U celoj situaciji nije lako biti pojedinac, a sve ređe se prepoznaju oni koji bi vas razumeli i koji će umesto ustaljenog kukanja pokušati da se pokrenu, nešto promene, podele i poguraju društvo napred onda kada su svi od njega digli ruke. Tako stopljeni u društveni plićak, u kome je najmasovniji sport bežanje od odgovornosti potrebno vam je dešavanje, upoznavanje ili motiv da istupite i kreirate pozitivnu promenu. Srećom, taj okidač postoji i vreme je da se desi drugi put međ Srbima – Šer konferencija.

Setiću se samo prvog dana prošlogodišnjeg Šera, koji se poput oaze budućnosti spustio u sam centar Beograda i okupio neke nove, lepe, šarene, usudiću se reći i čudne ljude. Moja sreća bila je utoliko veća što sam među tim ljudima video svoje prijatelje iz drugih zemalja po prvi put u Beogradu, nasmejane i oduševljene onim što ih je u sledeća dva dana čekalo. Dnevni program koji se prepričavao i noći koje nisu davale priliku za puno sna. Restart realnosti i poziv na pokret, promenu i deljenje baš kako i ime konferencije kaže. Komentari posle svega potvrdili su samo da su organizatori u tome itekako i uspeli.

Retki su oni koji znaju da je to šerovsko prodrmavanje i mene donekle motivisalo da krenem u svoju Arigato priču, da iskoristim svoju poziciju i uradim nešto dobro, nauštrb svog vremena ali u znak zahvalnosti prema određenom društvu koje poštujem. Nisam jedini, promene su krenule da se dešavaju a ekipa koja se okupila oko Šera tog aprila nastavila da radi u punom sastavu, dobrim delom i na How To Web konferenciji, Exitu i svemu što se tog leta desilo. A onda je došlo hladno vreme.

Share 2 dolazi!

Kao što vizual iz gornjeg paragrafa kaže – Šer nam dolazi! Poslednja nedelja aprila, tik pred izbore, da uskomeša društvo opterećeno najnegativnijom izbornom kampanjom u prethodnoj deceniji, i kaže da promene leže u ličnoj incijativi. On je tu da nauči, motiviše, inspiriše, kreira i predstavi nas drugom delu istomišljenika kroz teme koje su bliske prošlogodišnjim, ali sa drugim predavačima i kroz prikaz svega onoga što se desilo prošle godine. A desilo se – od Wikileaksa, do skorašnjih ACTA, SOPA i sličnih inicijativa koje se suprostavljaju revoluciji deljenja znanja koja nam se odvija pre očima.

Ne sumnjam da će biti zanimljivo, očekivanja svih su posle prošle godine prevelika, a period koji nas posle toga čeka sigurno intezivan. Dobre priče, pametni ljudi, zabava i inicijative su nam nikad potrebnije a Šer nam ih sve nudi na jednom mestu. I moram priznati, ne mogu da dočekam. Vidimo se u tamo!

Znate, ja sam radio kod tog Ivana. I dan danas radimo zajedno, i vrlo često se družimo. I znam da problemi o kojima priča nisu tu senzacionalnosti radi, već zato što su tu da ukažu na ozbiljan problem koji postoji u društvu i koji sprečava da ekonomski rastemo ili ako moram da se obraćam jezikom Kurira – da nam pomognu da u narednih 500 godina otplatimo most.

I sad znam da će ovaj tekst mnogi protumačiti kao stajanje na stranu Ivana i njegovo branjenje, jer se suviše dobro poznajemo, radili smo zajedno i šta već ne. Ali to nije povod.

Povod je činjenica da ne mogu više da gledam medije kako idu i seru po ljudima koji prave neku promenu u ovom društvu. Koji ne oklevaju da popljuju nikoga jer njihova jedinica uspešnosti je lajk, šer, tvit ili broj komentara. I tako se ne ide napred. Isti taj Ivan je mogao i da ode, da mogao je kao i većina nas koji smo tu i borimo se protiv vetrenjača. Nismo, jer verujemo da neko mora da preuzme odgovornost i promeni ovo sranje. Sranje koje vi dodatno uveličavate vašim stavom. Potrudite se makar na sekund, da ne pravite od svega problem, već pronađete i pozitivan primer.

Vaša odbrana biće da smo kvazi elita, da smo isti mi ti koji seremo po svemu, ne znamo za moral i etiku. Razmišljamo kao surovi kapitalisti i nismo svesni da su nama radnici potrebni, kao i mi njima. Istina je, ali poželeću vam i dobrodošlicu u 21. vek. Iste te poslove koje rade neke osobe iz Srbije možete danas odraditi iz Indije, uz 3 puta manju cenu i viši kvalitet. Niko vas ne tera da zaposlite osobu iz Srbije. Ali vi ćete ipak to uraditi, jer verujete da je to jedini pravi način.

