Kada se preselite u zemlju koja je ekonomski i tehnološki značajno naprednija, teško je da sebi ne postavite pitanje šta bi bilo da ste se tu rodili. Posebno u prvih nekoliko godina, dok pokušavate da “stanete na noge”, prebolite sve kulturološke šokove, usavršite jezik i nađete neki stabilniji posao. Ali i kasnije, kada vidite da neke jako suptilne stvari prave veliku razliku: boja kože, akcenat, škola ili jednostavno način na koji komunicirate određene informacije. Sa ovim stvarima se ili rodite ili ih ne vidite ali vas sputavaju da pređete na sledeći nivo. One su vaš zaostatak, nevidljivi zid od kog se konstantno odbijate. A nekada i vaš motiv, vaše razlog da konstantno radite na sebi.

Jedan od tekstova koji mi je zagolicao pažnju jeste intervju sa Dejanom Mijačom, uglednim pozorišnim rediteljem, koji me dosta podsetio na neke moje ranije faze kada sam i sam verovao da će svi otići, a Srbija nestati pre svega inspirisana tada trenutnom (i dalje nepromenjenom) političkom situacijom. Pasus iz ovog teksta koji me je inspirisao da napišem tekst (hvala Milici za share), kaže:

Kada je Vuk Karadžić odlazio u Beč, poneo je sa sobom neke svoje zabeleške na pergamentu, koje je pisao vučjim perom od razmućenog baruta. Te iste godine u Beču se otvara Muzik ferajn, čuvena sala u kojoj se i danas održava Novogodišnji koncert. Tada tu već svira Betoven, bili su Bah, Hendl, Mocart. U Beču tada pišu Gete, Šiler… A Vuk je tamo prvi put u životu video mastilo.

E taj raskorak je večit. Mi samo sustižemo nešto.

Fokusiranje na jaz između razvijenih zemalja i našeg okruženja vrlo čest hobi nas iz manjih i manje razvijenih zemalja. Razlog je u tome što su razlike očigledne, pogotovu ako se poredimo sa zemljama koje su decenijama ispred nas u smislu tehnologije, ekonomije i prosečnog životnog standarda. Ili, još gore, najrazvijenijim zemljama u određenoj eri, kao što je to slučaj sa Austrougarskom u vreme Vuka Karadžića. Slično je kada dođete i u Ameriku po prvi put. Soliteri i mostovi su ono što je meni prvo privuklo pažnju, pogotovu ako uzmete u obzir kada su oni sagrađeni. Njujork je već 1930 godine imao zgradu od preko 300 metara, a prvi susret sa masivnim mostovima od gotovo 3 kilometra poput Golden Gate-a (ili manje poznatog Bay Bridge-a) koji su sagrađeni između dva rata, ostavlja bez daha. Amerika je izbegla prvi svetski rat, nastavila da raste na krilima industrijske revolucije a razlika između velikim ratom razorene Evrope i Amerike postajala sve veća i snažnija velesila.

Dakle, raskorak je očigledan i postoji vekovima zbog čega treba postaviti pitanje:

Ako raskorak postoji, i nije ga moguće u životu jedne generacije smanjiti, da li se treba obazirati na isti?

Univerzalni odgovor na ovo pitanje ne postoji, individualno je da li će vas razlika između vas i najboljeg u vašem poslu obeshrabriti ili motivisati. Našoj kulturi je verovatno bliže ovo prvo, jer se mi prvo fokusiramo na probleme pa onda na prilike najbolje opisano izjavom “Vidi gde su oni, a gde smo mi”. Međutim svako malo se situacija promeni i za stolom se pojave novi igrači.

Problem ili izazov

“Mi nismo tim koji se fokusira na probleme, mi smo tim koja se fokusira na rešenja”.

Billy McFarland, Fyre Festival

Ako ste imali bilo kakvu interakciju sa američkim poslovnim svetom, verovatno ste primetili činjenicu da su oni, za naše uslove posebno, neverovatno pozitivni. To se najbolje manifestuje situacijom u kome retko očigledne probleme ne nazivaju problemima (problems), već izazovima (challenges) a često i prilikama (opportunities). Ovo je jedna od onih jako suptilnih stvari za koje vam trebaju godine da ih primetite i razumete. Inicijalno deluje kao plitka mantra kojom zavarate sami sebe da će se stvari nekako same rešiti ako vredno radite i dovoljno verujete (fake it, till you make it). Kasnije, kad malo zađete dublje u samu kulturu i poslovno okruženje shvatite da je razlika mnogo dublja i da je donekle razlog zašto je zapadna kultura toliko napredna.

Nama je donekle svojstveno da polazimo od toga da ne treba probati jer nećemo uspeti. Naprosto, gorenavedena razlika je prevelika i nema tu šta da se traži. Ako mi i verujemo u uspeh, okruženje obično misli drugačije. Međutim, ako niste pozitivni i ne verujete da ćete uspeti koja je uopšte poenta raditi bilo šta? Negativan ishod ne zahteva puno, treba samo da ništa ne radite i čekate da se ništa ne desi. Odavde su ove mali jezičke razlike zapravo jako bitne. Problemi su neminovni. Na nekom abstraktnom nivou i život i posao su ništa drugo nego konstantno rešavanje problema.

“Samo neki problemi.”

