“Kako otići” je najčešće pitanje koje dobijam od kako sam otišao u Ameriku. Tužno je što je tako, ali i nekako razumljivo. Odlasci kod nas nisu nova stvar i svi imamo tog nekog prijatelja/rođaka koji se otisnuo na put. A, kada pogledate na stvari malo sa strane, shvatite da je to sve posledica straha, previše loših vesti koje se, po pravilu, mnogo brže i više šire od onih dobrih, nedostatka ideja da se nešto uradi i, na sve to – izgaranja da se nađe jedno, univerzalno rešenje koje će rešiti sve i kojim će se pobeći od svega. Međutim, da li je zaista emigracija to rešenje ?

Problem sa tekstovima koji pokušavaju da daju odgovor na ovo pitanje je u tome što su ili jako ispunjeni gorčinom i razočaranošću, ili čak idu u drugu krajnost i trivijalizuju problematiku time što svode sve na nedostajanje porodice i prijatelja, i čestu usamljenost. Jedan od ovih drugih me je i motivisao da malo dublje razmislim o svemu onome što je meni bilo dobro i loše kod odlaska, ali i popričam sa puno drugih o njihovim iskustvima i skrojim u vidu teksta. Zaključaka ima puno, ali među njima i nema toga da je odlazak savršeno rešenje.

Početak i neznanje

Život na strani se svodi na klackalicu. U početku ste oduševljeni novim, ušuškani neznanjem i zavaljeni u udobnosti eskapizma. Onda kada ta faza novog prođe i nova sredina postane dom, krenu slični izazovi kao i pre, samo mnogo dalje od kuće i u kontekstu u kom niste odrasli. Razočarate se, ali vas i vreme promeni, a prvo vraćanje nazad podseti na to da vi više ne pripadate ni tamo ni ovde. Izgubljeni ste u međuprostoru ali vam svi kažu da je život na strani jedino rešenje , i odlučite da je možda ipak bolje ostati tamo iako se nikada potpunosti ne pomirite sa tim.

Zauvek stranac

Ovo nepomirenje potiče od toga što ste vi zauvek stranac tamo u nekoj zemlji. Tamo vas niko ne čeka. I gradite sve od nule. Nema ulica u kojima ste se igrali i komšija koji vas spontano pozdrave pogledom. Sve počinje od nule. A nula je mnogima puno dalje od onoga što su oni spremni da iskoračaju.

Ignorisanje kompleksnosti društvene integracija i koliko je teško uklopiti se u društvo u kome niste odrasli je i osnovni nedostatak većine tekstova o emigraciji. Od običnih konverzacija, do bontona i navika koje su jednostavno drugačije i sve to posuto slatkim akcentom koji stavlja do znanja da niste odatle. To stvara jedan osećaj nelagodnosti koji, poput kamena u cipeli, uvek vučete sa sobom. Vi možete na kamen da se naviknete ali vam nikada neće biti ugodno. Odavde i potreba naših ljudi da se u inostranstvu drže zajedno. Ne toliko zbog jezika, vegete i plazme koliko zbog sličnih kulturoloških navika koje teško menjate. Pričao sam već o individualnoj prirodi američke kulture, nasuprot evropskoj koja je više okrenuta ka zajednici. Jedni idu u teretanu i gledaju Netflix, drugi igraju fudbal i ispijaju kafe. Ljudi deluju hladno, nedruželjubivi su, misle samo o novcu… To nije zbog toga što je to pogrešno, već zato što je to kontekst na koji niste navikli. Isto se dešava i sa njima kada dođu kod nas. Prilagođavanje zahteva mnogo komprimisa i nivo fleksibilnosti i socijalne inteligencije koji malo ljudi poseduje te odavde usamljenost i nostalgija.

Stalno preispitivanje

Ubrzo provedete dovoljno vremena da uživanje u tome što ste deo srednje klase postane svakodnevnica. Imate dobar posao, kupili ste auto koji ste dugo želeli i iznajmili kuću sa velikim dvorištem, ali tu negde i sve staje. Vi se podignete na viši standard, imate više novca i sve o čemu ste sanjali ali su oni problemi sa početka i dalje tu. Beg maskira problem, ali ga i ne rešava. U tom trenutku dovodite u pitanje i dolazak jer ono za čime ste žudeli nije nužno donelo ono što želite, a nostalgija učini da ono čega ste se odrekli vredi mnogo, mnogo više od toga. Ovde kreću misli o povratku, tom konceptu koji od kuće deluje nemoguće, ali negde tamo na strani on je rešenje koje jedino ima smisla.

Potreba za višim ciljem

Zbog ovoga odlazak radi odlaska nije rešenje. Ako odlazite sa Balkana nezadovoljni životom i svime što se dešava, verovatno ćete završiti nezadovoljniji tamo negde daleko. Kontekst će biti izmenjen, i osnovni egzistencijalni problemi rešeni, ali svi oni problemi koje nosite duboko u sebi će postati samo još gori. Zbog toga je neophodno da postoji viši cilj vašeg odlaska, a ne samo želja da tamo negde perete sudove i od toga živite. Potrebno je da imate ideju koja će vas voditi tokom svih tih teških trenutaka.

Jedna od tih ideja je da je odlazak zapravo borba za generaciju koja dolazi posle vas. Kažu da je druga generacija ta koja uživa sve benefite nove sredine. Oni odrastaju i formiraju se u istoj, nemaju slatki akcenat koji donose iz daleka i spremni su da iskoriste to gde jesu za svoje dobro. Oni nemaju problem društvene integracije koji vas sputava, već vide samo prilike (koje mogu biti i dobre i loše). Ovo je plemenit poduhvat ali vrlo često i prevelika žrtva za nešto što se za 15 ili 20 godina možda neće ni desiti.

Druga ideja je karijera. Objektivno postoje limiti onoga što profesionalno možete uraditi na Balkanu, ako niste u IT svetu i nije bitno gde se nalazite. 10 ljudi iz mog odeljenja u osnovnoj školi je sada van zemlje. Oni su doktori nauka, bave se enkripcijom, izgradnjom proizvodnih postrojenja i dizajnom čipova i za njih nema puno mesta u Srbiji. Oni prolaze kroz sve ove probleme ali su i pozivom uslovljeni da budu tamo gde jesu i nemaju puno izbora. Međutim, ljudima koji su na ovom nivou, karijera i jeste više cilj jer su željni dokazivanja i onda im profesija daje viziju koji ih održava tu gde jesu.

Dobra stvar je videti stvari sa strane

Naravno, stvari nisu obično crne ili bele i postoje prednosti obe strane. Ali, napomenuću još jednom – odlazak radi odlaska nije rešenje. Dobro je otići i videti, iskusiti neke druge stvari i staviti sebe na test – uporediti se sa ostatkom sveta. Istina je i da se svet menja, i da će putovanja biti sve učestalija, a ideja života u jednom mestu sve manje zastupljena (poznato još i kao hypermobility).

Isto tako, nije strašno ni vratiti se. Iskoristite prednosti veće zemlje, naučite, povežite se sa onima koji vam mogu pomoći u budućnosti ali ne stidite se da se vratite i živite blizu onih koje volite. Ovo je jedna od primarnih potreba, i vrlo legitiman razlog da se vratite. Sa godinama shvatite da stvari nemaju vrednost, a ljudi imaju ograničen vek trajanja i da im treba posvetiti vreme dok je to moguće.

Ljudi se plaše povratka jer vide samo loše stvari, na isti način kao prilikom odlaska što vide samo dobre tamo negde na drugoj strani sveta. Kada se realnosti izjednače odluče emocije. Na kraju svi mi potajno želimo da iza sebe ostavimo neki trag i to je mnogo lakše uraditi tamo gde ste odrasli i gde ljudi pričaju isti jezik; gde možete da se izrazite na način na koji ste navikli i na način koji vam najviše odgovara. Sigurno previše romantizujem stvarnost, ali verujem da će ovo i biti razlog mog povratka onda kada se isti desi. Teško je biti heroj tuđe ulice. Daleko od toga da je nemoguće, ali nekako verujem da mnogo više znači onda kada to uradite tamo gde vas znaju i gde je to mnogo manje očekivano.

Veliko hvala grupi Repats Serbia koji su mi pomogli u pisanju ovog teksta

288 replies on “Teško je biti heroj tuđe ulice”

  1. Bio si poltron i poltron si i ostao. To sto letis preko okeana, ne znaci da si uspeo da pobegnes od onoga sto zapravo jesi, a samo onima koji te ne znaju mozes da pricas bajke i da se loze na tvoj blog.

    1. Ljudi koji me znaju ostavljaju komentare pod pravim imenom i prezimenom.

    2. Ne poznajem ni tebe ni Nebojsu licno. Zelim samo da kazem da tvoj komentar vise govori o tebi nego o njemu.

    3. Steta sto je ovaj komentar prvi. Bas nema veze sa sustinom teksta koji verovatno nisi ni razumeo. Bojim se da ga neces shvatiti i da procitas vise puta.

  3. Kao neko ko je poceo da se seli sa 11 godina i do danas promenio 6 gradova u Srbiji i 1 u inostranstvu, mogu reci da ovaj tekst ima smisla ukoliko se niste selili kao ja.

    U svakom mestu gde sam ziveo bio sam stranac. Gradio sve od nule ili ne, uvek stranac. Uvek dos’o od nekud. U svakom gradu sam morao praviti svoje okruzenje od nule. U mnogima sam uspeo u nekima nikad.

    Prijateljstvo je kontekstualno, a posto sam promenio mnogo konteksta (kako se kaze mnozina?! haha) ja vise nemam gde da se vratim. Imam roditelje ciji dom smatram i mojim domom i imam dom moje porodice u kojem i zivim (u gradu u kojem sam totalni stranac vec godinama).

    Poenta mog komentara je da se covek navikne na promenu konteksta i nauci da zivi u njemu. A ako ste ga dovoljno puta menjali, nostalgija se gubi, vratiti se cemu nemate (jer gde se tacno vracate?) i sve sto vam preostaje da ili gradite lep zivot u kontekstu u kojem se sada nalazite ili da ponovo promenite kontekst.

    2. Možda se ne bi selio da si isplaćivao plate kao što si obećavao?
      Opaaa

  4. Dobar tekst Nebojša.

    Kao neko ko je već 5 godina on/off u Srbiji mogu se složiti da stvari ne postanu magično dobre kada sedneš u avion i iskoračiš u nove avanture koje sa sobom nose nove probleme, iako dosta ljudi iz mog okruženja veruje da nas negde tamo čekaju samo rešenja.

    Zbog posla sam živela na u Londonu, Abu Dabiju, New Yorku, Dubaiu, Kipru i svaki taj grad ostavio je trag na mene, ali isto tako samo sam se samo u NY osećala kao ja, kao kod kuće. To ima veze i s tim da sam tu provela najviše vremena, bez povratka kući, pa sam bila prisiljena da se naviknem na način na koji tamo funkcionišu stvari. Isto tako, kada sam tamo radila lakše mi je bilo da se integrišem sa ljudima koji dele istru strast prema tehnologiji, marketingu, startupima, nego što mi je bilo kada sam živela na primer u Dubaiu, gde većina mog okruženja nije delila iste strasti i vrednosti.

    Ljudi treba da odu, probaju, iskuse na svojoj koži sve to o čemu pričamo, ukoliko imaju želju za tim, treba da da je prate, ali ne slepo, i ne po svaku cenu.

    1. Dobra stvar kod Amerike, i posebno Njujorka, je u tome što nisi sam u toj situaciji i ima puno nas \”izgubljenih\” koji su tu da se nađu jedni drugima. Drugo, sličnost grada sa okruženjem iz kog dolaziš je dosta bitna a ta živost NY u mnogome podseća na Beograd.

      1. Nista ti nisi skapirao, nema “nas” da se nadju vec su svi “mi”, i crni i zuti i braon i beli iz svih delova planete. Kome trebaju samo nasi a s ostalima nece/ne moze da prica/zivi/druzi se – taj nek’ ne ide iz svog sela (ili nek’ se pod hitno u isto vrati)

  5. Neko me je pitao pre par meseci zašto se ne odselim sa porodicom u Norvešku, kada imam priliku… Odgovor je jednostavan – ne možemo svi otići. Nije ni poenta da svi mi koji se smatramo “pametnima” odemo. Jer kada će se onda nešto promeniti u Srbiji? I ko će promeniti?