Istaći ćete i da je tužno da tako razmišljaju osobe sa 26. godina. Isto tako je tužno i da tekstove poput tih pišu baš osobe koje verovatno pogađa ovaj problem. Novinari koji, ako su srećni, rade za 300 eur, pod stalnom pretnjom otkaza i bez ikakvih prava. Bez penzijskog, socijalnog, zdravstvenog… Bez prava na porodiljsko, bolovanje, i sve ono o čemu je Ivan pisao. A koji u isto vreme tekst o svojim gazdama nikada neće napisati…

Srbija je danas vodeća zemlja po broju korisnika u bivšoj Jugoslaviju, sa preko 3 miliona korisnika i ta brojka i dalje nezadrživo raste. I ako je vrlo upitno koliko je ta brojka i realna, obzirom na veliki broj lažnih profila, činjenica je da je Facebook danas u Srbiji sinonim za Internet većini njegovih korisnika.

Po broju fanova, očekivano prednjači Novak Đoković, kao danas najaktuelniji srpski brend na svetskom nivou. Novak sjajno vodi svoju stranu, ali i Twitter profil, a odmah iza njega je još jedna teniserka Ana Ivanović. Od brendova koji su aktuelni na regionalnom nivou najpopularniji je FK Crvena Zvezda, a odmah za njim ide sajt Ma Nemoj?! (vrlo čudna brojka) ali i Vukajlija koja za veliki deo svoje posećenosti i popularnosti može da se zahvali Facebooku. Među medijima, neprikosnoven je Blic, koji je ujedno i najposećeniji srpski portal.

Za razliku od pregleda hrvatske scene, u Srbiji je zastupljeno mnogo manje agencija i strana, pa vas ovom prilikom pozivam da se pridružite i prijavite vaše strane na Social Numbers. Tako ćemo imati potpuniju sliku o tržištu i ovu trku učiniti mnogo zanimljivijom. Infografiku možete slobodno preuzeti u ovom obliku i integrisati na svoj sajt ili blog.

“One of the things Ford Prefect had always found hardest to understand about humans was their habit of continually stating and repeating the very very obvious.”

Pretočeno u nama blizak jezik to mogu biti reči tipa – Jao vidi papir. Ili još bliže u Srbiji je sranje. Verovatno i jeste, ali samim primećivanjem nećemo mnogo toga promeniti. Najčešće će samo na tome ostati, a iz razloga opisanog naslovom ovog teksta plašim se da to postaje permanetno stanje. Ovo je moj pokušaj da se sa tim izborim.

Možda ne možemo da promenimo državu, ali možemo da promenimo sebe

Podnaslov opet govori sve. On je verovatno i odgovor na većinu naših pitanja. Problemi postoje, ali nisu nepremostivi. Volja je ta na kojoj treba raditi.

Imam tu sreću da mogu sebi da priuštim da s vremena na vreme odem iz ove zemlje i upoznam neke druge sredine i ljude. Mustra je uvek ista – političari prave sranja, zloupotrebljavaju položaj, nesposobni su i lažu. U manjoj ili većoj meri. Ali mera ne pravi razliku, nego posvećenost pojedinaca da izguraju svoju stvar, ignorisanje spoljašnjih faktora i preuzimanje odgovornosti. Zemlje u kojima su ljudi posvećeniji i žele da uspeju su po pravilu uspešnije. One poput naše, leže izvrnute u lokvi pesimizma i samosažaljenja.

Ono što je mustra jeste i oduševljenje svih onih koji nas upoznaju. Oduševljene otvorenošću, stavovima, znanjem. Razbijanje predrasuda u realnom vremenu. Promocija koja poput domino efekta natera sve one okružene oko nas da oduševljeno prenose priču o tome, kako neke stvari nisu onakve kakvi ste ih zamišljali. A onda dođu. Posete neki Share, Webfest, BlogOpen i vide ono najbolje što možemo da ponudimo, a što ovi pre zareza iz podnaslova ne žele da istaknu ni u kom slučaju. Dakle lepi primeri postoje, samo su skriveni od očiju pesimizmom zatrovane javnosti.

Hajde da kažemo…

Moguće je i ako nismo sigurni da jeste. Hajde da pronađemo dobre priče, koje su uspele da se otrgnu od teške ruke države i naprave nešto dobro nešto svoje. Svako od nas zna makar jednu takvu pozitivnu priču. Oni koji su posetili HowToWeb i malo više.  Pogača nastaje od mnogo zrna.

Dobro je da u ovome i nismo sami. Zajednica se probudila, ovo je sad postalo zajednički cilj. Svako ima svoju ulogu, od Torbicinog senzacionalizma, do Ivanovog sjajnog preduzetničkog sata. Vukašin i drugari su sada tu da nam dovuku i one sa strane koji će reći ponešto dobro o celoj priči. Takvi smo mi, tražimo odobravanje nekog sa strane da bismo bili sigurni da radimo dobru stvar. Jer je sve ovo sada novo i čudno. A i sam sam tu, da svojom suicidnom željom odem na još više mesta i upoznam još više ljudi. Da se formira platforma, a inicijativama daju krila za velike razdaljine. Sledeća stanica je How To Web, pa LeWeb, pa ko zna gde…

I to je to. Pozitiva. Neodustajanje. Ignorisanje onoga što nam crpi životnu energiju i čini nas konstantno nezadovoljnim. A na šta ne možemo da utičemo.

