Nebojsa Radovic – Personal Blog

Menu & Search

Diskretni heroji

24/03/2019

Još uvek sam u fazi u kojoj mi je teško da poverujem da je od nekog dešavanja kog se sećam prošlo 20 godina. D v a d e s e t godina ej! Nekako mi je to predugo i preveliko, a postoji tih nekih par dešavanja (ili bolje reći osećanja) iz tog perioda koje ću verovatno do kraja života pamtiti. Sećam se recimo 14-tog rođendana. Ivanjica je bila relativno malo bombardovana ali smo i pored toga veći deo vremena proveli kod babe i dede na selu gde nije bilo fabrika ili bilo kakvih značajnijih objekata. Taj dan smo se vratili nazad u porodičnu kuću da proslavimo moj rođendan svi zajedno. Ono malo okrnjenog društva je otišlo kući pre nego što je pao mrak i ostali smo da prespavamo to veče pre nego što se ujutru uputimo nazad u selo. Spavali smo svi zajedno u jednoj sobi. Negde u sred noći puklo je kao nikada do tada. Prozori su se tresli od buke i bili na ivici pucanja. Taj jedan osećaj koji se urezao jeste parališući strah i srce koje je jako tuklo čim sam ustao i svega što se sećam je da sam se spustio sa kreveta na pod i da mi je mama rekla da se brzo obučem. Bomba je pala na satelitsku stanicu nekih 3 kilometra od naše kuće. Ostali smo tu do jutra a onda se vratili nazad u selo gde smo proveli ostatak bombardovanja.

Da, prošlo 20 godina od početka bombardovanja. O ovome verujem da će puno ljudi pisati danas i sutra i, bez neke želje da previše zadirem u patetiku, ova nesrećna jubilarna godišnjica me podsetila o jednoj stvari koju već duže vreme želim da stavim papir. O jednoj žrtvi i zahvalnosti koju često zaboravimo. O diskretnim herojima našeg detinjstva. O našim roditeljima.

Ako niste (kao ni ja), zamislite da ste roditelj i da odgovarate za neka mala i nevina bića kojima želite da odrastu zdravi u dožive normalnu budućnost. U isto vreme, tokom tog istog odrastanja u 8 godina dešavaju dva rata. Jedan od 4 godine – u kom (verovatno) ne znate kako i zašto ste se našli i drugi – od 70 i nešto dana u kom ne znate kako da se branite. O tome kako je došlo do ovih ratova i ko je bio kriv ostavljam nekim drugima da pišu. To nije tema ovog posta. Tema su osećanja i stres koji su ovi ljudi, tada naših godina, morali da nose na svojim grudima. I uspeli da iznesu, uprkos tome da niko nikad nije spreman za ovo.

Oni nisu narodni heroji, nisu deo propagande, niti neki Boško Buha i o njima nije imao ko da piše i snima filmove. Ali jesu heroji – naši heroji. Ljudi koje su svoje najbolje godine i najdeblje živce potrošili štiteći nas od stvari od kojih nisu znali kako da se odbrane. Na kraju ipak preživeli i ostali koliko toliko normalni. Možda sa viškom holesterola ili bajpasova. Sa manjkom novca i zuba. Ali uvek uz nas i kad je teže od najtežeg što možemo da naslutimo. Milenijali u nama će im možda zameriti što nisu stigli više, ili dali više i što nemamo iste prilike kao neki drugi na ovom svetu. Međutim, to je samo naš ego koji nam često ne da da vidimo više od nosa. Ako se pak malo osvrnemo, shvatićemo da cela naša generacija traži heroje u stripovima dok su oni sve vreme tu i misle o nama. Nas, sa druge strane, često mrzi da ih okrenemo i kažemo hvala.