    Stoji da imamo gore uslove za pokretanje privatnog biznisa, da imamo vlast koja je samo za sebe sposobna… Ali da bi se nešto promenilo, mi moramo stalno da tražimo da se menja i mi moramo da menjamo.

    A to ne možeš kada si par hiljada kilometara daleko. Ili ako si Internet ratnik.

    2. Upravo to, budi promena koju zelis da vidis. Mnogi su postigli mnogo a bili su u 10x gorim situacijama nego mi danas, ovde u ovoj zemlji. Srbija je danas na ivici, da li cemo nesto uraditi ili pustiti da potone je na nama, nema nikog drugog. Svojoj deci dugujemo bolji zivot, i najlakse je otici i to im obezbediti, ali isto tako dugujemo i precima, a odlaskom njih napustamo. Pateticno zvuci ali je tako, upravo smo u ovolikim g…. jer to dopustamo.

      1. Bili su u gorim situacijama ali je vecina bila za napredak a samo manjina je sabotirala. Decenije negativne selekcije su to obrnuli – sad je samo manjina sposobna za neki napredak/promene, a vecina vuce na dno. Tako da je svaki pokusaj da se nesto uradi uzaludan

      2. Taman posla da je najlakse “otici i to im obezbediti”! Daleko je od toga. Ali sa svim ostalim se slazem. Dobar tekst.

      3. Tako je. Pretke napustamo koji su mislili na nas. U nasoj zemlji smo nesto, tamo smo social security number.

  6. Dobro sroceno.
    Evo vec treca godina van Srbije. Otisli zbog zelje da gradimo nesto bolje za svoju porodicu, u potrazi za manje stresa i grca koji smo imali u Srbiji. Nigde nije sve idealno, daleko od toga, ali prihvatajuci obicaje i deleci nase ovde sam stekla divne prijatelje i ne osecam se kao stranac. Imam divnog muza i cerkicu i to mi je dom, gde su oni. Lokacija nije vazna.
    Sad opet planiramo da mozda spakujemo kofere i odemo na kraj sveta. – kad jednom prodjes, valjda se sledeci put jos lakse odlucujes. Gledas u buducnost, kako ce biti za 10,20,30godina…
    Nijednom nisam pozelela da se vratim, samo sam pozelela da idem dalje.

  7. Da vam kazem, iz Bora sam dosao u Beograd. Ne znam nikog u Beogradu. I ljudi kada cuju da niste iz Beograda se ponasaju kao da ste dosli iz Albanije ili neke druge drzave sa kojom nismo u ljubavi. Svi ljudi sa kojima sam se druzio su dosli ovde. Svi oni koji su ovde rodjeni (sto blize centru to je izrazenije) te gledaju kao nizu vrstu. Tako da se ovo ne moze primeniti na moj konkretan slucaj (verujem ni na vecinu ljudi) nego samo na ljude iz Beograda, Novog Sada i mozda Kragukevca i Nisa

  8. Добар дан Небојша.
    Планирамо да се пријавимо породично на лутријски ДВ програм.
    Занима ме да ли ти знаш (уколико би нас извукли) шта буде по доласку у САД?
    Пуно ти хвала на одговору.

    1. Bude ono sta napravite da bude. Prodjes carinu i sam si svoj majstor, ako te ceka neko (prijatelj, poznanik, rodbina) bude ti (samo) malo lakse u prvi mah, ako ne – odma’ grizes. Ako si cuo da dele stan, posao i sl. gluposti – to zaboravi, neko te zaebo

      1. Нисам ни прочитао,нико ми није ни рекао за паре итд.Само питам шта и како по стизању у САД.Планирам да вечерас попуним све.

      2. Ljudi obicno prvo nadju smestaj, pa onda neki posao, pa onda zive.

      3. Браво.
        Ниси укапирао моје питање и мој одговор.Да ниси то написао,не би ни сам знао.Не знам шта је са људима,чега се плаше па МНОГО њих не сме да постави своје име презиме и слику?

      4. Sto je najgore mislim da sam ga skroz ukapirao. Ispravi me ako gresim, ali na osnovu zabluda koje sam cuo vezanih za DV program, a izmedju ostalog i gomile objasnjenja na internetu, zakljucujem da mnogi ljudi misle da je ta lutrija nesto vise od dozvole boravka.

        S obizorm da postoje prevaranti koji naplacuju “uslugu” aplikacije za lutriju, postoje i informacije da se dobijaju avionske karte, smestaj i ko zna sta jos. To nije istina.

        Sto se tice konkretne procedure (garantor, aplikacija za SSN kad se dodje na tlo i sl.) to je sve objasnjeno na internetu. Ne znam kako ocekujes od Nebojse to da zna kad je decko koliko vidim dosao ovde na studije, ne preko tog programa. Drugo, dobices ta konkretna uputstva kada osvojis. Sanse su 100:1 otprilike.

        U Ameriku se pre moglo doci kao u Kanadu ili Australiju. “Dobar dan, ja bih da zivim ovde”.

        Danas to nije tako, mozes da dobijes lutriju, mozes da dodjes na radnu vizu (isto ograniceno kvotama), mozes da trazis azil (ako si homoseksualac) ili mozes da se ozenis. Posto nemas posao a imas porodicu, ne ostaje ti nista osim lutrije.

        Dakle kakvo pitanje takav i odgovor – glup :)

        Ti imas sliku darka sarica koliko mi se cini, sto bih ja postavljao svoju?

  11. Druže, nije odlazak iz Srbije samo pitanje novca, kola, stadarda, ekonomske egzistencije. Mnogo se više tiče kvaliteta života, pa čak i samog prava na život.
    Kada posetiš oca u bolnici dan nakon infarkta, a on sav upišan u 70 godina leži i plače jer nije bilo nikog da ga prethodno odvede do toaleta, niti ima koga da ga tada presvuče..
    Kada mu od kuće donosiš hranu jer sedam dana tri puta dnevno jede klot-pire..
    Kada mu zbog stepena zakrčenja krvnih sudova zakažu “hitnu operaciju”, a onda stave na listu čekanja i kažu “za 8 meseci”…
    Kada ti najviši državni funkcioneri prete, a pritom kontrolišu tužilaštvo, policiju i sudove.. kada pretnje zbog tebe dobijaju i tvoji roditelji, žena i deca..
    Kada znaš da iz Srbije odlaze najbolji lekar i da će tvoju decu već sutra da leče nepismeni i preko veze svršeni studenti medicine, da će ih na faultetima učiti profesori koji su diplome stekli po raznim Eshwoodima, Megatrendovima,… a da tada ni ta deca neće imati izbora da li da ostanu ili odu..

    ..tada shvatiš da si zakasnio.

    1. Bravo! Upravo je to i moj razlog zbog kog cu da odem. Dugo sam bila emotivno vezana za Srbiju, ali upravo ovo sto si rekao, ja sam u odredjenom momentu shvatila da zapravo ni nemam izbor, posebno ako zelim bolju buducnost za svoje potomstvo.

      1. Jelena upravo zbog njih-dece, a danas sutra i neke koliko toliko normalne starosti, glavu gore&one way ticket.

    2. Zdravstvo je najgora rana Srbije. Tu se sve ogleda. Najgore je sto vam nista ne kazu sta ce raditi vasem telu kao da nije vase. Mnogo depresivno. S druge strane, u Americi je preskupo. Izgubite svesto imate ako nemate osiguranje ili ceo zivot otplacujete bolnicu.

      2. I zdravstvo i obrazovanje i sudstvo su odličan razlog za odlazak.

    3. A lista ima jos milion ovakvih stavki, od kojih se, izmedju ostalog, sastoji zivot….

    4. Upravo tako, Predraže! Žao mi je zbog vašeg oca, poželite mu brz oporavak!

    5. Za zdravstvo ste sami krivi , masa ljudi u Srbiji, koja sprema koverte da bi bili leceni, koji cute kada se ovakve stvari dese umesto da se potegne tuzba i zalba i da se prozovu na razgovor od glavne sestre do nacelnika odeljenja, kao i prijava komori i ministarsvu- ali to je previse posla, zar ne?
      Lakse je spremiti kovertu i platiti da se odradi posao za koji su placeni !
      Kao zdravstveni radnik se zaista smracim kada cujem za ovakve ali i jos gore stvari , i zaista ne mogu da razumem to cutanje i prihvatanje ovakvih stvari .
      Zdravstvo je zaista ruglo Srbije i kada bi se ono rascistilo, mislim da bi se rascistilo i mnogo toga vise …
      Sto se tice strucnosti lekara … svuda ima svakakvih – malo je zaista dobrih , svuda u svetu .

      1. Jelena zar mislite da je drugacije u Srbiji po pitanju sudstva&zakona ili policije? Nemojte me pogresno shvatiti ali mislim da niste dovoljno obavesteni.
        Naravno, slozio bih se sa vasom poslednjom recenicom o broju kvalitetnih lekara u svetu.

      2. Na zalost jasno mi je kakvo je rasulo kod nas.
        Sudstvo i policija ce i mogu jedni druge da pojedu, ali zdravstvo – bez obzira koja ste strana i kome propadate – uvek ce se stititi, daleko vise nego u svim ostalim bransama.
        Zato, ako bi krenulo da se rovari po zdravstvu, vrlo brzo bi se klupko razmotalo za sve njih na svim poljima
        I znam da nije sve jednostavno kako mozda zvuci ali …
        Ipak mislim da se moze nesto promeniti i uciniti, i to prvo poceti od nas samih i nasih reakcija prema njima.
        Samo mogu da vam pozelim srecu …

    6. Svaka cast!!! Svaka cast aali-ako je covek zdrav, ima dve ruke i dve noge i maalo zdrave pameti, ne mirim se sa tim kasnjenjem. Mozda je nazalost zakasnio vas otac zbog takve situacije u nasem zdravstvu i sudstvu, mozda se bilo kome od nas sutra ili prekosutra dogodi isto ili slicno, ali mi radno sposobni i za nase prilike nepodobni-nismo zakasnili.
      Zelim vam hrabrosti i srece.

  12. Moj bato, znam gomilu tih lekara koji su otisli…Daleko od toga da su najbolji…Veruj mi…

    1. Ali zato ako te osakate mozes a ih tuzis i da dobijes naknadu… u Srbiji ce da te osakate i izbace na ulicu gde ces biti prepusen na milost i nemilost porodice i familije, pa ces i njima i sebi da zagorcas zivot.

      1. A Srbi i dalje nose poklone lekarima iako to ponekad ne moraju. U uzickoj bolnici izvesna dr. Vuckovic trazi 300 evra po operaciji. Mojoj rodjaki se to desilo. Javno to kazem i dokazao bih na sudu.I svi to znaju-i nista. Zbog toga nema buducnosti u Srbiji.

  13. Eto te i na B92 :).

    Elem, dodao bih kod viseputaspomenutog konteksta, da se isti moze i odabrati. Jako je bitno, naravno ukoliko ste u mogucnosti, shvatiti sebe i definisati svoje prioritete. U tom smislu posebno odluciti koliko daleko mozete/zelite ziveti daleko od domovine, porodice, prijatelja iz detinjstva, dalje, kakvi vas ljudi inspirisu, kultura, religija, ekonomsko okruzenje itd.
    Potom, uraditi istrazivanje i krenuti ka putu emigracije.
    Odlazak u inostranstvo da bi se eto reklo – idem, uglavnom je veliko, da izvinete sranje.

    Primetno je da se ljudi oduseve na spomen da zivite u Parizu, Milanu, Berlinu NY, SF. Jeste zvucno, ali sta tamo radite? Kako se tamo osecate? To je kljucno pitanje!

    Ogromna je fama o zivotu “preko“ u Srbiji.

    Iz licnog iskustva bih takodje rekao da mnogo odjosi zive u daleko surovijim uslovima na zapadu, rade vise i svasta, ali se hrane idejom da ih neko, negde iz SRB gleda i tiho im zavidi. Ali, ovo je vec druga tema ;)

    Elem, sjuper txt.

    Poz iz Milana.