Ako odem.

Ipak ću možda otići, sami znate da moja potreba za odlaskom iz ove zemlje nikada nije bila sporna. Povod je taj koji jeste. Jer povod nije nezadovoljstvo, nego želja. Probati nešto više, izazvati nešto veće, doživeti nešto drugačije. Srbija je lepa ali ima svojih ograničenja. Na kraju krajeva i sportisti odu iz zemlje pa se vrate, ličnom napretku ne treba stajati na put a stečena iskustva treba primeniti pri povratku. I verovatno će se to nekada desiti. Možda odem razočaran, ali ono što ne želim jeste da odem, a da ništa nisam učinio da promenim neke stvari na bolje. I verovatno ću i dalje kukati. I verovatno ću i dalje padati u depresije. Ali ne i izgubiti veru u to da nešto mogu da promenim. Možda kao nacija nismo primeri dobrih ljudi, ali jesmo dobrih ratnika što je i baština koju moramo iskoristiti u dobre svrhe.

Pre par nedelja učestvovao sam u komisiji na tenderu za izradu jednog sajta čiji je budžet približan ovom iz naslova. Iskreno, bio sam na prvu loptu iznenađen ali kada sam dobio detaljan budžet sve je bilo mnogo jasnije i opravdanije. Kao neko ko dolazi iz freelance voda, ali i neko ko je dobar deo svojih sajtova naplaćivao do 300 eur (odrastanje :)) i meni je teško da percipiram da nešto kao sajt košta 30-40-50 hiljada evra. Ali, u tom trenutku se treba osvrnuti i na onaj savet Think big iz moje školice preduzetništva. Razlog zašto su meni ove cifre bile impozantne dolazi baš iz te freelance zaostavštine, kada radite sve sami od Vas se i očekuje da radite za manje novca. Pokrivate više oblasti, ali time i gubite fokus na osnovu čega verovatno i sam rast biva znatno usporen. Jedna osoba ne vredi 50.000 eur koliko god dobra bila za ove poslove, a i ne nudi dovoljno ozbiljnosti za projekte ove veličine. Oni zahtevaju određenu reputaciju i sigurnost koju ni jedan freelancer ne može da ponudi, makar ne na onom nivou koji očekuju donatori, poput USAID-a koji je finansirao izradu ovog sajta.

Zašto reputacija i sigurnost?

Ivan je imao jednu interesantnu ideju – formiraću marketinšku agenciju koja će imati samo jednu rečenicu na sajtu. Radimo stvari na vreme u planiranom kvalitetu usluge. Ovo nije za džabe tako. Završavanje poslova na vreme jeste glavna boljka velike većine web timova, posao je takav a i činjenica je da nam nedostaje fokusa na nivou industrije. Profesionalnih timova koji mogu da ponude ovakvu uslugu ima jako malo, manje od 5, među kojima je i Omnicom koji je izradio ovaj sajt. Činjenica je da oni imaju ozbiljan tim, visoko obrazovane pojedince koji su duži period u kompaniji, ozbiljne projekte iza sebe, ozbiljnu infrastrukturu (jako bitno) – jednostavno odaju sliku MI SMO OZBILJNA KOMPANIJA. Dok većina nas ima puno znanja i radi iz stana, to baš i nije najpoželjniji scenario kada radite sa donatorima. Isto važi i za ljude koji se angažuju od projekta do projekta, sve to umanjuje ozbiljnost samog tima koji nastupa na nekom tenderu. Ko je imao priliku da sarađuje sa nekim od ovih finansijera sigurno zna koliko se profesionalizam ceni.

Ne treba zaboraviti i onu čuvenu englesku – “Nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari.” Ista je itekako primenljiva u ovom slučaju, za planiranu investiciju dobijen je visoko kvalitetan sajt, koji je urađen po planu i na vreme. Koštao je više nego što većina nas misli da vredi, ali je zadovoljio tražene uslove i TO JE ONO ŠTO KOŠTA. Da su to kojim slučajem pare koje plaćaju poreski obaveznici (svi mi) kritika bi bila itekako na mestu, i ličila na pranje budžetskih para obzirom da postoje zdrave alternative (manji tim, manje zahtevan sajt, fleksibilniji vremenski okvir), ovako kao deo projekta iza kog stoje dosta rigorozni strani donatori itekako ima svoju opravdanost.

Raščlanite troškove

Kada je jednom od prijatelja ponudjena investicija od 100.000 eur, na iznenađenje mnogih konstatovali smo kako je to jako malo novca. Ljudi koštaju, i ako imate 10 zaposlenih koje plaćate o proseku 500 eur (što je neki prosek industrije) to je 500 (plata) x 1.7 (umnožak troškova oko plate) x 10 (broj ljudi) x 12 (meseci u godini) = 102.000 eur. Odavde, za godinu dana potrošili ste novac samo na plate. Stoga treba vrlo pažljivo postupati sa ciframa kada su veći projekti u pitanju.

