Moja društvena karijera u poslednje vreme baš i ne sija. Na Twitteru sam tek ponekad, od Buzza sam odustao, a Facebook već odavno shvatam kao posao. Obaveze su učinile svoje, no ostavimo tu ličnu priču po strani i dohvatimo se termina društveni kapital, i koliko eventualna neaktivnost na društvenim medijima može da ugrozi isti.
Photo: monitorpop
Jedna od polemika koja se prožima u prethodnih godinu dana, jeste i potreba za zapošljavanjem posebne osobe koja bi se bavila društvenim medijima u kompanijama. Oni na koje ćete najpre uperiti prst kada se spomenu društveni mediji snažno će stajati iza činjenice da je neophodno imati osobu koja se brine vašim nastupom na društvenim medijima. Oni drugi će, pomalo podrugljivo, govoriti o tome kako je zapošljavanje klinca koji će ostavljati statuse na Facebook-u čist luksuz i novotarija koju će u ova krizna vremena najradije preskočiti. Istina je kao i uvek negde između. Za većinu privrednih subjekata ovaj posao možda može i da radi PR menadžer ili sekretarica dok će drugi nivo early adoptera ipak napraviti korak napred i zaposliti osobu. Period neaktivnosti u poslednje vreme bacio me u razmišljanje o važnosti redovnog prisustva na društvenim medijima, a posledice istog (ne radikalne ali ipak očigledne) navele da ipak stanem na stranu ovih drugih.
Šta je društveni kapital?
Društveni kapital nije karakterističan samo za društvene medije ali je na njima doživeo potpuni procvat. Takoreći, društveni mediji su postali platforma za njegov rast i jačanje. Iskoristiću citati iz diplomskog jedne od čitateljki, Belme Rizvanović, da dam i stručnu definiciju ove pojave a kasnije i objasniti ljudskim jezikom:
Društveni kapital je relativno nov koncept u društvenim naukama kojim se izražava sposobnost pripadnika jedne zajednice ili grupe da kolektivno deluju radi ostvarenja svojih zajedničkih ciljeva.
Društveni kapital je vezivni materijal, lepilo koje pomaže ljudima da svoje ostale: finansijske, fizičke i ljudske kapitale, stave u funkciju unapređenja svog zajedničkog dobra i, kao takav, on je delimično preduslov razvoja. S obzirom da je reč o relativno novom konceptu, ne postoji jedna opšteprihvaćena definicija, ali većina njih govori o «sposobnosti društvenih struktura i stavova koji ih podržavaju da povećaju efikasnost kolektivne akcije» .
Najopštije rečeno, društveni kapital predstavlja produkt vaše aktivnosti širom društvenih medija. To su svi oni ljudi sa kojima smo svakodnevno u kontaktu, odnosno kako bi Istok rekao ljudi koji vide/reaguju na naše aktivnosti na društvenim mrežama. Mi smo tu zbog njih, koristimo naše potencijale da im pomognemo, a za uzvrat dobijamo njih kao naše najbolje promotere. Lojalnost dobija novu dimenziju, a word of mouth živi svoje najbolje dane.
Prisutnost i vreme na internetu
Kao što postoji već klišeizirana izjava da je biznis maraton, a ne sprint, situacija je dosta slična i na društvenim medijima. Rezultate ne možete imati sad i odmah, već se krugovi pratilaca vašeg brenda šire sporo i pomalo razočaravajuće dok ne dođu do čuvene tačke preloma. Kada među vaše fanove uđu i nešto influentnije ličnosti, brže će i rasti njihov broj, a sve to mora i da bude ispraćeno vašom odgovarajućom aktivnošću.
Aktivan korisnik “upada u oči”, ako uzmemo primer Twittera, lakše će se ljudi vezati uz vaš brend ako ste tu i aktivni, ako pratite šta oni rade i pomažete im u sferi vašeg delovanja (Overiti @planbhr profil). Tako ćete izgraditi sopstveni online identitet i dobiti horde brend advokata. Neaktivnost sa druge strane učiniće da brzo budete zaboravljeni. Ako samo idemo po onoj da je 1 godina na webu, 6 godina u offline svetu sve će vam biti jasno… Web je konstantan izvor novih stvari, i koliko god dobro nešto radili, pitanje je koliko ta stara slava može da traje.
