Znate onaj osećaj kad se vratite sa odmora i poželite da ste ostali makar još neki dan. Ili možda večnost. Ko još želi povratak u gužvu, stres, obaveze i sve ono što život zapravo jeste? Niko. Međutim, da realnost nije takva, pitanje je da li bi i odmor bio to što jeste. Zaključak do kog sam do sada došao je sledeći:
Kraj iskustvu daje smisao. Ako nešto nema kraj, onda to isto nismo sposobni ni da cenimo.
Bilo da je to odmor, školovanje, posao, veza ili, ako odemo u krajnost, život. Kraj je smisao. Smisao je jer daje finalni oblik iskustvu i otvara prostor za novu nadu, život, ciklus. Odmor se ceni samo onda kada se vratite na posao. Školovanja i starih poslova se setno sećamo kad god se sretnemo sa starim kolegama. Leto se ceni kada krene prvi mraz a ograničeni životni vek nam konstantno stavlja do znanja i motiviše da se fokusiramo na ono što je bitno. Kada malo razmislite o svemu ovome, ni povratak sa odmora ne pada toliko teško.
—
Slika: Simbol Enso preuzet sa bloga Faena i, između ostalog simboliše celinu.
Jako lepa perspektiva, morao bih da se slozim. Nekako, ukoliko nam je iskustvo pozitivno, niko se ne raduje kraju, a postoji nesto u toj prici, da kraj ima smisao jer zaokruzi celinu. Bravo!
Upravo tako, samo pogledajte smrt. Ona je neka vrsta kraja, ceo život zapravo živimo da bismo proživeli dok ne dođe kraj. Velika istina.
Evo I ja da kazem koju. Nebojsa je covek koji me ispirise svojim razmisljanima, pa nemogu da ostanem ravnodusan. Nisam ni na kavoj drugoj drustvenoj mrezi, a kamo li na Fecebook-u I ostalim …..
Evo par razmisljanja:
Koncept zapadne ekonomije osmisljen je na predpostavki permanentnog rasta (bez obzira na fluktuacije usled recesija I po koje depresije). Medjutim, kao sto svi znamo nista ne raste vecno pa cak ni zvezde. Kao logicna psledica dolazi se do zaklucka da ce I taj rast imati svoj KRAJ, a to znaci I kraj zapadne civilizacije kao takve (kao I Rima koji je bio preteca iste, sto je vec vidjeno). Taj KRAJ poceo je da se vec naslucuje jos od 1972, ali vestom manipulacijom I nepostojanjem boljeg resenjea (koje rigidni Rusko – Kineski komunizam nije mogao da ponudi) taj put se nastavio u oscilirajucem ponasanju da bi 1999. prakticno krenuo u pravcu nezaustavljivog KRAJA. Kakav ce KRAJ biti I kada ostaje da vidimo (ko dozivi).
Jednom prilikom sa razgovarao sa jednim covekom sa Kipra, koji je kada je cuo da sam iz Srbije poceo da prica o ratu I Miloshevicu, da bi ja skrenuo sa teme, a on bi na kraju razgovora rekao:
…. jeste Amerika je bombardovala mnogo zemalja posle Drogog Svetskog Rata, ali je bombardovala I davala novac, dans I dalje bombarduje ali pare ne daje vise. Taj covek je bio visoki cinovnik u vladi Kipra I odlazio je dosta puta na “razgovore” u Washington DC.
Albert Ajnstajn je navodno rekao: ” postoje samo dve stvari koje su bez KRAJA. To je 1. svemir, I 2. ljudska glupost, ali za ovu prvu bas I nisam siguran.
Upravo, kraj je smisao i motivacija, da ono što sada živimo, živimo na najbolji mogući način, da ulažemo trud i dajemo sve od sebe.