Baš kada se davimo u pokušajima da zaboravimo ono što nam naše dve države nikako ne dozvoljavaju, desi se muzika, i baci sve ono čega se stidite pod noge, podseti vas na one starije dame koje ste imali prilike sresti na ulicama Zagreba, i njihov prijatni osmeh kada čuje vaš akcenat. Verovatno se seća da nekad nije sve nužno moralo biti drugačije, da su neka vremena i bila bolja za sve nas. Muzika nas opet ujedinjuje.
Desili se Hladno pivo, u Beogradu, prepuna Hala sportova, vazduh u deficitu, bol u nogama! 150 nezaboravnih minuta, sa rukama u vazduhu i glasnim žicama na izdisaju, ali vredelo je.

I onda, vraćam se na ružnije teme i gorespomenuto sranje, da nije istog HP bi mi verovatno bio omiljeni bend iz mladosti. Dok smo se gušili u salvama turbo kulture jedini dodir sa izvođačima sa one strane grane bili su nam oni koji su se na neki način tu uklapali, što njanjavim melodijama, što činjenicom da su bili deo slike iz osamdesetih, koje su tim bakama mamile osmeh. Boris Novković i Kolonija možda, to je bio vrh onoga što sam imao prilike čuti. Kasnije se hvala bogu sve promenilo, došla je i MTV Adria, i ovaj prostor, makar u pogledu mladih se otvorio, dobre vibracije su se nesmetano širile i ovaj koncert je najbolji dokaz za to.

Moramo priznati da je Hladno Pivo, pored Seke Aleksić, verovatno jedini muzički entitet koji se može pohvaliti činjenicom da može napuniti sale u bilo kojoj državi bivše nam domovine (uz dužno poštovanje prema Siddharti, jedan od mojih omiljenih bendova, ali jezička barijera je ta koja ih sputava u njihovom pohodu na Balkan). Kvalitetan pristup, bez preterane mržnje o svemu i svačemu karakterističan za punk bendove, već sa konceptom pesma za svakog, i kontinuitet uz harizmu Mileta Kekina, doveli su ih ovde gde jesu, na tron regionalne punk rock scene.

Kao što rekoh, 150 minuta hitova, prisećanja, skakanja, guranja i čega već. Verovatno 40 pesama, što novih što onih starijih, hit do hita i zadovoljna lica svih koji su bili u onoj konzervi od Hale sportova. Zamerke idu samo organizatorima na činjenicu da je pivo bile previše nedostupno onima na parteru i da ventilacije nije bilo na vidiku, ali i pohvala za neverovatno ozvučenje, jedno od najboljih u mojoj koncertnoj karijeri.

Za kraj, kao i za početak, muzika je pobedila. Dobre poruke koje se prenose kroz istu nadilaze linje u atlasu, interese onih odozgo koje baš i ne volimo i sve što time ide. Biću prozvan Hrvatoljubom, po ko zna koji put, ali, kao što rekoh države mi ništa ne znače već ljudi. Sami smo svedoci da ne znamo ni kako nam se zemlja zove tako da, ako budem morao da se svrstam u neku kategoriju neka to bude ona u kojoj su ljudi koji vole da žive, uživaju u prijateljstvima širom sveta, kulturi i muzici. Ne, to nije hedonizam, to je samo normalan način življenja.

Hladno pivo, hvala, očekujem vas opet!