Nebojsa Radovic – Personal Blog

Menu & Search

6 meseci kasnije

17/03/2013

Kada je prošlo mesec dana mog boravka u Americi, obećao sam da ću nastaviti sa ovim periodičnim izveštajima. Svaki mesec bi bilo previše, jer se ne dešava toliko puno stvari, a i meni je bilo potrebno malo više vremena da napravim presek svega što sam ovde doživeo i na kraju sve to stavim u jedan tekst. Tako smo i došli na pola moje US avanture, u šesti mesec. Pa da počnemo. 

Pomalo rasut kakvo mi je i pisanje, počeću zaključkom. Ovo je verovatno najbolje iskustvo koje sam mogao sebi da priuštim u životu. Činjenica je da se poklopilo nekoliko želja u isto vreme i da je to razlog zašto sam došao. Međutim, kako to obično biva, retko kada su očekivanja koja imate jednaka onima koja zaista budu na kraju. Imao sam velika očekivanja, i ona su donekle ispunjena, ali stvari koje su se desile van njih učinile su ovu avanturu jednim od značajnijih dešavanja u mom životu. Ako se setite pogleda iz tuđih cipela, shvatićete da je proširena perspektiva, koju dobijete životom u drugoj zemlji jedan od najvećih benefita koje možete dobiti. Izgubite predrasude, gledate stvari iz drugog ugla, razumete zašto se neke stvari drugačije rade. To nije promena koja se oseti, ona se jednostavno desi, a onda mesecima kasnije dok prevrćete po godini koja je iza vas shvatite da je promena koja se desila zaista drastična. Vrlo lekovito deluje i na ličnu frustraciju koje, ovako gledano sa strane, kod nas ima i previše.

Da li su onda putovanja i odlazak univerzalni lek?

Verovatno nisu. Ali doprinose mentalnom zdravlju . I ono što je značajnije, obesmišljavaju generalizaciju. Generalizacija je verovatno jedno od najopasnijih zamki u koju možete da upadnete. Iz perspektive studiranja u školi u kojoj studiraju ljudi iz 100 zemalja širom sveta shvatite da smo svi mi manje više isti. Možda više plavi, drugačijeg akcenta ali jednako budalasti i sa pregrštom istih mana. Videćete i Nemce koji kasne, visoke Azijate i Amere koji znaju više geografiju od vas samih. Shvatićete da iste boljke imaju studenti i ovde i da ne padaju poslovi  sa neba baš tako lako. Sve zavisi od lične inicijative, i oni koji čekaju posao ni ovde ne prolaze baš tako sjajno. Razlika je samo da postoji alternativa.

Drugi problem sa putovanjima ili, ekstremnije, studijama u inostranstvu je u tome, što smo na kraju dana mi jako siromašna nacija. Iznutra nam to tako ne izgleda, ali je to vrlo realna činjenica. Voleo bih i sam da sam proputovao 100 zemalja, ali istina je da je moj prvi izlazak iz zemlje bio kada sam imao 21 godinu. To nije zbog toga što mene moji roditelji ne vole, već je naša hermetičnost posledica i  hronične nemoćnosti da se ekonomski pomerimo sa mrtve tačke. Jedini spas je internet, ali opet, velika je razlika između napisanog ili pregledanog i doživljenog.

Velikost Američkog sna

Da li je Amerika (aka SAD) najveća ili najuspešnija zemlja na svetu? Nije. Po prihodima po glavi stanovnika je tu negde između šestog i osmog mesta. Ipak, mašinerija koja stoji iza promocije Amerike čini ovu zemlju najpoželjnijom destinacijom na svetu. Mnogo je velikih stvari izmišljeno u ovoj zemlji, ali je preteča svih veliki Američki san. Ta mogućnost da dođeš kao niko u novu zemlju i ostvariš se lično i profesionalno, i odsustvo straha od neuspeha čini ovu zemlju tako poželjnom i ogovaranom. Većina ih dolazi bez previše toga iza sebe. Rizikuju sve u potrazi za dobrim životom, a konstanta je da se uvek mogu vratiti kući. Oni koji su dovoljno vredni i uporni uspeju, budu nagrađeni od društva time što postanu deo srednje klase, koja je ovde vrlo pristojna i o čemu većina nas može samo da sanja.

Odlazak nije lak

Pisao sam i o tome. Razlika između odlaska kad nemate ništa iza sebe, i onog kada imate prijatelje, porodicu, karijeru se u mnogome razlikuje. Kada nemate ništa, krećete od nule, kada imate mnogo toga krećete iz minusa koji je ovde teško nadoknaditi. Nisam slučajno pomenuo Američki san. Između filma i realnog života u Americi ima puno razlika. Ponajveća, i ona na koju je jako teško videti u filmovima jeste drastična razlika u načinu na kome se uspostavljaju odnosi i tretira slobodno vreme. Nikada u životu nisam imao problema da uspostavljam prijateljstva, ali ovde je to jednostavno drugačije. Poslovno i privatno je (uglavnom, da se zaštitim od generalizacije) neverovatno polarizovano. Kada je posao u pitanju saznaćete sve što vas interesuje. Kada je privatno u pitanju naići ćete na prvobitni sloj kurtoazije, u čemu Ameri zaista nemaju premca, a posle toga na zid koji retko ko preskače. Odavde i nema puno problema kada su u pitanju poslovne odluke. Dok se kod nas razmatraju potencijalni odnosi tri kolena unazad i smišljaju razne okolne priče kako bi se donela neka odluka, ovde je to hladno, argumentovano i bez previše teških osećanja. Sve u cilju rasta. Ako niste makar delimično materijalista, postoji mogućnost da vam ova zemlja uopšte neće odgovarati.