Voditi naloge na ovim medijima nije lako, zahteva svakodnevnu prisutnost i pažnju, kako bi ispunjavalo osnovne postulate real time weba. Kako vi reagujete kad vam neko odgovori na mail posle 15 dana? Tako isto reaguju i korisnici koji vam se obrate na nekoj od društvenih mreža za pomoć, i očekuju da ste vi zaista tamo kad već imate profil.
Profesionalni community management
I na kraju definitivan trend za 2010. godinu trebao bi da bude profesionalni community management, odnosno vođenje korporativnih naloga na društvenim mrežama, i sve veći broj kompanija koje se interesuju za isti. U Hrvatskoj je Borja vrlo uspešno krenuo sa Jasno i Glasno, a u Hr imamo još nekolicinu firmi koje nude slične usluge. U prvim redovima su Twitter zavisnici, a pitanje je trenutka kada će se ovaj trend preseliti kod nas. Prilika za sve nas da krenemo u neki novi biznis? Verovatno, ali ostaje da vidimo…
Konsalting ili poslovno vodjenje drustvenih mreza po meni je vise ekspoatisanje te pojave od strane proaktivnih power-usera.
Twitter, Facebook i ostali su toliko jednostavo napravljeni da je poenta da ih korisnici koriste bez previse razmisljanja i iskreno (tako najbolje i uspeva). Nikako nisu napravljeni da je nekome potrebna obuka da bi ih koristili.
Zamislimo jednog power-usera (early adoptera) koji je stvar savladao, skapirao poslovnu primenu i hoce da zaradi. On iskreno fasciniran tehnologijom i nije mu mozda ni toliko bitno da zaradi. Smisli koncept predavanja ili konsusltantizma i pocne da prodaje svoje znanje/iskustvo.
Poenta je da je ON dobar u tome i njegova potreba da prirodno to sve nastavi.
NIkako ne kritikujem tu pojavu u smislu da je prevara ili da je ne treba raditi. Samo mislim da je pogresno postavljna. Cela prica je progurana od ljudi koji su po prirodi stvari aktivniji, kreativniji i sposobniji. Sto nikako ne mora znaciti da su njihove usluge potrebne, vredne ni da se trebaju platiti.
Niko ne moze da upravlja bilo cijim drugim drustvenim kapitalom. Zasto?
Zato sto to moraju da rade oni koji konkretnim biznisom i upravljaju. Direktori, zaposleni…
U najbanalnijem slucaju uzmite za primer vreme. Od trenutka kada se nesto desi pa to trenutka da neko od menadzmenta pojasni "osobi koja odrzava drustveni kapital" sta se desava, koji je stav organizacije, sta bi bilo ok sta ne bi…
Brze, jednostavnije i iskrenije je da direktor tvitne nesto.
I ja sam odustao od Buzza, jer bar kako trenutno kapiram, potpuno je bespotreban i za sada je samo smesni pokusaj 'oduzimanja kolaca' twitteru i sl.
Odvratan mi je a i nepouzdan i dosao je kao nezvani gost u moj g-mail nalog!
Koliko po vašem mišljenju jedan takav posao oduzima vremena dnevno?
