Nebojsa Radovic – Personal Blog

Menu & Search

Borba sa taštinom

28/01/2018

Osoba X: Jel razmišljaš o tome da obrneš igricu, već si par godina u Americi, deluje da ti ide ok, šta je sledeće?
Ja: Kako to misliš? Tj. šta podrazumevaš pod “prelaskom igrice”
Osoba X: Pa ono, napraviš svoju firmu, postaneš Steve Jobs ili Elon Musk, napraviš milijarde, promeniš svet…

Muk. Znam šta treba da odgovorim ali sam zastao jer mi nije jasno u kom trenutku je to postao odgovor i kako sam toliko siguran u isti. Nešto se promenilo, samo nisam siguran da li je to realnost ili ambicija.

Ja: Ne.

Od poslednjeg teksta prošlo je više od godinu i po dana. U trenutku kada sam pisao taj tekst radio sam u jednoj u najboljih firmi u industriji u kojoj radim, a tim za koji sam radio je po mišljenju mnogih najbolji tim na svetu kada je u pitanju moja profesija. Prija kad pomislite da ste deo nečega što se može nazvati najboljim, da ste prvi u nečemu pa makar bilo i tako malo kao što je marketing mobilnih igara. Kićenje raznim epitetima i titulama je nešto na šta smo, na podsvesnom nivou, navučeni jer verujemo da je to nešto što nas izdvaja iz gomile. A život, gledan kroz filtere medija, kaže da izdvajanje donosi pažnju, pažnja status a status sreću. Prosto, zar ne?

Da si na drugom kraju sveta, da voziš neka kola lepa, da si prvi, o, da si prvi

Veza uspeha, pogotovu finansijskog i sreće nije nova stvar. U vreme kapitalizma, biti prvi znači imati više od drugih. Ako na to dodate i društvene medije to znači i izgledati kao da imate više od drugih. Odavde i na Instagramu možete naći i gomile slika poput ove ispod.

Interesantno je kako se ovo provlači i kroz pop kulturu. Igrao sam se malo sa tekstovima domaćih pesama i zavidno je koliko se često pojavljuju imena luksuznih brendova u njima (Gucci 44, Versace 28, Prada 25, Ferrari 24, Porsche 19). Ovo je manje više trend u celom svetu i ne treba Balkan stavljati u neki poseban koš.

Društveno programirani

Da li to ove stvari zaista i znače više sreće? Uglavnom ne. One su samo još jedan dokaz da je većina nas žrtva nečega što je poznato i kao društveno programiranje. Društveno programiranje je skup ponašanja na koje smo naučeni od malena, prvo u porodici a kasnije u svom okruženju – školi, fakultetu, poslu. Ovo su ponašanja koje nas čine društveno prihvatljivim, a kao individue mi stalno tražimo odobravanje jer smo društvena bića i samo se u društvu osećamo sigurnim. Da bismo to i postali mi delimo slična interesovanja i skup vrednosti kao većina ljudi oko nas. Stoga, kada se malo udaljite tako da ne vidite lica i specifične karakteristike, shvatićete da smo mi manje više svi isti. Isto se oblačimo, želimo da idemo na ista mesta, imamo slična mišljenja o određenim političarima, muzičarima, filmovima. Zajedno smo jer imamo slična mišljenja i imamo slična mišljenja zbog toga što smo zajedno. Čudesna povratna sprega.

Društveno programiranje ćete najlakše prepoznati po glagolima – trebati i morati. Ako nešto treba da se uradi, vrlo često je to jer to društvo nalaže. Ima trebanja i moranja koje su dobre za vas i za društvo – obrazovanje, zakoni, etičke norme i slično. Religija je tokom godina tu uradila najveći deo posla i napravila put za ono što mi danas zovemo moderno društvo.

Sa druge strane, u malo slučajeva trebate ili morate: da kupite nove patike, telefon, auto, sat ili odete na drugi put na letovanje, zimovanje. Ne znam da li ima i smisla da pominjem pločice, veliki biceps i biserno bele zube. Ovo radimo jer, opet podsvesno, tražimo odobravanje i sreću kroz dobijanje pažnje ili podizanje statusa/moći. Nažalost, ovo je ništa drugo do kolotečina u kojoj čim dođemo do dugo očekivane nagrade ona nekako uvek nestane čim je uzmemo u svoje ruke. Efekat prođe sa poslednjim lajkom na Instagramu.

