Jedna od dilema ovog puta u Ameriku je i – čemu cela ova škola i dodatno obrazovanje? Završio sam dobar fakultet u Srbiji, imao kakvu takvu karijeru sa kojom sam mogao da idem napred bez dodatne škole. Međutim, odgovor NIKADA nije bio negativan. Dilema se uglavnom vezivala za probleme koje sam imao da sve to izguram do kraja, ali o tome nekom drugom prilikom. Obrazovanja nikada ne može da bude dosta, ono vas diže na sledeći nivo i pravi razliku onda kada to najmanje očekujete. 

Srbija i problem sa obrazovanjem

Nažalost, povod za ovaj tekst je malo mračniji od toga kako je lepo ići u školu. Zadire duboko u većinu problema koje Srbija kao država ima, a koje podseća na smrtonosni vrtlog. Poslednji tekst kod Nikole može da vam da ideju o tome šta me je nateralo da napišem, ali ne bih išao u politiku i imenovao pojedince. To je prljavo i verovatno licemerno u situaciji u kojoj sam 10.000 kilometara dalje. Međutim, kao neko ko je izdanak tog sistema ne mogu da ćutim i ne primetim koliko su neke stvari zaista skandalozne.

Obrazovanje uvek pravi razliku. Pritom, ne mislim samo na formalno obrazovanje. Ono je bitno jer daje osnovu ali nije jedini način obrazovanja i ne treba ga izdizati previše. Problem sa kojim se mi suočavamo je malo drugačiji. Umesto nekog prirodnog rasta i napretka (što se u ekonomiji može opisati inflacijom) primetno je da se kod nas obrazovanje obesmišljava do nivoa u kome to više nije zabavno. Kao zemlja u tranziciji, i neko ko želi da ide napred jako je teško očekivati da će se to i desiti kada ne postoji temelj za rast. Temelj = Obrazovanje.

Mržnja je posledica neznanja

Pogledajte šta se desilo sa mojom i nešto mlađim generacijama. Klinci koji su pola svog školovanja imali časove od 30 minuta ili proveli u štrajkovima su sada huligani. Oni su na ulicama, oni nemaju nikakvo znanje i nikakve izglede za posao. Svoj neuspeh kanališu u nekim drugim idejama, poput nacionalizma. Obzirom na standard, ne ostavlja se ni puno prostora za neko neformalnije obrazovanje poput putovanja. Putovanja isto tako šire vidike i daju neku širu sliku o tome kako svet izgleda. Međutim, nema ni toga. Hermetički zatvoreni i izloženi jednom te istom godinama, vi i ne možete a da to isto ne prihvatite kao pravilo a sve ostalo odbacite. Odavde i mržnja. Ona je gotovo uvek posledica neznanja i nemogućnosti da se poistovetite sa nečim ili nekim ko je drugačiji.

Rezultat tog, naizgled bezazlenog, efekta 20 godina kasnije daje jednu ogromnu količinu mladih koji ne znaju šta će da rade sa sobom, a spas traže u čoporu.

Paradoks koke i jajeta na primeru obrazovanja

Ako analizirate malo dublje nivo obrazovanja van Srbije shvatićete da su razvijene one zemlje koje više ulažu u obrazovanje. Dok će se neki odmah pozvati na to da su iste te zemlje dobre u obrazovanju jer imaju novca da ulažu u isto (odavde koka i jaje) zapravo to nije uvek pravilo. Ali, sigurno je da rast ekonomije potpomaže i razvoj obrazovanja. Pogledajte samo listu 10 zemalja sa najvišim nivoom obrazovanja a onda i razvijenost njihove ekonomije (u zagradi).

1. Kanada (11)
2. Izrael (43)
3. Japan (3)
4. SAD (1)
5. Novi Zeland (53)
6. Južnja Koreja (15)
7. Ujedinjeno Kraljevstvo (7)
8. Finska (36)
9. Australija (12)
10. Irska (44)

Iako neki brojevi govore da nema mnogo korelacije između ova dva, zapravo zemlje sa nižim rankingom su značajno i manje po obimu. Odatle i nešto manji bruto društveni proizvod. Izrael recimo ima samo 8 miliona stanovnika.

Interesantno je na koji način su došli do ovih brojki. Kanada je manji deo visoko-obrazovanih sama “napravila” a veći deo privukla pametnom imigracionom politikom. Koliko samo znate ljudi sa ovih prostora koji žive tamo. Sličan program je sproveo i Čile da bi privukao više visoko-obrazovanih. U Izraelu, sa druge strane, visoko obrazovanje je deo vojne obaveze.

