Imam osećaj da ceo život kasnim. Iz malog grada preselio sam se u veći, iz male zemlje u veliku, iz siromašne sredine u gotovo najbogatiju. Svaka od ovih promena značila je i potpuni šok. Bio bih dečko iz provincije, doseljenik iz trećeg sveta, skromni igrač koji nije za višu ligu. Ne bih se borio za pobedu, već za to da budem prihvaćen, da budem na nuli sa koje mogu da pokažem šta mogu.
Kašnjenje, u ovom slučaju, nije posledica lenjosti koliko brzine kojom se krećemo kao društvo. Da biste kasnili, morate da imate nešto za čime jurite, a u poslednjih 50 godina pojavilo se toliko toga što nam daje povod da nikada ne stanemo. Recimo, iz uređaja koji držite u džepu možete da vidite više i dalje nego što je čovek ikada mogao da vidi – prošetate se petom avenijom, osetite čari crvenog tepiha, ili budete čitani od strane stotine hiljada ljudi širom sveta. Znanje je postalo super-dostupno, a fizičke granice gotovo da su izgubile svaki smisao. Postavljene su neke nove “digitalne”, koje ljude više razdvajaju po interesovanjima, nego nacionalnosti. One označavaju dolazak digitalnog doba – doba u kome svako ima priliku da pokaže svoje krajnje domete, bilo da je u pitanju talenat ili glupost. I dok češće viđamo ovo drugo, mislim da ne treba da zaboravimo na vrednost i značaj ovog prvog.
Važnost digitalnog u mom slučaju je što je taj neki virtuelni svet meni doneo većinu toga što sam postigao u životu. Doneo je jedan uzbudljiv put od malog mesta pored Ivanjice do San Franciska i ubrzano sazrevanje koje dolikuje takvom haotičnom tempu. Na put nisam krenuo u skupocenom autu, već sve što sam poneo su neki obrisi talenta, otvorenost ka dobrim ljudima i idejama i nepresušnu želju da budem najbolja verzija sebe. A Internet je, na isti način na koji pojača efekat gluposti, učinio da se i ova moja naivna priča pretvori u zanimljivu avanturu koja traje već 15 godina.
Sve počinje sa idejom, koja sada u ovako globalnom društvu nema granice. Oko vaših ideja okupljaju se ljudi koji isto ili slično misle, a ako to činite na jeziku koji razume više od ovih naših 10-ak miliona, zaista je nebitno odakle ste i gde sedite. Ljudi, sa druge strane, su najplodnije tlo da ideje postanu i realizovane. Oni su katalizator novih ideja, ali i lakmus papir koji odvaja dobre od loših. Daju potvrdu vašem radu i uvek vas guraju napred.
Internet mi je pokazao da je moguće i da je isključivo na meni je da to i ostvarim. Iz lokalne sredine izašao sam u svet. Mogao sam da vidim više i čujem dalje, a ljudi koje sam puteg istog upoznao su mi dali dovoljno samopouzdanja da stamen na crtu sa onima od kojih sam učio i kojima sam se divio. Znao sam da gde god da odem, imaću i gde da se vratim, imaću ljude koji će me dočekati i primiti nazad bez ikakvih kompromisa. Ovo je velika stvar. Kasnio bih u smislu lokacije, pozanstava, razumevanja kulture ali i znao da je moja bitka vredno borbe. Jurio bih tu nulu, da budem makar malo isti kao svi ostali, a odatle bih znao i kako da pokažem šta znam.
Ta otvorenost i dostupnost me je naučila da nismo mi puno lošiji od onih tamo o kojima pevamo pesme. Početne pozicije nam nisu iste ali talenta nam ne nedostaje. Zato sam srećan da vidim sve više mladih kompanija i ljudi koji koriste digitalno doba da uzmu najbolje od oba sveta. Neophodni kreativni haos, hedonizam i snažljivost crpe iz naše kulture i primenjuju je u svetu gde je sve ovo moguće naplatiti. Umesto da sede tamo negde, oni ostaju na svom terenu, tu gde su najbolji. Biće i dalje mnogo onih koji odlaze, ali ovaj odliv bio bi drastično veći da Internet nije ove razlike učinio mnogo manjim. Šanse možda nisu iste, ali su sličnije nego ikad. Što se ranije uključite, pre ćete shvatiti pravila igre.
Sa godinama i kilometrima shvatio sam da i nije loše kasniti. Problem sa onom nulom sa početka price je što to nije konstanta, već kategorija koja se menja kako se krećete, vidite i radite više stvari. Ona je kao zvezda Danica, koju uvek pratiš u potrazi za novim svetovima, ali nikad ne stigneš. Samo, što umesto uživanja u putu mi svu energiju trošimo na borbu da dođemo do daha. Kao i uvek, odgovor je uvek negde u sredini. Budite tamo gde ste srećni, ali naplatite talenat tamo gde se isti ceni. Danas to možete. Učinite da tehnologija radi za vas, da vam ostavlja više vremena i otvara više prilika. Kasnićete, ali umesto stalnog jurenja ka toj novoj nuli ponekad se i osvrnite i pogledajte koliko ste tih istih ostavili iza sebe.
Nepostojana nula je uvodni tekst za rubriku Digital iz oktobarskog broja Elle Srbija. Kako ne pišem toliko često, mislio sam malo da skinem prašinu sa bloga i podelim isti sa vama. Do novih tekstova!
Photo Credits: Joe Parks
Za mene ćeš uvek biti mršavi dečak koji je prestravio majku kada je drugara crnca doveo u sobu da mu snimi mp3jeve.
had to read it with Google Translate…what a shitty experience! you write like crap in English hahahahahhahaha <3