Za početak – ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim.
U utorak sam imao jedan od najtežih dana od kako sam ovde. Nekako uvek kada se približi taj 12. april osetim se malo poljuljano jer starim, i ako sam za mnoge još uvek duboko na početku puta. Ovaj put je to bilo utoliko veće što sam po prvi put gotovo sam, daleko od onih koje zaista volim i zbog kojih ću uvek na pitanje da li sam bogat čovek odgovoriti sa – da. Ovo je zapravo i jedno od najvažnijih otkrića tokom mog boravka u Americi. Ja sam zaista srećna osoba. Moja porodica, koliko god na trenutke bila disfunkcionalna, je ipak bila porodica. Dvoje roditelja koje kako tako funkcionišu. Koji su i pored svog sivila okolo bili dovoljno hrabri i veliki da ne staju mojim snovima na put. Već da ih pomognu, makar onoliko koliko razumeju.
A prijatelji. Očito 10.000 kilometara nije dovoljno daleko da pokoleba ono što gradite godinama i ono na šta ste ponosni. I dok možda nisam sposoban da dođem kući na vikend i provedem sate u tom prijatnom ćutanju, tu je Skajp, a pivo ima gotovo isti ukus kao kada delite istu prostoriju. Srećan sam čovek i to je nešto što ne smem da zaboravim. Uradio sam puno toga u životu, za dosta njih mnogo više nego što su ikada očekivali. Ali pravi uspeh bio je u tome, što sam uvek oko sebe imao dobre ljude, koji su spremni da istrče dodatnju milju radi prijateljstva koje im znači. Ni ja se nisam štedeo.
Za kraj, hvala vam. I kao što rekoh. Ovo nije tekst o Americi, uspehu, problemima i razlikama. Već o prijateljima i svima vama koje volim. Nemojte da čekate da ih izgubite da biste shvatili koliko vam znače.
Vaš Eniac.
Mrš! Dodjošu…
“Nekako uvek kada se približi taj 12. april osetim se malo poljuljano jer starim”
Ne znam koje ti droge daju u AmeriKi, ali prvo si ovo loše iskodirao, a sad pričaš kao Oprah…
…dakle, ti si u sektU. Srećan rođendan. :)
Nema veze, volimo mi tebe i sa 28 godina, i 10k daleko ;)
p.s. tek sad ovaj tekst, jer mi posao nije dozvolio da priđem RSS-u ranije :*
Tocno znam kako ti je! Nakon 10 godina inozemstva, jos uvijek se bojim da cu se udaljiti od ljudi koje znam od najranijeg djetinjstva, skole. I uvijek mi je drago oko srca kad ih vidim, jednom godisnje, i sve je kao nekad, kao da nikad nisam ni otisla!
Mnogo mojih ljudi je otislo preko i moje i njihovo iskustvo je isto – pretesko je odrzavati bliskost bez fizicke bliskosti. Vremenska razlika takodje nije od pomoci.