Moram priznati da su bioskopi poput Stera i Koloseja (pogotovu ovaj drugi) vratili film u moj život na velika vrata. U poslednjih nekoliko meseci odgledao sam većinu “hitova” koji nam dolaze preko bare, ponet utiskom posle Star Treka sam vam i pisao, a posle Prokletnika (Inglorious bastards) nije mi padalo na pamet da zaspim a da ne prenesem utiske sa vama.

Kada sam ogledao Kuma prvi put, skovao sam izraz čulna renesansa, koji je trebao da označi ono stanje svesti u kojoj vam sva čula uživaju, film koji vas u potpunosti ispuni pričom, scenografijom i muzikom i natera da ga gledate iznova i iznova. Međutim takvi filmovi se retko rađaju, filmska industrija se bazira na recikliranju klišea, koji se stalno vrte  i tek poneko iskakanje od istih vam privuče pažnju i oduševi vas. Dvojica se u tome itekako izdvajaju, jedan je Gaj Riči bez Madone a drugi, junak naše današnje teme Kventin Tarantino.

I zaista Prokletnici su drugačiji film. Propraćeni uvek dobrim odabirom muzike karakterističnom za Tarantina, drugačijom, često POV kamerom koja se savršeno uklapa u pojedine bizarne scene, na početku u najmanjem slučajem obećavaju dobar film. A onda, ulazite u priču kroz gomilu minijatura, usporenih scena koje vam pružaju priliku da uđete detaljnije u psihologiju likova ali i shvatite besmislenost pojedinih situacija. One šaraju ceo film, daju mu dinamiku  i savršeno se uklapaju u jednu celinu. Naravno detalje neću otkrivati jer ipak trebate sami da doživite ceo film.

Glumačka ekipa blago rečeno pere! Nisam neko ko prati karijeru Bred Pita, ali mislim da je ovim filmom, još jednom dokazao da je mnogo više od Barbikinog Kena, i da je tu gde jeste sasvim opravdano. Njegov lik u filmu je u isto vreme morbidan i komičan i on to nosi bez problema kroz ceo film. Sjajnu podršku u tome mu pruža i Kristofer Valc, za mene totalno nepoznat glumac, koji je oprao glumeći “Lovca na Jevreje” nemačkog generala Hansa Landa.

Pre nego što sam pogledao film, kružile su neke priče da je film pun krvi i nasilja, sa čime se ne bih složio (ili je moj prag tolerancije jako visok), u filmu ima krvi, skidanja skalpova, razbijanja glave bejzbolkom… itd ali je i pored toga mala maca za Ramba IV :P Krv je prisutna da bi pojedine scene predstavila realnijim, a i nije nešto što je nesvojstveno Tarantinu.

Da sumiram, ja sam zaista oduševljen filmom, i dao bih mu dobru 9/10 ocenu jer sam se zabavio, video neku drugu priču, shvatio da Bred Pit možda i zna da glumi i još više zaljubio u gledanje filmova u Koloseju. Međutim film ima zaista podeljene kritike, ima onih kojima se poput mene jako svideo, i onih kojima je film totalno sran*e.  Kritika može da ode na dužinu filma, 153 minuta i nije baš malo, pogotovu ako uzmete da neke od gornjih minijatura (poput ispijanja mleka) besmisleno traju po minut dva. I pored toga zabavićete se, nasmejati, ali i zgroziti, videti neko drugo viđenje završetka drugog svetskog rata i pričati kako je film strava/sranje svima oko vas. Bez reakcije sigurno nećete ostati.