Gledajte ovaj projekat po istom principu. 3 programera čiji sat košta 20 eur (prosečna cena programera u spomenutoj petorci), dizajn se obično procenjuje na oko 1.500-2.000 eur (naslovna, artikl, kategorija, unutrašnje strane, mobilna verzija), sistem admin (serverska podešavanja, održavanje servera…), projekt menadžer koji košta takođe 20 eur/sat. Uzmite i da projekat traje oko 3 meseca kada se uzmu sve iteracije kroz koje je neophodno proći da bi se došlo do krajnjeg rešenja. Ako radite sa sporom državnom upravom ova cifra je verovatno još i veća. I neka je mesečno održavanje 200 eur, kako je ugovorom obuhvaćeno i održavanje sajta za 3 godine.

4 (osobe) x 60 (radnih dana u 3 meseca) x 160 eur (dan) + 1 (sys admin) x 15 dana x 160 eur (dan) + 2000 eur dizajn + 200 (mesečno održavanje) x 36 (meseci u 3 godine) = 38400 eur + 2400 eur + 2000 eur + 7200 eur = 50.000 eur.

Opa, ovo vraški liči na gore definisanu cifru. A gde je copywriting, fotografija, edukacija, migriranje podataka iz starog CMS-a i sl. i sl.

Možda previše karikiram ali samo hoću da Vam predstavim kako spomenute cifre često i nisu toliki bauk ako se pravilno predstave. Morate imati definisanu cenu za ono što radite, Torbica je jedno vreme imao interesantnu izjavu da njega svaki dan otključavanje kancelarije košta 350 eur. I tu nema ništa čudno ako se pogleda na način na koji je dekomponovana gornja brojka. Posao košta i posao mora da se naplati. Uvek postoje brža i jeftinija rešenja, ali nisu nužno i kvalitetnija i ne zadovoljavaju okvir koji je neophodan. Verujem da je u ovom slučaju okvir bio upravo taj – da se napravi kvalitetan sajt, u skladu sa poslednjim standardima, u definisanom vremenu i definisanom budžetu i oni su u tome uspeli. Lepo je Nemke rekao da se ne mogu porediti babe i žabe. Svet očima freelancera izgleda mnogo drugačije od sveta osobe koja vodi tim od 16 ljudi, ne kažem da bih se menjao ali mogu da razumem.

Suština je da ne treba prihvatati servirane informacije zdravo za gotovo, već da je često kontekst taj koji nedostaje da bismo razumeli neke stvari. Stanje tržište nam nije najzahvalnije i gnev većine je donekle opravdan, ali bilo bi lepo da umesto jaukanja postavimo neke stvari na svoje mesto i definišemo cenu rada koja će biti tržišno prihvaćena. Dece, koja će raditi sajtove od 100 eur, će uvek biti ali kvalitet je oduvek imao i treba da ima svoju cenu, tako da mislim da treba ipak da razmišljamo u tom pravcu i biće nam svima puno bolje.

Napomena: Omnicom je jedna od retkih firmi sa kojom nemam gotovo nikakve odnose, tako da ovaj tekst ne predstavlja čuvanje leđa nekog od prijatelja. Imao sam prilike jednom da ih upoznam i odali su baš onakav utisak kakav sam gore opisao. Ozbiljna firma koja radi iste takve projekte i to vrlo fino naplaćuje. Verujem da mnogi od nas mogu da urade neke stvari bolje od Omnicoma, ali jednostavno nastup koji oni imaju prema kompanijama je nekoliko nivoa iznad onog sa kojim bilo ko od nas nastupa a to ima svoju cenu. U niši u kojoj oni operišu starke i geek majice ne tretiraju se kao najpoželjniji odevni predmeti :)

Kada se završila Share konferencija otkrio sam gomilu nekih novih ljudi koji se nikako ne mogu nazvati Srbijom kakvom je većina predstavlja. Mladi, puni entuzijazma i spremni na akciju. Da nešto promene, poguraju, iniciraju, ostvare. Lepi i šareni i takvi odskaču od sivila ispunjenog sveopštom letargijom zbog kog moramo i da forsiramo optimizam. Iz tog pepela se ponovo digla nada uz strah da se događaji poput ovog ne mogu ponoviti. Neopravdan, jer se samo par meseci kasnije pojavilo nešto malo drugačije ali sa vrenjem entuzijazma kakvo odavno nisam video – How To Web.

Kada sam pre par meseci podržao dešavanja IT događaja u sveopštem hejtu čestih konferencija i okupljanja znao sam da neću pogrešiti. Oni su ozbiljan tim spreman dosta toga uradi, a kad ih imate tako na okupu, pitanje je trenutka kada će se dugo očekivana prava stvar desiti. Nije im trebalo puno. Svoje oduševljenje How To Weba ne bih da opisujem iznenađujuće kvalitetnim predavanjima i panel diskusijama, odličnom klopom ili žurkom na kakvoj nisam bio duže vremena. Ivan je bio prilično ažuran po pitanju predavanja, a o žurci ste mogli dosta toga zaključiti kod Dadice ili sa slika. Oni jesu neophodan sastojak dobre konferencije, ali je sinergija svih ovih bila ta koja je učinili ila da se sledeći HTW čeka sa velikim nestrpljenjem.

