Danas je jako teško, pre svega zahvaljujući društvenim medijima, da ostanete neobavešteni o nekoj novoj cool stvari koja se pojavila među nama. Pogotovu kada su to stvari od opšteg interesa poput filmova, a kašnjenje od sedam dana može u potpunosti od silnih prepričavanja i da ubije čar. I upravo tako u prethodnih sedam dana bio sam bombardovan o tome kako je Avatar stigao i mnogima promenio živote, poglede na kinematografiju itd, itd. Došlo se i do pomalo pretencioznih izjava da je to najbolji film ikada, pa se postavlja pitanje da li je zaista tako?

Kada se samo progovori ime Džejmsa Kamerona, i u uvodnom trejleru navede par filmova koje je radio (Terminator, Titanik…) shvatite da baja nije za zezanje, već da je u pitanju kralj Holivuda, čovek koji zna da potroši puno ali i zaradi mnogo više para, i Avatar je po svemu sudeći sledeći impresivni naslov u njegovoj biografiji.

Međutim, problem sa senzacionalnim filmovima poput Avatara je što će retko ljudi reći nešto protiv njega, svi će govoriti o tome kako je life-changing experience, nešto najlepše što su videli u životu i kako će još 14 puta otići u bioskop. No, plašim se da  ljudi po konformizmu vole da prate druge i dele neko opšte razmišljanje, te i odavde uglavnom savršeno pozitivni komentari.

Da se odmah ogradim, ovo ne znači da je Avatar loš film, naprotiv, revolucionaran je, ono što donosi sa tehničke strane u potpunosti menja način konzumiranja filmova, te verujem da će u budućnosti Avatar za efekte biti ono što je Matrix bio pre 10 godina. Prvi put sam gledao 3D film u bioskopu i zaista je očaravajuće, a na trenutke i nemoguće, pratiti gomile detalja koje su integrisane u Pandoru, imaginarni svet na kome živi rasa Na’vi, koji su i glavni junaci ove priče. Avatar tako postaje na trenutke najlepša bajka ikada ekranizovana, predstavlja otelotvorenje našeg sveta iz mašte, svetlog, šarenog, lepšeg, drugačijeg te ne sumnjam da je ovo zakucan pik kada je Oskar za vizuelne efekte u pitanju.

Priča je korektna i dinamična. 162 minuta koliko traje film zaista brzo prođe ne ostavljajući vam vremena za dosadu. Dovoljno je plitak da ga shvate široke narodne mase i dovoljno poučan da ostavi neku poruku iza sebe. Opet, priča po sebi nije revolucionarna, lepa je, ima sve elemente jako komercijalnog filma, fensi predele, patetične ljubavne scene, kul leteće objekte i naravno tuču sa glavnim na kraju filma. Naravno, dobar deo toga je već viđen, deo priče podseća čak i na Pokahontas, a o ksenofobiji ljudskog roda postoji toliko snimljenih filmova, ali ono što razdvaja Kamerona od ostalih jeste način na koji on sklapa sve ove priče u jednu celinu. Film naprosto šeta vaša osećanja od gorčine zvane korporativni svet, do ponosa što bunt nikada ne umire, i što će se uvek pojaviti iznenada sila koja rešava stvar.

Baš ta činjenica da dobro nekako pobeđuje mi je nekako umrljalo celu sliku o ovom filmu. Pouka da ćemo se i pored svih sranja koje pravimo nekako izvući, kako dobro i prave vrednosti uvek pobeđuju je previše ofucana. Verujem da bi mnogo jači efekat ostavio šok zbog uništenja jednog sveta. Poruka koja pokušava tokom celog filma da se prenese, o značaju prirodnog balansa i opštih vrednosti gubi svoju jačinu na samom kraju, umesto šamara ljudskom ponašanju doživljavamo happily ever after, i na sve to ona patetična ala Celine Dion pesma. Ali, ko sam ja tu da se pitam, kada je pola milijarde dolara u pitanju pouka je manje bitna od onoga šta ljudi žele da vide.

