Kada je Facebook predstavio novi izgled news feed strane, istovremeno je izgubio i ličnu notu, dozvolivši gomili aplikacija u vidu kvizova, igrica, čega već da u potpunosti nadvladaju komunikaciju, do tada primarnu funkciju istog, i pre postao mesto za zabavu i gubljenje vremena, nego mesto za prijatelje, a količina informacija i neupotrebljivost istih dovedena je do maksimuma.

Sa druge strane Twitter se držao do skora, pre svega zahvaljujući činjenici da ne morate pratiti ljude koji vas prate, čime se gorespomenuti šum koji je prisutan na Facebooku, minimalizovao i učinio Twitter verovatno social bookmarking alatom broj 1 današnjice, i ako se to po definiciji verovatno ne može reći za Twitter. Alatom koji je krajnje prilagodljiv i izmenjiv, što ne možemo reći za Digg recimo, time što sadržaj kreiraju ljudi kojima verujemo i koji su za nas relevantni, uz malu mogućnost manipulacije jer se ipak sadržaji dele unutar određene celine, a ne u okviru cele zajednice kao što je slučaj sa Diggom. ( Odatle i ne čudi javna tajna da je moguće platiti da budete no.1 na Diggu )

Međutim, time što su omogućili trećoj strani da koristi naše naloge, mislim da se Twitter bliži sudbini Facebooka kada je šum u pitanju. Juče (ili pre par dana najviše) pojavila se igrica Spymaster, koja svoju bazu korisnika gradi nad Twitterovom bazom, koristeći Twitter login. Ovo je odlična stvar sa strane ljudi koji lansiraju aplikacije, jer time dobijaju mogućnost da dođu do velikog broja ljudi za kratko vreme, manipulacijom vlasnika naloga, ali sa strane korisnika istih je pogubna, jer na taj način srozavaju svoje poverenje koje su gradili mesecima u okviru zajednice. Otuda i ogromno nezadovoljstvo proizvedeno nakon samo jedne aplikacije koja funkcioniše na ovom principu (doduše sa malo slobodnijom spam politikom slanja poruka “bez pitanja”).

Problem je u tome što je ovo tek početak, Spymaster je već juče štucao sa serverima (ah, well i ja sam se malo igrao)  i verujem da će taj brzi uspeh polakomiti i ostale proizvođače sličnih aplikacija, čineći Twitter Mekom za sve one koji žele za kratko vreme da dođu do velikog broja korisnika, dovevši ga verovatno u istu poziciju kao i Facebook, sa gomilom sadržaja kreiranih od strane aplikacija, odnosno gomilom šuma u onome što zaista vredi.

I ako korisnici u regionu ovo možda neće u skorije vreme doživeti, kako je twitter još uvek, većinom servis koji koriste geekovi i oni koji to nisu a rado isprobavaju nove servise, verujem da će oni “preko bare”  i svi oni sa par 10.000 pratilaca koje su vredno skupljali, početi da traže alternativni izvor kvalitetnih informacija. Eventualni spas u ovoj situaciju su desktop aplikacije i mogućnost da grupišete određene korisnike koje smatrate relevatnim, a sve ostale pustite niz vodu.

I deo – uvod

 

II deo – prednosti i mane

 

III deo – Mikroblogovi

Verovatno ste primetili da me ne pišem kao ranije. Broj postova u prethodnih mesec dana verovatno je najmanji u prethodnih par godina, inspiracije mi ne manjka koliko vremena, rokovi su pritisli i blog je nekako tu prvi na udaru. Mnogi će se dohvatiti za tu stavku vreme i reći da je to još jedan izgovor, ali zaista nije tako. Još ranije sam hteo da sprovedem anketu među blogosferom oko vremena koje potrošite na pisanje jednog blog posta, međutim nekako je to isparilo, a razlog postavljanja tog pitanja leži u činjenici da sam u poslednje vreme za jedan, ne tako dugačak, tekst trošio i preko sat vremena. Pisanje, provera,  linkovanje, biranje slike i dobrih sat vremena ode. Ovih sat vremena u situaciji kada u 9 ili 10 uveče uđete u kuću su nešto čega se ne odričete baš tako lako, pogotovu ako ste prethodni deo dana već proveli za računarom. 

Ne želim ovime da kažem da me je blogovanje udavilo ili smorilo, ali je evidentno postalo previše time-consuming i stoga ne čudi pribegavanje nekim bržim/efikasnijim formama objavljivanja sadržaja. I nisam jedini, već verujem da je vreme koje je potrebno posvetiti pisanju bloga, bez neke u bliskoj budućnosti osetne materijalne koristi, kamen spoticanja na putu ka povećanju popularnosti ovog tipa kreiranja sadržaja. 

