Na današnji dan, pre tačno dest godina, seo sam u avion i odleteo u Ameriku. Iz ove perspektive, nisam siguran kako sam to uradio. Više se sećam emocija, tačnije tog otvorenog preloma emocija koji se desi kada uzletite, ostavite sebe iza sebe i pomirite se sa činjenicom da je ovo let sa kog se ne tako brzo vraća. Međutim, nećemo o tome.


Majica

Po sletanju, ništa nisam objavljivao nekih desetak dana. Ta mešavina euforije oko svega novog i 1001 obaveze koju imate sa selidbom i početkom škole stavila je sve ostalo u drugi plan. Po početku studija, u jednom od školskih dešavanja u kom smo upoznavali ostale studente, morali da se uspenjemo uz čuvene Filbert stepenice i slikamo na vrhu. Miljana, moja cimerka tada, me je slikala i objavio sam tada prvu objavu o tome kako mi je u Americi.

Samo da se javim. Lepo je, privikavamo se polako, ali biće potrebno i vreme, jer koliko god gledali filmove i mislili da znate sve, ovo je ipak neki drugi svet.

Onda je nekoliko godina kasnije Facebook izbacio čuvenu “Na današnji dan” stranu i podsetio na ovu sliku. Ovog puta, na njoj je sam video jedan detalj koji sam sve vreme ignorisao. Na majici, koju sam jako voleo u to vreme pisalo je “Get lost & find yourself” (izgubi se da bi se pronašao), sa sve mojom poluzabrinutom facom i meni manje poznatim Bay Bridge mostom u pozadini. Moj odlazak je, na preneseni način, bio način da se izgubim i ponovo počnem, a da toga nisam ni sam bio svestan u trenutku kada se sve to dešavalo. To je valjda i lepota mladosti. Odluke se mnogo manje većaju, a mnogo više slušaju impulsi, nego pamet. To i treba da je tako jer su telo i um dovoljno mladi da mogu to da istrpe.

Tekst

Proces gubljenja je zapravo, proces kretanja od nule. Proces u kom morate da rasformirate svoj ego, i krenete ponovo da ga gradite. Proces koji je za mene u tom trenutku verovatno bio i najbolja stvar koju sam mogao da uradim jer je “pucanje” neophodno za dalji rast. Seme postaje biljka i mišić postaje veći.

Međutim, pucanje nije prijatan proces. Izlazak iz zone komfora zvuči sjajno kada vam to kaže neki life coach ili je poster na zidu, ali ne i kada zapravo izađete. Kada morate da ponovo formirate navike jer ste sada na margini u novom okruženju. Kada ostanete bez statusa, a kasnije i novca. Kada ostavite sve što imate na parkingu McDonaldsa i idete okolo i molite ljude da vam pozajme telefon da pošaljete poruku. I oni vam ne daju. Kada treba da pozajmljujete novac od ljudi ne znajući da li ćete ikad vratiti. Pritisak je ogroman i mnogi odustanu. Nema ovo veze sa selidbom samo, već sa bilo kojom velikom promenom. U prirodi nam je da ne želimo promene.

Međutim, imao sam taj tekst. 17 godina kasnije, najvažnija lekcija kojom me je blog naučio jeste da sve dokumentujem jer onda tome mogu kasnije da se vratim. I razumem sebe bolje. To leto, tri meseca pre odlaska, napisao sam na tekst o tome šta se dešavalo, zašto želim da odem u Ameriku i probam nešto drugo. Svaki put, kada bi moral bio blizu tačke odustajanja, vratio bih se tom tekstu i podsetio zašto sam tu. To me održavalo tih nekih godinu ili dve koliko je trajalo privikavanje. Ako bi me neko odbio, išao sam dalje. Reči su me gurale dalje. Ljudi koji su se javili da me podrže, čak i finansijski, su me gurali dalje.

Vođenje dnevnika, pogotovu oko donošenja važnih odluka je sjajan način da razbistrite misli onda kada ste u velikoj dilemi. Meni je taj tekst puno pomogao, a zbog njega nastalo je i puno drugih na ovom putu. Onaj čuveni o heroju tuđe ulice, o važnosti okruženja ili rekapitulacija prve godine. Iz ove perspektive oni deluju nezrelo i smešno ali su odigrali ogromnu ulogu kada je trebalo. Pišite, i pisanje će vam vratiti.

Odgovor

Pitanje na koje se odgovor najćešće traži je da li je selidba, sav trud i stres oko iste bio vredan? Da li je Amerika sada moj dom? Da li bi se vratili? Da li sam uspeo da se pronađem?