Amerika je kombinacija Kanade i dobrih škola. Nažalost, ovde je obrazovanje jako skupo i privilegija je ljudi koji imaju novac. Odakle i četvrta pozicija i ako su ovde verovatno najbolje škole na svetu. Pogotovu u oblasti biznisa.

Zašto je teško iskopirati Silicijumsku Dolinu?

Vrlo je prosto. 5 minuta dalje od Facebooka je Stanford. Nije čudo što je sedište ove kompanije u Menlo Parku/Palo Altu. Ne toliko daleko je i Berkli koji je jednako plodan univerzitet. Ideje i kapital se okupljaju oko ljudi koji mogu da ih sprovedu, a ovde su to mladi naučnici koji studiraju na najboljim univerzititima. I to je tako već decenijama. Šta mislite gde je bila Edisonova laboratorija? Baš u Menlo Parku.

Koji je drugi grad koji prednjači po količini kapitala koji se ulaže u inovacije u Americi? Boston. Gle čuda, blizu Bostona su MIT i Harvard druge dve škole za koje smo svi čuli, i ako nismo sigurni zbog čega. Teorema izgleda da je sve bliža dokazu.

Da ne amerikanizujem previše, Južna Koreja je primer zemlje koja je ni od čega došla do jedne od najbrže rastućih ekonomija jer je imala pametnu međunarodnu politiku i dobar odnos obrazovanih ljudi i cene rada. Pogledajte još jednu skalu koja pokazuje zašto su Koreanci tu gde jesu.

Zaključak je jasan, vrhunsko obrazovanje daje prednost koju je teško dostići.

Treba pokrenuti lavinu

Dugo sam razmišljao o tome šta može da bude rešenje naizgled bezizlazne situacije u kojoj smo. Problem je da nema posla i da je ekonomija u stalnom padu. Sa druge strane, ljudi koji rade u famoznoj IT industriji kukaju kako ne mogu da nađu ljude koji će da im rade. Slično je sa bilo kojim visoko-kvalifokovanim poslom. Jalovo obrazovanje je napravilo procep u vidu cele jedne generacije koju je potrebno nekako iskoristiti. I to pod predpostavkom da će oni koji su danas u procesu obrazovanja biti sposobni za posao koji ih bude čekao. A plašim se da je sa ovakvim odlukama to još jedna utopija u koju ne umem da verujem.

Potrebna je lavina koja će da raste vremenom i da polako sloj po sloj podiže i nivo obrazovanja. Obrazovanje nije lek za sve, ali je put koji sigurno vodi napred. Ako ignorišemo probleme koje naše obrazovanje ima, ignorišemo i našu budućnost. Nema razloga da verujemo da će nam biti bolje u budućnosti ako će i u njoj biti ljudi koji nisu spremni da joj se prilagode. Klizava je to litica.

Da ne mračim previše, drago mi je i što postoje ljudi koji to žele da promene i pokreću svoje inicijative. Svaki spomen SEE ICT-a mi izmami osmeh licu i učini ponosnim što znam te ljude. Kada sizifovski gurate napred dese se i nemoguće stvari. Nisu oni jedini. Divim se i energiji ljudi iz E8 koji godinama već idu po celoj Srbiji i pokušavaju da probude kreativnu notu kod mladih i nauče ih da mržnja nikada nije dobra. Lista je preduga, a svi oni pomalo ludi što sve to rade. Jer odustajanje je sasvim logičan izbor. I sam se mogu smatrati kao neko ko je odustao i otišao. Teško je, nema novca, a rezultati takvog rada se vide u godinama koje nije lako sagledati. Utoliko je njihov trud i mnogo značajniji.

Ponoviću – Obrazovanja nikada ne može da bude dosta. Ono vas diže na sledeći nivo i pravi razliku onda kada to najmanje očekujete. Borite se za obrazovanje. Javno – bojkotom onih koji žele da drže nivo obrazovanja dovoljno niskim da bi mogli večno da ostanu na vlasti. I privatno – time što ćete sami ići dalje kada je lično obrazovanje u pitanju. Promena uvek treba da pođe od nas. A borba za obrazovanje nikada ne može da bude loša. Jer je borba za budućnost i borba za bolje okruženje. Na kraju, nije li to što svi želimo?