Imam osećaj da se neka prijateljstva naprosto potroše.

Vinu se, uzlete, okrepe i daju oslonac, nekad i vetar u ledja. A onda, nekako naglo, samo nestanu.

Reći ćete – to nisu prava prijateljstva.

Možda.

Ali nisu nužno ni mala. Definitnivno nisu nebitna. Samo, eto, imaju rok trajanja. Kao velika tegla džema koja je uvek tu da obraduje. Sve dok je jednom ne otvoriš, i shvatiš da joj je rok prošao. Da je vreme za sledeću.Tako je i sa nekim prijateljstvima. Dodju tiho. I sa istom tišinom nestanu.

Ostane ponešto.

Nešto malo više od pozdrava. I teret toga što je nešto što više nije. Ali ne i prijateljstvo.

Ono se potrošilo.

Istekao mu rok trajanja.

Baš kao velikoj tegli džema.