Izazovi su problemi kojima želite da se bavite. Izazvani ste da rešite problem, da pokažete da možete. Problemi su ujedno i prilike. Jer niste jedini koji imaju taj problem. Ko ga prvi reši, dovodi sebe u bolju poziciju. Na podsvesnom nivou, izazovi i prilike mnogo više pozivaju na akciju nego problemi.

Odavde izazovi i prilike, ne isključivo problemi. Polazite sa idejom da ćete problem rešiti, a ne da će vas on sputati. Neuspesi su samo usputne tačke na putu ka pozitivnom ishodu. Odavde zapad slavi neuspehe a mi ih kudimo. Oni se fokusiraju na krajnji rezultat, a mi na trenutni raskorak. Nijansa, ali nijanse odluče.

Pozitivnost, po svaku cenu, je jednako loša kao i biti negativan. Ko god je imao priliku da pogleda dokumentarac o Fyre Festivalu (odatle citat), zna da pozitivan stav ne vodi do uspeha ako osnove nisu na zdravim nogama. Ne treba mešati optimizam i samoobmanu. Dobro je verovati da će se stvari rešiti, ali nekada nije loše ni imati jednog Balkanca u timu da vam kaže kada je car zaista go.

Raskorak je naše zašto

U nekom trenutku u prvih par godina fakulteta neko mi je ispričao priču o tome kako su Čačani u Beogradu jako uspešni, kako se drže zajedno i guraju jedni druge i kako drže pola grada. Verujem da ljudi iz Čačka nisu jedini za koje ste čuli ovo. U Americi ćete čuti sličnu priču za Izraelce – kako se oni bore i drže zajedno i da je to razlog njihovog uspeha. Ono što je zajedničko za jedne i druge jeste da oni dolaze u veću sredinu (Beograd ili Ameriku) sa ozbiljnim zaostatkom, zbog čega moraju da rade više i oslanjaju se jedni na druge da bi brže prebrodili taj zaostatak. Zaostatak je njihov motiv, njihova zvezda Danica. Nešto što budi taj čuveni inat i gura ih da rade više nego ljudi oko njih – inicijalno jer moraju, a kasnije jer je rad daje rezultate i motiviše ih da idu dalje. Razlika se polako topi, svako malo se pojavi nova prilika a rad i motivisanost daju rezultate.

Nova ruka

Gledanje na raskorak kao na problem je kontraproduktivno iz razloga što se svako malo otvori prilika kada apsolutne razlike mogu da se smanje. Zbog COVID-a tehnološka revolucija je ušla u petu brzinu i za svega 18 meseci došli smo u situaciju da je remote work (rad na daljinu) danas norma, kao što smo pretpostavili, što čini vaše veštine bitnijim od vaše lokacija. Zemlja je danas mesto u kom se plaćaju porezi a ne nužno i mesto gde radite.

Internet i, pre svega, Youtube su učinili da je informaciona asimetrija je manja nego ikad. Nejednakost u pristupu znanju izmedju različitih slojeva društva je značajno smanjena. Vakcinu je ceo svet razvijao u isto vreme zbog toga što su se saznanja o virusu delila sa svim zemljama u realnom vremenu.

Neki od lokalnih i svetskih primera nam govore da ovo više nije samo teorija, već da se prilike koje su se otvorile i kod nas itekako ostvaruju. Prvi Open NFT marketplace na Solani napravljen je u Beogradu. Suosnivač multimilijarderske blockchain platforme živi i radi iz Srbije. Bugati Vejron je u vlasništvu firme iz Hrvatske. Finska, zemlja koja ima manje stanovnika nego mi, ima startap kompanije u vrednosti od 25 milijardi dolara. Izrael ima 71 kompaniju koja vredi više od milijardu dolara. Generalni direktori Google, Microsoft, Adobe, IBM, Palo Alto Networks i Twitter-a su se rodili u Indiji. Najinteresantniji primer je Kenija koja ima olimpijsko srebro zahvaljujući ovom fenomenu. Dakle nije samo tehnološka industrija koja se menja. Sve se menja. Znanje je bitnije od lokacije.

Ako svi imamo pristup istim resursima, postavlja se pitanje, ko pobeđuje?

Pobeđuje onaj koji najviše želi

Fokusirati se na raskorak kao na problem je kao da igrate poker i fokusirate se na karte koje ste želeli da dobijete, umesto one koje su vam u rukama. Loše karte su izazov, a ne automatski poraz. Mesto rođenja nije nešto na šta možete da utičete, ali ono što činite da smanjite jaz svakako jeste. Svet je dovoljno velik da će uvek biti neko bolji i bogatiji, ali i da svima da priliku da se dokažu. Da li ste iz Izraela ili Ivanjice, nije bitno. Na kraju se gleda koji je vaš doprinos, a ne koje vam je mesto rođenja u pasošu.

Fokusirajte se na prilike, a ne zaostatke. Ne budite debeli čovek iz Sombora, budite MVP. U ligi gde su svi brzi i skaču, treba i neko ko je spor i dodaje. Nije to samo još jedna američka mantra od koje nam se prevrću oči, to je jednostavno proaktivan pristup rešavanju problema. Fokusiraš se na ono što imaš i kako to da iskoristiš. Guščje pero i razmućen barut možda nisu pisali simfonije, ali su bili dovoljno dobri da reformišu jezik i pismo i promene život jedne nacije. Ne znači da je tako moralo. Ali znači da je, i tako, moglo.