Ne postoji nešto kao što je savršena zemlja

Ovo nas dovodi do zaključka da ne postoji nešto kao što je savršena zemlja. San Francisko je blizu tome. Vreme je jako lepo, na par sati vožnje/leta možete da zadovoljite bilo koju potrebu koja vam padne na pamet. Havaji, Taho, LA pa ni Njujork nije tako daleko. Ljudi su fini i ovde imate priliku da upoznate neke od najpametnijih ljudi koji hodaju ovom planetom. Ovde se ne priča o problemima, ljudima, komšijinoj kravi. Već o idejama, poslu, putovanjima. Ali to je isto razlika u društvima koju je teško videti u filmovima. Ovaj grad je sedište preduzetničke kulture u ovom delu Amerike. Pričati o osnivanju kompanije, startapima, idejama i tehnologiji je isto kao kod nas kada pričate o politici. Apsolutno identično. Čak je i nivo iritiranja sličan, jer svi žele da promene svet i svako ima sledeću veliku ideju.

Bolje je, ali nije savršeno. Potrebno je puno vremena da se naviknete na drugu zemlju i neke stvari će vam beskonačno nedostajati. Kao neko ko je odrastao u kulturološki drugim uslovima, život u Americi može biti priličan šok. Ovde mislim na Evropljane kao grupu pre nego na naš mali region. Pored uspostavljana prijateljstava, interesantno je izvrnut i odnos prema uživanju. Sve je dosta brzo, hibridno i pop. Na putu ka uspehu, stvari poput uživanja u dobroj kafi ili hrani su marginalizovane. Opet, možda je i to što previše ulažemo i razlog što smo tu gde jesmo. I veći Evrope takođe.

Ponosni Evropljanin

I pored toga, vrlo sam ponosan što sam Evropljanin. Zvučaće vam smešno što ne kažem Srbin, već se kitim titulom većom od sebe, ali iz ovog ugla Srbija je samo jedno predgrađe Njujorka. Ono što odrastanje i sazrevanje u Evropi sa sobom donosi jeste širina i multidisciplinarnost. Hteli ili ne mi smo od malena učeni da radimo više od jedne stvari, dok se ovde većina stvari svoji na brzinu i specijalizaciju koje po pravilu znače i uže vidike. Odatle i optuživanje Amera da su glupi ili plitki, i ako je to jedno od najgorih generalizovanja koje možete čuti za ovu zemlju. Kada funkcionišete u sistemu koji za svakoga ima nešto da ponudi nema potrebe da svaštarite, dovoljno je da se bavite onime što volite i od toga ćete moći solidno da živite.

Specijalizacija sa druge strane ima svoje mane kada su u pitanju vrlo brza i ekonomski turobna vremena kao što je današnje. Opisi poslova se jako puno menjaju i morate da budete spremni da se adaptirate. Stoga se u poslednje vreme sve više priča o hibridnom razmišljanju i potrebi sagledavanja problema iz viših uglova. Kad odrastete u zemlji u kojoj vam je sve snalaženje i presipanje iz šupljeg u prazno, prelazak u sistem koji funkcioniše vaš može lansirati vrlo visoko.

Kako da postanemo bolji

Verovatno najveći zaključak koji možete da donesete posle posle par meseci života jeste da postoji neverovatna količina negativne energije koja izbija iz svih ljudi koji trenutno žive u regionu. Odustao sam od Twittera zbog činjenice da sve što mogu tamo da vidim je samo negativna energija, pljuvanje, kritika i ismevanje. Kulminacija toga je bio dolazak kući u decembru kada su mi svi izjavljivali kako treba da me boli ona stvar jer sam zapalio i kako ne treba nikad da se vraćam. Svima je jako loše i problemi kao takvi izgledaju da su ekskluzivitet Srba samo i nikoga više na ovoj planeti. Onda pročitate ovako nešto i shvatite da to baš i nije tako. Postoje uspešni i u Srbiji, ali oni ne kukaju već pokušaju nešto da urade, a ako su dovoljno uporni izguraju to do kraja. Svakako da je lakše ako se rodite u Kaliforniji, ali mogli ste da se rodite u Africi. Imate apsolutno sve uslove da budete uspešni, ali traženje izgovora je uvek bilo značajno lakše nego pokušaj da se nešto uradi.

Radom dokazujete da cenite sebe i da ste spremni da investirate vreme kako biste ostvarili svoj potencijal. Isto tako pokazujete kako cenite ljude oko sebe i državu u kojoj živite. Jer je ona ta u kojoj ste se rodili, i dok možda vlast nije idealna radom možete da napravite mikrosvet u kome ćete da promenite neka od pravila. Jer država nije uspešna ako ima tri svetski poznata tenisera, već ako svaki grad ima 3 uspešna preduzetnika. A o ljubavi prema državi, prema kojoj sam i sam bio vrlo kritičan je verovatno najlepše Pupin napisao u knjizi Od imigranta do inovatora za koju je dobio Pulicerovu nagradu (koliko ljudi zna ovo uopšte?!?). Kao razlog propasti Austrougarskog carstva navodi:

Ljubav stanovnika prema državi je počela na bledi da bi na kraju i nestala. Onog trenutka kada ljubav nestane, nestaje i država…

Ne znam. Razmislite malo. Otputujte ako imate vremena i novca i vidite kako to izgleda i negde druge. Nije strašno otići i ako će vam to svi reći. Strašno je ne vratiti nikakvu vrednost u društvo koje vas je dovelo do toga. U idealnom slučaju će taj odlazak otvoriti neke nove vidike i kreirati vrednost na obe strane. Dobro je spajati dva sveta, našu domišljatost i zapadnu efikasnost. Ne treba pokušavati da ga ispravite, već iskoristiti ono najbolje od njega. Mislim da ima nečega u tome, a ja ću dati sve od sebe da to u narednih 6 meseci i dokažem. Stvari se lepo odvijaju, ali da ne ureknemo bezveze. Do sledećih vesti…

Vaš @eniac

PS. Moram da se zahvalim i Vladi Đačiću koji mi je poklonio Pupinovu knjigu pre nego što sam odleteo za Ameriku. Sjajna knjiga koja je došla u pravom trenutku. Ako imate vremena najtoplija preporuka da je pročitate.