A tu dolazi i taština

Razgovor sa početka teksta se desio u trenutku potpunog haosa, radnih dana koji su trajali po 14 sati sa sve 2 sata u prevozu i solidno nestabilnog društvenog života zbog svega toga. Naučio sam puno, bio bolji u svom poslu nego ikada i upoznao sam puno uspešnih ljudi koji su, na papiru, bili ono što sam ja želeo nekada da budem. A onda sam poželeo i da to ne postanem. Koliko god to kliše zvučalo, teško je razumeti teret koji uspeh i novac donesu ljudima. Najparanoičniji i najintenzivniji ljudi koje sam upoznao su među onima koji su imali najviše novca. Kako čuvena knjiga kaže – Samo paranoični prežive.

Odavde i odgovor ne. Ciljevi koje sebi postavljamo često nemaju nikakve veze sa suštinom i funkcijom, koliko sa formom. Promeniti svet – kakva oda narcisoidnosti. Ko još počinje sa takvim ciljem?! Napraviti firmu od milijardu dolara. Zašto? Zar firma ne treba da reši neki problem prvo? Odavde taština. Želja da budete nešto zbog slike koja se time kreira a ne zbog ličnog zadovoljstva. Taština znači ispraznost. Znači objekat bez suštine. Donošenje odluka radi mišljenja društva, ne radi potrebe za tim odlukama.

Uspeh nastaje kada se susretnu ljubav i ambicija. Ovo važi kako za porodicu tako i za posao. Jedno uvećava drugo. Rezultati nisu cilj, već posledica. Uspeh nije loš, i ne treba biti ravnodušan prema uspehu jer se iza njega krije puno rada, što ličnog što ljudi koji su bili uz nas. Porodica, prijatelji, profesori pa i država. Ali, dok je samopouzdanje bitno, uspeh ne treba da bude izgovor za bahatost ili srljanje u život koji ne možete da priuštite.

Nažalost, mi smo generacijski osuđeni na taštinu. Znam da rizikujem da zvučim kao cinik ili neko koga je pregazilo vreme ali ekonomija izobilja znači da je pažnja nikada vrednija i mi se po svaku cenu borimo za koji komad pažnje i bolji status. Priče na Instagramu, Facebook postovi, pa i ovaj tekst. Sve je ovo na neki način borba za lajkove i želja da se predstavite ljudima na način koji niste nužno vi. Da se predstavljate kao bolji od sebe. Programirani ste na to i nije lako izaći iz tog kalupa.

Ako treba da izdvojim jednu poruku iz ovog teksta koju bih voleo da zapamtite to je da razmislite svaki sledeći put kada nešto mora ili treba da li je to zbog vas ili vas društvo tera na to? Radite stvari zato što vi to želite i volite a ne zato što će neko drugi da ima određeno mišljenje o tome. Jer ono što je spolja je prolazno i ne postoji, a ono što je unutra je autentično i traje. Ono što je unutra ste zapravo vi.

Article Tags
Nebojša Radović

Radoznali posmatrač koji neka od tih posmatranja pretvori u reči. Idealno reči koje izazovu one koje čitaju da probaju nešto novo, a život baziraju na akciji - ne izgovorima.

Related article
Teško je biti heroj tuđe ulice

Teško je biti heroj tuđe ulice

“Kako otići” je najčešće pitanje koje dobijam od kako sam…

Mediji moraju bolje

Mediji moraju bolje

Moja mama (kao verovatno i sve druge) dok smo bili…

Nisam siguran

Nisam siguran

Dana kada je ubijen Taton bio sam kao retko kad…

20 Discussion to this post

  1. Danijela Andjelkovic Simonovic says:

    Odličan tekst!