2-4 sata svaki dan
2-4 sata svaki dan ali ne u kontinuitetu
Dragi Nebojsa, vec duze vreme rado citam sta pises i moram da priznam da sam bila malo razocarana kada sam procitala prvi deo ovog bloga gde kazes " Za većinu privrednih subjekata ovaj posao možda može i da radi PR menadžer ili sekretarica dok će drugi nivo early adoptera ipak napraviti korak napred i zaposliti osobu"
Kao neko ko se vec par godina profesionalno bavi odnosima sa javnoscu i ko je to radio i u drugim zemljama, mislim da su drustveni mediji deo mog posla , a ne neke kako ti to zoves "osobe" koja radi iskljucivo to. Kada zastupas klijenta, svoju organizaciju ili kompaniju po drustvenim medijima, to treba da radis po unapred odredjenoj strategiji, koju ce najbolje da zna neko ko je tu strategiju napravio i ko je siri i po drugim kanalima. Svesna sam da je to kod nas jos uvek podeljeno i zaista se nadam da ce se u narednih par godina promeniti, jer tako moze da se proizvede najveci efekat. Mislim da su drustveni mediji integralni deo strateske komunikacione kampanje, i nikako ne bi trebali da se odvajaju od drugih delova te kampanje.
Malo sam karikirao sa sekretaricom :D
Inače nisam hteo da kažem kako PR menadžeri ne znaju/trebaju da rade taj posao, štaviše to je i najčešći slučaj. Posebna osoba treba da bude deo PR odeljenja, i naravno da treba da poštuje neku stratešku komunikacionu kampanju, ali priroda weba ne dozvoljava da se striktno držite nekih pravila, već više predstavlja povijanje na vetru. Kreće se u nekim širokim okvirima strategije sa komunikacionim porukama jasno prilagođenim webu. Razlog za odvajanje ove pozicije upravo i leži u potrebi da se angažuje osoba koja poznaje ovakav medij.
Slažem se sa Jovanom. Društvene mreže su samo još jedan (složeni) kanal komunikacije sa ciljnim javnostima i treba da budu u nadležnosti onih koji inače brinu o tome, a to su osobe iz PR-a. Pošto ima više društvenih mreža, mogu se posmatrati i kao više paralelnih kanala, ali logika je ista. Za kreiranje sadržaja i u offline i u online svetu nadležan je PR. Ni sekretarice, ni generalni direktori (govorim o tome kako bi trebalo, ne kako se često dešava u praksi).
Često se Internet i društvene mreže predstavljaju kao neki poseban svet, mimo offline sveta, a oni sa kojima se na ovaj način komunicira vide se kao posebna ciljna javnost. Ja društvene mreže vidim samo kao još jednu dodatnu mogućnost za komunikaciju, koju treba koristiti paralelno sa svim ostalim offline kanalima. Prisustvo na Internetu je još jedna "kockica" u "mozaiku" koji definiše nečiji profil, ali kao što gledaoci televizije, ili slušaoci radija, ili čitaoci novina nisu posebna ciljna javnost, nisu ni korisnici Interneta. Takođe, kao što se razlikuju čitaoci Blic žene i Biznis magazina, razlikuju se i npr. korisnici Facebook-a i LinkedIn-a. Međutim, korišćenje Interneta samo po sebi nije diferencirajući faktor, već samo jedna od karakteristika određene ciljne grupe. Naravno, postoje i korisnici Interneta koji ne gledaju televiziju, ne slušaju radio i ne čitaju novine, već do svih informacija dolaze preko Interneta, ali oni ipak nisu posebna ciljna javnost, jer to određuje kanal komunikacije sa njima, ali ne i poruku koja im se prenosi. Ciljne javnosti se određuju prema tome gde se nalaze (na tržištu, u medijima, u vladi, u finansijskim institucijama itd.) i kakav uticaj mogu imati na kompaniju, a ne prema načinu na koji dolaze do informacija…
Slažem se sa Jovanom, ovo definitivno spada u odnose sa javnošću…i sa druge strane, niti postoji celodnevni posao za tu osobu, niti ta osoba može da oseti duh organizacije čiju poruku i brend treba da prenese…tako da od tih samozvanih "eksperata za društvene medije" nema ništa…najveći eksperti za društvene medije su klinci od 16 godina koji stalno vise na njima…
Primera za ovo ima nebrojano mnogo…dakle i klinac od 16 godina može da napravi grupu ili fan page od 100.000 članova, a može da se desi da neki iskusniji korisnik to ne može da uradi…sve zavisi od potreba društva…znači da bi ta osoba trebala da bude sociolog?