Nebojša Radović

Radoznali posmatrač koji neka od tih posmatranja pretvori u reči. Idealno reči koje izazovu one koje čitaju da probaju nešto novo, a život baziraju na akciji - ne izgovorima.

Related article

Kako da od vremena izgubite sa malom gol razlikom

Često se vraćam na to koliko je sjajno imati lični…

Kako preživeti dvadesete

Imam 30 godina. Teška rečenica za nekoga ko nikada nije…

Nepostojana nula

Nepostojana nula

Imam osećaj da ceo život kasnim. Iz malog grada preselio…

47 Discussion to this post

  1. Dinke says:

    Slazem se za putovanja, vecina Srba ima nekakvu bajkovitu sliku o tom “zapadu” i ostatku sveta koji nas okruzuje, tako da su putovanja od esencijalnog znacaja za razvoj jedne osobe. Medjutim imaj u vidu da je moja generacija (a ja imam 38 sada) uz hronicnu bedu odrasla i u kavezu zbog viza, sankcija i sl.
    Ja sam prvi put izasao van Srbije 2007 godine (sa svojih 33), a poceo sam zaista da putujem tek kad su nam ukinuli vize. U srecnim zemljama studentarija od 18 leta stavi ranac na ledja, sedne u voz i obidje dobar deo sveta.

    I da, sav taj hejt na twitteru najbolje se vidi kad se malo odmaknes od zemlje na par dana.

  2. Karapandza says:

    Super ti je tekst Enijače. Samo mala ispravka. Pupinova knjiga se na srpskom zove “Od pašnjaka do naučenjaka”. Inače, lektira u mnogim američkim školama. Iako je zaslužan za to da Slovenija nije Italija, da je Dalmacija Hrvatska, da su veliki delovi Vojvodine i istočna Srbije Srbija, da je Makedonija država… njega u lektirama ni jedne od naših zemalja nema, a udžbenici istorije ga preskaču….

  3. Samo što pomislih kako si se u šest meseci od “naširoko i nadugačko pa da razglabamo” srpskog tića odmetnuo u “kratko i jasno pa ko razume – razumeo je” američko đače pročitah poslednji pasus.

    O-D-L-I-Č-A-N -> 90 kredita (ne potcenjujem, ovo je max u mojoj školici) !!!

    Čuj, odličan! Da se ja pitam, prebacio bih ga u kontekst “Svet oko nas”, dodao “Solution vs. Problem oriented” način razmišljanja i stavio u čitanku !

  4. DrM says:

    Sta moze jedan lekar u Srbiji osim da bude lekar? Kako drugacije moze da utice na svet osim da cuti I radi za 500€ od kojih jedva da moze ponekad da ode do Slovenije u Terme? Kako da radi privatno I posteno zaradi dodatni novac kada na svojoj klinici radi do 5-6-7 h uvece? Kako da ima decu, ako svog bracnog saputnika ne vidi po 4-5 dana zbog naizmenicnih dezurstava? I uopste sta moze da ponudi svom detetu, ako sebi jedva priusti letovanje u Egiptu? O stanu ne zelim ni da govorim I kolima, to je luksuz. Na kraju novac I nije najbitniji zaista, nego taj osecaj da ste vecito nekome duzni, zahvalni, da uvek postoji neko iznad vas ko moze da vam unisti zivot, ako se bunite zbog nepravde I trazite postovanje svojih prava I licnosti… Biti lekar u Srbiji I Beogradu je uzasno tesko- jer uvek postoji neko ko nema ni 500€ – a ‘ ti si sad nasao da se bunis sto ne mozes na godisnji jer nema ko da radi!’ O uslovima u nasim bolnicama ne zelim ni da govorim. Uostalom- kakav godisnji kad posle toga moras za 2 nedelje 5 komada dezurstava da obavis- kome je do godisnjeg uopste??? Veliki pozdrav iz Nemacke! Ja sam pronasla alternativu :-)

    • eniac says:

      Za lekare je vrlo nezgodno jer to nije profesija koja je previše primenljiva van struke direktno. Ali ima ideja. Problem je malo što ljudi koji su završili medicinu ne žele previše da menjaju, završili su školu za doktore i to bi po svaku cenu i da budu i ako industrija oko toga nudi mnogo više.

    • Jovan says:

      DrM kao i u svakoj struci potrebno je da razmišljaš malo inventvnije… Cak i u Srbiji lekar moze da radi u struci npr na internetu… Izguglaj malo ima sajtova sa stotinama hiljada poseta mesecno koji traze lekare…

      BTW Eniac, super ti je post i preporuka za knjigu

  5. Vlacke says:

    Dok sam citao clanak, u velikom delu istog sam prepoznao dosta stvari koje sam i sam iskusio na svom (do sada) jednogodisnjem radu u Nemackoj. Posebno ova recenica “Generalizacija je verovatno jedno od najopasnijih zamki u koju možete da upadnete”. Zagovornik sam ove tvoje recenice, ali moram da priznam da nisam imun na ovu zamku, cak i posle zivota “napolju” – valjda je tako jer je generalizaovati “lako”. Jednostavno je, i lakse objasniti nekoga ili nesto generalizacijom nego investirati vreme razumeti ga.