Najveća vrednost konferencije bila je zapravo otkrivanje. Otkrivanje nekih pametnih ljudi za koje dobar deo nas nije znao. Otkrivanje reči “moguće je”, koju smo nekako svi mi zaboravili. Otkrivanje arogancije i istrajanja koje nam tako nedostaju u našem pohodu na svet. Otkrivanje da mi nismo poslednja rupa na svirali, i da nismo obavezno i neko koga svi mrze već neko kome se i značajni ljudi iz inostranstva dive. Ono što su pokazali ActiveCollab, TopEleven, Kolektiva i Limundo jasan je znak da je moguće, a uz savete prijatelja i sve veću vidljivost Srbije kao startup lokacije ovih priča nadam se biće sve više. Taksiko pobedom na Startup 2.0 konferenciji se već vraški približava tome, a iskreno se nadam da će sličnim putem uspeha krenuti i predstavljeni SiteCake i MobiPatrol.

Za kraj reći ću samo da sam malo puta u životu bio srećan kao što je to bilo po okončanju HTW konferencije. LeWeb je bio veliki i potpuni mindblow, i totalno me poremetio iz ležišta ali vrednost ovog dešavanja je što se desio tamo gde sam svaki dan. Među ljudima koje volim u društvu ljudi za koje nikada nisam verovao da će doći u Beograd. Majk, Kejti, Kirsten, Patrik i Bogdan nisu krili da ih je Beograd pozitivno oduševio, a neki su najavili i povratak prvom prilikom. Obzirom na njihov uticaj širom sveta, ovo predstavlja jednu od većih pobeda cele konferencije, posebno ako uzmete u obzir gore-spomenutu vidljivost. I još gomila malih pobeda usput koje sam verovatno zaboravio da spomenem. Lep skok unapred, koji nisu ispratila dva koraka u nazad i hajde da na iste zaboravimo makar na trenutak, odvažimo se da napravimo dobre stvari i zajedno krenemo napred. Jer to je valjda jedini dobar put…

PS. Vukašine, Dragana, Jelena i Vlado: Imate moju veliku zahvalnost i neupitnu lojalnost dokle god radite ovakve stvari. Znam da nisam puno pametan, ali mogu solidno da ponesem a ide i leto neće mi loše pasti po liniju. Hvala Vam na neverovatnoj injekciji samopouzdanja i inspiracije, bila mi je zaista potrebna.

Photo: Isaac Leedom

Internet nam je dao jednu interesantnu mogućnost. Da bez većih troškova, posebno ako poredimo sa ostalim industrijama, izađemo i na svetsko tržište i tako stanemo rame uz rame sa servisima iz celog sveta. I pored toga, retki su servisi koji su zaista i uspeli u tom izlasku te se često dolazi u dilemu da li su domaći Internet preduzetnici dovoljno inovativni da osmisle nešto što bi imalo vrednost na svetskom nivou. U pesimističnom okruženju poput našeg odgovor se sam nameće, bez ozbiljnije analize faktora koji to mogu podrobnije da objasne – dakle NISU. No, ovaj odgovor nije i tačan već je posledica neinformisanost i činjenice da su oni koji su uspešni često i jako malo povezani sa Srbijom.

U Srbiji postoji nekolicina jako uspešnih globalnih servisa, koji funkcionišu u svojim nišama i kao takvi nemaju vidljivost koju možemo pripisati jednom Facebooku ali to ne znači da su beznačajni. Globalni vertikalni pretraživač Vast je u potpunosti razvijen u Srbiji, mogućnost da iznajmite limuzine širom Amerike omogućava vam još jedan servis razvijen na lokalnom tržištu Groundlink, a ne smemo zaboraviti ni trenutno najpopularniji Facebook fudbal menadžer na Top Eleven koji igra gotovo 3 miliona ljudi na mesečnom nivou. Priče postoje, ali se o njima puno ne priča i nekako ih uvek nadvladaju pesimizam i traženje razloga. Istina je da nam fali vidljivost, edukacija, infrastruktura i najvažnije preduzetnički duh. Kao mala zemlja nismo previše privlačni investitorima te ideje koje su možda i imale dovoljno kvaliteta za uspeh nikada nisu izašle van naših granica. Uspeh jednog bi tako povukao mnogo drugih manjih servisa da probaju isto, a deljenjem znanja bismo verovatno posle nekog vremena i ucrtali ime naše zemlje u svetske mape uspešnih startup kompanija. Primeri poput Izraela, ili znatno manje Estonije pokazuju da to nije nemoguće.