evo jedne bzvz grupe: http://www.facebook.com/#!/pages/Nije-frajer-onaj…
to može svako da napravi i NIKO ne može da garantuje da će neka grupa ili fanpage uspeti ili ne. Znači nema stručnjaka za to…a i sama potreba za ovim zavisi od branše do branše…
naravno, ako neko stvarno uspeva da zaradi od ovoga svaka mu čast…mada vidim da i ti Hrvati imaju svega 2-3 klijenta…
Ide ka tome da u svakoj firmi postoje osobe zadužene za online nastup, ljudi poput Miloja rade na tome da se promoviše važnost online nastupa i verovatno njima moramo biti najviše zahvalni.
Što se tiče grupa od 100.000 ljudi, znam ih jako puno kao i zašto su tu, ali opet se treba vratiti na Istokov tekst i proveriti koliko su ovakve strane zapravo kvalitetne za krajnjeg korisnika, tj. šta mogu da mu donesu. Firmi nije potrebno 100.000 ljudi, već pre 1000 koji će biti pravi brend advokati.
Poznavanje sociologije je veliki plus :D
jako je teško voditi više od 2-3 klijenta i imati normalan život :)
Vidiš prijatelju, nekako mi se čini da u rukama imam nešto što ne umem da iskoristim tj. ne znam na koju stranu bih usmerila svoju energiju. Meni je sve to sa društvenim mrežama dobra zabava, a sa druge strane sam svesna da to mogu da iskoristim mnogo, mnogo bolje.
Kao kada igraš igricu u kojoj napraviš neki extra bonus koji možeš da koristiš kada zatreba, a ti ga gomilaš da ga imaš više, jer ne znaš gde to da potrošiš, a da ne pogrešiš. Ne znam koliko sam bila jasna. Moraću da razmislim, pa da napišem nešto o svom problemu.
Drago mi je što je započeta diskusija na jednu ovako zanimljivu temu. Čini mi se nekako da i Jovana011 i Pedya vide ulogu drustvenih mreza kao jednosmerni kanal komunikacije gde je potrebno sprovoditi planove zacrtane u strateskoj komunikacionoj kampanji, a to mi se cini da bas i nije tacno. Primer naloga koji samo obavestava svoje korisnike i ne nudi im nikakvu interakciju jeste telenorov twitter nalog. Po mom shvatanju on se odlicno uklapa u vasu pricu.
Sa druge strane drustvene mreze ne tolerisu bas najbolje tu jednosmernost. Korisnici drustvenih mreza zele da znaju da sa druge strane naloga postoji ziva osoba koja moze da ima odgovori na njihova pitanja. Neko ko će dati koristan savet. Neko ko će prihvatiti kritiku.
Da li zaista mislite da PR menadžeri imaju vremena da provode sate dnevno ne bi li osluškivali svoje tržište samo na online mrežama? Da li mislite da nisu potrebni sati već minuti i da li to onda zapravo znači marginalizaciju društvenih mreža?
Društvene mreže UOPŠTE ne tolerišu jednosmernost. Međutim, ni Jovana ni ja nismo ni rekli da to treba da bude jednosmerna komunikacija – i ljudi iz PR-a su živi ljudi, sasvim sposobni za dvosmernu komunikaciju. Uostalom, ni u offline svetu se ne trpi jednosmerno prosleđivanje informacija – i tamo su ljudi iz PR-a dužni da odgovaraju na (sa raznih strana) postavljena pitanja. U online-u je to samo još više potencirano.
Da li PR menadžeri imaju ili nemaju vremena da provode sate osluškujući online komunikaciju, po meni je suvišno pitanje, jer im je u opisu radnog mesta da prate SVU komunikaciju koja se tiče kompanije. Kako će se organizovati ili podeliti poslove (ako ih je više), to je stvar lične ili kompanijske organizacije posla, ali u PR-u mora biti neko ko prati online komunikaciju, ako kompanija želi ozbiljno da se bavi svojom reputacijom…
Drago mi je da sam ja pogrešno razumeo napisano, a da se zapravo slažemo oko dvosmernosti komunikacije.