Sa druge strane, svedoci smo ogromne popularnosti Facebooka, koji nam nudi potpuno drugačiju platformu za razmenu sadržaja sa prijateljima. Osnivač Facebooka,  Mark Zuckeberg, je u svom panelu na konferenciji DLD u Nemačkoj, upravo naglasak daljeg razvoja Facebooka, stavio na deljenje sadržaja između korisnika što je i pravac kojim se krenulo sa novim redizajnom. Korisnici su u stalnoj potrazi za novim zanimljivim sadržajem, a Facebook je tu kroz svoju strukturu da im to omogući.

Tu dolazimo i do Twitter revolucije. Format od 140 poruka učinio se idealnim da nadomesti potrebe “skribomana” koji nisu u stanju da odvoje određeno vreme za pisanje svog bloga recimo, a kao dodatni motiv za aktivnije učešće istupila je mobilnost ovih servisa, odnosno mogućnost da u pokretu delite svoja razmišljanja sa prijateljima. Ono što je u ovom slučaju neminovno jeste, ograničenost strukture pojedinačnog twitta, koja se svodi na tekst i eventualno link a ne i na neki bogatiji sadržaj, koji je ekspanzijom broadband konekcija postao nezaobilazan. To se nadomestilo otvorenom strukturom Twittera, te poput  aplikacija na Facebooku, Twitter prati ogroman broj servisa koji proširiju njegove mogućnosti, poput recimo TwitPica koji nadograđuje Vaš Twitter nalog galerijom slika.  I koliko god tvrdio da je Facebook velikim delom popularan zbog svoje otvorene strukture i svih tih aplikacija, toliko su i ovi servisi dobrim delom uticali na popularnost Twittera.

Gde je tu Tumblr? Razlog gledanja na ovaj servis kao next big thing je činjenica da je napravio balans između ograničene strukture Twittera i time-consuming strukture blogova i pritom dajući vam mogućnost povezivanja sa svim postojećim social zezalicama na koje ste registrovani, kreirajući tako svojevrsni lifestreaming servis. Sistem daje isti princip praćenja prijatelja poput Twittera, te u tom slučaju Tumblr se može posmatrati kao privatni blog agregator kreiran prema vašoj potrebi. Sve ovo, je urađeno jako jednostavno, i verujem širim narodnim masama razumljivije od Twittera. Koji je obično prvi post ljudima na Twitteru? - Kako ovo radi? Na Tumblru nema te dileme imate nekoliko tipova sadržaja i minimalan broj operacija da objavite isti.

Kako ovo utiče na razvoj blogova? Blogove će ostati da pišu samo najuporniji, što se na Balkanu nekako i desilo, dok su mikro formati namenjeni masi. Facebook je već tu, Twitter se i kod nas budi, a na Tumblr svakako treba obratiti pažnju. Instant vreme podrazumeva instant konzumaciju a ovi servisi su zaista lideri u tome.

Twitter je očekivano doživeo najveći rast, čak 664% a prati ga spam 2.0 kralj Tagged sa 421%, dok Myspace vrlo verovatno u narednih par meseci neće imati prvu poziciju obzirom na pad od 3%.

socialnetworks2008 – Free Legal Forms

Izvor: Mashable

Pre par sedmica sam pisao o ShoutEmu i njihovoj investiciji od 350K eur u dalji razvoj servisa. Po mojim nekim saznanjima jedna od inkarnacija ShoutEm-a Zrikka predstavlja prvi microblogging servis u Hrvatskoj. Obzirom da ista ekipa radi i Pticicu i Trosjed, publika navučena na slične sajtove prešla je i na Zrikku tako da smo dobili solidno posećeni servis, obzirom da je koncept dosta nov za ovo tržište. Konkurentske prednosti Zrikke u odnosu na druga dva predstavnika koja ću spomenuti su mogućnost prilagođavanja svojih profila ali i promocija putem widgeta, koju nisam video na druga dva servisa, a koja je jako bitna za blogere i ljude koji imaju svoje sajtove i predstavlja jedan od najboljih besplatnih vidova promocije. Ovo itekako ima smisla u slučaju postojanja mreže sličnih sajtova (blog servisi recimo) gde korisnici uz par klikova dodaju widget na svoju stranu i time promovišući svoje aktivnosti, promovišu i Vašu stranu.