Najvažnije – fali nam preduzetnički duh. Ucrtana životna mapa fakultet – dobar posao – penzija i dalje predstavlja mantru velikog broja mladih i inovativnih ljudi, te se premalo njih odlučuje za rizik i pokretanje sopstvenog biznisa u godinama kada je to najzvodljivije raditi. Neophodno je rizikovati i u potpunosti se posvetiti realizaciji, a u ovome je poželjna i pomoć države u vidu startup kredita koji će pomoći mladima da istraju u svojim idejama do prve ozbiljnije faze razvoja servisa. Kada se stvari postave na noge, cela startup mašinerija može da se zahukta i uspešni servisi motivisaće mnoge da krenu istom stazom, baš kao što je ActiveCollab motivisao mnoge u Srbiji da krenu sa globalnom distribucijom softvera. A onda, ko zna možda jednog dana i dobijemo visoko uspešan servis sa naših prostora poput Facebooka.

Tužno je to. Kao neko ko čita ovaj blog verovatno nisi deo te lako manipulisane mase jer veruješ i u nešto što nije napisano samo u “istinitim medijima”. Ne prihvataš sve što ti se servira već radiš svoj posao. Veruješ da se radom postiže boljitak, ulaganjem truda i okupljanjem ljudi oko sebe koji mogu da izguraju ideju. Ali to zapravo nije tako, jer te na kraju uvek nadglasa masa. Na kraju uvek pobede ideje onih koje ne želimo da pratimo, i ako svi koje znate nisu za te ideje. Plemena ili šta već.

Onda i ti ne glasaš, i ti se ne pitaš. Kako je Čerčil rekao – demokratija je najgori oblik vladavine osim svih ostalih koji su bili isprobani sa vremena na vreme. A odbijaš i da se uključiš, jer ne želiš da budeš deo sistema koji uništava. I tako u beskonačnost, u nadi da će se pojaviti neko rešenje samo od sebe…

Prvo i osnovno Pile i Ado (koji stoje iza proizvoda) su sjajni momci. Neko ko voli Internet, ko je odrastao i živi na njemu. Ovo je osnovni preduslov da napravite proizvod koji kida, nerazumevanje medija i potreba njegovih korisnika često dovodi do vrlo brzog kraha. Dernek je bio sjajna škola, napravljen je superpopularan proizvod, ali je adekvatna monetizacija izostala da bi na kraju, zajedno sa većinom lokalnih društvenih mreža, bio pojeden od strane Facebooka. Stekla su se znanja i izvukli zaključci koji su na najbolji način pretočeni u zvezdu našeg teksta Pik.

Spomenuta ljubav prema Internetu ili bolje rečeno strast je neophodan sastojak da biste uspeli, i upravo onaj koji pravi razliku. Zbog ovoga je bitno da ste odrasli na internetu, kao i da radite stvari koje volite. Strast je ta koja vas gura i u trenucima kada postoji više zanimljivih stvari od razvoja servisa (izlasci, odmori, društvo…). Umesto gostovanja na konferencijama i izliva samoljublja, priče o venture kapitalu, biznis planova, strategija komunikacije i čega već sve ne, vreme je uloženo u razvoj kvalitetnog proizvoda, onakvog kakav odgovara ljudima. Odatle i tako napredna tehnološka platforma, ali ona nikako nije bila dovoljna. Da jeste, u Srbiji bi servis samo od sebe zaživeo što nije bio slučaj.

Ne treba zaboraviti ni na neophodnost poznavanja tržišta i adekvatan tajming su koji će sve ovo učiniti ozbiljnim. Ok, tajming ovde i nije bio toliko presudan, ali činjenica da su oni momci koji jako puno vremena provode među ljudima je učinila da izađu u potpunosti susret potrebama tržišta. Nemamo veliku penetraciju Internet korisnika ali imamo 2 mobilna telefona po stanovniku? Zašto to ne iskoristiti i jednim killer featureom smrviti konkurenciju? Upravo se to i desilo!

Šta se desilo sa Srbijom?

Grešaka je bilo nekoliko a pre svega nedeljenje strasti, praćeno nedostatkom fokusa i previše površnim ulaskom na tržište ponajviše sa infrastrukturnog aspekta.

Nedeljenje strasti je nastalo iz činjenice da se tim mnogo lakše od pojedinca motiviše da nivo strasti održi na zavidnom nivou. Oscilacije u ponašanju uvek budu pokrivene onim drugim članovima i tako krize odrastanja brže nestanu. Dok je ta strast postojala kad god smo radili zajedno, kada bih ostao sam entuzijazam bi nestajao kad god su drugi tekući problemi ugrožavali rad na servisu. Direktna posledica ovoga je odsustvo fokusa, client’s work i razvoj svog servisa vrlo teško idu rame uz rame kada ste sami. Možemo slobodno reći i ne idu.

Ništa manji problem nije bila ni infrastruktura. Rad sa velikim brojem korisnika koji podrazumeva novčane transakcije zahteva i određeni nivo poverenja i ozbiljnosti, kao i ludački support koji je izostao. Izostao zbog spomenutog fokusa, čime se gubilo poverenje koje za razliku od BiH verzije delimično bilo kreirano jer je Dernek u vreme starta servisa bio superpopularan. Lepo je Gary rekao da je briga najbolja marketing strategija. Nije trebalo 30 strana pisati o tome.