    MB

  15. Sa nekim stvarima se mogu sloziti sa nekima ne (razlicita licna iskustva).

    Kao emigrant sa 26 godina provedenih van zemlje (sada sam nazad…mada jos ne znam koliko je permanentan moj povratak), upoznala sam razne ljude i svedocila spektar sudbina u dijaspori.

    Staz je bio 11 godina Australije I 15 godina Amerike.

    Ja cvrsto verujem da skoro da ne postoji osoba koja je otisla….Tek tako da se ode, svakoga je nesto nateralo, a to nesto, u vecini slucajeva bila je ekonomska nevolja. Ako nemas cime decu da hranis u Srbiji, tvoj razlog je krucijalan, egzistencijalan.

    Mislim da odlazak radi odlaska skoro ne postoji.

    Tacno je da ljudi tamo postuju novac (a u Srbiji kao ne…), ali zasto da ne? Novac jeste energija, novac je protivmera prodaje talenta ili vremena poslodavcu ili vremena I truda ulozenog u privatni biznis. Ne ceniti novac je jednako kao neceniti sebe I svoje vreme, a vreme je…naj dragocenija stvar u kosmosu (the most precious commodity).

    Sto se tice Amerikanaca, ne bih mogla da se slozim da su Amerikanci hladni ljudi. Amerikanci, poznanici, komsije, ljudi sa posla su uglavnom svi bili super i sjajni ljudi. Ako ti treba pomoc, pomoci ce ti….why, just because they can? Vole da se druze, izlaze, posecuju se, ogovaraju slicno nasima i vrlo, vrlo su fer.

    U sustini, ja verujem da covek nosi svoj dom u sebi, I ako je covek unutrasnje integrisan, spoljne integracije su manji problem.

    Poslovica kaze, u Rimu, Rimljanin. Vazno je prihvatiti I postovati kulturu zemlje u koju dolazis, ako tako cinis, onda se nekako I lepo uklapas, to funkcionise kao povratna sprega.

    Bez obzira gde si, ako imas dovoljno vere u sebe, optimizma, vodis zdrav zivor, ne dozvolis raznim samosazaljenjima da ti se uvuku u razmisljanje, pazljiv si prema drugim ljudima I ako si vredan I radan, svuda ce ti biti dobro.

    Kakve veze meni ima da li u Sidneju ima ulica u kojoj sam odrasla, ili sto u Los Angeles-u nema moje gimnazije ili fakulteta. Takva razmisljanja te neproduktivno vezuje za proslost, koju treba postovati, ali ostaviti je gde joj je mesto. Covek treba da ostane radoznao I otvoren za nove kulture I dogadjaje.

    Kupis kucu I kola, i treba da se osecas ispunjeno? To su samo naj prorodnije stvari koje priustavas sebi, jer radis, zaradjujes I nisi neki lenjivac. Ali daleko od toga da treba I da pomislis da to treba da te ispuni. Ako si prazan, bices svuda prazan, bez obzira sta imas, cak I ako se vratis I u ulicu u kojoj si odrastao.

    Naravno zivot se satoji od uspona I padova…ali vazno je barem pokusati ziveti bez kompleksa I strahova.

    1. Sjajno, pravi komentar. Sve je u nama i kako prihatamo svet oko nas. Ja sam 7 godina u Washingtonu i ima ista iskustva … Bravo za komentar!

    2. Odličan je komentar, složio bih se u potpunosti. Niko ne ide samo zato da bi otišao, mnogi pričaju kako bi otišli samo zato da bi pričali, ali to je totalno druga stvar.

    3. Lea – potpuno we slazem – kao sto laze jedna moja prijateljica koja je proputovala svetom trazeci se: Wherewer you go – there You are.
      9yrs US, 13 ysr Canada

    4. Zivot izmedju

      Postoji u životu našeg coveka u tudini jedan trenutak kada strašno poželi da vidi, makar nakratko, svoj zavicaj, kao da je u pitanju prva ljubav iz mladosti. Hrana mu postane bez ukusna, ljudi kao da su od plastike, a život bez smisla. Za onoga ko to može sebi da dozvoli, nostalgija košta koliko i povratna avionska karta do Beograda.
      Na aerodromu naš covek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali cim ude u naš avion, a leti JAT-om, on je otvori. “Sestro!” – kaže stjuardesi – “donesi molim te cašu i dve kocke leda!” U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu “Vesti”, “Politiku” i “Novosti”? Nigde. Dok kapetan obaveštava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdušni prostor, srce mu udara kao ludo. I oblaci su mu nekako poznati, i rida polja i meandri reka. “Kakva zemlja!” – kaže susedu zemljaku. – “Pa ovo bi moglo da hrani citav Japan, a mi stalno dužni i gladni…”

      Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi sumnjaju sve vreme da naš covek to može i to tako vešto. Pravi “liz” , razumeš! A što je najlepše, na aerodromu svi puše! Mogao bi dim da seceš nožem, pa da ga izvoziš na Zapad. Puši strogi carinik koji pregleda prtljag, puši pilot i kopilot dok izlazi, puše stjuardese, furnja policija, puše taksisti što hvataju mušterije, puše oni što cekaju svoje – milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora. A, ovde, puši barmen za šankom, puše deca, dimi cak i dežurni vatrogasac.
      I dok se vozi kuci u olupanom automobilu svog rodaka, koga još samo boja drži na okupu, naš covek uživa u svom povratku; jeste da je asfalt od prošli put propao, jeste da su kuce duž puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao. Smestili ga u njegovu decju sobicu, pa mu krevet okracao. Gleda postere koje je lepio kao decak; DŽimi Hendriks i Bitlsi, gitara bez žica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo… Podelio je poklone i popio deset kafa sa komšijama i rodacima koji su došli da ga vide. I svi mu se žale. Jedni na male penzije, drugi na skupocu, treci ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nadu lekove. Kontejneri ispred kuce zatrpani dubretom, niko ne odnosi, konobari neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge vozace, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u debele ofarbane matrone – jedino je kevina sarma ostala ista i Sava što se i dalje uliva u Dunav. Nekada elegantne ulice pretvorile se u buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni džipovi koje voze do glave ošišani momci sa mindušama.

      Za koga god se raspita, ispostavi se da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare škole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava sadržinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao. Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije. Tutnuo mu je u ruku sto evra i on se zaplaka i zamace iza ugla. Na televiziji su se davali stari americki filmovi. Elegantni mladi ljudi su na svim kanalima pricali o politici prekrštenih nogu. Hodnici njegove rodne kuce bazdili su na kiseo kupus iz podruma i zapršku koja je kuljala iza svih vrata stanova. Nije mogao da spava jer se tavanica tresla od rada neke poludele mašine za pranje veša. “Kod nas je zabranjeno da se pere posle deset!”, kazao je majci, a ona mu odgovori da je kod njih dozvoljeno prati posle ponoci jer je tad struja jeftinija.
      Školski drugovi su mu ocelavili i ugojili se. Po kafanama se razmileli prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se zaustavi auto, na njega skace copor Cigancadi da pere stakla. Prava napast. U kafanama svi vicu; iskocile im žile na vratovima. Muzika preglasna, na može da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da jede, kao da je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Morace to dobro da istrci kad se vrati kuci. Kuci? Zar ovaj grad nije njegova kuca? Ocigledno više nije.
      A ona tamo na Zapadu? Ona sa travnjakom na koji niko ništa ne baca, ona sa decom koja nisu naucila srpski i sa strogom besprekornom ženom koja ga neprestano hvata u balkanskim greškama? Sve ono za cim je godinu dana ceznuo, sada mu odjedanput smeta. A najviše mu smeta što mu sve to smeta! Ko je on i odakle je, da se buni konobaru što nema leda za pice i što sve kasni, cak i godišnja doba? Pa nije njegov deda pravio onaj raj na Zapadu nego nemacki i švajcarski! A, njegov jadan i ovo kakvo je jedva nekako skrpacio.

      Eto na šta misli naš covek dok se vraca kuci na Zapad. Oblaci su nekako drugaciji nego kod nas, a u njemu ni traga uzbudenja kao kad je sletao u Beograd. Na ćrodromu tiho, kao da su svi pomalo mrtvi. Niti ko pije, niti puši, niti se dovikuje, niti vas iko pretresa na carini i pita šta imate da prijavite. Nigde carinika, niti policajca. A naš covek dobro zna Zapad; ima ih više nego kod nas, samo su nevidljivi. Ovde je svaki kucepazitelj policajac i svaka dokona baba na prozoru. Svaki komšija i svaki dubretar… Jedanput, tek što je došao u taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu dubreta u auto i bacio je u neku šumu na pustom mestu. Nije prošlo ni nedelju dana, a na vratima se pojavio policajac. Vi ste bacili dubre u šumi, kazao je. Kako je utvrdio? Prekopali kesu i pronašli kovertu sa njegovom adresom. Platio najvišu kaznu. Uveli ga u red. Gde su oni naši kontejneri gde svako baca šta hoce, najviše pored njih! I zna dobro naš covek dok se vraca kuci; nece proci ni mesec dana, ponovo ce poželeti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa roštilja, preglasnu muziku i upadanje u stan bez predhodne najave… Dojadice mu ovaj raj i ova sredenost, gde se ponekad covek mora da uštine za ruku da bi se uverio nije li vec pomalo mrtav.
      Tako mu je izgleda, sudeno, da živi izmedu ta dva sveta, izmedu, uvek izmedu…
      Ovo je prica naseg pokojnog pisca Mome Kapora za sve nas koje..kako ono bese tudje sunce ne greje ko nase ….svako dobro u zivotu izmedju zelim Vam Stefa iz Italije

    5. Nisam bio Down Under, i uvek pitam takve kao vi- gde Vam je bilo bolje-u Australiji ili u Americi? U cemu je razlika?

  16. Pa sto se nevratis u Srbiju … 90% nasih ljudi kuka kako im je tesko , kako nemogu a niko nema petlju da se vrati i svi u glas govore pa sta cu tamo …
    Jeste svi smo stranci cim odemo iz rodnog grada i svugde te gledaju kao DODJOSA bez odzira da li si se doselio u Beograd, Podgoricu, Dubai ili NY … Sve je stvar u nama , jesmo li dovoljno zreli i svesni da prihvatimo svet oko nas i ljude oko nas . Svet je predivan ako ste otvorenog duha i ako na sve gledate pozitivno, zivot ide dalje sto bi Draga Nikolic rekao i tako ga prihvatite gde god da ste.
    E sad , ako ste zavisni od Jece i Cece ako dalje od cevapa i pljeskavice nezelite da vidite , probate i okusite uvek cete imati taj osecaj nostalgije i kao vecina odseliti se u Cikago a ne vratiti nazad u Srbiju .
    Tvoj text je zaista los i losa preoporuka za sve mlade ljude koji zele bokji zivot , zele da rade i zarade , za oceve koji nemogu da skoluju svoju decu a ovde bi mogli da rade zarade i pruze im dostojanstven zivot.
    Svugde sam stranac sem u svojoj Crvenki a to sam prihvatio onog dana kad sam otisao na studije u Novi Sad i to je normalno ….

    Jako los text, zao!

    1. Sramota je sto ne znas osnovni pravopis a ocekujes bolji zivot. Svako kroji svoju sudbinu. Neko ima laksi pocetak, neko tezi, ali je glupo traziti izgovore.

      1. Kakve veze ima pravopis sa zeljom za boljim zivotom.
        Da li to znaci da osobe koje su rodjene u izuzetno losim uslovima za zivot i koji nemaju uslova za skolovanje nesmeju sanjati i zeleti bolji i lepsi zivot ?

        Stepen skolovanja i znanje pravopisa nema nikakve veze sa inteligencijom i vaspitanjem.

      2. Zapravo ima, inteligentna osoba zna da je bitno naučiti pravopis, odakle god da potiče.

    2. Vise te gledaju kao dodjosa u BGu i PGu nego u Dubaiu i NYu, to je sigurno

      1. Kad sam se 98` preselio u PG zvali su me “gde si Bosanac ” ali nikad mi to nije palo za zao, simpaticno mi je bilo i bice , sve je u nama kako prihvatamo svet oko nas …

  17. i kad umres, prvo pitanjr onih koji iza tebe ostaju bice “a sta je ostavio?”, “kome”. niko nece pitati gde tije grob

    i tako, otisao ili ostao, svejedno je.

