Ovih dana sam pravio kojekakve izveštaje o penetraciji Interneta u Srbiji i nekako kad god pogledam one brojke, čini mi se da ne raste dovoljno brzo koliko god mi optimistični bili, i koliko god svima naokolo pričali da je Internet zdravo razvijen medij u Srbiji, nije baš tako. No, pozitivne promene svakako postoje.

Polazna osnova našeg optimizma obično leži u činjenici da većinu svog vremena provodimo u Beogradu, Novom Sadu ili nekom tako većem gradu, što nam daje jako nerealnu sliku stanja o Internetu, ali i generalno nerealnu sliku o životu u Srbiji. Da se ne lažemo i život u Beogradu se ne može porediti sa onim u centralnoj Srbiji a kamoli Internet. Ovo pričam iz razloga, što svi moji Internet poslovi po odlasku kod roditelja u Ivanjicu odjednom padaju u vodu, što je u neku ruku dobro jer iskuliram malo od Interneta, a u drugu ruku kolateralna šteta jer kad se vratim u realnost to zna malo da boli.

Situacija je takva da ste ADSL mogli imati samo ukoliko ste priključeni na centralu u centru grada, da bi tek tokom ove godine to počelo da se širi i po ostalim delovima grada, tako da i ako ste hteli da imate normalan Internet kod svoje kuće to nije baš bilo tako moguće. Kako je slava, kao porodično okupljanje odlična prilika da me svi izmaltretiraju svojim problemima sa računarom, i idejom kako ne bi bilo loše da svratim na kafu, skapirao sam da ljudi koji zaista nemaju nikakve veze sa IT-em, niti neko preterano iskustvo sa računarima počinju ozbiljnije da shvataju Internet kao najbrži put do informacija, a ne opšte zlo kako su u pojedinim situacijama masovni mediji znali da prikažu Internet. A i sama činjenica da se na okupljanju poput slave pominje Internet govori dovoljno o problemu :)

Internet se ljudima mora predstaviti iz ugla dobiti, a ne iz ugla bizarnih dešavanja koja nam se mogu mnogo češće desiti u realnom životu. Razmišljanje mog ujaka je sledeće i bez problema bi moglo da se podvede pod kategoriju ličnih finansija. Svakodnevno kupuju dvoje novine čija je vrednost 60-70 dinara što mesečno izadje više nego pretplata za ADSL a može pročitati sve novine koje izlaze i u štampanom izdanju. Uz to i klinci se mogu igrati kada on nije tu i ne mora puno da se maltretira oko traženja igrica, a žena se konačno posle dugo vremena čula sa drugaricom iz USA. Prost račun. Druga situacija, bratova svadba, dan uoči 12 sati uveče, sramota je da se zove komšija koji svima vezuje kravate. Ponudim se ja da vežem kravatu, svi su u fazonu: “ali ti nikada nisi nosio kravatu !&%&”. Ne brinite se biće sredjeno, par klikova i How to tie a tie pretraga, malo rutine i za pola sata se vraćam sa vezanom kravatom. Kako? Pa uz pomoć Interneta… 2 dana posle počeli su da se raspituju za ADSL.

Percepcija o mogućnostima koje pruža Internet raste, i to je, po meni prekretnica u razvoju Interneta u nekoj zemlji. Ljudi su počeli da kapiraju, da Internet nije samo pornografija, ili sve one bolesti koje se plasiraju putem mas-medija, već alat koji im može unaprediti život, i sačuvati im dragoceno vreme. Ako je to počelo da se dešava u Ivanjici, verujem da je i u ostalim delovima Srbije slično, a to je u najmanju ruku pozitivna promena.