Ubrzo po saznanju o postojanju Zrikke, dobijam vest da je moja, sada već bivša firma, In!Media, vođena ekipom sa Tulumarke, odlučila pokrenuti svoj mikrobloging servis PratiMe. Opet je u pitanju sličan scenario, obzirom na postojanje platforme sa sličnim profilom korisnika sa Tulumarke, napravljen je servis koji će statuse sa iste, integrisati u okviru nove mikrobloging mreže. Koncept je malo drugačiju u odnosu na klasičnu Twitter priču, koju prati i Zrikka, te PratiMe donosi neki vid mashupa FriendFeeda i Twittera, svaki status je moguće komentarisati i na taj način pratiti konverzaciju. Pored standarnih mogućnosti prilagođavanja profila, ovde srećemo i mogućnost ostavljanja poruka putem IM klijenata, ili putem mobilnih telefona (deo investicije za ShoutEm biće iskorišćen za prilagođavanje aplikacije mobilnim tehnologijama). Tu je i podrška za foto i video priloge, koji se mogu prikačiti uz sam post, što svakako daje ovom servisu dodatnu vrednost.

Poslednji predstavnik nam dolazi iz Slovenije, i što se tehničke realizacije tiče verovatno je najviše odmakao kada su u pitanju učesnici ovog posta. U pitanju je Koornk, servis ekipe kojoj smo zahvalni za Blogorolu, namenjen za evropsko tržište. Ovde možemo videti neke dosta napredne funkcije, kao što su cross-publishing (istovremeno objavljivanje na više platformi) statusa sa nekim od popularnih društvenih servisa (Ping.fm, Twitter) ili direktno menja vaš status na gTalku. Uz to pohvalno je korišćenje i OpenID tehnologije, kao i lokalizacija na jezike zemalja iz regiona (postoji i srpski) , ali se ne može ne zameriti činjenica da nije moguće prilagođavanje profila prema korisnikovim potrebama (pre svega vizuelno). No verujem da je i to u planu.

Ovde možemo napraviti i zanimljivo poređenje naših tržišta. Slovenci već uveliko svojim servisima pokušavaju da uđu na globalno (ili evropsko) tržište za razliku od naših koji se u najboljem slučaju fokusiraju na region. O Zemanti i Noovo-u sam pisao tokom OpenWebAwardsa, a treći slovenački predstavnik je bio niko drugi do Koornk. O Koornku je pisao i TechCrunch (doduše u negativnom kontekstu, evo i demanta), što nije nešto što se tako lako dešava u ostatku komšiluka. Slovenci su se ozbiljno posvetili webu, i ako ni po čemu drugom u ovim “sitnicama” se vidi razlika između nas i naših komšija.

Mikrobloging u Srbiji

Raspitivao sam se na twitteru o srpskoj verziji i potrebi za istom i uglavnom su bili negativni komentari, u smislu, zašta će nam to pored twittera, što i jeste donekle tačno, ali onda verovatno ne bi bilo ni razloga da postoji bilo koja društvena mreža pored Facebooka. Vrlo lako je moglo da se desi da dobijemo nekog od ova tri predstavnika u Srbiji, ali obzirom da sam fokusiran na neke druge stvari trenutno to neće biti plod moje inicijative. Za sada najbliži je Koornk svojom lokalizacijom, mada uvek postoji skepsa prema lokalizovanim servisima, no ostaje da vidimo kako će se sve to razvijati. Ono što mene više brine u celoj priči jeste nepostojanje bilo kakvog biznis modela za ovakav servis (ovo se ne odnosi na ShoutEm, već na pojedinačne microblogging servise), i olako trošenje resursa za pokretanje ovakvog servisa u nadi da će doći bogati vlastodržac i učiniti nas bogatim. Monetizacija social weba generalno ostaje tema broj 1 i u 2009. godini tako da ne sumnjam da ćemo doživeti kojekakva iznenađenja od vlasnika istih. Ko preživi pričaće.

Za kraj, ima me na sva tri servisa (čudno :P) pa ako ste zainteresovani da ih isprobate dodajte me u prijatelje. Eniac@Zrikka, Eniac@Pratime, Eniac@Koornk, a naravno tu je i Twitter.

Napomena: postoji još jedan nešto drugačiji microblogging izdanak nastao u Hrvatskoj, u pitanju je Speeka, ali kako nije zaživeo nisam mu posvetio previše pažnje.