  18. Gde si bre Eniax?! Nema te 100 godina :) Ja, kao neko ko je studirao i radio preko a zatim se i vratio u SRB, iznosim svoje mišljenje: fenomenalno je biti u inostranstvu kad si mlad, sticati nova znanja i veštine, raditi u velikom i jakom timu. Međutim, posle 30. godine sve to počinje da smara i čovek oseti potrebu da živi lagodno, da razvija nešto svoje i da radi globalno a živi lokalno. Nije suština života samo raditi i spavati. Ako si ekspert u svojoj oblasti, sve možeš raditi i iz Srbije, bar u IT-u.

    3. Ziveo sam i radio kao profesor na koledzu u Americi 30 godina i vratio sam se u nasu Srbiju. Radim svoj posao na racunaru od kuce, ponekad sa nekog brda, iz nekog potoka, pored kamina i sit sam se naziveo, naspavao i odmorio zadnjih 7 godina od kako sam u Srbiji. I ne bih dao iskustvo iz Amerike ni za sta. Tamo sam naucio da radim i da cenim sitna zadovoljstva. Ponekad odem u US i gledam kako se narod muci, kupim sta mi treba, jedem sta volim i vratim se u moja brda. Drugo, vratio sam decu u Srbiju da se obrazuju i vaspitaju. Posle mogu gde hoce. Americka deca mogu kada odrastu mogu da zive samo u Americi.U Americi su deca nasih ljudi cesto bez cilja, blentava, vrlo slabo govore srpski i nemaju nas duh.Drugo, ako hoce da uce, ovde je visoko obrazovanje znatno jeftinije. Da smo ostali tamo, tesko bi ih skolovali bez kredita iako smo bili zaposleni full-time. .

  19. nisi dužan ništa nikome, pa ni samom sebi. život je jedan veliki vrtuljak. tvoji preci ne žele da se osjećaš dužnim. ti si njihova vremenska projekcija i ne trebaš se osvrtati unatrag. ni svojoj djeci ne dugujemo ništa. od nas će dobiti ono što će dobiti. neki manje, neki više. ne treba se opterećivati životom, treba jednostavno živjeti. i ne žaliti zbog odluka koje donosimo, jer odluke moramo donijeti, a nitko ne zna sa sigurnošću kakve će posljedice tih odluka u konačnici biti.

  20. Ima veoma puno istine u ovom tekstu….a i u pojedinim komentarima.
    Sve zavisi od karaktera osoba. Veliki broj godina mucila sam se bukvalno sa
    svim gore navedenim problemima. Osecala sam se kao u kavezu, bez dijaspore
    pored sebe…samo moja porodica-muz i deca. Osecaj kao da udaras od zida u zid a
    nisi u mogucnosti da menjas stvari. Posle dugog i ogromnog rada na sebi ja sam pripala
    ovoj sredini (Evropa) i za sada se ne bih vracala niposto u Srbiju. Pocela sam da disem ovaj vazduh punim plucima i veoma sam zadovoljna, naravno zajedno sa mojom porodicom koji
    su imali ogromno strpljenje i verovali u mene.
    Sve sto imam da kazem ako neko zeli da pripadne negde to i moze, nostalgija je kao pupcana vrpca, jednom kad se prekine-prekinuta je.
    Ziveli dragi moji

  22. Zhivim vecj vishe od 16 godina van Srbije, i kako kazhe Nebojsha, imam taj neki vishi cilj – zhelim da proputujem svet. To je nekada bio san, ukljuchujucji prve 4 godine van Srbije, a onda mi je, moglo bi se recji, upala kashika u med – dobio sam posao u jednoj internacionalnoj shkoli. Od tada sam zhiveo i radio na 4 razlichita kontinenta, i sve u svemu, trenutno sam na brojci od 61 shto se tiche zemalja koje sam posetio. Ta ideja vodilja svemu daje mnogo vecji smisao.
    Jesam pochinjao nekoliko puta od nule, chovek se navikne na to, ali opet, taj vishi cilj sve to opravdava. Ako postavite svoje prioritete, i ako ih se drzhite, i ako im se vracjate kad god niste sigurni shta bi da radite, stvari su mnogo jasnije i odluke se donose mnogo lakshe.
    Ali nemojte misliti da ti prioriteti i taj vishi cilj moraju biti zacementirani. U redu je promeniti mishljenje, u redu je promeniti ciljeve. Ako mislite da cje vam biti bolje ako odete iz zemlje, idite. Probajte. Ako se ispostavi da nije ono shto ste ochekivali, da vam ipak redovna kafa sa komshijom ili shetnja pored Save sa prijateljem ili basket sa drushtvom ili preferans petkom uveche, ili bilo shta drugo znachi mnogo vishe nego shto ste mislili, nije smak sveta. Kao shto ste jednom otishli iz Srbije, tako isto mozhete da odete iz te nove zemlje i da se vratite u Srbiju. Mozhda ste ostavili dobar posao, ali nacjicjete novi – a dobili ste jedno vrlo znachajno iskustvo koje vam mnogo govori o vama.

  23. Drago mi je kad se pojavi i ovakva stana priče. Kao neko ko je jedno vreme živeo u NYC mogu da kažem da tamo možda jeste lakše nego negde drugde, ali verujte mi – nije lako. Prva 3 meseca traje oduševljenje ovim neverovatnim gradom, njegovom energijom koja te svakodnevno hrani i daje ti osećaj nepobedivosti koji malo dobije priliku da oseti. Do 6 meseci se već osećaš kao ravnopravni stanovnik NYC, znas sva cool mesta, ljude, pricas jezik bolje od velike većine, cak te i pitaju iz kog si dela USA, koristis sve prednosti ovog neverovatnog grada, ako se snadjes naravno. Kada te prodje taj efekat medenog meseca, pojavljuju se prvi problemi : birokratski, socijalni, dobijas razne podsetnike da si stranac i da nisi odande. Nakon 7 meseci sam uhvatio sebe kako ubacem rec Belgrade u svaku trecu recenicu. Pocinjem da hvalim Beograd, Srbiju, ljude, hranu…. I onda ti realnost udara samar i shvatis da nigde nije kao kod kuce. Nostalgija proradi, i pronalazis nacin da se vratis u Srbiju ali ovog puta kao uspesan covek koji ce pametno iskoristiti iskustvo steceno u inostranstvu kao i poznanstva.
    Sad samo mogu da kazem da mi je odluka da odem u NYC bila jedna od najboljih koje sam doneo, ali mi je odluka da se vratim bila najbolja. Mislim da svako treba da iskusi zivot napolju kako bi vise naucio da ceni zivot kod kuce. Iskoristite sve prednosti zapada koje cete posle iskoristiti u Srbiji za bolji zivot, kako svoj tako i ljudi oko sebe. Pozdrav

  24. Nostalgija je i mene vratila, bar za sada, šta će da bude neznam, nakraju se nakon nekog vremeza zasitiš inostranstva, a kad dođeu u Srbiju vidiš koliko je ovde jadno… Surfam na http://www.kartasrbije.com/ i gledam di bi mogao. Možda neki drugi dio sveta? Jednom se živi!

  25. Dobar tekst koji objasnjava dosta onoga sto ljudi napolju osecaju a ne umeju da iskazu. 5 godina gastarbajter, 10 godina emigrant, sad u Srbiji, IT guy. Gde god sam ziveo imao sam set prednosti u odnosu na ono odakle sam dosao i set problema. Kako godine prolaze, set prednosti se menja a set problema postaje veci (po mom iskustvu). Novi set problema u mom slucaju je bio zdravstveni sistem u zadnjoj zemlji gde sam ziveo i skolski sistem, kao i cinjenica da je ta zemlja krenula u drugom pravcu od onog u kome je isla kad sam ja u nju stigao a Srbija je prividno krenula ka Evropi. Tako da je moja porodica resila da jedan set problema i prednosti menja za drugi set problema i prednosti. I jos uvek smo u Srbiji :-), samo sa prosirenom svescu sa kojom ovog puta rednosti u Srbiji mnogo vise cenimo. Velik udeo u odluci o povratku ima i moje zanimanje, tako da ljudima koji su dugo napolju preporucujem da dobro odmere prednosti i mane svoje nove domovine u odnosu na Srbiju u tom trenutku.

    1. Problem u x zemlji ti je bio zdravstveni sistem pa si se vratio u Srbiju?! Jesi bio u nekom domu zdravlja/klinici/bolnici otkad si dosao? Vecina veterinara ima bolje uslove

      1. Bio sam u NS i BG-u i kvalitet doktora nema neke razlike u odnosu na strane zemlje. OK, kod nas WC nije za pohvalu, ali cekaonice, osoblje i lekari su mi OK, ja sam skroman covek, a slicno sam video i na zapadu, prastari namestaj i instrumenti kao kod nas.

      2. Ne d’o Bog da ti zatreba neka intervencija (operacija). Znaci bolje sam sebe da operises kuci

    2. “Novi set problema u mom slucaju je bio zdravstveni sistem u zadnjoj zemlji gde sam ziveo i skolski sistem, kao i cinjenica da je ta zemlja krenula u drugom pravcu od onog u kome je isla kad sam ja u nju stigao.”
      Upravo tako se osecam u Kanadi! Pri tome samo poredim Kanadu kakva je sada sa Kanadom kakva je bila pre 15 godina i nikakvo poredjenje ne pravim sa Srbijom.

  27. Još jedan pametan momak kojeg je pojeo kapitalizam.

    Vidi, tekst je odličan, svi se slažemo oko toga, ali u tekstu si apsolutno promašio poentu života.

    A kad nađeš smisao svog postojanja na ovoj planeti ( ne nije lova i karijera ), onda ćeš i razumeti da sve ono što je bitno u životu vrlo lako možeš da pronađeš i u Srbiji.

    1. Još jedan pametan momak kojeg je pojeo kapitalizam.
      ***
      Odlična konstatacija.

  28. Uopste nije tacno to sto pises. Amerika je zemlja emigranata,nije bitno koja generacija.Niko nije usamljen,na poslu te niko ne pita odakle si dosao, sto se tice zarade,koliko znas,koliko si strucan,toliko mozes i da se prodas. Nekima je potrebno vreme da se snadju,neki se snadju odmah. A sto se tice nostalgije,toga je sve manje u eri novih tehnologija. Prvoj grupi emigranata je bilo najteze. Ovo je moje iskustvo ziveci i radeci u Americi.

  29. Ako se neko u Americi oseca kao stranac onda ne postoji mesto na svetu gde se nece osecati tako. Ja sam u Srbiji bio veci stranac nego sto sam u USA.