Ali na greškama se valjda uči. Pozitivni primeri poput ovog nam služe da ih što više izbegnemo, mada na kraju ipak je sve do pojedinaca. Ne kažu Ameri za džabe, It’s always people stupid!

Pile, Ado – lepo je pratiti sve što radite i učiti od vas! Dok će drugi skrštenih ruku sedeti i govoriti kako je nešto nemoguće jer smo nesrećni Balkan, vi ćete svojim delom dokazati suprotno. A za to se skida kapa!

Photo: nicdalic

Kukanje u Srbiji nije novost, već svakodnevnica, stanje svesti, stanje nacije. Kuka se kad se ima i kad se nema, kao i u svim situacijana između. Zadovoljavanje svoje unutrašnje savesti ili odbrambeni zid za sve one koji bi vam nekad zatražili pozajmicu, razlozi su mnogi a posledice retko preispitane. Najednom se samo uhvatimo u toj kolotečini. Međutim nije to tako neočekivano, pre ili kasnije shvatimo da svet koji su nam obećavali nije tako šaren, već više crno beli ispis tonera koji je pri kraju, i koji ne obećava previše. Naš toner je odavno prazan…

Počinje sa školovanjem. Uče vas o tome kako trebate da budete vredni, poslušni i dobri. Radite puno i vaš rad će biti nagrađen. Ako budete dovoljno dobri posle 4 do 5 godina stećićete diplomu, odmah će vas sačekati i dobro plaćen posao, perspektiva, prilika da se skućite i oformite svoju porodicu. O dobroti sam već pisao (nije me daleko dovela) a korak posle iste čeka nas ŠAMAR. Lepo je što ste bili vredni, ali moramo da vas obavestimo posla trenutno nema.

Nemati posao je neverovatan izvor frustracije. Život na tuđoj grbači zvuči zanimljivo prosečnom tinejdžeru ali kada pređete dvadesetu, pridike jednako frustriranih roditelja vam ne prolaze kroz uši tako lako kao pre. Kap koja prelila čašu na putu ka bezizlaznoj depresiji predstavlja i 5-6 godina ispiranja raznoraznim beskorisnim i nepraktičnim znanjima koja Vas vode u bolje sutra. Znanja koja nam pružaju mogućnost da radimo sve, osim nešto konkretno, nabacana tako da testiraju naše mentalne kapacitete ali ne i nauče nas da radimo nešto konkretno. Više smo na nivou koncepta nego nečeg realno upotrebljivog. Iz toga nastaje:

Problem 1: Nepostojanje prakse

Idiotski je učiti hiljade stvari ako ne možete da ih aplicirate na konkretnu situaciju. Primenjeno znanje je jedino koje ostaje, definicije koje se vezuju za aktivnost daju pun efekat a to kod nas ne postoji. Fakulteti ne insistiraju na praksama, veza sa privredom i formiranje kadrova prema potrebama iste ne postoje i tako malo po malo dobijamo isfrustriranu naciju.

Nije da ne postoje šanse na tržištu, ali mi jednostavno ne znamo kako da ih iskoristimo. Pogađajte, ni to nas nisu učili, nije imalo mesta pored silnih udžbenika koji se namenski pišu da imaju što više strana kako bi uvećali dobit njihovih autora. Rekli su nam da će nas po završetku faksa čekati siguran posao i slagali nas, a usput nisu obratili pažnju na…

Problem 2: Nedostatak stimulacije za osnivanje sopstvenog biznisa

Vidite, posla stvarno nema ali slobodno tržište je prilika za svakoga. Otvorite svoju firmu, napravite vizitke i sajt, ne košta puno a utire put ka zvezdama. I posle vam kolač u tiganju zvuči nemoguće?

U trenutku kada u državi realno nema kapaciteta za nova radna mesta rešenje bi moglo da bude u podsticanju preduzetništva, ali odakle uopšte bilo kojoj mladoj osobi ideja da je tako nešto moguće. Jednostavno, edukacija i podsticanje mladih na pokretanje sopstvenog biznisa ne postoji, niti je naša zemlja generalno prijateljski nastrojena prema bilo kome ko želi da radi “na belo”. Čak i ako niste neko ko čeka da po uručenoj diplomi posao bude serviran na gotovo, i hoćete da probate nešto svoje (a trebate jer mlade osobe bujaju od ideja) shvatićete da je to skupa igra i odustati. Ne postoji startup kultura i podrška mladih ljudi, makar one nekolicine koja je bila dovoljno hrabra.