I na kraju, da li je Avatar najbolji film svih vremena? Sigurno ne, ali to nikako ne znači da je loš, štaviše potrebno je odgledati ovaj film da biste bili deo onoga što dolazi. Tehnološki revolucionaran probudiće geeka u svakom od nas, a pitkost i zanimljivost učiniće da ovaj obori sve rekorde gledanosti u domaćim i svetskim bioskopima. I pored svega toga ovo nije dovoljno da ovakav film poredite recimo sa Kumom. No možda sam i ja odveć mator, pa poput mojih starijih kolega koje poštuju zvuk jedino sa vinila, ne želim da priznam film u kome glavni glumci predstavljaju zapravo 3D animaciju. Moguće, na kraju mišljenje je subjektivna kategorija a neće mi biti ni prvi put da grešim, na vama je da doživite ovu avanturu na svoj način.

Moram priznati da su bioskopi poput Stera i Koloseja (pogotovu ovaj drugi) vratili film u moj život na velika vrata. U poslednjih nekoliko meseci odgledao sam većinu “hitova” koji nam dolaze preko bare, ponet utiskom posle Star Treka sam vam i pisao, a posle Prokletnika (Inglorious bastards) nije mi padalo na pamet da zaspim a da ne prenesem utiske sa vama.

Kada sam ogledao Kuma prvi put, skovao sam izraz čulna renesansa, koji je trebao da označi ono stanje svesti u kojoj vam sva čula uživaju, film koji vas u potpunosti ispuni pričom, scenografijom i muzikom i natera da ga gledate iznova i iznova. Međutim takvi filmovi se retko rađaju, filmska industrija se bazira na recikliranju klišea, koji se stalno vrte  i tek poneko iskakanje od istih vam privuče pažnju i oduševi vas. Dvojica se u tome itekako izdvajaju, jedan je Gaj Riči bez Madone a drugi, junak naše današnje teme Kventin Tarantino.

I zaista Prokletnici su drugačiji film. Propraćeni uvek dobrim odabirom muzike karakterističnom za Tarantina, drugačijom, često POV kamerom koja se savršeno uklapa u pojedine bizarne scene, na početku u najmanjem slučajem obećavaju dobar film. A onda, ulazite u priču kroz gomilu minijatura, usporenih scena koje vam pružaju priliku da uđete detaljnije u psihologiju likova ali i shvatite besmislenost pojedinih situacija. One šaraju ceo film, daju mu dinamiku  i savršeno se uklapaju u jednu celinu. Naravno detalje neću otkrivati jer ipak trebate sami da doživite ceo film.

Glumačka ekipa blago rečeno pere! Nisam neko ko prati karijeru Bred Pita, ali mislim da je ovim filmom, još jednom dokazao da je mnogo više od Barbikinog Kena, i da je tu gde jeste sasvim opravdano. Njegov lik u filmu je u isto vreme morbidan i komičan i on to nosi bez problema kroz ceo film. Sjajnu podršku u tome mu pruža i Kristofer Valc, za mene totalno nepoznat glumac, koji je oprao glumeći “Lovca na Jevreje” nemačkog generala Hansa Landa.

Pre nego što sam pogledao film, kružile su neke priče da je film pun krvi i nasilja, sa čime se ne bih složio (ili je moj prag tolerancije jako visok), u filmu ima krvi, skidanja skalpova, razbijanja glave bejzbolkom… itd ali je i pored toga mala maca za Ramba IV :P Krv je prisutna da bi pojedine scene predstavila realnijim, a i nije nešto što je nesvojstveno Tarantinu.