Svrha FB Connect-a jeste povezivanje vašeg online profila sa ostalim aktivnostima na webu, poput ostavljanja komentara na blogovima. U principu ništa spektakularno, makar kada su blogovi u pitanju, umesto da unosite svoje ime, sajt i da postavljate svoj avatar ovde se ti podaci uzimaju sa Facebooka, a vaša aktivnost na istom uredno beleži praveći ovaj sajt još većim Velikim bratom, bar što se interneta tiče. Kao prednosti su još dodali i mogućnost pravljenja real-life zajednice oko Vašeg bloga (što baš i ne vidim kao prednost za manja tržišta), dinamičke privatnosti gde se podešavanja o privatnosti sa FB prenose i na druge lokacije na kojima provodite vreme i na kraju poslednja i jedina po meni prava prednost jeste mogućnost promovisanja sadržaja koji pratite na Facebooku. Ovo je posebno zanimljivo blogerima.

No ipak sam malo skeptičan prema svemu ovome. Zašto? Iz razloga što mislim da je ovo izbačeno više zbog ideje koja postoji među svim velikanima nego li iz razloga što postoji zdravo razvijen koncept. Svako ko se ozbiljnije bavi pisanjem bloga prilično je svestan činjenice koliko link u komentarima bloga ima svoju funkciju, te nikako ne mislim da ju je pametno zameniti linkom ka ličnoj profilnoj strani na Facebooku. Ok, i ako možda izgubimo to u korist viralnog efekta koji se može postići objavljivanjem aktivnosti na vašem blogu na profilima posetilaca, pitanje je koliko je taj efekat moguće ostvariti bez neke ozbiljnije kritične mase čitalaca vašeg bloga. Bilo bi cool kada bi ovo funkcionisalo tako da svi oni koji do sada nisu komentarisali naglo budu motivisani da to rade ali to naprosto nije tako. Sa druge strane ok je što postoji opcija da ne povežete sa FB-om, što automatski implicira na to da ovaj servis neće puno koristiti blogeri, koji su po pravilu neko ko prvi prihvata i promoviše novu tehnologiju.

Instalacija Facebook Connect-a na WordPressu

Sama instalacija nije preterano teška, postoji dosta dobra dokumentacija, pa čak i video kako instalirati FB Connect na vaš blog. Potrebno je instalirati plugin, zatražiti svoj API key od Facebooka preko registracione strane i na kraju kao i kod svakog plugina ubaciti mali kod u comments.php file i to je to. Obzirom na prenapumpanost svega što se tiče Facebooka, ne čudi me da možete naći bukvalno sve što vam padne na pamet vezano za ovaj plugin.

I zaključak

Koncept kao koncept nije loš ali kao što sam napomenuo ne ide puno u prilog blogerima. Trenutno mi FB Connect više liči na PR potez nego li na superkoristan alat za sve, ove priče sa dinamičkom privatnosti mi ne piju vodu, jer ipak ne bih povezivao sve svoje aktivnosti sa Facebookom, pre svega zbog dosta ličnije prirode (i pored svih podešavanja, pitanje je koliko ljudi ista koriste). Ostaje da vidimo, ne sumnjam da će se razvijati vremenom i nije ga možda loše ostaviti kao opciju onima koji nemaju blog, ili svoje lične strane u cilju eksperimenta, znate kako kažu, nikad ne reci nikad…

Da ovo nije samo kod nas slučaj (tzv Facebook zasićenje) verovatno govori i činjenica da je FB sakrio opciju za brisanje profila, te je na prvi pogled moguće samo deaktivirati profil, koji tako postane nevidljiv ali može posle nekog vremena opet da se aktivira i svi podaci su tamo gde su biti. No, onima kojima ovo nije fer ili dovoljno, mogu ovde naći kako obrisati isti.

Drugim rečima, dara prevršila meru na jeziku pametnih, se može reći kao gubitak dodatne vrednosti koju sajt pruža posetiocima, od početne radoznalosti, do izgradnje mreže prijatelja koju poznajete, dolazi treći i ključni period, najviše sličan osnivačkoj zamki u preduzeću kada se korisnik odlučuje da li odlazi ili ostaje na sajtu. U HR menadžmentu, opet na jeziku poznatih, postoji izraz retention rate, koji u našoj terminologiji se može najlakše objasniti, kao broj registrovanih ljudi koji zaista posećuju sajt. Što je ovaj racio veći to je bolje po sam sajt, i znači da isti pruža dovoljnu vrednost korisniku čim konstantno posećuje sajt.

No, Facebook je najbolji primer da ovaj broj vremenom opada, koliko god nudili kvalitetan i zanimljiv sajt vremenom dolazi do zasićenja i korisnici prestaju da dolaze na isti, što nije ni malo jeftina stvar obzirom da je dovodjenje novih korisnika dosta skupo (troškovi marketinga, promocija čega već).