Na svom primeru mogu vam reći da su mi trenutni mesečni troškovi, koji podrazumevaju plaćanje najosnovnijih doprinosa državi, stana u Beogradu i onoga što pretekne za život oko 700-800 eur mesečno. Po poslednjim statistikama to su 2 prosečne plate u Srbiji, za onaj posao koji Vas čeka “na gotovo”. Ok rećićete, ne moraš da živiš u Beogradu, baviš se Internetom i tebi je svejedno. Nije baš, određeni preduslovi ovog posla jesu da se bude i na mestu zbivanja i odatle novi trošak, ali analiza troškova i nije ideja ovog teksta koliko skretanje pažnje na nemogućnost pomeranja sa mrtve tačke.

Na sve ovo treba dodati i činjenicu da vas niko neće potapšati po ramenu za to što ste krenuli u samoubilački poduhvat. Naprotiv rećiće da ste budala jer radite za državu, da vaš avion nikada neće poleteti i naručiti još jedno pivo ispred prodavnice dok čekaju da im se jave sa biroa. A prilikom osnivanja firme (makar u Ivanjici) će vas jako čudno gledati, pitati za koga to radite i čime se bavite kao i otkud to da osnivate firmu.

Pazite, ne očekujem da će neko da mi ljubi cipele ili diže spomenik zbog toga što osnivam firmu, ali neki vid podrške bi morao da postoji kada već nacionalno nismo preduzetni. Razlog zašto želim da odem u USA baš jeste prilika da osetim kako funkcioniše društvo uređeno prema biznis principima. Prema pričama (neću da tvrdim dok ne vidim) biznis je pokretač Amerike, a najuspešniji u njemu imaju podjednak status kao i sportske ili muzičke zvezde. Najbolji dokaz tome je i Gary Vaynerchuck i njegovo prisustvo na AskMen-ovoj listi najuticajnijih ljudi. Onlajn vinopija se nešto pita, ljudi se ugledaju na njega i čitaju njegove knjige a takav status u Srbiji eventualno imaju kriminalci, pevači i tajkuni. Uporedite te dve stvari i biće vam jasno zašto smo tu gde jesmo. Hoću da osetim tu energiju jednom i probam da uradim nešto više znajući da nije greh ne otići na pivo ako imate nešto važno da obavite. Kažu da menjanje zemlje neće promeniti moje navike, ali mislim da vredi probati…

Bonus problem: Neisticanje, odbijanje ideje neuspeha i nepreuzimanje rizika

Odavno imam jedan hobi, a to je da teram sebe u propast. Posao u Adria Mediji mi je bio fenomenalan. Klasičan srpski, fleksibilno radno vreme, ok ekipa, ok plata. Međutim kada imate 24-25 godina to baš i ne treba da vam bude motiv koliko sopstveni napredak. Sigurica posao neće biti tu zauvek a ako morate da roknete glavom u zid bolje je da to uradite sa 25 nego 10 godina kasnije sa kreditom za stan i troje prelepe dece. Komentari na moju odluku da napustim ovaj posao su bili uglavnom jako neafirmativni i išli u smeru da sam razmažena budala koja očekuje da će mu neko ponuditi direktorsku stolicu, retki su oni koji su razumeli pravi razlog.

Druga stvar vezana za siguricu jeste činjenica da ne terate sebe do limita do kog možete već se usklađujete sa sistemom po principu linije manjeg otpora. Tako imate 70% ljudi koji ne rade na poslu gotovo ništa osim što kukaju kako ceo dan rade. Ne razvijate se, stojite u mestu i postajete sve manje konkuretni kroz godine. O tome niko ne razmišlja jer im je to sigurno, jer se tako ne ističu i ne preuzimaju odgovornost u slučaju neuspeha. To nepreuzimanje odgovornosti nam je takođe nacionalno, mala sredina čini da se i razvodi jedva dešavaju zbog glasa naroda, a eventualni neuspeh bi bio ocenjen kao klasična kataklizma i uništavanje porodičnih vrednosti građenih poslednjih 5 miliona godina. Glupost, ne plašite se da popušite, svaki popuš je jedno ogromno iskustvo iz kog izlazite pametniji i jači (uglavnom). Ako mi ne verujete pogledajte Džordanovu reklamu.  Komentare drugih ostavite sa strane, imajte na umu da oni moraju da pričaju o nečemu uz ono pivo.

Za kraj, draga moja Srbijo

Posle ovih 25 godina, moram priznati da sam očekivao više od tebe, Srbijo. Ok, priče iz detinjstva jesu bile prenapumpane, mi nemamo kosmodrom, ali pakleno sam se trudio da bih došao do ovde pa i dalje nema naznaka svetla da nas ohrabri, već naprotiv gustina tame čini da se sve češće pitam o svrsi truda. Jeste, rekli su da će biti teško, ali niko nije rekao da neće biti vredno. Prihvatio sam da neću ništa dobiti na gotovo i da moram sam da se iscimam. Prihvatio sam i uvrede usled svih nepopijenih piva zbog posla, i kritike klijenata usled svih popijenih zbog ortaka. Zagrizao sam i jaja i probao nešto svoje, udaranje glavom u zid prihvatio kao realnost ali ne znam koliko ću dugo. A ako odem, zamolio bih te samo jednu stvar… Nemoj da me pitaš zašto…