Daleko od toga da PR menadžeri, direktori, ili koja im je već funkcija nisu sposobni za dvosmernu komunikaciju, ali mislim da bi u velikim kompanijama oni pre svega trebali da se bave strateškim pitanjima, dok bi za jedan tako živ kanal poput društvenih mreža bilo neophodno uposliti nekoga ko se na njima dobro snalazi.
Ono što bih ja recimo voleo da vidim jeste da i kod nas počne da se dešava da kompanije odgovaraju putem twittera u jednom neformalnom tonu. Ukoliko kritikujem npr. Telenor želeo bih da mi se neko od njih obrati i da pokuša da mi objasni o čemu se radi i da vide kako da smanje nezadovoljstvo. Svestan sam da je za ovo potreban veliki tim ljudi, ali velike kompanije koje na vreme ne shvate koliku moć ima njihovo online prisustvo, a pogotovu šta se dešava ukoliko ih nema u središtu zbivanja, mislim da će biti u velikom zaostatku.
Kod manjih firmi mislim da je i spektar dužnosti osobe zadužene za PR manje pre svega zbog ograničenja budžeta i samih aktivnosti kompanije, ali mislim da je i njima potrebna obuka o načinu komunikacije putem novih kanala, tako da se ne bih složio sa Petrovim komentarom sa početka.
Slazem se da je obuka potrebna ljudima koji se bave online komunikacijom, kao sto je potrebna obuka za bilo koji posao. Pedya je ostalo sve lepo objasnio, suvise je bilo sta dodavati. Moj prvi komentar je posao od predpostavke da ako neko dovodi osobu da radi samo online komunikaciju, verovatno ima PR tim od vise od jedne osobe. Mislim da svi koji rade PR treba da znaju kako i da koriste online medije ali bi definitivno najveci deo tog posla pripao nekome ko je na nekoj nizoj poziciji (ali je opet bio/bila deo pravljenja strategije i ucestvuje i u drugim aktivnostima). Online PR je nesto sto jos treba da se razvija, pogotovo kod nas.
U potpunosti se slazem da je kako off.. tako i on line komunikacija , posao PR. Ako PR ne poznaje upravljanje pojedinim drustvenim medijem, neka na vreme krene da se obucava, trazilo se to od njega ili ne.
Ako se sami PR-ovci odupiru pridodatom poslu, onda su zalutali u profesiju. Drustvene mreze su vec sadasnjost, a sta ce nam narednih deset godina doneti, ne mogu ni da pretpostavim, jer se ova vrsta tehnologije munjevito razvija. Da li ce se tada saopstenja za medije slati, onako kako se danas distribuiraju? Ne verujem.
E, kad su poslodavci u pitanju, tu se moze diskutovati.
Vecina g.menadzera je "elektronski nepismeno" tako da kad im se spomene Facebook, misle da ste neozbiljni i "padne" vam ugled. Za Twitter nisu culi ni neki mnogo mladji ljudi, a kamoli CEO.
Nasuprot njima, oni koji znaju za marketinsku stranu korporativne stranice na Fejsu, velika vecina njih ne zeli tu vrstu interaktivnosti. Oni ne zele da cuju "drugu stranu", jer ili ne podnose kritiku ili nemaju sposobnosti, subjektivnih/objektivnih mogucnosti da postojece probleme rese.
A, u firmama gde su postavljene korporativne stranice, blago njihovoj PR sluzbi.
Meni to govori: menadzment zna da bez komunikacije, u svim vidovima, nema dobrog poslovanja; da ceni svog kupca/korisnika; da je stabilna firma koja ima sve mehanizme u resavanju problema;….
Ne znam, mozda nisam u pravu, ali tako ja gledam na srpski kapital(izam) 2.0 .
Buzz mi je definitvno jako glupa stvar i kolko sam primjetila od mojih to nitko ne koristi..