Pre nego što ova pobeda za istoriju postane istorija, voleo bih da se još jednom osvrnem na ulogu dijaspore. Kao jedan njen mali deo, ali i neko ko je do početka protesta prilično apolitično posmatrao dešavanja u Srbiji.

Razlog za apolitičnost dijaspore uglavnom leži u tome što je teško razumeti na koji način možemo da pomognemo matici. Inicijative su ili sporadične ili visoko politizovane, a razlika u vremenskim zonama i tempo života u inostranstvu naprosto te primoraju da se vremenom isključiš.

Međutim, ako je želja za aktivnijim uključivanjem sve ovo vreme bila nepoznanica, sposobnost dijaspore da pomogne nikada nije bila upitna.

Našu dijasporu čine neki od najpametnijih i najuspešnijih ljudi koje je ova zemlja iznedrila. Doktori nauka, uspešni umetnici, preduzetnici i vodeći ljudi u globalnim kompanijama, koji upravljaju timovima od nekoliko stotina, pa i hiljada ljudi. Ali da bi se sposobnost pretvorila u rezultat, potreban je sistem koji će tu energiju prepoznati, usmeriti i održati.

Takav sistem, nažalost, nije postojao.

Onda su došli protesti i suze koje su nas sve vratile na fabrička podešavanja. Pad nadstrešnice i snimci protesta iz Srbije učinili su jasnim da je apolitičnost luksuz koji više ne možemo sebi da priuštimo.

Dijaspora je počela da se budi, povezuje i obraća pažnju. Usledile su uvrede i ono čuveno „Pobediću vas u celom svetu“, a potom i prepreke u ostvarivanju biračkog prava. Bio je to trenutak u kom je pažnja prerasla u konkretan poziv na akciju.

Ako me je nešto rad sa ljudima naučio, to je da nikoga ne treba vređati, nipodaštavati i potcenjivati. A još manje se treba kladiti protiv obrazovanja i znanja.

Jer, znanje je kao voda. Ono uvek nađe put.

Na tom talasu znanja nalaze se neki od naših najsposobnijih ljudi, koji znaju da se organizuju i povežu, ali i imaju resurse da ideje pretvore u stvarnost.

Počelo je organizovanim protestima podrške i aktivnijom komunikacijom. Preraslo je u inicijative za otvaranje biračkih mesta i pomoć oko glasanja. Zatim i u aktivno uključivanje dijaspore kroz stručnu i finansijsku podršku studentskoj listi.

Ono što je počelo kao piknik, pretvorilo se u ozbiljnu globalnu mrežu donatora i volontera.

Važno je napomenuti i da cilj nikada nije bio samo šest ili sedam hiljada glasova iz Severne Amerike. Većina nas je znala da ti glasovi sami po sebi možda neće biti presudni. Ali smo se nadali da će jedna priča, ispisana stotinama hiljada pređenih kilometara, inspirisati ljude i van naše male zajednice da se pokrenu. Da se uključe, izađu iz kuća i ostvare svoje biračko pravo. Da shvate da svaki glas, ma koliko daleko od Srbije bio dat, ima svoju težinu.

Rezultat izbora je svima poznat. Rekordna izlaznost dijaspore, ali i nešto mnogo važnije od samih brojeva. Svaki glas, svaka podrška, svaka suza i svaki pređeni kilometar čuli su se mnogo glasnije kada smo udružili snage širom sveta. Kada je svako, na svoj način, nesebično dao veliki deo sebe. A onda, svako u svom gradu, zaigrao pobedničko kolo.

Osim izbornog rezultata, ostaje još jedna velika pobeda. Nove veze između Srbije i probuđene dijaspore. Veze koje su nastale zbog politike, ali ne iz političkog interesa, već iz iskrene želje da se pomogne.

Nadam se da energija koju smo stvorili neće nestati sa završetkom izbora i da ćemo nastaviti da gradimo ono što nam je svih ovih godina nedostajalo: trajnu vezu između ljudi koji žele da pomognu i zemlje kojoj to može biti itekako korisno.

Ja bih, barem, veoma voleo da budem deo toga.