    1. Svaka cast na komentaru, cesto ovu drugu drugu recenicu ponavljam bliskim poznanicima…malo ko je razume. Na zalost, sredjujem izvesne papire, kako bih pokusao na nekim drugim prostorima, gde cu se zasigurno na pocetku osecati kao pravi stranac, jer u Srbiji postaje nepodnosljivo zbunjujuce.
      Srdacan pozdrav

  30. Lep tekst-daje u svakom slucaju jednu licnu pricu i iskustvo. Ali mislim da je tesko generalizovati takva iskustva. Za svakog je drugacija prica i sve zavisi od ljudi koje ce neko sresti, okruzenja u kojem ce se nalaziti…Na osnovu toga i stvaramo ideju o tome sta je neka zemlja-prevashodno na osnovu naseg licnog utiska i osoba koje smo sreli, posla, osecanja koja smo iskusili tokom tog peioda…Neko oseti tu tragicnu podvojenost, neko ne. Neko nije putnik a neko voli da neprestano menja zemlje…Nismo jedini u svakom slucaju. Srela sam puno ljudi iz Francuske, Engleske, Italije takodje u Americi-tako da ljudi iz razlicitih razloga menjaju zemlje, vracaju se ili pak odlaze zauvek. Mislim da to ne bi bila velika stvar da nam je ekonomski standard i vizni rezim malo bolji-jer u sustini do San Franciska je jedan dan leta.To je nista. Daljina nije sto je bila pre, pocetkom 20 veka. Doduse nisam za dugotrajno ostajanje u inostranstvu ako stvari ne funkcionisu i osoba nije srecna (imam prijatelje koji su u Americi desetak godina (ne iz Srbije) i jos nisu regulisali stalni status niti postigli neke rezultate, a vreme prolazi.) Onda , postoje oni koji su se vratili i pokajali, pa otisli opet; pa oni koji su srecni sto su se vratili…Koliko razlicitih ljudi, toliko razlicitih sudbina.
    Meni Njujork recimo uopste nije bio talican i mislim da ga nikad ne bih preporucila siromasnom ekonomskom emigrantu -nikada. Plate su mnogo nize (jer je previse ljudi) . uslovi rada gori, stanovi skuplji, kriminal veci, neprijatni i nervozni ljudi…Opet -to je moje licno iskustvo. Severnu Kaliforniju bih preporucila i obozavala sam San Francisko. Postojao je jedan mali , prelepi kafic blizu Dolores parka i imaju najbolje popovers u zastakljenom restoranu sa pogledom na okean (zaboravila sam imena oba.) Takodje atmosfera je (meni) bila mnogo, mnogo prijatnija i srela sam puno divnih ljudi. Uslovi rada su mi bili bolji, kvalitet zivota visi…Kamo srece da nikad nisam otisla u NYC (a otisla sam upravo zbog tog mita da si svoj na svome ako si emigrant i da je za emigrante u NYC daleko bolje.) Sada sam u Srbiji, a sutra-ko zna? U svakom slucaju ako neko cita ovo i ako ste u SF probajte te popovers. Ima i jedna stara prelepa knjizara antikvarnica sa knjigama -verovali ili ne-Milorada Pavica.Sve najbolje svima, ma gde da ste:-)

  31. Ma daj, otišao si na studije u SAD sa stipendijom, radiš u uspešnoj firmi koja ima kancelarije po svetu i prodaješ nam patetiku tipa “teško je biti heroj tuđe ulice” :D Deluje kao da te je zajednica u Srbiji malo razmazila, u SAD minuli rad iz Srbije se ne vrednuje i heroja ima na svakom koraku.

    Ljudi su odlazili i odlaziće, mnogo je više zadovoljnih nego nezadovoljnih, i naravno UVEK postoji opcija povratka.

    Ako ti životu nedostaje smisao napravi jedno 2-3 dece, nećeš više ni stizati da razmišljaš o takvim stvarima :D

    Tekst jeste zanimljiv, ali je previše jednodimenzionalan…meni je nezamislivo pričati o ovoj temi bez uzimanja u obzir aspekta porodice

    1. Vidim da su komentari vrlo subjektivni i negativni iako se momak potrudio da napise prilicno realno i objektivno razmisljanje, ne provocirajuci nikoga. Na primer – pise o porodici kao ‘visem cilju” za ostanak iako deluje kao da je jos uvek nema a i o tome da si stranac ako emigriras sto je istina ( tvoji nisu porekla iz te zemlje i taj jezik ti nije maternji kao ni kultura ) ma kako se ti osecao. Vrlo cesto razmisljam o ovom pitanju i apsolutno se slazem sa iznetim razmisljanjem, bravo za tekst.

      Ipak, mislim da je velika vecina ljudi iz Srbije otisla iz ekonomskih razloga i ipak to ostaje kao glavno kroz sve talase emigracija. To ce uvek biti glavno i to ljude tera da sve kasnije zrtve i ono sto im fali racionalizuju i nalaze opravdanje za svoju odluku. Postoje razne situacije u kojima mozes biti u inostranstvu i osecaj u vezi te zemlje i zivota u njoj moze da zavisi od mnogo faktora . Da li si dosao kao formirana licnost ili kao dete (primer izbeglica), kojim se poslom bavis tu a kojim si se poslom bavio u Srbiji, da li dolazis iz malog mesta ili iz Beograda, sta su tvoji i da li ste bliski, kakva ti je struktura licnosti , sta te ispunjava ( da li si vise materijalista ili imas neke druge prioritete) i mnogo drugih da ne nabrajam. Lepo je opisan dozivljaj jednom mladog i obrazovanog coveka koji je u tudjoj zemlji. Stalno slusamo klisee kako se niko ne vraca , sto nije istina, vracaju se , cak ih ima i medju komentatorima, kako su kuci izgubili drustvo i porodicu sto takodje nije istina, kako je u inostranstvu lakse zaraditi i cak pomagati svoje kuci (niko ne prica da se zivi na kreditima, retko se ustedi za starost, ako imas malu decu nema ko da ti pomogne a kasnije je pitanje da l’ ces imati za njihov famozni koledz koji i kad se zavrsi ne garantuje posao kao ni u Srbiji). Nazalost razumem vecinu ogorcenih ljudi jer smo svi svedoci izneverenih ocekivanja promena 2000e a s druge strane radikalni naprednjaci imaju apsolutnu vecinu posle svega sto su radili – opsta kontradiktornost . Ne krivite rialiti (ne)kulturu , nemojte ih gledati i nece postojati, ne glasajte za lopove i bunite se protiv njih tamo gde treba i radite na sebi. Po meni inostranstvo njie spas, samo opcija, nesto te je vuklo ako si krenuo preko ali te nesto i vraca ako o tome stalno mislis ali nemojte nam pricati kako ste se spasili Srbije i kako uzivate a visite na portalima , online novinama, pratite situaciju u Srbiji i pljujete je da bi se osecali bolje.

      Oni koje ne vuce kuca o tome ne razmisljaju , ne pravdaju se , oni su zaista otisli.

  32. problem je u tome što u srbiji ako niste na nuli uskoro će te biti na nuli i teško da će te od nule da se maknete. tamo u inostranstvu bar možete imati neki cilj. u srbiji je to ne moguće zacrtati neki cilj. zato dileme da li da ostanem ili da odem iz srbije ne postoje. postoji samo dilema da li mogu ili ne mogu da odem odavde. Pogrešno je tumačiti da ljudi iz srbije žele da odu zato što žele da se obogate u inostranstvu, ne! žele da žive normalno u normalnom društvu, a ne da preživljavaju u bolesnom društvu kakvo je u srbiji. znam čoveka koji radi u nemačkoj na crno spava po parkovima i klupama jer neće niko da mu iznajmi smeštaj kad je na crno, šalje deci pare u srbiji jer u srbiji ne može da nađe nikakav posao. ovaj gore tekst kao da su naručili vlasti u srbiji. Svi pametujete kako je u inostranstvu očajno , a niko se ne vraća. ma dajte više te demagogije. Druže vrati se u Srbiju pa onda pričaj o povratku u srbiju. Dokle god si tamo negde nemaš pravo da pričaš o tome. Trenutno je u srbiji gore nego ikad. Ekonomije nema, raste javni dug, bdp opada, porezi i akcize su sve veći kao i poskupljenja, plate se smanjuju. ljudi rade za 100 evra mesečno na crno u svojoj zemlji srbiji pa o čemu vi pričate. 90% ljudi nije decenijama otišlo kod zubara. gde vi živite? srbija je jedan sanatorijum psihičkih bolesnika i psihopata.

    1. Zato sam i napisao da je zao text .
      Tesko jeste u pocetku ali kad se karte otvore sve je lako …
      Svako ko moze i hoce treba da se otisne na put u potrzi za boljim i lepsim zivotom …

  33. Nebojša – odličan tekst! Ignoriši molim te ove negativce-pametnjakoviće-sociologe, nisu vredni odgovora, jer njihova kritika nije konstruktivna, već služi za njihovo sopstveno isticanje (tj. njihovog subjektovnog mišljenja, a na račun tvog)… Naravno, da je pluvačima IQ veći (ili sopstveni ego manji) – oni bi napisali SVOJ tekst, iz njihovoh malog subjektivnog ugla (ili shvatili da je normalno da je tvog tekst napisan iz tvog, takodje subjektivnog ugla)… You are welcome Nebojsa! I usput, dobro razmisli pre nego što se vratiš – zar ne vidiš šta nas koči :)
    P.S. Proveo sam 15 godina vani u 3 različite zemlje (studirao i potom radio)

  34. Odlican text, ja sam se u njemu skroz pronasla, sve je tako… I treba otici, iskoristiti puno mogucnosti dok si mlad i logicno nam je bilo onda se vratiti i ziveti sa tim iskustvima punijim plucima i drzao nas je taj osecaj skoro 5 godina dok su se deca radjala i dok kasica nije bila prazna… Nazalost u nasem gradu mozete, sa fakuletima
    koje i suprug i ja imamo, u najboljem slucaju raditi komercijalu za 40k din pa nas je ta surova svakodnevnica navela da preispitamo svoju odluku i krenemo u nove pohode na imigraciju upravo iz prvog razloga koje je Nebojsa naveo-buducnost nase dece… Savet
    Nebojsi: ako imas puno prijatel
    ja i porodice potrudi se da njih
    priblizis sebi, jer zaista je to nesto sto se tesko pronalazi. Mi oduvek imamo podrsku nasih i rado bi nam se pridruzili pa gde god jer su i njima deca i unucad sve na svetu. Ovde su vrlo ogranicene mogucnosti a posebno van Bg-a. Srecno svima!

  35. Meni se po tvojim tekstovima čini da te ubi nostalgija. Iako si napisao “nije strašno ni vratiti se” voleo bih da pročitam tvoj novi tekst na tu temu po tvom eventualnom povratku pa posle nekog vremena. Teško je biti “heroj tuđe ulice” a možda još teže prihvatiti da ne treba da te vodi ideja da ćeš biti “heroj” uopšte i da će to doći samo po sebi ili neće. Svesno spuštanje kriterijuma ti takođe neće pružiti dugotrajno zadovoljstvo.
    Naravno ne treba generalizovati, svačija priča je drugačija i čovek menja svoje mišljenje, ali povratak često podesti ljude razloga zašto su uopšte i odlazili.
    Ja se kao stranac osećam samo u pogrešnom društvu a ne u pogrešnoj državi.

    2. Pa i ne baš. Bio sam celo leto u Srbiji i dosta često sam tamo. Nije ovaj tekst toliko o meni koliko generalno o fenomenu odlaska i svemu onome što te čeka. Ono što je apsolutno tačno je da su iskustva individualna, ali i da ni u kom slučaju nije lako.

      1. Pa ako si iskustva individualna a tvoj tekst nije o tebi… o cemu je onda taj tvoj tekst? Problem sa tvojim tekstom je sto bi ga daleko bolje napisao neko ko poseduje mnogo vise zivotnog iskustva i obrazovanja nego ti, bez obzira da li je ikad mrdnuo iz Srbije ili ne. Jer ti neke univerzalne cinjenice ili ignorises ili ih predstavljas kao neka otkrica koja moze da vidi samo neko ko je u tvojoj poziciji, sto uopste nije tacno. Na primer:

        – Sve ima svoju cenu. Kad zelis da ostvaris jednu stvar, kosta ce te necega drugoga. To je sasvim jasna zivotna cinjenica koju nema potrebe posebno navoditi.
        – Razlicitim ljudima su razlicite stvari u zivotu bitne. Ti mislis da smo mi svi Srbi, odnosno svi Srbi koji zele da emigriraju i/ili to ucine isti. Tu pravis veliku logicku gresku. Tacno je da se srspka kultura, mentalitet i nacin zivota razlikuju od Americkih, ali iz toga ne proizilazi da svim Srbima vise odgovara i/ili da im podjednako nedostaje.