    Spomenuo si u teksu i Afriku, i kako je gore biti rodjen tamo nego u Srbiji (sto je GENERALNO istina). Medjutim, skoro sam se vratio iz Kenije, iz posete drugarici i iako je bilo stavri koje su potrvdile stereotipe, ne mozes da zamislis koliko si ti ljudi sposobni, i preduzetnicki orijentisano upravo iz razloga sto moraju da se snadju. Jedan primer je mPesa – sistem prenosa novca putem mobilnog telefona i kiosaka po celoj zemlji. Nema banaka, nema licnih karti, nema cekanja u redovima vec samo SIM kartica i para koje zelis da prebacis nekome. Jedan takav biznis model je mozda ne zamisliv na zapadu gde svaka transakcija mora biti dokumentovanan mozda ne bi uspela, ali u drugom kontekstu, drugoj kulturi to je vrlo unosan biznis – i nesto sto mozete da upoznate samo ako putujete i vidite kako drugi ljudi zive.

    Zelim ti uspesnu drugu polovinu avanture,
    Vladimir.

  6. Au! Imenjače, redovno si mi prelazio u sviđanje… a sad si me bez reči ostavio… Onako, ko plačljiva Majka, sa suzama u očima… naše dete! Ne samo što si lepo sve sažvakao i svario, nego si stvarno nacrtao umetnički. Puno sreće, samo cepaj, a ako negde zašrkipi slobodno kucaj i na ova vrata.

  7. sarche_jea says:

    Nebojša, kao i svaki put, pravo u metu. Moj najveci šok po dolasku na Aljasku 2011-e godine je bio prvi dan na poslu, i prva osoba sa kojom sa se upoznala, koja je posle moje izjave da sam iz Srbije počela na keca da priča o Titu, Koštunici, Đinđiću… ‘KAKO ti to sve znaš??’, ‘Ah, pa jako puno čitam.’ Amerikanac, koji po svim atributima izgleda kao šablonizovani, plitkoumni tinejdžer koga vidimo u filmovima. Eto.

    Bilo kakav odlazak u drugu zemlju otvara oči, ali SAMO AKO dopustiš sebi da ti se promeni mišljenje. Nije dovoljno samo otići. Znam gomilu ljudi koji su bili na istom programu kao i ja, koji se i dalje drže starih predrasuda jer su za 5 meseci u USA dozvolili sebi da se druže samo sa Srbima. Ali i oni su u malo boljoj poziciji nego ljudi koji pričaju o narodu čijeg nijednog pripadnika nisu nikada upoznali. Slična situacija mi se desila sa Rusima. Posle mesec dana u Rusiji, tvrdim i stojim iza toga da mi se Amerikanci mnogo više sviđaju nego Rusi. I da Rusija nije nimalo naša ‘majka’ kako mi ubeđujemo sebe.

    Poenta ovog mog podugog uvoda je da mora da se radi na uništavanju generalizacije. Ona je danas postala besmislena za bilo koga ko je malo izašao iz svoje zemlje. A ako nije moguće izaći iz zemlje, postoje drugi načini – studentske organizacije, Internet i forumi.. Mi kao Srbi odbijamo da naučimo bilo šta iz okolnog sveta, branimo se idejom ‘zlog zapada’, dok u stvari, svuda nas prihvataju raširenih ruku. Svi žele da nas upoznaju. NIkog nije briga šta je bilo ’99-e, a kamoli pre toga, dok se mi grčevito držimo prošlosti od pre 70 godina.

    A što se tiče kreiranja svog mikrosveta, to je itekako moguće. Pa koga briga za politiku? Već godinama ne čitam vesti, ne gledam TV, ono malo što znam o politici saznam na tviteru (koji ću iz tih razloga da filtriram), guram i radim na sebi i trudim se da ja kao individua postanem bolja, da napredujem, da naučim. Ne može politika da bude izgovor da ne učite, ili da ne radite. Poznajem gomilu preduzetnika širom Srbije koji su stvorili pristojan život radom, trudom i strpljenjem. I oni imaju sredstava da odu van zemlje i putuju. I oni nisu morali da rade do 6 ili 7, kako je napisano u jednom komentaru, oni su radili i noću, u 2 ujutru, ostajali prekovremeno… Ali to nije toliko teško, i ako radiš ispravno, ta žrtva je potrebna samo na početku. A isplati se višestruko. Je l’ zaista mislite da preduzetnici isto tako ne počinju u Americi?

    Nije kod nas najgore. Nemamo najgoru političku scenu, nemamo čak ni najgoru estradnu scenu, nemamo ni najgore kriminalce. Ali imamo najgore stanje uma, a ono što je strašno jeste što za to nemamo koga da krivimo.

  8. Višnja Milešević says:

    Alal si nam rek’o! :)

    Ne, al’ bez zezanja, tačno ovakva perspektiva je ono što žudim da pročitam od ljudi u njihovim blogovima. DRUGA PLOČA konačno! Dosadilo mi je da čitam jednu te istu priču o tome kako je u Srbiji ovako i onako, pa sve sa različitim literarnim izrazom, ali suština je u “40 razloga zašto ne želim da živim u Srbiji”.