  2. Tole says:

    Eniac #odrasto i #propo. :D Po mom skromnom misljenju najbolji tekst na ovom blogu ikada, iskreno hvala na njemu. Imao sam slicne dileme i iste zakljucke, a tek kada ti se rode klinci planeta pocne da ti se vrti u drugacijem smeru.

    • To svi kažu i mislim da se svodi na kraju na promenu prioriteta i to da više nisi samo ti, već da moraš da brineš o grupi ljudi. Biće prilike i o tome da se piše u nekoj skorijoj budućnosti, polako :)

      Hvala na komentaru!

  3. Стефан says:

    Човек који не пише често, али када напише онда су то крупне речи. Овај текст спада у ТОП 3 од свих које сам прочитао на овом блогу (а прочитао сам их све).
    Браво Небојша!

    • Uh huh, ozbiljan kompliment. Iskreno, koliko retko pišem, nikad nisam siguran da li će bilo ko i da pročita nove tekstove. Drago mi je da to jeste slučaj i da postoje ljudi poput tebe koji su i dalje tu. Hvala!

  4. Vukašin Miloševic says:

    Odličan tekst. Pa ipak, zarad kritičkog tona u kome je napisan moram da dodam jedan komentar. Naime, u istom košu ovde su se našle funkcija i suština kao opoziti formi. Mislim da nas iskustvo, kao i istorija zabeležena od strane mnogih velikih ljudi uči da su zapravo funkcija i forma mnogo bliži, da ne spominjem da se danas smatraju dehumanizirajućim elementima. Suština se obično uzima kao nešto što se ne svodi na puku funkciju, igranje uloge ili uzimanja forme. O tome su već pisali veliki autori poput Bodrijara, Liotara i td. Dobro je da je Nebojša na tom tragu, tako da je ovo samo praktična sugestija i podrška za dalji rad.

  5. Aleksandar Mirilović says:

    Kolega, pokid’o si :) Dugo vremena razmisljam u istom smeru…

  6. Marko says:

    Odličan tekst! Podseti me na Tesline reči:
    “The pressure of occupation and the incessant stream of impressions pouring into our consciousness through all the gateways of knowledge make modern existence hazardous in many ways. Most persons are so absorbed in the contemplation of the outside world that they are wholly oblivious to what is passing on within themselves.”

  7. Darko Stojkovic says:

    Navratim na blog posle duzeg vremena, kao da sam znao da si nesto skrabao.. odlican tekst sinak, pratimo te :)

  8. gunner says:

    Svaka cast!

    Tekst je toliko dobar i toliko ulazi u sustinu i smisao.
    Jednom nedeljno imam potrebu da ga procitam kako ne bih zaboravio istu.

  9. Nebojša Radivojević says:

    Bravo za tekst. Pisao sam baš o tome u prvom tekstu na svom blogu: http://nebojsaradivojevic.com/2-zivotne-lekcije-koje-sam-naucio-u-2014-godini/ Takođe, u tom tekstu sam linkovao ka tvom ranijem blog postu o uticaju medija. Cenim da ti je utisak na ovu temu još jači nego nama u Srbiji, jer živiš u sredini u kojoj su mogućnosti neverovatne i vidiš primere dokle čovek može da stigne u potrazi za smislom. Sa druge strane, vidiš čega je čovek zaista gladan i šta ga na tom putu koči.

  10. DraganS says:

    U principu nas nece usreciti “tudja sreca”. Kroz zivot sam zakljucio da sam istinski bio srecan samo kada sam postizao uspeh na poljima koja i sama najvise vrednujem, tj. radeci ono sto sam zeleo. A ostale stvari su bile uspeh u ocima drugih.

  11. MilosO says:

    Nemojte nikada biti zavidni, gurajte i gledajte samo sebe, pokušajte da napredujete svakog dana. Najgore je kada ljudi gaze jedni preko drugih, tuđa nesreća nikoga nije usrećila na duže staze. Trudite se da budete bolja verzija sebe svakog dana.

  12. Marko Nestorovic says:

    My favorite quote (by Kurt Kobain) : “I’d rather be hated for who I am, than loved for who I am not.”

Leave a Reply to Tole Cancel reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Type your search keyword, and press enter to search