      2. Ok, moje iskustvo i emocije su drugačije. Moguće da je delimično zato što sam ja trenutno u Finskoj i ovo je ipak drugi svet gde “mir” može da se nađe. Ali i dalje tvrdim da niko ne odlazi radi odlaska, postoji stepen idealizovanja kod svakoga pri odlasku ali ljudi takođe idealizuju i kroz sećanje. Mene svaka poseta nazad ili bar otvaranje naših vesti brzo podseti zašto sam otišao. Možda ima smisla vratiti se ali samo ako si siguran da će tvoj povratak da promeni nešto, za mene bi to bilo jako teško jer ne bih voleo da moje dete odrasta u istim uslovima kao što sam i ja…

  36. Upravo je ono što mene tera da idem u Nemačku. Radim kao programer, plata 1500+ € sve na belo, izgledna karijera, nije mi naporan posao, nije mi ni loše društvo na poslu…

    Ali od kad sam postao otac shvatam da iako ne želim ja moram da idem. Uvek sam se borio protiv primitivizma, glasao za napredinije opcije (ne za naprednjake), nije me blam da čoveku koji pljune na ulici kažem da je to nevaspitano, da lika koji se parkira na mesto za invalide pitam u šta je invalidan (u mozak) i ne volim da priznajem poraz. Tvrdoglavi sam poluhercegovac, polusrbijanac, dede mi se borile za ovu zemlju, otac 2 puta ratovao za nju, volim Srbiju, volim dobre ljude u njoj… Uvek sam se vodio onom pesmom da se domovina brani brani lepotom i čašću i znanjem, domovina se brani životom i lepim vaspitanjem…

    Ali ovde što je lepo primetio profesor Zec nije propala samo država, već društvo. Ja sam se borio protiv tog propadanja, branili su me roditelji koji su me učili pravim vrednostima, ja sam se branio birajući uvek dobro društvo, ali ne možeš se nikad izolovati. Meni jercimo šok bio fakultet i civilno služenje. Kad vidiš kako profane zabole za znanje, kako se iživljavaju, kako se ocene kupuju (Fonovac sam, znam i Eniaca :D), pa kako su mnogi “patrioti” izbegli da služe vojsku, kako su nas civilce iskorišćavali u državnim fimara da radimo ono što neće njihovi džabalebaroši primljeni preko veze. Kad vidim da sestra ne može da se zaposli jer nema vezu u medicini pa uči nemački da leči Nemce…

    Dakle dete je definitivno me nateralo da emigriram. Kontam jeste mi ovde lepo, imam posao, imam društvo, imam sport koji volim, prodicu… Ali, sestra ako bude pametna neće biti ovde, društvo sve slabije viđam, mnogi su već u inostranstvu ili se spremaju da idu. Roditelji će biti pa će i oni otići na lepše mesto. A moje dete i moja supruga zaslužuju bolje.

    Ovde ne postoji nikakva nada da će biti bolje u dogledno vreme (deceniju, dve). Prvo kad se raspadne društvo jako ga je teško sastaviti. Država kad se raspadne onda se nekako skrpi (kao Nemačka posle rata) ali društvo ne. Imamo jako staro stanovništvo (prosečan Srbijanac ima 41 godinu, a izgleda kao da ima 51, teško mu se diže u jednom slučaju a na pragu menopauze je u drugom). Od tih godina preko pola je proćerdao na ratove i nenormalno stanje. Ono mladih i ne zna šta je normalan život. Toga se samo stariji od 1980. sećaju. Tako stanovništvo ne možeš učovečati, naučiti, obrazovati, ukulturiti, davno su završili škole, a škole su u međuvremenu propale.

    Stopa fertiliteta je 1,4 deteta po majci. Sa takvim prirodnim priraštajem (da ne uzimam u obzir da će deo od ta 1,4 deteta otići iz zemlje) nemoguće je imati ekonomski rast pa sve da nobelovci krenu da vode ovu zemlju a ne grobari. Gomila problema će se tek pojaviti za koju godinu. Recimo mi još imamo inerciju iz boljih vremena, ali za deceniju će se izgubiti. Infrastruktura iz tog vremena će se raspasti. Evo sad sve češće ne može se ići trotoarom po Beogradu, piše da fasada pada. Putevi, mostovi, kanalizacija, vodovod, struja, sve izraubovano.

    Dalje doći će do vremena za penzionisanje svi oni koji godinama rade na crno, na sivo, na omladinske ili ne rade. Ti će ljudi umirati od gladi. I sam se pitam da li će mi moja visoka plata garantovati pristojnu penziju. Penzioni fond je pokraden, dopunjava se iz budžeta, a kroz par decenija neće imati ko da puni…

    Ko će mi decu obrazovati, ko će ih lečiti. Zašto komšija koji napada mog oca i majku na nacionalnoj osnovi, napada palicom oca, pominje nam Srebrenicu nije krivično gonjen, krivičan prijava je odbačena, a moj otac oficir ove usrane države dobija da plati prekršaj remećenja javnog reda i mira. Pri tom imamo komšinicu za svedoka. I ja sad treba da volim ovo društvo i državu. Volim zemlju ali državu prezirem i gledam da je više ne gledam.

    4. Samo jednu “zamerku” imam. Neće nama prirodni priraštaj doći glave ekonomskom rastu. Nama su neophodni uslovi poslovanja u kojima će tih 1,4 rođene dece imati živo tržište rada kad odraste.

    6. I da i ne,
      Zablude koje postoje o inostranstvu su velike pogotovo kada se odnosi na zakon i na odnose i na poslu i izmedju ljudi.
      Zanostie se fantasticnom organizacijom na zapadu dokne dodje do problema, a onda nastaje tajac … da snacicemo se, ali isto tako cemo se snaci i u Srbiji – na slicno isti nacin.
      Sami ste stovrili u Srbiji odnos da za bilo sta sto ti treba trazis vezu ili guras kovertu jer bi ste sve odmah i sad , nesvesni koliko puta je ta brzina nepotrebna.
      Ziveci u Holandiji 20 godina ( koju za sad ne smem da napustim) sam naucial da imam strpljenja i da sve moze polako – da nerviranje i jurnjava ne vode nicemu sem nazadovanju,
      Iako ne volim primorana sam da budem izmedju gornje i donje granice necega bilo cega i da sve sto strci na bolje – bude odsecena glava … da se vrati u prosek( rekose i sami Holandjani)
      Jedino sta je na zapadu bolje je finasija sa tim da da za sve moras da platis, da bi ziveo kao i svi – prosecno, pogotovo kada postoej i deca.
      Tek kad dodjes i zivis ovde duze sa njima a ne pored njih, shvatis koliko kod nas moze drugacije i koliko se puno trazi a malo daje, koliko smo jaki samo na recima a malo na delima …u Srbiji , ali na zapadu , za manje pare cemo daleko vise da radimo i postujemo ta ista pravila koje cemo u Srbiji da ispljujemo !
      Za porodicu sa dvoje dece ces morati da imas barem 3000 eura ako ne i vise za pocetak da otplatis sve racune i da zivis skromno. A toliku platu malo ko ima sam- dvoje da radi onda jos i moze, ali …
      Penziono se na zapadu odavno doplacuje , zdravsteno isto – u Nemackoj je jos skuplje nego u Holandiji.
      Ne kazem ovo da odustanes, vec samo da nemas iluzije o bitisanju na zapadu , vec da shvatis da ce biti jako tesko pogotovo kada prodje euforija prvih godinu dve …materijalno me nikada nije privlacilo niti mi je bilo najbitnije – zato i lakse opstajem
      Veruj mi, da kada bi Srbija uzela od naroda koliko uzimaju zemlje na zapadu- sve bi ovo bilo brzo opravljeno i kod nas – sa tim i da pare zavrse kao i na zapadu, nekome u dzepu !
      Generacija 90tih ce umeti da preokrene stvari i to dobrano i brzo, ako ih negativnost vase generacije i lenjost moje ne unisti pre vremena.
      Samostalnost je osnova bitisanja svuda a pogotovo na zapadu. Sa srecom :)

      1. Srbija ne moze da uzima od naroda koliko uzimaju zemlje na zapadu da bi bilo bolje. Kako da uzima nesto sto ljudi nemaju? Vec se uzima od naroda uzima previse, a za uzvrat taj isti namuceni narod dobija prazna obecanja od kako znam za sebe.

        Generacija ’90-tih da preokrene stvari? Gospodjo, ja ne znam kada ste Vi zadnji put bili u Srbiji, necu ni da ulazim u to. Mi imamo srecu da svake godine mozemo da odemo bar na mesec dana. Pa oni su besni, nemotivisani, razuzdani. Hoce da zive kao lordovi, a prstom da ne mrdnu. Oni su odrasli u zatrovanoj sredini. Njima je normalno da se daju koverte i uclanjuje u stranke. Njima je sasvim u redu da su nam sudstvo, zdravstvo i drzava korumpirani. Kod njih je recenica-sredice mi neko-normalna kao dobar dan. Cast izuzecima kojih ima, ali koji su manjina i koji se ne cuju od ovih gore pomenutih. I nisu oni krivi za to. Nego mnoge generacije pre njih. Ja sam 28 godina slusala kako ce biti bolje i nikad se nista nije promenilo. U stvari jeste, ali na gore. I posle borbe s vetrenjacama, konacno skupih snage i volje da odem. Bez iluzija, svesna toga sta ovde valja i sta ne valja i sasvim spremna da se sa svim suocim. Ako mislite da nesto mozete da promenite u Srbiji, vratite se. Nemojte koristiti izgovore tipa-ne smem, ne mogu. Jer tako sva Vasa prica pada u vodu.
        Pozdrav!

      2. Pa nisu izmislili vec to slusaju od kad znaju za sebe , zar ne?
        Ali oni nece imati ustedjevine kojih je bilo 90tih i vec i sada shvataju da ce morati sami, dok tate i mame i rodbina traze vezice da im se detetu pomogne.
        Slusala sam decu iz Srbije, moja deca imau kontakt sa njima isto – zato i kazem da se nadam – jer im je muka od foliranja prenemaganja i cekanja da sve padne sa neba kao sto stariji to ocekuju – na svim poljima da im drzava sve omoguci a onda ce oni da razmisle da li ce da rade !
        Poznajem i one koji crkavajuradeci za malo, takvi ne kukaju , sigurno ne kao ovi glasni …
        P.S sto se mene tice, pomazem i radim dosta na toem da se postigne neki napredak u Srbiji i to sa uspehom, pri cemu nemam ali nikakve licne koristi.
        Kamo srece da se malo vise onih koji zive u Srbiji potrude da se uradi nesto sto ce doneti svima bolje, a ne samo njima licno … na srecu poznajem i takve – uglavnom mladi 80-90to godiste :)
        Kad rekoh ne smem, znaci da bih prekrsila Holandski zakon i ugovor, kada bih uzela decu i dovela ih u Srbiju – vi mi necete cuvati decu dok ja budem u zatvoru, zar ne? A ni ona nece hteti vas vec mene, tako da pre nego sto prozivate bilo koga obratite paznju na to STA pise, :)
        No vidim i razumem zasto su klinci kivni na straije – izmedju ostalog i zbog ovakvih rekacija – dovoljno sam videla koliko su skupljali za druge da im pomognu, koliko se trude i postizu ipak izuzetne rezultate, koliko su daleko solidarniji od odrasle publike koja bi da im se prostre crveni tepih samo jer postoje
        Sledeci put razmislite bolje pre nego sto nekoga prozivate i omalovazavate :)
        Omladina je daleko bolla u svakom pogledu, a vi kako hocete :)

      3. Draga Jelena,
        Apsolutno ne omalovazam nikoga i sasvim sam dobro procitala sta ste napisali. Nije svako razilazenje misljenja omalovazavanje i prozivanje. Nego je bas to- drugacije misljenje. Kao sto i sama rekoh-postoje izuzeci,znam ih i sama,vecina su moji vrsnjaci. I kao sto Vi kazete, dosta im je kukanja ali ne mogu da urade ni polovinu toga sto bi im poboljsalo trenutno stanje, za razliku od njihovih vrsnjaka na zapadu.
        I nisam mislila konkretno na Vas da se vratite, jer zaista ne poznajem Vasu situaciju i sasvim dobro znam da su pojedini ljudi vezani za inostranstvo ugovorima i zakonom, nego na sve koji izdaleka gledaju i govore da su ljudi u Srbiji sami krivi za sve sto je lose. To je samo delimicno tacno. Ljudi daju “koverte” jer se plase. Vi govorite o tuzbama i zalbama…pa probajte da tuzite bilo koju ustanovu za korupciju. Nikada zakon nece biti na Vasoj strani. Apelacioni sudovi oslobadjaju ubice,daju im nanogice,salju ih na Pink da im se ljudi dive… Ne reflektujte zapad na Srbiju. Daleko smo mi od toga.
        Izvinjavam se ako ste se osetili prozvanom ili ako Vas je bilo koja moja rec uvredila.
        Ja sam samo iznela svoje misljenje, na koje svakako imam puno pravo. I sa kojim Vi apsolutno ne morate sa se slazete. Jer svet ne bi bio zanimljiv kada bismo svi isto razmisljali.
        Pozdrav!

