Često tako sa snajkom (bratovom ženom za one sa slabijim poznavanjem) pričam o izborima koje smo napravili. O porodici u njenom slučaju i karijeri u mom. O lepim stvarima i teškoćama, kompromisima i onome što dolazi. I uvek dođemo do istog odgovora – a to je da pravi odgovor ne postoji. 

U našoj prirodi je da stalno želimo više – da budemo vredniji, pametniji, bogatiji; da vidimo svet i formiramo porodicu, kupimo stan i pošaljemo decu u najbolje škole. Problem ovog pristupa je što se to više izražava u brojevima bez kraja, a dešava u vremenu gde dan i dalje traje 24 sata. Uspeh leži u odlukama koje donesemo, a koje opet ne mogu uvek biti dobre jer ne zavise samo od nas. Kao što za dilemu iz uvoda nema pravog odgovora tako je i sa odlukama.

Sve se svodi na to da svaki put ima svoje prednosti i mane. Lepota je u balansu nesavršenosti i nemogućnosti da imate sve. Nekima je to frustracija, a nekima motiv da postanu bolji. Meni prvom je bila frustracija, a onda sam upoznao one ka kojima sam stremio i video stvari koje im nedostaju. Ovo mi je pomoglo da cenim svoje mane i budem opušteniji zbog toga što jesam (i nisam) i šta imam (i nemam). Niko od nas nije savršen i uvek će biti onih kojima će smetati vaš put, ali to je život i na njega ne postoji univerzalno tačni odgovor. Umesto toga treba težiti da frustracija preraste u motiv da uvek težite boljem.

Kada vas kritikuju i dele savet više, saslušajte ali i setite se da ne postoji tačan odgovor na pitanje zvano život. Ali ono što postoji, u moru svih tih netačnih odgovora, su odgovori koji su dovoljno dobri. I to je valjda suština, naučiti da uživaš u dovoljno dobrom. Da shvatiš da sreća nije sve, već dovoljno. Nekima su to prijatelji i porodica, nekome karijera i novac. Nekome sve po malo. A lepota, kao što rekoh, upravo u tom nesavršenom balansu koji se svojstven samo nama. Lepota jer je motiv da budemo još bolji, a ne frustracija.