    Baš ovo mi je trebalo! Neko ko se POMERIO i sad uči i iskušava i sad prenosi ta iskustva.

    Želim ti lep provod i dalje, s radoznalošću ću iščekivati da vidim u koju si se sjajnu priču sledeće denuo, a u međuvremenu nadam se, i ja ću dati neki materijal za čitanje sa juga kontinenta na kom si ti sad – iz Kolumbije.

    Živ bio Enijače :)

  9. milos says:

    Interesuje me ko je izdavac knjige?
    Hvala unapred na odgovoru:)

    Pozdrav

  10. Svaku rijec potpisujem, kao netko tko je vec 10 godina “vani”. Ostvarenje svih planova zelim, samo naprijed!

  11. Nesha says:

    Spanija i Amerika sigurno da nisu iste… ali su nam dozivljaji i pogledi na stvari jako slicne… odlican tekst

  12. Lesa_ns says:

    Svaka cast enijace, opet si rasturio s tekstom :)

    Totalno se slazem sa izjavom o putovanjima, i dodao bih zapazanje, da ljudi kod nas pogresno gledaju putovanja, ne treba ti gomilu para i citavo bogatstvo da bi otputovao (gde god), a ono sto ces steci na tom putovanju je mnogo vise od svih para koje si ulozio. Treba imati zelju, a sve ostalo ce vc doci ..

  13. Antonije says:

    Sjajno! ovo ti je apsolutno najkvalitetniji post otkad si poceo da pises o svom pohod na ameriku.

    i sto se tice kvaliteta pisanja, i sto se tice perspektive, koja je postala mnogo objektivnija (nema patetike :P)

  14. Lesa_ns says:

    PS.
    Pupinova knjiga u elektronskoj formi se se moze pronaci na http://archive.org/details/fromimmigranttoi00pupi (u txt formatu ili skenirana), free i legalno, naravno :)

  15. Iako sam stariji, znače mi tvoji (prepoznajem iskreni) tekstovi, vidim tu i brojne moje stavove i iskustva iz mojih 6 meseci rada u Milanu. Ne samo to… peglaš neke moje zgužvane nedoumice koje bih ja mogao razrešiti jedino da sam se upustio u tako nešto kao ti.
    Ipak ne delim mišljenje o hejtu na Twitteru (generalizacija). Moje iskustvo je onda bolje jer je raznoliko.
    Ono što mene tera na razmišljanje ovih dana ovde je ta “odvratna pasivnost” koja je zavladala. Juče sam se na Twitteru (za)pitao: Ako izuzmemo “palim odavde”, imate li plan koji ide uz “ostajem ovde”?
    Verujem da odgovori i pune i prazne “onu čašu”.

  16. Braca Ristic says:

    Zahvaljujuci tebi sam danas saznao da je Mihajlo Pupin 1915. bio jedan od osnivaca NACA-e (kasnije NASA). :)

    Odlican tekst, kao sto se i ocekuje!

  17. Nebojša Grbačić says:

    U jednom dijelu teksta suptilnom nam hoćeš reći kako ti je kao strancu teško umočiti tamo preko bare. A to je dio koji nas sve, realno, najviše zanima! Pa hajde skini te rukavice i reci jesi ubo što američko ili nisi! :D

    • eniac says:

      Jako je suvo u poslednje vreme, nema potrebe da te lažem imenjače. Ali i u pustinji ponekad padne kiša. Biće, polako.

  18. Samo guraj, a i hibridni model zvuči dobro :)

    Nadam se da ćemo imat priliku jednom sjesti, vjerujem da bi još štošta se dalo iz tvog iskustva naučiti…

    • eniac says:

      Nema potrebe da ti ponavljam da kod si kod mene uvek rado viđen gost, bez obzira na gradu kom živim. Hvala drug!

  19. činjenice says:

    Nisi ti još osetio američki sistem u prevodu nisi još u kreditima. Ako ostaneš da živiš videćeš kolika je visoka cena nekretnina u Kaliforniji posebno. Kuća koja je ništa specijalno košta oko 400k na 30 godina kamata 6% svaki mesec $2400. I to sve ako zaradjuješ oko 120k za godinu dana a do te zarade ima da se ubiješ , a porezi ti pojedu 40% zarade. Ako želiš da se hraniš kolko-tolko zdravije (organski) to isto košta , račun za struju $80, pošto bez automobila ne možeš ništa računaj mesečno oko 150$ do $250 za gas ako putuješ duže do posla . Kredit za automobil od $20.000 na 5 godina to jest 60 meseci je otprilike $366 svaki mesec za jednu Mazdu 3 sa petoro vrata , za Mercedes,BMW,Audi mora više da se da,osiguranje za automobil tzv. car insurance $60 . Mesečno ta telefon $25-$50,Broadband(internet) svaki mesec $50 , Bolje zdravstveno osigranje $ 160,prosečan račun za vodu u SAD je oko $ 50. Imaš 10 državnih praznika. Uvek možeš da raznosiš pice za $6-$11 i da preživljavaš. Vekna hleba je $6,kupiš 3 paradajza $6 :) Amerika je skupoća. Izadješ u grad tekila $7 , ulaz u klub $20 a ide i do $35, taxi posle , klopa …:) Ako želiš u pristojan restoran na večeru računaj za dvoje $100. U Beogradu sa 1.000e i još ako imaš svoj stan ti si bre gospodin čovek , mnogo je jeftniji život u Srbiji , poenta je što ljudi ne uporedjuju standard života nego plate što je velika greška. Problem je što naš narod otprilike njih 99% ima iskrivljenu sliku života na Zapadu. Mnogo tu prodje para kroz ruke na Zapadu ali dok se poplaća sve i svašta ništa ne ostane u džepu. Poz

    • eniac says:

      Nažalost jesam jer nisam mogao da finansiram svoj život ovde više. Tako da vrlo dobro znam šta i kako. Kupovina kuće u Kaliforniji nema nikakvog smisla, u SF pogotovu gde ti obična kuća košta milion dolara. Moja teorija iza ovoga je vrlo prosta – ulazak u dobar klub se uvek plaća, i tako je i sa Kalifornijom. Ako želiš da živiš u sedištu tehnološkog sveta, plati bato. Finansirao sam koliko sam mogao ali morao sam da uzmem i kredit.