      4. odreagovala sam sa omalovazavanjem na vasu recenicu:
        “Nemojte koristiti izgovore tipa-ne smem, ne mogu. Jer tako sva Vasa prica pada u vodu.”
        Kad bih se preselila bez dozvole,bilo bi okarakterisano kao kidnapovanje dece – sa svim posledicama. Zato je vasa recenica omalovazavanjuce u odnosu na mene, zar ne? Ne znate situaciju,ali ovom recenicom osudjujete :)
        Ne bi trebalo da generalizujte, jer masa ljudi koja zivi u inostranstvu redovno na svaki nacin pomaze ljude u Srbiji , jer kada budete ziveli na zapadu shvaticete to neko ” popovanje” koje jeprisutno.
        Na zapadu su svi ljudi daleko samostalniji -moraju inace ce da propadn, Od drzave se ocekuje jako malo, a sve sto ti treba plati .
        Kod nas je jos uvek dominantno – sto manje rada sto vise privilegija.
        Necu da se potrudim da pretrazim ponudu svega sto postoji a sto mi je potrebno, vec ostali moraju da se prilagode meni – jer ih placam
        2.Ko koci vasu generaciju ? Vasi vrsnjaci ili stariji ?
        To meni smeta taj pritisak koji se vrsi na mlade od strane onih koji se nisu potrudili da dovoljno doprinesu da zemlja ne bi propala jer je jako lepo bilo biti zaposlen po principu : ” radio ne radio, dobijas platu” !
        Zato i kazem da mladje generacije imaju daleko vise potencijala i da se nadam da ih stariji nece ugusiti – iako vidim da to jos uvek pokusavaju da rade.
        3. Sama dolazim iz zdravstva, zato i znam gde se doticne spodobe igraju sa ljudima fda bi dobili koverte.
        Kada je zaista hitno, onda moraju da odrade , ali sve sto je “diskutabilno” i dozvoljava vreme, oni ucenjuju nemustim govorom.
        Veruj mi da me ovo izludjuje i da razumem strah naroda ali i to da je kod nas iskrivljen nacin gledanja na masu stvari. Dok na zapadu masu stvari rade pacijetni ili roditlelji dece, ili i med.sestra , kod nas se zahteva rad doktora .Dok se na zapadu stimulise licno ucesce u lecenju , kod nas se ili ucutkavaju ili se nalaze tipovi pacijenata koji lazu i mazu i prave se prepametni i zaista iritiraju svojim ponasanjem – na zapadu bi takvi jako lose prosli, jer bi svako odbijanje tretmana lekari prihvatili i zavrsili celokupnu pricu potpisom.
        A nekada moras da im odredjujes sta ce da rade i da se opet snalazis i plivas, ali na srecu bez koverte
        Kada bi se redovno pisale zalbe od strane svih , da se to npr sve javno objavi na jednom mestu ( sto sam svojevremeno rekla) morali bi da se pokrenu jer im je u pitanju pozicija.
        A kako bih licno resavala da sam tamo – iskreno jedini razlog gde bih se zamislila oko povratka je zdravstvo i lecenje. Jer iako mogu da se snadjem i bez koverte jer sam elem zdr, radnik, ne mogu i ne zelim da se oslonim na trazenje vezica jer je to elem normalno kod nas ( kakvo iskrivljeno gledanje , zar se to ne vidi ?!).
        4.Sve sto pominjete da se desavau Srbiji se desava i na zapadu u neko odredjenoj meri.
        Kako bi odreagovali da vam kazem da je otac koji je bio osudjen zbog silovanja starije cerke, vracen u tu istu porodicu i da je napravio dete mladjoj cerci koja se porodila sa 12 godina na djackoj ekskurziji ?
        Da poznati poubijase pijani , silovase, ali su oslobodjeni svih optuzba?
        Da ima svacega kao i kod nas, jer elem ljudi nisu ljudi.
        Postoji zakon, i mozes da tuzis, ali … uglavnom uzaludno , sa toliko peripetija da je najbolje ipak odustati.

        Ne kazem da je u Srbiji bolje, jer nije, ali kad cujem prica kako je na zapadu i kad pocnu da me ubedjuju kako bolje znaju kako je ovde od nas samih koji zivimo ovde, onda vidis koliko ljudi u Srbiji ( i regionu) zive u iluziji o zivotu na zapadu

        Prihvatam tudja misljenja , cak i volim da cujem drugacija vidjenja jer je svaki osecaj subjektivan i takavog ga treba prihvatiti, zar ne? I uvek mozes da saznas nesto novo , drugacije a razlike mogu da budu i lepe .
        p.s najvise me nervira ona ” Ovog ima samo u Srbiji” i ” Glup narod za koga je glasao, sami je kriv” – reci koje uglavnom upotrebljavaju ljudi u Srbiji .

        Zaista ,tek od vase generacije se menja vidjenje i odnos prema radu i prema svemu – to je ono sto meni daje nadu , jer nece svi moci da odu i mozda ce moci da se izbore i da donesu promenu u Srbiji.
        Inace, ako zelite procitajte ovaj tekst – mozda jedan od razloga zasto se na neke stvari gleda drugacije nego kod nas.
        http://jelena-milosevic.blogspot.nl/2015/07/upoznajte-holandiju-osnovi-ekonomije-i.html

        Sve najbolje gde god da ste :)

      5. Svaka…svaka cast na sjajnom i poootpuno-ali potpuno istinitom i realnom komentaru! :-)
        Veliki pozdrav, i puno srece i uspeha u zivotu&karijeri :-)

    7. Svaka ti cast na komentaru, koji je u pogledu naseg drustva pesimistican ali nazalost istinit.
      Moglo bi se tu dodati jos puno toga, ali nema potrebe.
      Nadam se da ces i ti sa svojom porodicom a i tvoja sestra, naci neko sigurnije i perspektivnije mesto za zivot.
      Sve najbolje hrabrim i vrednim ljudima.

    8. Dragi Zlatane, kupi prnje i trci za Nemacku jer ako nastavis da gubis vreme onda ce ti sefovi biti ili iz Sirije, ili iz Afganistana a mozda i iz Etijopije.
      Srecno!

    9. Čitam danas vest i komentare na vest da premijerka poziva mlade da se vrate. Pa se seti da sam ovde pisao. I evo raporta: godinu i 3 meseca sam u Minhenu. Odlazak je bio teži nego što sam očekivao. Imao sam pomoć kolege koji je otišao ranije. On je čuo da zakazujem intervjue pa predložio firmu u kojoj radi. I posle silnih krugova i leta na intervju u Minhen dobijem posao. U firmi još jedan kolega iz zagrebačkog dela firme :) Sad u mom timu je taj kolega Zagrepćanin, jedan Splićo i ja, a za susednim stolom kolega iz Beograda. U firmi ima svih nas Balkanaca i komšijskih državljana, jedino nemamo ni jednog Albanca. U ovoj godini dvoje novih iz Srbije stiglo…

      Život ovde je dosta drugačiji. Naći stan je užasno teško. Dodatno mi je problem bio i to što je supruga ostala u drugom stanju. Porodila se ovde i kaže da je u odnosu na Srbiju ko nebo i zemlja. Nije sve ni sjajno. Naći vrtić je teže nego u Beogradu. Verovali ili ne ono što smo mi imali u Jugi je često nedostižno Nemcima: standardi gradnje su recimo viši, u stanovima često nije predviđeno da se ima veš mašina, već u vešernici imaš zajedničku za više ulaza. Ljudi se prijave za termin. Ali ni ta mašina nije besplatna, plaća se kovanicama :)

      I dalje žalim za svojom zemljom, za onom originalnom. Ovde ima naših sila, kolege nam zavide jer od restorana do restorana sve naši konobari. Plus naši restorani, sve se kolege primile na ćevape :D Čak u mojoj lokalnoj pošti dva lika su naši. Većina dostavljača/poštara su naši ljudi, u banci mi je konsultant naša… Nekad me Nemačka podseti na ono kako se ja sećam moje zemlje: na TV-u dominira normalan program, ekologija, zdrav život, srećna porodica, druženje, sport… U školama deca ovde i dalje pišu penkalama :) Kao ja u Raški… Komšije se javljaju, poštuje se nekakav red, ali nije da je sve baš pod konac nego onako zdravo ispravno…

      Odavde se još bolje vidi kako je Srbija otišla do vraga. Kad vidiš da kolege iz Hrvatske ipak razmišljaju o povratiku, prave stanove tamo, makar za odmor ili za penziju. Oni znaju da ne mogu da rade u Hrvatskoj jer je situacija kao u Srbiji. Ali i dalje misle da je Hrvatska dovoljno dobra za život ako imaš para. Pogotovo na moru…. Mi iz Srbije znamo da nemamo kamo da se vraćamo.

      Firma u kojoj radim ima ecommerc sajt i u svom domenu pokriva 50% online tržišta Evrope. Imaju sajt za 30 zemalja. Samo tu nema Srbije, Bih, Makedonije i Albanije. Ima čak i Turske, a mi smo što reče Tomislav Nikolić crna rupa na tepihu Evrope. Kolege iz Rumunije odlaze u Rumuniju da otvore podružnicu firme, posle Poljske i Španije eto ih i na Balkanu. Nije im palo na pamet ni da pomisle na Srbiju. U Rumuniji već imaju Customere Service centar, imaju ga i u Bugarskoj pa tako pokrivaju slovenske zemlje i zemlje romanskih jezika. Evidentno je da nema mnogo kolega iz Poljske, Češke, Rumunije… Valjda im se ne isplati da za nešto veću platu idu u grad sa mnogo većim troškovima a njihove zemlje su relativno OK i svake godine su još bolje. Kad je kolega iz krakovskog odela pričao o vremenu 80-tih. Oni nisu osim ruskog jezika učili ni jedan drugi. Posle su uveli engleski!!! Mogu misliti kako je to bilo, kao u Nušićevoj Autobiografiji kad opisuje kako su profesori po kazni dobijali da predaju novouvedeni francuski (inače je nemački prvi strani jezik koji se učio u Srbiji) pa su jadni profesori učili francuski zajedno sa đacima.

      Da ne dužim, sad još više vidim kakva smo mi sila nekad bili, ali vidim i u kakavo smo se govno pretvorili

  37. Stara narodna kaze:”Pametan zivi gdje mu je bolje,a budala gdje se rodi”!!!Balkan nikada nece biti mjesto prosperiteta,jer I kad imate 50 god prosperiteta zakuva se neki novi konflikt I sve se vrati 50 god unazad.To je kao kad bi gradio kucu svake god pored reke I bio poplavljen od iste,a ti je opet sagradis na istom mjestu.Moj razlog odlaska nije bio egzistencionalni jer sam imao extra uslove zivota,vec cisto racionalni,a vjerujem da su se mnogi koji su emigrirali vodili tim rezonom.Na planeti na kojoj zivimo postoje tri svijeta.First world:USA,KANADA,WEST EUROPE,AUSTRALIA,second world Eastern Europe,Russia,ostatak je treci svijet.Sve osim prvog svijeta ostavljeno za izrabljivanje I buduce konflikte,a graditi budicnost u takvom okruzenju meni nema smisla.Bolje zivjeti prosjecno u prvom svijetu nego biti milioner u drugom ili trecem,jer vec sutra mozes ostati bez icega.

  38. Kao neko ko je otishao u Ameriku sa 30+ godina, i tamo je 3-4 godine, mogu reci da su moja zapazanja i iskustva izuzetno slichna, da ne kazem ista. Mozda se ja i nisam toliko sjajno snashao, mada jesam uzeo pare koje nikada ne bih u Srbiji, ali smatram da sam zaradio svaki dolar, i da sam zrtvovao stvarno puno. Drago mi je zbog iskustva, jedino mi je zao shto sam morao da odem maltene kao oteran – bez posla, stana i slichno. Ono shto mene pokrece ovde je da obezbedim neshto malo bolje za moje potomke…..