Zato, mama i tata hvala. Hvala na tome što ste bili hrabriji nego što ste i sami znali da možete biti. Hvala što ste dali sebe i svoje najbolje godine da bismo mi postali ono što vama vreme nije dozvolilo. I što ste nas naučili važnu lekciju da, uz dovoljno ljubavi, svi možemo postati nesalomljivi. Poput nekakvih heroja. Poput vas.

Tekst je originalno objavljen na mom Facebook nalogu.

Nebojsa Radovic
Related article

Moja predviđanja za dešavanja u regionu u narednih 10 godina

Previđati šta će se desiti u budućnosti je u najmanju ruku…

Borba sa taštinom

Osoba X: Jel razmišljaš o tome da obrneš igricu, već…

Teško je biti heroj tuđe ulice

Teško je biti heroj tuđe ulice

“Kako otići” je najčešće pitanje koje dobijam od kako sam…

2 Discussion to this post

  1. Miloš says:

    Joj da kada se samo setim, imao sam samo 12 godina tada, i nisam imao predstavu koliko je to zapravo bilo strašno a koliko su se moji roditelji trudili da sakriju tu brigu od sestre i mene…

  2. Simon says:

    Jos jedan divan text od Nebojse koji namece pitanje: Da li ce Nebojsa jednoga dana biti diskretni (ili neki drugi) heroj? Ocigledno iz ovog texta, a i nekih prethodnih, u Neboisinoj glavi se izgleda ne retko pojavljuju razmisljana u kojima se pojavljuje pojam “heroj”. To je samo dokaz da covek kriticki razmislja i da nije ravnodusan sa svakodnevicom ovoga sveta koja gura ljude da otupe. Ja, nazalost 99% necu biti diskretni heroj (mada nada poslednja umire) i iz tog razloga se osecam kao da se idao sve moje diskretne heroje kojih nije bilo malo, jer ja sam poslednji od njih mnogih. I to mi smeta (memogu da kazem da me muci). Evo da pmenem samo neke: Moga dedu su sa 18 godina regrutovali sa njegova jos 4 brata koji su bili stariji u Austougarsku vojsku i poslali na front u Galiciju (Poljska-Ukrajna) da se bori protiv Rusa, protiv kojih nije imao nista protiv. Ranjen je u podkolenicu od ruske topovske granate i prebacen u Budimpestansku bolnicu (na svu srecu) gde je namerno cepao rane da ne zarastu kako ga nebi vratili na frot. Docekao je kraj rata (govorim o prvom svetskom ratu) u Pesti. Otac mi je sa 15 godina sa partizanima i Rusima koji su dosli u Vojvodinu (bez obzira sto je bio mlad, bio je visok 188 pa su mislili da je stariji) zavrsio u Batinskoj bitci. Njegova mati (moja baba sa jos jednom majkom) isla da ga trazi mrtvog jer su joj
    javili da je poginuo. Da i ne spominjem moju majku i sve ostale “moje” heroje, koji nisu bili samo moji ali su neznani heroji. Mene je zateko rat sa 33 godine kada sm hteo da formiram porodicu, a onda se to sve razvuklo (dok nedodju bolja vremena), pa sam se ozenio sa 41. godinom.
    Vremena, ratovi, svet su bili vek “isti”, samo sto kada su srugi bili bombardovani, mi smo mislili “nece se to nama dogoditi”. Ostali su i isti narucioci svih tih ratova, samo sto oni nadju negog “Simu, Djoku … Peru” da upru prstom na njih i kazu da to oni rade i da je zbog njih taj rat. No, nije sve isto, ima neto i novoga! Novo je to, da neki hoce da postanu heroji time sto ce ” voziti plavog kabriolera od 400K E”, ili oni koji misle da ce “promeniti dres kao fudbaleri” i od Srbiana postati Njemci. Staro je da i dalje ima budala (odraslih) koje veruju u Deda Mraza. Zemlja se i dalje okrece ali pod sve vecim teretom ….. i bez obzira na rast broja stanovnika pravih heroja je sve manje.

Leave a Reply to Simon Cancel reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Type your search keyword, and press enter to search