      120.000 nije nerealna plata ovde sa druge strane, i istina je da sa tim novcem živiš na sličnom nivou kao u Beogradu sa 1500 eur, ali si i dosta fleksibilniji i velika je razlika kada odvojiš 10% od 15.000 eur i 120.000 dolara i staviš na stranu.

      U svakom slučaju jeste skupo i surovo ali ako znaš zašto to radiš, nije nešto što ne može da se reši. Ako dolaziš ovde kako bi se hvalio da živiš u Americi i pržio lovu koju neko drugi teško zarađuje, bolje je ostati kući i ne izlagati se riziku od dugovanja.

    • Aleksandar says:

      Možda će zvučati ironično jer ovo pišem iz “materijalističke Amerike” ali postoji jedna stvar koja nema veze sa standardima na papiru i ne može da se plati novcem a to je – ispunjenost i kvalitet života ne samo tvog, već i svih ljudi oko tebe.

      Ko je srećniji, muž i žena pripadnici srednje klase u Kaliforniji, sa autom i kućom na kreditu ali okupani suncem, zdravi i fizički i mentalno, gaje decu u normalnoj sredini ili njihovi pandani u Beogradu u stanu njihovih roditelja, bez ijednog kredita, sa prihodima 3k evra mesečno? Verovatno zarađuju otprilike iste količine novca u relativnom smislu, ali je razlika u načinu i kvalitetu života ogromna. Šta ti vredi stan u zgradi išaranoj, neodržavanoj, među komšijama toliko nekulturnim i patetičnim da te strah i pogledati ih? Šta ti vredi automobil ako svi oko tebe voze kao pobesneli? Besplatno školovanje za decu ako je obrazovanje cele zemlje u potpunom raspadu?

      Nasmejana, vedra lica i pozitivan stav prema životu ljudi oko tebe nema cenu!

  20. Ne mora da se ode Preko bare, da, dovoljno je i u komšiluk,pa da sagledaš sve iz druge perspektive, kad upoznaš drugačiji mentalitet i shvatiš: hej, pa mogao bih i ja tako.

    Samo napred, još dalje ;)

  21. Nemanja says:

    Odlican tekst druze! Samo napred i samo guraj, … bice to sve OK :)

  22. m.sawyer says:

    Čitajući post i dalje mi je jedna jako isfurana rečenica u glavi. Ponavljam je već neko vreme, ponavljam je i zaista mislim to. “Sve se može kad’ se hoće”. I ovih dana dok pričam “mlađima” moja iskustva (ona koja bi trebalo da prežive u naredne dve godine na njihov način), neverovatno sam srećan što sam kao student dao sve od sebe da postignem ciljeve koje sam imao u glavi godinama unazad. I eto, zaposlih se.

    U centru tih razmišljanja, desi se jedno novo pitanje, pitanje koje odavno nisam sebi postavio, a to je “Šta i gde sada? Iskoristiti nove šanse i da dati sve od sebe i narednih godina živeti i raditi po celom svetu? Ili ostati i dodatno graditi već prilično izgrađene veze i priče?”

    Sada mi je odgovor malo očigledniji.

    • eniac says:

      U mom slučaju to glasi – radi sve da postaneš najbolja verzija sebe. Nije bitna lokacija, vreme, okruženje štagod. Bitno je da radiš na tome da to i postaneš. Opet kažem, nije lako i treba svakoga dana da pređeš preko svojih ograničenja, ali je dugoročno ispunjujuće. Mnogi nažalost odustanu na prvoj prepreci.

  23. twix says:

    Odličan text. Bavimo se relativno sličnim poslom, ja sam evo već 3 meseca u New Yorku, tako da bih mogao još dosta da dodam na već rečeno, ali iz NY ugla. Sad mi dođe da instaliram blog i da pišem svoja iskustva :)

  24. Ana W says:

    Odlican tekst, kao i uvek. Jedva cekam da pocnem da citam knjigu.

  25. Od npr. poslednjih 5 tri teksta su mi u stilu “Nije nam (samo) Srbija kriva”… to je otprilike i celo moje pisanje u 2012. Ali lakše je pa samim tim i omiljenije tražiti krivca u drugima. Baš neki dan sam podelila twitter profil jednog novinara Guardiana koji u bio stavlja i svoj mail. Prvi koment na taj tweet je bio – eh kad bi naši novinari mogli da žive od svog posla kao kolege u svetu… Onda bi verovatno ubacili direktan kontakt u bio ilili počeli da se povezuju sa ljudima ili šta?! Odgovorila sam kratko, eh kad bi mi prestali da za sve tražimo izgovor.