  39. Iskustvo steceno u Libiji, i nekim drugim gradovima u kojima sam ranije ziveo, jasno mi kazuju da nigde nije lepse nego kucici svojoj.
    Ipak, vreme se promenilo na gore, tesko je u srpskim uslovima #uovomtrenutku obezbediti normalan zivot (razna su shvatanja te normalnosti u nas), obezbediti deci egzistenciju i obrazovanje (ako nije izjednaceno sa inostranstvom, onda je tu negde u finansijskom smislu, ne i u onome sto dobijaju), imati prijatelje bez interesa i videti ikada clanove familije, jer sve kosta.
    Opet, u svakoj zemlji pa i kod nas, stranac si onoliko koliko sam sebi ucinis taj status. Često sam stranac u sopstvenom gradu jer nisam skrojen po merilima vecine, ne prihvatam misljenje vecine, ne idem u korak sa rialitima…Ismevaju me sto neprekidno ucim i usavrsavam se iz par oblasti i svuda me van moga grada vise cene.
    Ipak sam tu. Razmisljam o ponovnom odlasku, ali ne zbog mene, nego zbog moje dece. Smatram da su dovoljno veliki da se ukljuce u tokove u kojima ce imati mogucnosti za napredovanjem, daljem obrazovanju i povezivanju sa uspesnima iz razlicitih oblasti. Sebe vidim kao sponu koja ce im omoguciti tako nesto time sto bih otisao i napravio njima mogucnost, da im bude lakse i brze kasnije.
    Meni je dovoljno malo, uvek sam optimistican, ali u zadnje vreme previse je padova a premalo dobrih stvari.
    Verujem da tamo negde postoji laksi nacin za integracijom, prihvatanjem cinjenice da je herojstvo u tudjim ulicama licni pravac, te da je najlakse se vratiti i nastaviti sa kuknjavom odavde. Kukaju ljudi gde god dasu. Samo se u zadnje vreme retko ko vraca, vecina odlazi.
    Generalno, u narednih desetak godina ne vidim nikakvu sansu da bude bolje. I zato ne treba obeshrabrivati ljude.
    Bilo bi idealno kada bi bili slozniji i kada bi se pomagali, kao sto se nasi ljudi pomazu van Srbije. Kao sto domacini pomazu nase ljude. Znam mnogo lepih primera.
    Ovde u Srbiji mi je pretesko naci lep primer na dnevnom nivou.

    Zbog ubedjenja da nam nece biti bolje, lakse bih podneo tudje ulice u nekom narednom periodu, na zalost.
    U Srbiji sam, borim se kao lav, dokle cu izdrzati, videcu. Do tada, sve vas koji ste van podrzavam i sugerisem da izdrzite sve pritiske, ali da se ne vracate jos.
    Budite jaki i pomozite nama ovde da budemo i mi jaki. Makar poslali neku devizu svojim najmilijim.
    Ili budite iskreni i napisite nacin kako ste prebrodili razne krize i koje su to teskoce na koje svakodnevno nailazite u svom okruzenju. Bice dovoljno da drugi koji krecu vasim putem, imaju saznanja.
    Zao mi je zbog neprihvatanja i komentara koji ruže ovaj tekst, mada sam i sam bio u nedoumici čitajući ga, u kom pravcu ide. Tek kada sam pogledao link i ljude koji se nalaze u grupi, koja je svrha iste, shvatio sam poentu cele price. I umesto da se prikljucim, svojim komentarom idem iskreno i navodim razmisljanja, ali ne i dela s moje strane.
    Jer, i sam moram da resim u svojoj glavi do kada ce me mesto drzati. Ostalo je odavno reseno…

    ps. Nebojša, drago mi je da te citam posle duzeg vremena. Voli te Deka #nohomo <3

    2. Sjajan komentar, hvala vam :-)
      A vama zbog vase dece i citiracu vas “Ismevaju me sto neprekidno ucim i usavrsavam se iz par oblasti i svuda me van moga grada vise cene” , zbog ova dva razloga-zelim vam ponovni povratak i uspeh u “tudju ulicu” .

  40. Svi ovi komentari su pametni I glupi u isto vreme. Svako treba da gleda svoja posla I da radi onako kako njima srce hoce. Hoce da ide neka ide, hoce da se vrati neka se vrati. Ima lepo I u domovini I vanj nje. Po meni trositi vreme na ovakve rasprave je glupo. Bolje provesti vreme sa nekim kvalitetno nego se prepucavati oko ovakve gluposti, emigracija. Oduvek je bilo I uvek ce biti ali nama ce vreme proci. Idem da kuvam pilecu supu onako kako me je baka iz Pirota ucila. Prijatno svima iz Montreal-a.

  41. @eniax kao neko ko je otisao iz Srbije pre par godina razumem vecinu stavova, verovatno se i slazem sa vecinom. Ipak, kada sam video naslov zvucao mi je malo kukavicki. ‘Ajde i to, nije sramota imati zelju za povratkom, makar to nekome zvucalo kukavicki.
    Posle svega setio sam se teksta koji si pisao pre par godina o tome zasto treba otici iz Srbije. Nisam uspeo da ga pronadjem. Sa tim tekstom sam se slagao 100% i zeleo sam da uporedim tvoj pogled iz proslosti sa ovim sadasnjim. Sklanjanje tog teksta bi zaista bio kukavicki potez koji ne bih mogao da razumem. U zdravlje , Aleksandar

  42. Pingback: Ne stidite se da se vratite tamo odakle ste došli - Prijedor24H

  43. Procitala tekst ali kao sto kazu Madeira i Goran, ako je tebi cilj da kupis dobra kola i nadjes dobar posao i budes deo srednje klase, onda forget about it.
    Tokom odrastanja je uvek bila neka muka…morala sam da pocnem da radim sa 19 godina, na prvoj godini faxa, ne iz besa ili zbog dzeparca, nego da bih prezivela. Ne zelim da moja deca prezivljavaju, vec da zive, iskuse sve moguce i nemoguce, putuju, a ne da budu zarobljeni u zemlji gde ne da ne mozes da planiras gde ces na odmor, vec ne znas da li ces sutra imati da jedes. Ne zElim da ostanu u zemlji gde ce morati da rade nesto sto ne vole i jedva krpe kraj sa krajem, vec ce imati mogucnosti da izaberu sta zele da rade i u tome uzivaju, uporedo ziveci…

    Ovde smo upleteni u vrzino kolo i vecina koja ne zeli da ode ili ne moze iz nekog razloga, uporno govori kako ce biti bolje. Cinjenica je da ovde nikada nece biti bolje, ali ljudi ne zele da se pomire sa tim.

  44. Pingback: Pismo Srbina u Americi izazvalo veliku pažnju javnosti: "Ne stidite se da se vratite i živite blizu onih koje volite" - Spiritus movens

  45. Moguce je to sve sto si rekao ali definitivno i taj tvoj prvi svijet polako pocinje da dahce , a izgleda da nece biti postedjen nekoh vecih problema ukoliko se ova sitvacija otrgne kontroli na bliskom istoku , a na dobrom je putu!

  48. Lep tekst. Ja na žalost, kada je trebalo nisam otišao i kajaću se dok sam živ. Nema gore stvari od doživotnog materijalnog ponižavanja i konstantne ekonomske nesigurnosti, kojoj smo svi ovde izloženi više od 20 godina. Sve što sam ikada želeo, a sada želim svojoj deci, je to što ti sada tamo imaš. Ono što misliš da tamo nemaš, tu tvoju ulicu iz detinjstva, poznate nasmejane komšije i sl., jednostavno ovde više ne postoji, ostalo je u sve daljoj prošlosti. Nije sramota vratiti se, ali je velika glupost. Balkan tone ubrzano u beznađe, dublje u strašnije od trenutnog u Siriji. Zaboravi Nebojša !!!.

  49. Verujem ja da si ti ubedjen da je ova tvoja “pisanija” prilicno mudra, da ne verujes u to , pa, ne bi je ni napisao. Ali, postoji jedno veliko ALI.
    Svako ima svoje muke, i svoje probleme, i svako kroz svoju muku gleda svet onako kako ga je zivot naterao da gleda.
    Ti si verovatno (mogu da prakticno garantujem da nemas decu i da nisi ozenjen) sam, nisi se preterano mucio u zivotu(koliko je to moguce u ovoj zemlji naravno), povezao se sa pravim ljudima (ehm Burek itd..) i sve to tako krene u zivotu.
    Ali kada ti dodje period u zivotu, kada npr. godinama se mucis da bukvalno JEDES i ti a pre svega tvoje dvoje male dece, tek rodjene, i kada tokom godina shvatis koliko je sve krumpirano i propalo, i kada vidis da tokom tvog odrastanja decenijama govore “Bice bolje, bice bolje!” a tebi zivot prolazi i sve se vise i vise sedih vlasi pojavljuje…..e onda nesto pukne u tebi, i prestanes sa emotivnim filozofiranjem i izadje ono primalno u tebi, ono sto te tera na OPSTANAK.
    Kada prozivis pakao, i kada vidis da iz tog pakla nema izlaska onda te nagon za prezivljavanjem tera da ODES.
    Kao slag na tortu su npr. najbolniji trenutci kada detetu (a zamisli da imas blizance kao npr. ja) ne mozes da priustis najobicniju trenerku, i kada te dete od 4 godine pita tata ja nosim sve iscepano i pogleda te suznim ocima….ili kada vidi neku novu igrackicu koja je nekome u nekoj tamo drugoj zemlji nista special, i ti pocnes d amu mazes oci i pricas “Vazi kupicemo kupicemo…”, i kada se stvari na tebi raspadaju jer ne kupujes za sebe godinama, vec sve cutis i dajes onima za koje si poceo sve u zivotu i da radis…..onda se zapitaj, da li ces da ponovo napises nesto ovako.
    naravno mogao bih jos svasta da ti napisem i da ti barem recima pokazem koliko je ovaj tekst u sustini pogresan, ali to moras sam na svojoj kozi da dobro, ali dobro osetis, i na kraju moras da “puknes” kao ljudsko bice, pa tek onda, onda pocnes da razmisljas realno jer te nagon za prezivljavanje i tvoji “stenci” teraju na to.

    Srecno u USA!

    1. Pozdrav Britannia,

      meni je žao što to čujem i ako nekako mogu da pomognem slobodno se javite. Istina je da i moj život nije ono što se vidi na društvenim medijima i da je možda previše idealizovano sve to, ali očito se i dosta stvari poklopilo tako da mogu da živim i imam probleme koji nisu nužno egistencijalni. Međutim, da bih došao do toga, morao sam i ja da napravim puno kompromisa koji nisu lepi ni prijatni ali zašto bih o tome pisao. Ovako, hteo sam da kažem da je sasvim ok izbrati i put koji nije nužno racionalan i pratiti ono što vas čini srećnim. Novac je neophodan, ali nije rešenje. Razumem ljude koji su otišli ali razumem i oni koji žele da se vrate i podržavam ih u tome.

      Ako stignete pročitajte još par tekstova ovde čisto da dobijete sliku i o drugim stvarima. I javite se ako nekako mogu da pomognem, moj mejl ili Facebook možete naći na dnu teksta.

      Hvala na komentaru i pozdravite klince!

      Nebojša

    2. Dobar dan i samo da vam kazem da je vas clanak u potpunosti realan sa trenutnom situacijom u Srbiji. Samo bih se kratko osvrnuo na ovu vasu recenicu ” i dajes onima za koje si poceo sve u zivotu i da radis…..” e-tu se ne slazem, jer ne zivimo svi samo zbog dece i svakom od nas je pruzena sansa da zivimo zivot, koji bi trebao da ima barem osnove normalnog zivljenja i funkcionisanja u drustvu.
      Dodao bih (zbog svih drugih koji citaju nasa iskustva) da znam da nigde nije lako, ali ovo kroz sta prolaze zemlje bivse Jugoslavije ili Srbija kao nekadasnji centar Jugoslavije-postalo je besmisleno. Svedoci smo svakodnevnog omalovazavanja normalnog funkcionisanja i bitisanja, u nekada jednoj-koliko toliko lepoj zemlji i takvog zivota u njoj.
      Sve najbolje svim hrabrim ljudima i borcima :-)

Comments are closed.