recimo čekate 3 sata rezultate, ali kada je kao sada 16 stepeni napolju, možda je ipak bolje ostaviti tehnologiju po strani i prošetati, umesto da ležite u krevetu i pišete blog :) baš kao što kaže slogan ComTrade-a, Enjoy life, not just equipment.

Ako Vas interesuje još detalja vezano za ovaj računar, tu su komentari, biću rad da odgovorim.

To je valjda tako u životu. Kada se “manete” masovnog korišćenja knjiga kao obaveznog dela školovanja, dodje onaj period kada je lični razvoj i usavršavanje u prvom planu i kada odsustvo aktuelnih informacija, i nemogućnost da se prilagodite novim zahtevima posla mogu da vas dovedu do bankrota. Ali ne i samo stručne knjige, sve je lepše posle nekog vremena “osetiti papir”, sesti u gluvu sobu sam, i posvetiti se sebi i knjizi, daleko od buke, obaveza i često surove svakodnevice. Valjda je to i razlog što ove godine mnogo više čitam, uglavnom u vožnji busevima, jer dosta putujem, a to je ništa drugo do izgubljeno vreme… Probajte, predjene strane će vam reći sve…

Prva pomisao pri samom uzimanju knjige bio mi je, oh ne još jedan Fanki biznis i priča o tome kako treba da se oblačim u roze da bih bio milioner :) Šalim se naravno, FB je cool knjiga ali ogroman broj neautentičnih i dosadnih nastavaka je malo pomutio slavu iste. Medjutim, da se vratim na temu, Otkačena ekonomija (Freakonomics) nije takva knjiga. Jedino što ih vezuje jeste insistiranje na drugačijem pristupu, na posmatranju stvari iz nekog drugog ugla. Steven Levitt i Stephen Dubner su priznati američki ekonomisti, poznati upravo po svojim drugačijim pogledima na svet, i pisci ovog veoma prodavanog bestsellera (3 miliona prodatih kopija, da im i Mir Jam pozavidi).

Šta je to što mi se svidelo u ovoj knjizi? Brojke, insistiranje na istima, i taj ekonomski pristup koji nam često padne u drugi plan naspram kojekakvih moralnih ili društvenih normi. Na toj ideji leži i jedan od snažnijih citata u knjizi:

…ako moral predstavlja idealni svet, onda ekonomija ne predstavlja ništa drugo do stvarni svet…

i cela knjiga se bazira na objašnjavanju ove ideje, na raskrinkavanju nekih činjenica o kojima nikad ne bismo razmišljali a koje do tančina objašnjavaju kako funkcioniše društvo uopšte. Umetnost postavljanja pitanja, ali ne bilo kakvog pitanja već pravog pitanja. I uz sve ovo gomila zanimljivih primera, zašto je bazen opasniji od pištolja, ili zašto se mnogo više novca ulaže za borbu protiv terorizma nego za istraživanje srčanih bolesti koje statistički odnesu mnogo više života i slično. Verujem da ćete uživati, knjiga je zaista lagana, čitao sam je u busu do Ivanjice i nazad, i mislim da je to jedan od glavnih razloga njene popularnosti. Naravno, nije baš sve toliko sjajno, u nekim delovima ćete se smoriti gomilom detalja koje iznose, ali i pored toga generalni utisak je da je dosta solidna knjiga, i da ako imate malo vremena slobodno ga utrošite na ovu.