Pronašao sam dosta toga, najviše da je svrha više u konstantom pronalaženju, nego zaista pronaći se. Poput onih motivacionih natpisa koje ćete naći u Airbnb stanovima, put je bitniji od destinacije. Ciljevi se menjaju kako starimo i menjamo se. To je sve normalno. Sve dok idemo u nekom pravcu, idealno ka gore. Život je jedna “haotična sredina” (the messy middle) koja se desi između rođenja i smrti.

izvor: stephaniequilao.com

Preselio sam se zbog karijere, možda i obećanja “Američkog sna” a našao sam nešto što mi je u tom trenutku bilo mnogo bitnije od novca ili titula. Našao sam vreme i prostor. Vreme da se, za početak, fokusiram na jednu stvar i postanem bolji u poslu koji mi je bitan i čini me srećnim. U poslu fokus (specijalizacija) je sve, i to je mi je u tom trenutku bila jako potrebna lekcija. Ovde te nauče da je “đavo” u detaljima. Da bi bio dobar u svom poslu, moraš da se posvetiš i razumeš stvari do tančina a, američki sistem ume itekako da nagradi ako ste u nečemu dobri. Bez obzira odakle ste. Kako je posao veliki deo mog indentiteta, Amerika mi je dala način da se osećam zadovoljnim i uspešnim. Tekst o čeličnoj ptici je bio u pravu, lokacija je odigrala ogromnu ulogu u svemu ovome.

Međutim, to što mi je posao doneo, trivijalno je u odnosu na to što sam dobio na ličnom planu. Vreme i prostor, ali i stabilnost koju ti da sistem, su neophodni da čuješ svoje misli. Da skapiraš ko si. Da jasno razumeš šta želiš. Nažalost, ja ovo u Srbiji nisam imao. Niti sam znao da mi treba. I zbog toga je bilo dobro da odem. Ako postoji jedna zamerka balkanskom načinu života koju moram da podelim, to je taj ogroman društveni šum koji proizilazi iz nepoštovanje tuđeg vremena i prostora, a posledica je izrazito društvene kulture i viška slobodnog vremena. U mom slučaju jedino rešenje da dobijem vreme i prostor je bio da se izmestim. U tom smislu mi je selidba u zapadnije i “manje društveno” društvo bila pun pogodak, samo ja u tom trenutku nisam bio toga svestan.

Vreme koje sam dobio mi je dalo prostor za razmišljanje i saznanje da je suština u kvalitetu i dubini odnosa, a ne kvantitetu ljudi kojima se okružuješ. Vreme mi je dalo i prostor da razumem sebe i svoje roditelje bolje. Da skinem prašinu sa vrednosti koje nosim od kuće i shvatim da su one blago koje mnogi žele, a nemaju. Dalo mi je prostor da volim.

Ako su odnosi i prijateljstva prava, lokacija nije bitna. Ujutru možeš da popiješ kafu u Kafeteriji, uveče u Blue Bottle-u. Moguće je, samo zahteva malo truda. Možeš i da imaš više od jednog doma, jer je dom tamo gde su prijatelji i ulice koje dobro poznaješ. Prijatelji, koji će i pored toga što letiš u 7 ujutru doći na aerodrom da te isprate. I koji će biti tu, i ako ti nisi uvek tu. Možda ih nema više toliko kao nekad, ali su veze mnogo jače.

Da li je odlazak morao da se desi? Možda ne ali me je, na kraju dana, učinio potpunijim čovekom. Možda nisam morao da odem toliko daleko, ali distanca mi je dala taj mir i stabilnost. Otvorila prostor u kome sada ima mesta i za nekog drugog. Nekog koga volim i ko me stalno gura da budem bolji muž, sin, brat, prijatelj ili kolega. Uloga nije bitna. Neko, koga u svom tom šumu svog života u Srbiji u kasnim dvadesetim, možda ne bih ni stigao da primetim. Ako postoji jedna stvar, zbog koje je vredelo otići, to je ona. Život ne bi bio predivna haotična sredina kada se ne bi malo poigrao i osigurao da je ona odrasla samo 50 km od mesta u kome sam ja odrastao. Sreća mora da se izaziva.

Preselio sam se i izgubio tražeći sam neki drugačiji uspeh. A pronašao sam sebe i pronašao sam ljubav. To je najveći uspeh koji sam mogao da postignem.

E da. Još jedna stvar.

Postaću tata.

26 replies on “10 godina

  1. Cestitam, predivan tekst i jos lepsa zavrsnica! Neka je srecno od druga iz porodilista 😁

  2. Dragi Nebo, svaka reč ti je na mestu. To je na kraju i pravi razlog zašto pratim tvoja pisanja, zašto si postao izvrstan čovek. Sve mi se dopada. Najviše da ćeš postati tata.
    To je najlepša uloga koju ćeš ikada imati u životu.
    Želim Vam svu sreću ovog sveta, istražujete zajedno i volite se beskrajno.

  3. Posebno mi se dopada deo o društvenom šumu. Potpuno tačno. Kao zakasneli emigrant, mogu samo da kažem da mi je malo žao što ranije nisam shvatio značaj ovoga o čemu pišeš… Ali, dobro… Sada se živi nerealno dugo, pa ima vremena za sve.

    1. A jbg, to su one stvari koje nažalost ne mogu da se nauče iz filmova. Moraš da osetiš na svojoj koži ali, srećom, nikad nije kasno. Samo je sa godinama teže.

  4. S obzirom na San Francisco, veća vjerovatnoća ti je bila da postaneš mama. Čestitam

  5. Slučajno mi se pojavio Vaš post na LinkedIN-u i mogu reći da odavno nisam pročitao nešto ovako lepo napisano. Možda sam subjektivam pošto mi je ćerka trenutno brucoš u Americi, gde je završila 4. godinu srednje i gde se “pronašla”, pa prepoznajem neke paralele, ne znam, ali svaka čast na kvalitetno pretočene mislu u tekst 👏

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.