Da sumiram, ja sam zaista oduševljen filmom, i dao bih mu dobru 9/10 ocenu jer sam se zabavio, video neku drugu priču, shvatio da Bred Pit možda i zna da glumi i još više zaljubio u gledanje filmova u Koloseju. Međutim film ima zaista podeljene kritike, ima onih kojima se poput mene jako svideo, i onih kojima je film totalno sran*e.  Kritika može da ode na dužinu filma, 153 minuta i nije baš malo, pogotovu ako uzmete da neke od gornjih minijatura (poput ispijanja mleka) besmisleno traju po minut dva. I pored toga zabavićete se, nasmejati, ali i zgroziti, videti neko drugo viđenje završetka drugog svetskog rata i pričati kako je film strava/sranje svima oko vas. Bez reakcije sigurno nećete ostati.

Konferencija eTrgovina 2008 je moja prva eTrgovina. Razlog je u tome što sam prethodnih godina imao ispitne rokove u ovom periodu, što je mene kao malog fluffy štreberka odvraćalo od ideje da posetim ovu manifestaciju. I moram priznati da sam pogrešio…

photo provided by Marinowski

eTrgovina nije samo još jedna konferencija, i to je verovatno razlog zašto ovo dešavanje traje toliko koliko traje. I sam priznajem da sam hteo da slušam dosta predavanja, ali za razliku od većine konferencija ovde su predavanja naspram networkinga u drugom planu.  Poslušao sam samo Stevu i neku devojku koja je pričala o Creative Commonsu i to je sve od mene, ali ono što se dešavalo van tih predavanja učinilo ovu konferenciju jednim od najlepših stvari koje su mi se u poslednje vreme desile.

Paklenu ekipu na eTrgovini sačinjavalo je DPT društvance: Ilija, Nixa, Godža, Flylord, Marinowski i moja malenkost aka Y&H team featuring jako puno ljudi sa domaće web scene, bolje da ih ne pobrojavam jer ću nekoga sigurno zaboraviti. Verovatno glavni krivac za fantastičan provod jeste Igor (Marinowski),  koji je inače sa Palića i koji nas je uveo u tajne ovog jako lepog mestašceta. Ispitali smo neka zanimljiva mesta, degustirali gde god je to bilo moguće na Paliću (mislim da je prosečan unos tečnosti ova tri dana nekih 10 litara po čoveku :P ), i na kraju imali priliku da se uverimo u zaista sjajne fotografske sposobnosti našeg domaćina. Ti photo sessioni na Paliću su bili verovatno nešto najzabavnije što mi se desilo u proteklih par godina, svo vreme smo se kidali od smeha, a već po Internetu i kruže slike koje će na najbolji način to preneti.  Pored Palića imali smo priliku da posetimo i čuveni Vinski Dvor (to se svake godine inače posećuje) i posetimo vinski podrum jednog od poznatijih majstora vina u ovom kraju. Da zabavi ne bude kraja doprinela je i moja prva interakcija sa Nintendom WII koji je ispostaviće opravdano užasno zabavna i zarazna stvar i novi sastojak u mojoj wishlisti. Ako možete da ga kupite, kupite ga! Igrice možda jesu skupe, ali gde su mladi tu je i šega :D

Neću previše detaljisati jer neke stvari se i teško mogu opisati, ono što stoji iza svega jeste da sam se odmorio, jako lepo proveo (i ako u Subotici četvrtkom posle 1 jako teško nešto da radi), ponešto naučio  i povezao sa dosta ljudi koje do tad nisam znao a rade neke vrlo zanimljive stvari na srpskom Internetu i šire. Ovo je učinilo eTrgovinu novim MUST DO dešavanjem u mom godišnjem planeru (pored BizBuzza), i kao što rekoh jednim jako divnim iskustvom. Zahvalnost pre svih ide Igoru, kao vodiču i Flajku koji se cimao sa baba Radojkom (ništa intimno) a zatim i ostatku Y&H tima na svemu. Hvala drugari i vidimo se sledeće godine (ako bude Interneta :P ako ne onda refugee camp) i zapamtite: “Niđe veze!”