Rešenje za ovo jeste konstatno inoviranje sajta, mali koraci koji novim članovima neće biti ništa posebni, ali će onim starim dati dodatnu vrednost i produžiti njihov boravak na sajtu. Ovo zahteva da ukoliko imate svoj sajt imate i developera uz sebe, ukoliko niste sami developer, koji će moći da realizuje ideje koji vi i vaši korisnici osmislite. Ovde je primenljiv princip koje sam koristio na predavanju o Društvenim mrežama i njihovom PR potencijalu a odnosi se na responzivnost, ili izlazak u susret stalnim korisnicima sajta u pogledu novih mogućnosti na samom sajtu. Mislim da Ilija može najbolje da vam posvedoči da su najbolji izvor novih opcija/mogućnosti na sajtu/proizvodu sami korisnici koji prilikom svakodnevnog korišćenja nailaze na situacije o kojima ljudi koji vode sajt mnogo manje razmišljaju. Ovo je potpuno besplatno, a time što ćete saslušati korisnike podićićete i lojalnost prema samom sajtu kod njih na mnogo viši nivo, a lojalni korisnici možda jesu loši po samo oglašavanje, ali su od neprocenjive vrednosti po sam sajt.

Facebook je upravo zbog ovoga možda i postao toliko popularan koliko je sada, ludački intezitet promena na sajtu, što sa njihove strane, što zahvaljujući otvorenoj strukturi i gomili aplikacija koje se razvijaju za isti, učinio je da na sajtu postoji za svakoga po nešto, od igrica, do vesti, informacija i slično. Ono što su na content sajtovima novi sadržaji, vesti i slično to su na društvenim mrežama nove opcije, i Facebook je tu objasnio. Ali, tu dolazimo do ali! Preveliki intezitet promena na samom sajtu nije lako održavati i treba ga postepeno vršiti, previše novih mogućnosti će biti slabije propraćene a vi ćete ispucati sve ideje koje su vam pale na pamet i zbog toga izgubiti neke korisnike, koji, opet spominjem koštaju.

Kako to izgleda na lokalnom tržištu?

I ako su ovo neke stvari na kojima sam od početka insistirao tokom rada na Furci, to vrlo često nije moguće izvršiti. Ovde je glavna razlika izmedju vas i Facebooka, što vi vrlo često imate jednog ili nemate developera naspram tima developera koje ima FB, što u mnogome utiče na razvoj samog sajta, bez promena dolazi do čestog menjanja ekipe na sajtu, koja opet tera stare ljude jer im sajt više nije onakav kakav je bio, i nema ljudi koji su bili i slično. Znam da ove priče deluju smešno ali ko god je vodio sajt verujem da se uverio u iste. Opet gubljenje korisnika, koji su vama još skuplji, jer ste mali i često nemate dovoljno novca da investirate u marketing.

Ali!

To što ste mali, možda jeste u finansijskom i razvojnom smislu mana, ali je u drugom smislu vrlina. Kada imate svoju nišu, pa makar to bila i cela država, imate veliku prednost u tome što ste u stanju da saslušate korisnike. Opet dolazimo do gore-spomenute lojalnosti, lojalnost na sajtu poput Furke će vam doneti neverovatan word-of-mouth efekat, ljudi će pričati o sajtu, stavljati link na svoje potpise, kreirati content itd itd, potpuno besplatno. To je vaša jasna konkurentska prednost, i ako znate kako da je iskoristite, samo je nebo granica. Najbolji dokaz za to su mreže koje su u svojim zemljama popularne koliko u Google, bilo da je to Dernek u Bosni, Rate u Estoniji ili možda Draugiem u Letoniji.

Mogli ste primetiti na brojnim online diskusijama (mahom na DPTu), kako Bizi i ja jasno odvraćamo ljude od bilo kakvog social networka, ukoliko nemaju ozbiljnu investiciju iza sebe. Iako, verujem ovo mnogima zvuči kao “lajanje kere”, ovo zaista nije tako, što može videti u intervjuu Marka Zuckerberga, koji je juče dao u Timesu.

300 miliona dolara godišnje zarade svakako nije malo, Facebook svake godine ostane kratak za dodatnih 150 milki, što su uvideli i investitori, pa sa pomalo šokantnih 15, cena je spala na “bednih” 3.75 milijardi. Nije malo, ali ozbiljnije manje od prve sume, i mislim da je razlog ove cene, i generalno hladjenja oko kupovine svega što počine sa social, upravo činjenica da social networking nije nužno profitabilan biznis, kako se to mnogim ljudima čini.