    Ti si bez izgovora napavio korak za sebe… i za sve nas i sve druge. Hvala ti

  26. Dragan says:

    Pročitah odličan tekst i naravno, sve komentare. Mogu slobodno reći da su i početni tekst i komentari odlični, puni korisnih informacija i da su pisani prilično objektivno.
    Međutim, zasmetalo mi je nešto što vidim niko nije primetio, a to je “generalizovanje”….
    Da, baš generalizovanje. Ima dosta misli pretočenih u reči (tekst) o generalizovanju, ali se sve svodi na to da su Srbi u Srbiji skloni tom generalizovanju, pa se čak ide dotle da se navode činjenice kako je tamo neki Amerikanac ili neka Amerikanka znala sve o Srbiji, Titu, Koštunici ili Đinđiću…
    Ne vidim šta je sada tu tako čudno, jer svi koji su zaista bili u inostranstvu i putovali, znaju da se o našoj zemlji zna ponešto, ali druženje sa intelektualcima (studentima ili doktorima npr.) ne daje pravu sliku prosečnog Amerikanca…
    I nije nikakvo generalizovanje ako bilo ko izjavi da prosečan Amerikanac zaista ne zna bilo šta o Srbiji, pa čak zna i vrlo malo o drugim evropskim zemljama, izuzev možda o Rusiji, Italiji, Francuskoj ili Velikoj Britaniji…
    A o nama znaju ponešto, a to i ne treba da čudi s obzirom da smo devedesetih, skoro 10 godina bili prisutni na većini TV programa pogotovo vesti… i to po zlu…
    Dakle, nije generalizovanje ako kažemo istinu, znaju ponešto o nama, ali nas uglavnom gledaju i posmatraju kao remetilački faktor, uzrok svih nevolja na Balkanu itd.
    Šta hoću da kažem… pa to da je većina učesnika u ovoj raspravi generalizovala Srbe kao naciju koja generalizuje druge, posebno Amerikance… a činjenica je da svi, ali baš svi, bez obzira o kojoj se zemlji radi, generalizuju druge ljude i druge nacije i da to uopšte nije odlika Srba i Srbije.
    Druga stvar koja mi je upala u oko jeste da se većina trudi da kaže i pokaže kako se u SAD i zemljama zapadne Evrope može zaraditi, ako se ide ka tome cilju i da je prosečna zarada za prosečan posao u tim zemljama kudikamo bolja i nudi veći životni standard od prosečne zarade za prosečan posao u Srbiji.
    Ne vidim tu ništa sporno i ne znam baš nikoga ko tvrdi suprotno. Uostalom, da nije tako, verovatno bi Englezi, Francuzi, Nemci i Amerikanci u potrazi za boljim životom emigrirali u Tursku, Bugarsku ili Srbiju, a ne bi bilo obrnuto… mada, što niko nije spomenuo, postoje pouzdani podaci da ima i toga, tj. da neki preduzimljivi ljudi iz zapadnih zemalja sve češće u potrazi za boljim poslom emigriraju npr. iz Španije u Brazil, iz Nemačke u Tursku i sl.
    I treća stvar na koju se niko nije osvrnuo, a to me jako čudi, jeste činjenica da postoji nešto što se zove ekonomska kriza u zapadnim zemljama koja se npr. u toj istoj Americi tj. SAD ogleda kroz npr. tzv. “Šator naselja” gde pripadnici srednjeg sloja koji nisu uspeli, žive u šatorima…
    Ili, niko se nije setio da spomene sve učestalije masovne pokolje tj. višestruka ubistva kojekakvih isfrustriranih ili iskompleksiranih (ili razočaranih….), uglavnom mladih ljudi, koji upadaju u škole, vrtiće, na radna mesta odakle su otpušteni… i ubijaju sve redeom. Pogotovo je taj “trend” prisutan u SAD gde takvih slučajeva ima i najviše.
    Niko nije pomenuo ni francuske poreze zbog kojih bogati Francuzi sve češće odlaze da žive u Belgiju ili neku drugu zemlju…
    Mogao bih još, ali sve ovo pišem, ne zato da bih demantovao većinu stvari koje su učesnici izneli ovde, već da skrenem pažnju da je većina tekstova pisana iz ugla: “razočaran u Srbiju, oduševljen zapadom” – dobro, ovo je naravno bilo malo prenaglašeno, ali čisto da skrenem pažnju na to.

    • sarche_jea says:

      Želela bih samo da objasnim zbog čega sam navela primer Amerikanca koji je znao dosta o Srbiji. To nije bilo jer mislim da oni svi znaju sve o Srbiji. Naprotiv. Dobijala sam pitanja ‘Da li je kod vas leto kad je kod nas zima?’, ‘Jel srpski jezik upada u grupu španskih jezika?’ i moje omiljeno pitanje ‘Da li vi u Srbiji imate dugu (rainbow)?’ Mnoga pitanja i stavovi su me šokirali. Ali radi se upravo o tome da ih ima raznih. I inteligentnih i malo manje inteligentnih. I obaveštenih i manje obaveštenih. Ali da li je gori Amerikanac koji ne zna na kojoj strani ekvadora je Srbija od Srbina koji pali kontejnere i kamenuje autobuse zbog fudbalske utakmice? Ja mislim da nije. Ono što želim da kažem jeste da kao ni Amerikanci, ili Francuzi, ili Rusi, ni mi nismo svi inteligentni i puni pameti. A generalizujemo druge da bi o sebi imali bolje mišljenje. Ne kažem da drugi ne generalizuju, ali opet, ne treba da sudim o drugima. Treba da imam u vidu mane svog naroda, i da na to skrenem pažnju i pokušam da promenim. O tome upravo i govori Nebojšin tekst. :)

  27. kukuriku says:

    Sjajan blog! Kupujem knjigu!
    Pozdrav iz Minhena

  28. Vladimir Makevic says:

    Mene sada interesuje blog “7 dana kasnije” gde ces da stavis statistike poseta, share-a i svega ostalog, posto gde god se okrenem ovaj tekst!

