Nisam iz onih porodica koja je imala svoje nedeljne rituale. Umesto nedeljnog ručka gde bismo se svi skupili i pričali o šest dana iza nas, ovaj dan je više bio posvećen svakom ponaosob kako je ćale obično bio na putu a ostatak bande se raspuštao uživajući u poslednjem danu nedelje.
Ipak ti zajednički trenuci su se dešavali, narodski rečeno „o velikim praznicima“ kada bismo u najširoj postavi okupili u uživali u toploti koju porodica donosi. Bilo da je to Božić kada bismo se svi u staroj dedinoj kući okupili oko ognjišta i uglavnom ćutali uživajući u njegovoj toplini kusajući bombone koje smo našli u slami, ili Bogojavljenje kada smo ranom zorom pravili prave male okršaje u tome ko će dalje skočiti sa sekire, nije bilo bitno koliko to što smo tu zajedno. Ove rituale, i ako će ih mnogi osporiti i nazvati paganskim, bili su naši mali rituali i razlog zašto smo svake godine željno čekali tih par dana. Bez njih verujem da bih nekako bio prazan, bezličan, prepušten svetu u kome je sve regulisano cenom koštanja a ne i onim duhovnim koje nas čini zapravo onim što jesmo.
Priznajem, mada to i većina vas zna da sam razmišljao da odem. Štaviše i dalje razmišljam, kako mi želja za obrazovanjem i napretkom nekako nameću potrebu da to uradim. A onda, baš u tom periodu priprem, se osamite – pisanje biografije, preturanje po nekoliko godina unazad, fotkama iz detinjstva uspešno vrate tas na stranu moje zemlje. Mali rituali se zadovoljno osmehnu i odnesu još jednu pobedu.
A onda se verovatno pitate, pa dokle više sa tim ritualima, i zašto su oni toliko specifični za našu zemlju, kao da ih drugi nemaju. Nisu, to nisam ni tvrdio, već su moji, i samo moji. I ne, njihov sastavni deo nije samo porodica kao neko ko nam je najbliži, već svi oni koji nas okružuju. Prijatelji, poznanici pa i ona čudna prodavačica iz Maksija koja deklamuje svaku stavku koju provuče kroz čitač.
A svoje rituale ne dam tako lako. Ne dam svoje jutarnje pivo za šampione uz prve zrake prolećnog Sunca dok menjamo sličice i ako smo konji od 25 godina koje svi čudno gledaju. Ne dam svoje kafe uz obalu Save i dane teškog nerada. Ne dam ni lazanje kod Dragice, prejedanja u Duffu, karaoke u Bitefu i kafe u 5 ujutru u kafani Užice. Ne ne dam ni biskvit sa malinama u Majdanu i sve one sa kojima sam imao prilike da ga podelim. Vožnje biciklom na Adi i noćno kupanje hm, ni to ne dam.
Ne dam jer su oni moje mane i slabosti, ali i moja snaga i inspiracija. Jer me konstantno sputavaju a opet prvi priteknu i pruže ruku da nastavim dalje. Da li mogu biti bolji? Svakako, kao što i svako od nas može biti bolji, ali u sistemu vrednosti u kom je nerad glavni motiv opravdanje ćemo uvek tražiti u drugima. Ne tražim opravdanja već razloge za osmeh, a to mi moji rituali pružaju. Oni su sastavni deo mene, a sebe se ne stidim već verujem da mnogo još mnogo mnogo više, a znam i da nisam jedini.
Tekst je originalno objavljen na blogu 356 Lepih Dana koji nažalost više ne postoji.