    Bravo!

  29. banem says:

    Ja sam brzo po raspadu YU dobio državljanstvo i državljanstvo jedne od EU i mogao sam da putujem bez viza. Onda, sada, a i ubuduće ću govoriti isto – idite, putujte, vidite, doživite. Beč nije daleko, Budimpešta takođe. Nije to ni tako skupo. Kada vidite Srbiju iz te perspektive, pogledi se menjaju. Jako se menjaju.

    Najviše problema u pređašnjim razgovorima (odustao sam od takvih) sam imao sa onima koji nikada nisu izašli iz Srbije, ali sve znaju o svakoj zemlji. Znaju sve o ponašanju, navikama i mentalitetu bilo kojeg naroda.

    Ali – nisu ljudi krivi. Krivi su mediji koji, počev od komunista, pa sve do danas, pumpaju narod istim glupim idejama. Upali su u zamku predrasuda i generalizacije iz koje se mogu izvući samo oni sami. Najbolji način je taj da sami upoznaju druge narode. Početni ulog je mali (nešto malo para), ali se zauzvrat dobije mnogo.

    Valja da se podvuče ovde jedno: život postoji i van Srbije. I to kakav! I sve što mislite da znate o drugim nacijama okačite mačku o rep, jer ne znate ništa (ne vi lično, već oni koje sam pomenuo iznad:). TV, Internet ili priče drugih nisu ništa naspram ličnog doživljaja.

    Spomenuo bih još jednu stvar koju su možda svi preskočili. Nigde nema nervoznijih i neljubaznijih ljudi do u Srbiji. Ta priča o gostoprimstvu su jedan običan mit. Stranac je dobar dok mogu da mu se uzmu pare i tu je kraj te priče. Svi su nervozni, smrknuti i uštogljeni. O odsustvu obrazovanja, pismenosti i kulturi ne bih ovom prilikom.

  30. Odlicna prica. Iskrena i precizna zapazanja. Moglo bi da bude i poucno.
    Knjiga o Pupinu postoji na srpskom i engleskom, a pripremaju se i nova izdanja (Zavod za udzbenike). To bi trebalo da bude skolska lektira kod nas

  31. […] 6 mjeseci kasnije Život u Americi […]

  32. Cvećar says:

    Sasvim slučajno na Twiteru naleteh na ovaj tekst…
    Ulepšali ste mi jutarnje ispijanje kafe (skoro sat vremena),
    jer sam tekst i sve komentare pročitao u jednom dahu.
    Nekada davno sam imao stalnu želju da odem preko bare i upoznam taj drugi svet, taj ~SAN~,
    ali, kao što neko reče, vize, sankcije itd… su uradile svoje.
    Da ne gnjavim, odustao sam od ideje da odem negde drugde u potragu za boljim životom,
    sa idejom da je trava zelenija sa druge strane obale.
    Trava je i ovde u Srbiji zelena kao i bilo gde na planeti, razlika je u nijansama.
    Zato sam pokrenuo sopstveni posao, nije mi teško da radim do kasno u noć, jer očekujem da će se sve to jednog dana isplatiti.
    Mada se slažem, da bi trebalo proputovati svet, da bi se proširili vidici.

    Vama sve najbolje u budućnosti,
    a Vaš site ide u moj bookmark.
    Jedva čekam nastavak priče uz još jednu kaficu sa Vama…

  33. Denis says:

    Poučan tekst matori… +++

  34. elefteros says:

    Sećam se da sam samo jednom prilikom čitao blog koji je na simpatičan način ukazivao na detalje iz svakodnevnog života u Americi, a koje smo svi mi negde uočili tokom boravka u okviru “radi i putuj” programa.

    Međutim, po prvi put neko sa naših prostora, na jedan pitak i razumljiv način, piše i ukazuje na različitosti, shvatanje i postizanje “uspeha” u Americi, kao i na nekreativno “kukanje” na zemlju u kojoj živimo.

    Zato tebi jedno veliko hvala!
    Sve pohvale za tekst!

  35. Vili says:

    “Ako se setite pogleda iz tuđih cipela, shvatićete da je proširena perspektiva, koju dobijete životom u drugoj zemlji jedan od najvećih benefita koje možete dobiti. Izgubite predrasude, gledate stvari iz drugog ugla, razumete zašto se neke stvari drugačije rade. To nije promena koja se oseti, ona se jednostavno desi, a onda mesecima kasnije dok prevrćete po godini koja je iza vas shvatite da je promena koja se desila zaista drastična. Vrlo lekovito deluje i na ličnu frustraciju koje, ovako gledano sa strane, kod nas ima i previše.”
    OVO JE SUSTINA!!!

  36. Markiz says:

    Odlican tekst, procitao sam ga u dahu. Iako verujem da prvobitna zamisao nije bila da zvuci motivaciono, meni predstavlja veliku motivaciju za dalje. Hvala Eniac.

  37. Ivana says:

    Mene je oduvijek mučila spoznaja da negdje u svijetu ljudi bolje žive i imaju drugačiji odnos prema životu i radu, kod nas je zavladalo stanje apatije, stanje kada je došao trenutak da živimo da bi smo radili, a ne da bi smo radili i od toga živjeli, zato osjećam nevjerojatni poriv da napustim ove naše balkanske prostore i otisnem se u svijet, ma kamo god to bilo ;)

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Type your search keyword, and press enter to search